Poštovane dame i gospodo, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 85 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika registrovanih u elektronskom sistemu, molim vas da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Izvolite.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje ustanovljeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, što znači da postoje uslovi potrebni za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam da su sprečeni da prisustvuju sednici narodni poslanici Esad Džudžević, Bajram Omeragić, Nikola Krpić, Saša Dujović i Mladen Grujić.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam povodom načelnog pretresa 3. tačke dnevnog reda pored predstavnika predlagača dr Dejana Šoškića, guvernera Narodne banke Srbije, pozvala da sednici prisustvuju i: Mira Erić Jović, viceguverner Narodne banke, Radica Dimitrijević, zamenik generalnog direktora Centra za korisnike finansijskih usluga u Narodnoj banci, Mirko Petrović, generalni direktor Direkcije za zakonodavno-pravne poslove u Narodnoj banci i Vladimir Petrović, viši stručni saradnik u Narodnoj banci.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O ZAŠTITI KORISNIKA FINANSIJSKIH USLUGA (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Narodna banka Srbije.
Primili ste izveštaj Odbora za finansije, Odbora za evropske integracije i Zakonodavnog odbora.
Podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, a da se raspodeljuje na sledeći način: Poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju pripada jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi, Poslaničkoj grupi SRS jedan sat, osam minuta i 24 sekunde, Poslaničkoj grupi G 17 28 minuta i 48 sekundi, Poslaničkoj grupi Napred Srbijo 25 minuta i 12 sekundi, Poslaničkoj grupi DSS - Vojislav Koštunica 24 minuta, Poslaničkoj grupi SPS - JS 18 minuta, Poslaničkoj grupi LDP 14 minuta i 24 sekunde, Poslaničkoj grupi Nova Srbija 10 minuta i 48 sekundi, Poslaničkoj grupi manjina osam minuta i 24 sekunde i Poslaničkoj grupi PUPS šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ako to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, što je u skladu sa članom 96. stav 4. Poslovnika.
Obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa po ovoj tački dnevnog reda: narodni poslanik Zoran Kasalović (za Poslaničku grupu SPS - JS), narodni poslanik Donka Banović (Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica), gospodin Milorad Buha (SRS) i narodni poslanik Branka Ljiljak (Poslanička grupa ZES).
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača dr Dejan Šoškić, guverner Narodne banke, želi reč? (Da.)
Samo se prijavite. Izvolite, imate reč.

Hvala. Poštovana gospođo predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, dozvolite mi da vam se obratim povodom Predloga zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga koji je Narodna banka Srbije dostavila Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Moje izlaganje biće podeljeno u tri dela. U prvom delu ću kratko govoriti o ustavnom osnovu, o razlozima i ciljevima donošenja ovog zakona, u drugom delu o glavnim pravnim institutima koji se uvode ovim zakonom i, konačno, u zaključnom delu daću kratki zaključak.
Koji je ustavni osnov, koji su razlozi i koji su ciljevi donošenja ovog zakona? S obzirom na značaj pitanja zaštite prava i interesa korisnika finansijskih usluga, a imajući u vidu da novim Zakonom o zaštiti potrošača navedena materija nije uređena u celini, NBS predlaže donošenje zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga kojim će se urediti zaštita korisnika bankarskih usluga, usluga finansijskog lizinga i korisnika u finansijskoj pogodbi.
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u članu 90. Ustava Republike Srbije gde je utvrđeno da Republika Srbija štiti potrošače, a da su posebno zabranjene radnje usmerene protiv zdravlja, bezbednosti i privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu, kao i u članu 97. Ustava Republike Srbije, i to u tački 6), prema kojoj Republika Srbija uređuje i obezbeđuje jedinstveno tržište, pravni položaj privrednih subjekata, sistem obavljanja privrednih i drugih delatnosti, monetarni, bankarski, devizni i carinski sistem, ekonomske odnose sa inostranstvom i poreski sistem, i u tački 17) istog člana prema kojoj Republika Srbija uređuje i obezbeđuje i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju.
Što se tiče Narodne banke Srbije kao predlagača, podsetiću vas da Ustav Republike Srbije članom 107. stav 2. u delu „Pravo predlaganja zakona“ predviđa da NBS ima pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti. Narodna banka Srbije je, u skladu sa članom 3. Zakona o Narodnoj banci Srbije, pored ostvarivanja svog osnovnog cilja, a to je postizanje i održavanje stabilnosti cena, obavezna i da doprinosi očuvanju i jačanju finansijske stabilnosti u našoj zemlji, što je i utvrđeno kao jedna od njenih zakonskih funkcija. Tim zakonom utvrđena je i kontrolna, odnosno nadzorna funkcija NBS nad bankama, društvima za osiguranje, davaocima finansijskog lizinga i društvima za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima, koju ona obavlja u skladu sa zakonima kojima se uređuje poslovanje tih subjekata.
Dakle, Narodna banka Srbije, u skladu sa svojim ovlašćenjima i obavezama, obavlja nadzor, odnosno superviziju poslovanja navedenih finansijskih institucija čiji je cilj, kao i u svetu, zaštita sredstava, pre svega, deponenata, osiguranika i članova dobrovoljnih penzijskih fondova, ali u krajnjoj instanci i novca poreskih obveznika naše zemlje. To podrazumeva da finansijske institucije postupaju u svom poslovanju sa klijentima u skladu sa dobrim poslovnim običajima, na fer i transparentan način, uz adekvatno, blagovremeno, istinito, nedvosmisleno i pouzdano informisanje čime se obezbeđuje ravnopravan odnos klijenata i finansijskih institucija, a time i zaštita korisnika usluga tih institucija.
Narodna banka Srbije je u bankarskom sektoru mnogim svojim odlukama, preporukama i drugim dokumentima težila da uspostavi osnovna pravila poslovanja ovih institucija da bi, pre svega, uspostavila sistem poverenja građana i pravnih lica u te institucije kroz zaštitu njihovih prava i uspostavljanje mogućnosti da ta prava zaštite i uz pomoć NBS kroz besplatan postupak posredovanja pred NBS, kojim se mnogi naši građani služe u zaštiti svojih prava, i to na osnovu Zakona o bankama iz 2005. godine koji je uveo odredbe vezane za fer praksu, dobre poslovne običaje i prigovor klijenata. Godine 2006. doneta je odluka o jedinstvenom načinu, obračunu i objavljivanju efektivne kamatne stope na depozit i kredite, a zatim je 2006. godine organizovan i projekat o zaštiti korisnika i osnovan je Centar za zaštitu, koji je otpočeo sa radom 1. januara 2007. godine u okviru Narodne banke Srbije.
Zbog pojave elementa nefer prakse od strane jednog broja banaka, pre svega pri jednostranoj i netransparentnoj promeni varijabilne kamatne stope na kredite u smislu njihove neodređenosti, 2008. godine donete su preporuke za banke, koje nisu bile obavezujuće u smislu preduzimanja odgovarajućih mera. Nakon toga, 2009. godine doneta je Odluka o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koja je bila bazirana na Direktivi EU broj 48 iz 2008. godine, ali je nije u celini obuhvatala, s obzirom da za to nije bilo osnova u važećem Zakonu o bankama.
Međutim, iako aktivnosti Narodne banke Srbije na zaštiti klijenata pre svega od jednostranih izmena ugovornih obaveza i prava davalaca finansijskih usluga da jednostrano menjaju ugovorne kamate daju pozitivne rezultate, ocenili smo da bi posebnim zakonom trebalo izričito urediti obavezne elemente ugovora, zatim, prava i obaveze davalaca finansijskih usluga, kao i prava koja klijent ima prema tim finansijskim institucijama.
Takođe, zaštita potrošača je i međunarodna obaveza Srbije. Na osnovu člana 78. Zakona o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predviđeno je i usklađivanje našeg zakonodavstva u domenu zaštite potrošača kao korisnika finansijskih usluga sa standardima EU, a u Nacionalnom planu za integraciju donetom na osnovu sporazuma konkretizovana je implementacija Direktive EU broj 48 iz 2008. godine u naše zakonodavstvo, koja se upravo odnosi na kreditiranje potrošača.
Imajući u vidu značaj pitanja zaštite prava i interesa korisnika finansijskih usluga, generalno, koje je naročito eskaliralo u periodu finansijske krize i u svetu i kod nas, kao i činjenicu da ova materija nije uređena novim Zakonom o zaštiti potrošača, i to upravo iz razloga što je ocenjeno da oblast finansijskih usluga treba da bude uređena detaljnije i celovito posebnim zakonom, kao i preuzete međunarodne obaveze, predlažemo donošenje zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga koji će se na celovit i sistematičan način urediti zaštita korisnika bankarskih usluga, usluga finansijskog lizinga i korisnika u tzv. finansijskoj pogodbi, odnosno u svim aranžmanima koje trgovac ima sa svojim potrošačima u kontekstu odloženog plaćanja kupljene robe.
Na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjuju se odredbe propisa kojima se uređuje zaštita potrošača, poslovanje banaka, davalaca finansijskog lizinga, odnosno platni promet u dinarima i stranim sredstvima plaćanja, kao i odredbe zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi.
U izradi ovog zakona Narodna banka Srbije rukovodila se, pre svega, potrebama domaćeg tržišta i zbog toga je pored evropske regulative koristila i pojedina postojeća zakonska rešenja odabranih zemalja članica EU, naročito kada su u pitanju posebna prava potrošača, odnosno korisnika finansijskih usluga. Na taj način se nastojalo da se poveća zaštita ovih korisnika. Ovim predlogom, naime, ne samo da je u najvećoj mogućoj meri uvedena Direktiva 2008/48 o kreditiranju potrošača, nego su obuhvaćena i neka druga prava korisnika koja odgovaraju specifičnostima domaćeg tržišta, kao što su, na primer, primena istog tipa kursa pri odobravanju i otplati kredita, odredivost varijabilnih elemenata ugovora itd. Ali, pokrivene su i druge finansijske usluge na koje se pomenuta direktiva direktno ne odnosi, a u skladu sa dobrom praksom razvijenih evropskih zemalja.
Tako, na primer, dok Direktiva o kreditiranju potrošača obuhvata svako kreditiranje u iznosu od 200 do 75.000 evra u evropskom zakonodavstvu, u vidu kredita, finansijskog lizinga, dozvoljenog prekoračenja po računu, kreditne kartice i druge finansijske pogodbe, Predlogom zakona su, pored tih usluga, obuhvaćeni svi krediti, i oni do 200 i oni preko 75.000 evra, kao i stambeni krediti, depoziti, računi, debitne kartice, druge bankarske usluge, kao što je recimo iznajmljivanje sefova. Verujemo da je samo na taj način, obuhvatanjem korisnika svih finansijskih usluga, moguće obezbediti okvir za celovitu zaštitu korisnika finansijskih usluga. Na ovaj način se u domaćem zakonodavstvu, poput zakonodavstava nekih razvijenih zemalja (npr. Francuske), ne pravi razlika između tzv. potrošačkih i stambenih kredita. Takođe, obuhvaćen je i deo Direktive o uslugama plaćanja, broj 64 iz 2007. godine, u delu koji se odnosi na platne kartice.
Pre definisanja Predloga zakona koji je upućen u zvaničnu proceduru u fazi nacrta zakona održane su dve javne rasprave, uz učešće Ministarstva trgovine i usluga, banaka, davalaca finansijskog lizinga, Udruženja banaka Srbije, Udruženja davalaca finansijskog lizinga i Nacionalne organizacije potrošača Srbije. Dobijene sugestije relevantnih ministarstava su takođe priložene i uvažene su sve sugestije i primedbe za koje smo smatrali da su opravdane i da ne narušavaju cilj zakona i vode njegovoj većoj efikasnosti.
Predlog zakona ima za cilj sledeće: 1) unapređenje poslovne prakse i fer odnosa finansijskih institucija prema korisnicima finansijskih usluga; 2) smanjivanje transakcionih troškova i rast konkurencije na finansijskom tržištu; 3) dalje jačanje poverenja u finansijski sektor; 4) definisanje dodatnih preduslova za stabilnost finansijskog sektora i njegov dalji i nesmetani razvoj u našoj zemlji; 5) uređivanje oblasti zaštite prava i interesa korisnika finansijskih usluga u skladu sa praksom EU.
Zakonom se uređuju: prava korisnika finansijskih usluga, informisanje korisnika o uslovima pod kojima se nude i koriste finansijske usluge, uslovi i način obaveštavanja korisnika o njihovim pravima, i zaštita prava i interesa korisnika finansijskih usluga.
Pravni instituti definisani u Predlogu zakona zasnovani su na sledećim osnovnim pravima korisnika finansijskih usluga, proklamovanih tim predlogom i u skladu sa kojima je potrebno u primeni tumačiti ovaj zakon. To su: pravo na ravnopravan odnos s davaocem finansijske usluge, pravo na informisanje, pravo na određenost ili odredivost ugovorne obaveze, zaštita od diskriminacije i pravo na zaštitu prava i interesa.
Posebno je potrebno istaći pravo na ravnopravan odnos s davaocem finansijske usluge, koje potvrđuje jedno od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima definisano članom 11. tog zakona i uopšte ugovornog prava, a koje govori da su strane u ugovornom odnosu ravnopravne. Na ovaj način smo želeli da istaknemo neophodnost primene ovog načela u sferi finansijskih usluga, što do sada u praksi, nažalost, kao što smo videli, često nije sprovođeno.
Koji su to glavni pravni instituti koji se uvode ovim zakonom? Prvi koji bih želeo da istaknem pred vama jeste institut određenosti ili odredivosti ugovorne obaveze. To su članovi 8. i 26. Predloga zakona.
Jedan od osnovnih pravnih instituta koji odražava cilj predloženog teksta zakona je institut određenosti, odnosno odredivosti visine ugovorne obaveze, koja se kod ugovora sa korisnicima finansijskih usluga najčešće svodi na određenost, odnosno odredivost visine kamatne stope.
Naime, u ugovornom odnosu korisnika i finansijske institucije, iako je formalno proklamovana jednakost strana, faktički u praksi postojala je značajna nesrazmera moći koja najviše proizilazi iz finansijske snage finansijske institucije. U takvim odnosima često je do sada postojala praksa finansijskih institucija da kroz ugovaranje nejasnih ili nedovoljno jasnih ugovornih odredaba menjaju visinu kamatne stope u zavisnosti od neodređenih uslova, često generalno postavljenih, npr. uslova na finansijskom tržištu ili posebne politike institucije i sličnih preduslova.
Na taj način te institucije su za sebe zadržavale pravo da jednostranom voljom menjaju visinu ugovorne obaveze dužnika, najčešće kroz jednostrano uvećanje stope ugovorene kamate. Na taj način finansijske institucije su faktički stvarale protivpravnu praksu nejednakosti ugovornih strana.
O uzrocima zatečene prakse ugovaranja finansijskih usluga može se raspravljati, tako da se kao jedan od razloga može navesti odsustvo finansijskih usluga na domaćem tržištu, posebno kredita, čitav niz godina u prethodnom vremenskom periodu, posebno tokom devedesetih godina prošlog veka. To je uticalo na opšti nivo svesti korisnika finansijskih usluga, kao i na način ponašanja davalaca u tom dužničko-poverilačkom odnosu u sferi finansijskih usluga, koji se u praksi često pretvarao u odnos nesrazmere uzajamnih davanja i neravnopravnosti ugovornih strana koja se eksplicitno ugovara ugovorima po pristupu, a čije uslove diktira jedna ugovorna strana, i to davalac usluge.
U takvim okolnostima jedan od osnovnih ciljeva zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga je ispravljanje u realnosti narušene ravnoteže između korisnika i davalaca finansijskih usluga.
Iz navedenih razloga Predlog zakona je definisao precizne kriterijume odredivosti novčane ugovorne obaveze, kao i odredivost promenljive kamatne stope, na taj način što je njihova visina vezana za referentne elemente koji se zvanično objavljuju, kao što su, na primer, referentna kamatna stopa, indeks potrošačkih cena ili druge referentne vrednosti koje su javno dostupne i koje imaju takvu prirodu da na njihovu visinu ne može uticati jednostrana volja bilo koje ugovorne strane, bilo da je to davalac ili korisnik usluga.
Zatim, zabranjeno je i upućivanje na posebnu politiku davaoca usluge u pogledu bitnih elemenata ugovora. Na ovaj način će u praksi biti omogućena primena načela ravnopravnosti ugovornih strana koja je jedan od osnovnih ciljeva zakona. Takođe, na ovaj način su zaštićeni interesi naših građana koji u ugovorima sa finansijskim institucijama po pravilu predstavljaju u praksi slabiju, često i nedovoljno edukovanu, stranu.
Drugi institut koji uvodimo je vremensko važenje zakona, član 54. Jedan od osnovnih ciljeva ovog zakona jeste ispravljanje u praksi narušene ravnoteže između korisnika i davalaca finansijskih usluga; međutim, unošenjem u tekst zakona odredaba koje se odnose na određenost i odredivost ugovorne obaveze obezbediće se primena pravila koja obezbeđuju ravnopravnost ugovornih strana samo za ugovorne odnose koji budu zaključeni posle početka primene zakona. Zato je bilo potrebno propisati obavezu primene navedenih članova i na obaveze koje dospevaju posle dana početka primene ovog zakona, bez obzira na vreme zaključenja ugovornog odnosa čije ispunjenje predstavljaju. To je definisano članom 54. Predloga zakona.
Bitno je naglasiti da se odredbe koje se odnose na određenost i odredivost ugovorne obaveze primenjuju na pravne situacije samo od momenta početka primene tog zakona, što znači da se na svršena prava i obaveze ne primenjuju. Na ovaj način izbegnuta je retroaktivnost primene zakona i nije narušen princip pravne sigurnosti što se tiče svršenih fakata.
Razlog za propisivanje odredbe člana 54. jeste prethodno utvrđeni opšti interes koji je određen ustavnom odredbom koja propisuje obavezu Republike Srbije da štiti potrošače i zabranjuje sve nečasne radnje na tržištu u tom kontekstu (član 90. Ustava Republike Srbije).
Praksa ugovaranja prava ekonomski jače strane (finansijske institucije, po pravilu) da ugovorom po pristupu jednostrano menja visinu ugovorne obaveze, najčešće u formi prava na jednostrano uvećanje stope ugovorene kamate, kao i ugovaranje sebi prava na jednostrano određivanje vremena dospeća ugovorne obaveze dužnika, čime se narušava ravnopravnost ugovornih strana, a ona je jedan od osnova ugovornih odnosa, predstavlja očigledan primer nečasnih radnji na tržištu finansijskih usluga od kojih je potrebno potrošače zaštititi ovim zakonom.
Razlog za propisivanja člana 54. jeste i opšti interes očuvanja i jačanja stabilnosti finansijskog sistema zemlje, čijem ostvarenju, u skladu sa članom 3. stav 2. Zakona o Narodnoj banci Srbije, doprinosi Narodna banka Srbije.
Naime, zaključivanje ugovora o finansijskim uslugama koji sadrže odredbe kojima se narušava ravnopravnost ugovornih strana izlaže finansijske institucije velikom pravnom riziku, odnosno dovodi do mogućnosti nesolventnosti dužnika u krajnjoj instanci, što, budući da je reč o veoma rasprostranjenoj pojavi u našem sistemu, može finansijske institucije izložiti ne samo reputacionom riziku nego izazvati i finansijske gubitke, a to dalje može poznatim efektom brzog širenja nepoverenja građana u finansijske institucije ugroziti stabilnost finansijskog sistema, uz potencijalno znatan trošak za poreske obveznike i pad ekonomske aktivnosti zemlje.
Unošenjem izvesnosti, a time i pravne sigurnosti, u ugovorne odnose finansijskih institucija štiti se i njihova pojedinačna finansijska stabilnost, finansijska stabilnost finansijskog sistema koji oni čine, kao i perspektive daljeg razvoja i rasta finansijskih transakcija u zemlji.
Treće, pravo na informisanje. Zaštita korisnika finansijskih usluga prvenstveno je zasnovana na potrebi da im se blagovremeno pruže neophodne informacije, pune, pouzdane i relevantne, što predstavlja osnov zaštite korisnika. Samo dobro informisan i finansijski edukovan korisnik može doneti odgovornu odluku o korišćenju finansijske usluge. Ove usluge su kompleksne i njihovo dejstvo je na duži rok, te otuda potreba za pojačanim nivoom informisanja potrošača odnosno korisnika finansijskih usluga.
Predlogom zakona je propisano da su banke i davalac lizinga dužni da kreditne i depozitne usluge kod kojih oglasna poruka sadrži kamatnu stopu, ili bilo koji numerički podatak koji se odnosi na cenu ili na prihod, oglašavaju putem reprezentativnog primera. Taj reprezentativni primer mora da sadrži sledeće: iznos efektivne kamatne stope koji treba da bude napisan tako da bude uočljiviji od svih drugih elemenata, valutu izražavanja finansijskog posla, period na koji se ugovara, kriterijume za eventualno indeksiranje takvog finansijskog ugovora i sve druge pripadajuće troškove.
Ako se oglašava kredit odnosno lizing čija je nominalna kamatna stopa, recimo, nula posto, moraju se naznačiti svi uslovi pod kojima se odobrava taj kredit, odnosno lizing. Drugim rečima, pri oglašavanju je zabranjeno koristiti izraze kojima se kredit odnosno lizing označavaju besplatnim ako je odobrenje tog kredita odnosno lizinga uslovljeno zaključenjem drugog ugovora ili je uslovljeno bilo čim što predstavlja trošak ili može predstavljati trošak za korisnika ili stvara neku drugu obavezu.
Ako je za zaključenje ugovora o kreditu obavezno i zaključenje ugovora o sporednim uslugama, recimo ugovor o osiguranju i drugo, a pri tome se cena sporedne usluge ne može odrediti unapred, postojanje ovakve obaveze iskazuje se jasno, sažeto i na vidljiv način.
Četvrti pravni institut koji bih želeo da posebno izdvojim za danas je odustanak od ugovora. To je član 12. Predloga zakona. Institut odustanka od ugovora koji se uvodi Predlogom zakona predstavlja novinu u našem zakonodavstvu koja je u tekst Predloga preuzeta iz Direktive EU broj 48 iz 2008. godine. Ta direktiva je, kao što znamo, pre svega usmerena na regulisanje odnosa u kreditiranju potrošača.
Kao što je već pomenuto, jedan od ciljeva Predloga zakona, pored bližeg uređenja odnosa između korisnika i davalaca finansijskih usluga na lokalnom tržištu Republike Srbije, bilo je i usaglašavanje tih odnosa sa pravilima EU, što je naša obaveza iz sporazuma zaključenih sa Evropskom unijom. Navedenim institutom utvrđeno je pravo korisnika na odustanak od ugovora o kreditu, na odustanak ugovora o dozvoljenom prekoračenju računa, ugovora o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, ugovora o lizingu i finansijske pogodbe u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora, bez navođenja razloga za odustanak.
Korisnik koji odustane od ugovora o kreditu dužan je da u roku od 30 dana od dana slanja obaveštenja o odustanku vrati banci glavnicu i kamatu iz osnovnog posla za vreme korišćenja kredita, dok je korisnik koji odustane od ugovora o lizingu i finansijske pogodbe dužan da u roku od 30 dana od dana slanja obaveštenja o odustanku vrati predmet lizinga, odnosno predmet kupoprodaje, nadoknadi pretrpljenu štetu ako je došlo do umanjenja vrednosti i plati ugovorenu kamatu iz osnovnog posla do dana vraćanja predmeta lizinga.
Takođe, kod stambenih kredita korisnik može koristiti pravo na odustanak samo pod uslovom da mu sredstva nisu stavljena na raspolaganje, odnosno da ih nije stavio u funkciju nabavke nepokretnosti. Na ovaj način pravo na odustanak je ograničeno kod kredita koji po pravilu postižu najveće vrednosti a koji su namenjeni potrošačima, čime se od njih traži da ipak dobro razmisle pre zaključenja ovih ugovora, s obzirom na to da njihovo zaključenje proizvodi dugoročne i ozbiljne imovinske konsekvence.
Razlog propisivanja instituta odustanka od ugovora je tzv. period razmišljanja hladne glave ili „cooling off“ period, ili period kada se korisniku, kao licu koje ne poseduje možda sva potrebna znanja o finansijskim uslugama, nakon zaključenja ugovora daje pravo da još jednom razmisli o finansijskoj usluzi koju kupuje i obavezama koje ona proizvodi po njega. Na ovaj način se korisnik, koji je često nedovoljno upućena strana, postavlja u ravnopravniji odnos sa finansijskom institucijom koja dobro poznaje finansijski proizvod koji nudi, kao i odredbe ugovora po pristupu koje sama piše. Period dodatnog razmišljanja sveden je na 14 dana, što predstavlja razumno vreme, s obzirom na svrhu njegovog utvrđivanja.
U vezi s navedenim, još jednom napominjem da se propisivanjem ovog instituta domaće zakonodavstvo usaglašava sa Aki komuniterom EU i na taj način omogućava jednakost domaćih potrošača sa potrošačima u EU.
Peti institut na koji ovom prilikom želim da vam skrenem pažnju jeste prevremena otplata kredita. To je član 36. Predloga zakona. Institut prevremene otplate kredita već poznaje domaća regulativa, a poznaje ga i ugovorna praksa banaka. Predlog zakona je imao za cilj da bliže uredi navedenu materiju i uskladi je sa Direktivom EU br. 48 iz 2008. godine, a u cilju obezbeđivanja pravičnog odnosa, uzajamnih imovinskih davanja davaoca i korisnika finansijske usluge u slučaju prevremene otplate, čime se štite interesi naših građana, koji su često izloženi visokim naknadama u slučaju prevremene otplate koje ih lišavaju korišćenja tog njihovog prava, bitno povećavaju ukupan nivo transakcionih troškova u finansijskom sistemu i smanjuju konkurentnost finansijskog sistema u celini.
Takođe, neke banke razlikuju iznos naknade za prevremenu otplatu u slučaju da korisnik prevremeno otplaćuje kredit iz sopstvenih sredstava, kada se plaća manja naknada po pravilu, ili kada ga otplaćuje iz sredstava kredita druge banke, kroz refinansiranje, kada se po pravilu naplaćuje viša naknada. Verujemo da je to u potpunosti neopravdano, s obzirom na to da za banku kod koje se kredit otplaćuje ne bi trebalo da bude relevantan izvor finansiranja prevremene otplate, zato što ona svoja sredstva u celini dobija u oba slučaja. Takvom praksom pojedinih banaka onemogućava se tržišno postupanje naših građana i ostvarivanje efikasnog tržišta finansijskih usluga.
Uvođenjem ovog instituta u potpunosti se rešavaju napred navedena pitanja, i to na sledeći način. Pravo korisnika finansijske usluge na prevremenu otplatu kredita svodi se na pravo da u bilo kom momentu, u potpunosti ili delimično, dužnik izvrši sve obaveze iz ugovora o kreditu; u tom slučaju ima pravo na umanjenje ukupne cene kredita za iznos kamate i troškova za preostali period trajanja tog ugovora.
Davalac usluge može zahtevati naknadu za prevremenu otplatu samo ako se otplata vrši u toku perioda za koji je ugovorena fiksna kamatna stopa i pod uslovom da je iznos prevremene otplate u periodu od 12 meseci veći od 600.000 dinara. Iznos naknade je ograničen na najviše do 1% iznosa prevremeno otplaćenog kredita, i to ako je period između prevremene otplate i roka ispunjenja obaveze iz ugovora o kreditu duži od jedne godine. Ako je ovaj period kraći od jedne godine, onda je maksimalni iznos naknade ograničen – do 0,5%.
Naknada za prevremenu otplatu se ne može zahtevati ako je otplata bila učinjena na osnovu zaključenog ugovora o osiguranju, čija je namena obezbeđivanje otplate kredita; u slučaju dozvoljenog prekoračenja računa, i ako se otplata vrši u toku perioda za koji je ugovorena promenljiva nominalna kamatna stopa.
Šesti pravni institut na koji bih želeo da vam skrenem pažnju je pravo u vezi s platnom karticom. To je član 38. Predloga zakona. Ovaj institut je takođe jedan od instituta preuzetih iz prava EU, i to Direktive 64 iz 2007. godine, o uslugama plaćanja. Naime, sa porastom broja izdatih kartica sve je češći problem njihovog gubitka, odnosno zloupotrebe u slučaju gubitka.
Predlogom zakona je propisano da je korisnik platne kartice dužan da bez odlaganja prijavi banci gubitak, odnosno krađu platne kartice. Banka je dužna da mu to, u svakom trenutku, omogući. U suprotnom, korisnik ne snosi posledice neovlašćene upotrebe. Takođe, u slučaju da je došlo do neovlašćenog korišćenja platne kartice, korisnik je dužan da odmah posle tog saznanja, a najkasnije o roku od 45 dana od datuma zaduženja, prijavi banci neovlašćenu transakciju. U tom slučaju može snositi gubitak najviše do iznosa od 15.000 dinara.
Korisnik snosi sve gubitke u slučaju da je zloupotrebu sam učinio, da ne ispuni obaveze koje proizilaze iz propisanih uslova o izdavanju i korišćenju platne kartice, da ne obavesti banku o gubitku ili osnovanoj sumnji da je izvršena krađa platne kartice, da ne čuva na adekvatan način lični identifikacioni broj.
Nakon prijave banci gubitka ili osnovane sumnje da je učinjena krađa korisnik ne snosi gubitke nastale po tom osnovu.
Takođe, Predlogom zakona je propisano i pravo korisnika na besplatno gašenje platne kartice, s obzirom na to da je primećena praksa izdavalaca da korisnicima nude veliki broj platnih kartica koje se dobijaju bez troškova izdavanja, međutim, ukoliko korisnik hoće da ugasi platnu karticu najčešće su se u praksi beležili slučajevi u kojima su korisnici morali da plate naknadu za gašenje. Na ovaj način izdavaoci će troškove izdavanja morati da naplaćuju odmah, čime će se stimulisati korisnici da uzimaju samo one kartice za koje su spremni da plate potrebni trošak. To bi trebalo da poveća transparentnost i konkurentnost na ovom tržištu.
Sedmi pravni institut na koji bih želeo da vam skrenem pažnju je pravo u vezi s računom. To je član 37. Predloga zakona. Predlogom zakona su definisana i određena prava korisnika u vezi s računom kod banke koja omogućavaju ostvarivanje svrhe ugovora o računu, s obzirom na to da je u praksi uočeno da neke naknade onemogućavaju korisnika u slobodnom raspolaganju svojim sredstvima.
Utvrđena su sledeća prava za korisnike: 1) podizanje gotovine bez naknade, 2) podizanje sredstava odmah po evidentiranom prilivu, bez naknade, 3) besplatno gašenje računa, 4) mesečno obaveštavanje korisnika o dozvoljenom prekoračenju računa i jedanput godišnje dostavljanje besplatnog obaveštenja o stanju njegovog duga po ugovoru o kreditu, lizingu, odnosno kreditnoj kartici.
Takođe, propisano je da je banka dužna, ako uveća naknadu po računu iznad ugovorenog iznosa, da o tome obavesti korisnika najkasnije 15 dana pre početka primene izmenjenih naknada; u tom slučaju korisnik može odmah i bez naknade preneti sredstva u drugu banku ili podići sredstva u gotovini i ugasiti račun.
Osmi pravni institut na koji bih želeo da vam skrenem pažnju je zaštita prava korisnika. Predlogom zakona je propisan i način na koji se štite prava utvrđena ovim predlogom zakona. Propisane su novčane kazne, prekršaji, kao i postupak vansudskog rešavanja spornog odnosa. Prilikom propisivanja vodilo se računa da postupak zaštite bude brz, jednostavan, dostupan, efikasan i komplementaran sa sudskim postupkom kako bi se omogućila efektivna zaštita prava korisnika finansijskih usluga.
U prelaznim i završnim odredbama precizirano je da zakon stupa na snagu u roku od šest meseci od njegovog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Takođe, preciziran je rok za donošenje podzakonskih akata od tri meseca od stupanja na snagu zakona; zatim, rok od naredna tri meseca za usklađivanje poslovanja davalaca finansijskih usluga sa ovim zakonom, kao i obaveza finansijskih institucija da usklade odredbe zaključenih ugovora koje se odnose na odredivost ili pozivanje na poslovnu politiku pri promeni elemenata varijabilne kamatne stope, odnosno na pravila ugovaranja, kao i na promenljivu nominalnu kamatnu stopu, sa odredbama ovog zakona u roku od šest meseci od njegovog stupanja na snagu.
Na kraju, kratko, želeo bih da zaključim da bi usvajanje ovog Predloga zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, po našem mišljenju, vodilo ostvarivanju nekoliko ciljeva: prvo, unapređenja poslovne prakse i fer odnosa prema korisnicima finansijskih usluga u našoj zemlji; drugo, smanjivanja transakcionih troškova i rasta konkurentnosti finansijskog sistema u našoj zemlji; treće, jačanja poverenja u finansijski sektor; četvrto, obezbeđenja preduslova za dalji nesmetani razvoj finansijskog sistema u našoj zemlji i, konačno, usaglašavanja domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU kroz preuzimanje odgovarajućih odredaba koje su već deo evropskih direktiva. Hvala.

Dozvolite da zahvalim guverneru Narodne banke Srbije dr Dejanu Šoškiću, predstavniku predlagača, a pre nego što nastavimo rad da u svoje i vaše ime pozdravim predstavnike mađarske parlamentarne grupe Fides koji se nalaze u poseti Domu Narodne skupštine, a trenutno prate deo današnje sednice sa galerije Velike sale. Prisutni su: gospodin Janoš Lazar, šef poslaničke grupe Fides, dr Barnabaš Balco, lični sekretar šefa poslaničke grupe i Žigmont Perenji, šef spoljnopolitičkog kabineta Fidesa. Pozdravimo ih aplauzom.
Da li izvestioci nadležnih odbora, Odbora za finansije, Odbora za evropske integracije ili Zakonodavnog odbora, žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Odnosno, ko od predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Narodni poslanik Donka Banović. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice. Hvala guverneru na ovom iscrpnom obrazloženju predloga ovog zakona.
Dakle, zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga bi trebalo, zajedno sa već usvojenim Zakonom o zaštiti potrošača, da zaokruži sistem zaštite potrošača u Srbiji. Kada smo pre sedam-osam meseci raspravljali u Skupštini o Predlogu zakona o zaštiti potrošača, mi poslanici Demokratske stranke Srbije smo tada ukazivali predlagaču da nije dobro što je iz tog zakona izostavljeno čitavo poglavlje koje govori o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Dakle, mi smo i tada isticali, ali i danas, da je ova materija trebalo da bude u tom jedinstvenom zakonu koji štiti prava svih potrošača, pa i potrošača odnosno korisnika finansijskih usluga.
Nekako je opšti utisak, sada kada je ovaj predlog zakona pred nama, da je ovaj predlog zakona u stvari rezultat višemesečnog pregovaranja, odnosno, kako se u narodu kaže, „peglanja“, sa bankama, udruženjima banaka itd. i da je tu najmanje bilo (ili vrlo malo) konsultacija sa udruženjima potrošača, odnosno korisnika finansijskih usluga. Dakle, takav je utisak, zato što je u vreme kada je ovo poglavlje izostavljeno iz opšteg Zakona o zaštiti potrošača bilo evidentno da su banke i te kako vršile pritisak na tadašnje Ministarstvo trgovine koje je bilo predlagač tog zakona, tako da jeste opšti utisak da je ovaj predlog zakona, kao što rekoh, rezultat tog višemesečnog pregovaranja.
Taj utisak se još povećava time što je predlagač ovog zakona Narodna banka Srbije, a ne ministarstvo koje je nadležno za poslove zaštite potrošača. Tadašnji ministar trgovine Slobodan Milosavljević i građanima i poslanicima u ovom domu obećao je da će se ova materija regulisati, odnosno da će njegovo Ministarstvo ovu materiju regulisati uskoro, međutim, mi vidimo da se ovde sada Ministarstvo ne pojavljuje, nego da je u pitanju Narodna banka kao predlagač. Naravno, Narodna banka Srbije po Ustavu i po Zakonu o Narodnoj banci ima svako pravo da bude predlagač zakona.
Inače, ponosna sam na svoju poslaničku grupu, koja je svojevremeno dala amandman na jedan predlog zakona da bi svi koji su predlagači mogli i da se obrate poslanicima u ovoj skupštini.
Zašto sam sumnjičava kada je u pitanju ovaj predlog zakona i Narodna banka Srbije? U samom obrazloženju ovog zakona se kaže da Narodna banka Srbije... Dakle, citiram iz obrazloženja: „Narodna banka Srbije je mnogim svojim odlukama, preporukama i drugim dokumentima uspostavila ,pravila igreʼ za poslovanje finansijskih institucija, i to da bi pre svega uspostavila sistem poverenja građana i pravnih lica u te institucije kroz zaštitu njihovih prava i uspostavljanje mogućnosti da ta prava zaštite uz pomoć Narodne banke Srbije.“ Završen citat.
Dakle, jednom rečju, vi tvrdite da je Narodna banka i do sada bila zaštitnik svih korisnika finansijskih usluga. Ako je tako, zašto se u ovom trenutku građani koji su korisnici raznih finansijskih usluga osećaju veoma nezaštićenim? Kako ste dozvolili da mnogi korisnici postanu žrtve takozvane interne politike pojedinih banaka? Dakle, pod tom rečenicom se skrivaju raznorazne mere pojedinih banaka, koje u većini slučajeva nisu bile fer. I u ovom trenutku, a bojim se i kada usvojimo ovaj zakon i primene se neke mere koje ste vi već propisali, mnoge porodice će pomisliti da su zapale u dužničko ropstvo.
Kada govorimo o ovome mislim da je vama i te kako poznato da je jedna grupa korisnika finansijskih usluga (zbog korektnosti neću pominjati ime te banke) 2007. godine, kroz jednu agresivnu kampanju koju ta banka inače uvek praktikuje, uzela dugoročne kredite; tada je bila propisana kamatna stopa od 3,9%, u ovom trenutku ti građani otplaćuju kredite po kamatnoj stopi od 6,9, odnosno oko 7! Neću pominjati ime banke, ali vi sigurno znate o kome je reč. Oni su se vama žalili, žalili su se i poslaničkim grupama. Kada je reč o tome da je moguće da porodica zapadne u dužničko ropstvo, korisnici finansijskih usluga, na primer, ove banke zaista su u dužničkom ropstvu.
Vi ste iscrpno govorili o nekim novinama koje su propisane ovim zakonom, vrlo iscrpno, tako da ću ja malo skraćeno. Naravno, ima tu nekih dobrih novina i stvari, samo je pitanje da li će se ovaj zakon primenjivati ili se, kao mnogi zakoni koje donesemo, neće primenjivati. Inače, predviđeno je da se ovaj zakon primenjuje za šest meseci, to je negde krajem godine.
Novine su brojne, od toga da se propisi kreću od regulisanja oglašavanja, dakle, kako se oglašavaju finansijske usluge, zatim informisanja, pa preko realizacije i otplate kredita, odnosno lizinga, pa do konačne otplate. Dakle, u svim tim segmentima ili fazama postoje novine; vi to pokušavate na neki način da regulišete i vidi se namera da uvedete ovim zakonom nova pravila u poslovanju.
Govorili ste i vi o propisima o oglašavanju. Dakle, mislim da tu ima dobrih rešenja, zavisi i od toga kako će se oni kojih se to tiče pridržavati ovih propisa. Biće zabranjeno davaocu finansijskih usluga da oglasi neki kredit ili lizing besplatnim ukoliko je odobravanje uslovljeno nekim drugim uslugama koje će se i te kako naplatiti, pa kada korisnik pomisli da će iskoristiti neku finansijsku uslugu i da će ta usluga biti „besplatna“, onda ga sačeka čitav niz troškova koje mora platiti. Dobro je što zabranjujete tu vrstu oglašavanja.
Za nas koji baš i ne vidimo dobro dobro je što kažete da se efektivna kamatna stopa ne može pojaviti u fusnoti sa zvezdicom, gde vam praktično treba mikroskop da biste videli, jer to nije dobro i automatski se sumnja kakve su namere nekoga ko na taj način to oglašava. Ako hoćete da stupite u neku vezu, ozbiljni ste i hoćete da imate ozbiljnog korisnika i klijenta, valjda vam je u interesu da on bude što bolje obavešten.
Propisujete ovde i obavezu da davalac usluga pravovremeno i istinito informiše i obaveštava korisnike, i to u svim fazama.
Ovde je jasno propisano šta je to predugovorno obaveštavanje. Čini mi se da je to novina, mada pretpostavljam da su ozbiljne banke ovo i do sada radile, ali dobro je imati propis koji govori šta je to predugovorno obaveštavanje. Ovde se govori i o tome da budući korisnik usluge ima pravo da pogleda nacrt ugovora, što mu onda omogućava da to uporedi sa drugim nacrtima, da konsultuje stručnjake itd. Dakle, to je dobro.
Takođe ste propisali koji su obavezni elementi kako u ugovoru tako i u nekim drugim dokumentima, šta sve moraju da sadrže. Imamo neke amandmane tu; kada budemo govorili o pojedinostima možda ćemo vas ubediti da neke od tih amandmana prihvatite.
Kada je u pitanju ugovor sa fiksnom kamatnom stopom, davalac finansijske usluge ne može da je promeni, a da pre toga ne obavesti korisnika i, naravno, dobije saglasnost od njega. Međutim, tako je samo kada su u pitanju fiksne kamatne stope; kada su u pitanju ugovori sa promenljivim kamatnim stopama, onda se klijent, odnosno korisnik samo obaveštava. Dakle, tu ne postoji mogućnost dogovaranja. Onda se može očekivati od banaka, pretpostavljam, da bude sve manja ponuda kredita sa fiksnim kamatnim stopama (to je neko predviđanje) i mnogo veća ponuda kredita sa promenljivim kamatnim stopama.
Ovde je regulisano kašnjenje u otplati, dakle, docnja. Propisana je otplata kredita pre vremena, što je dobro. Ta je materija do sada pravila velike probleme korisnicima, a banke su, naravno, insistirale na tim prethodnim dogovorima da ne bi slučajno izgubile novac.
U Predlogu zakona takođe se govori o tome da je moguće odustati od već zaključenog ugovora, da li o kreditu, o dozvoljenom prekoračenju računa, ugovora o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, ugovora o lizingu i finansijske pogodbe. Dakle, nakon potpisivanja ugovora korisnik ima pravo da u roku od četrnaest dana odustane od tog ugovora.
Vidim da je Vlada uputila (mi smo dobili to u Skupštini) i amandman na ovaj član. Čini mi se da je to malo preciznije tim njihovim amandmanom rešeno i pretpostavljam da će skupštinska većina prihvatiti te amandmane koji su stigli od Vlade.
Ovde se propisuje da zatvaranje računa i gašenje kreditnih kartica treba da bude besplatna usluga banke. Ti su se troškovi do sada kretali od 100 dinara pa čak do 2.500 dinara. Zamislite, imamo banaka u Srbiji koje traže za gašenje računa ili kartice da uplatite 2.500 dinara?! Dobro je što ovde propisujete bankama da te usluge treba da budu besplatne.
Onda, što se tiče zloupotrebe kreditnih kartica, dobili ste amandman od Vlade na članove koji govore o ovome; to je njihov pokušaj, valjda, da ovo bude malo preciznije. U Predlogu zakona kažete da u slučaju gubitka, krađe, neovlašćenog korišćenja platne kartice korisnik (dakle, ako je već došlo do zloupotrebe) može da snosi troškove u visini do 150 evra. Naravno, tu su propisane i obaveze da korisnik mora odmah, čini mi se najkasnije do 30 dana, možda sam pogrešila broj, da prijavi sve to, dakle, gubitak, krađu, da primeti da je neovlašćeno korišćena itd.
Vidim iz medija da su se banke (ili Udruženje banaka) bunile protiv ovog člana i ove mogućnosti smatrajući da to može da bude predmet zloupotrebe od strane samih vlasnika kartica, međutim, ako država ozbiljno radi i izvrši se ozbiljna kontrola, to ne može biti, tako da su njihova strahovanja neopravdana.
Sve u svemu, ovaj predlog zakona je pokušaj da se reši neravnopravnost između davalaca finansijskih usluga i korisnika tih usluga. Banke će biti ograničene u naplati nekih, za njih veoma važnih, provizija i naknada; spomenula sam neke. Međutim, vodeći se ranijim iskustvima iz odnosa poslovnih banaka i klijenata mislim da se ne moramo previše radovati i očekivati da će banke prihvatiti da ostvaruju manji profit nego što su do sada ostvarivale i da će one, odnosno da će davaoci finansijskih usluga povećati troškove naknade za one usluge koje nisu propisane ovim zakonom, a ima ih.
Sasvim je jasno da ovakav zakon ne može da ograniči neki prihod poput kamata od kredita; to je jasno, to je politika banke, njeno pozicioniranje na tržištu. Ali, ovim zakonom nisu propisane ni neke uobičajene naknade, poput naknade za obradu kredita ili naknade za transfer sredstava. Verovatno će kroz te usluge, kao i kroz neke druge, vođenje tekućih računa građana itd., banke nadoknaditi profit koji će gubiti zbog toga što ste vi propisali da neke mere budu besplatne. Dakle, mogu se očekivati poskupljenja nekih drugih usluga.
Generalno posmatrano, novi zakon će korisnicima doneti bolju obaveštenost, informisanost i veća prava u nekim oblastima poslovanja sa poslovnim bankama, ali će poskupeti naknade i kamate, koje nisu regulisane zakonom. To će značiti više kamatne stope na kredite, veće naknade za obradu kreditnih zahteva, kao i skuplje vođenje tekućih računa. Ko god radi ima tekući račun, a nemaju svi kredite, tako da možemo svi zajedno očekivati rast cena nekih drugih usluga.
Jednom rečju, vi ste ovde pokušali da uvedete red, da neke prozore zatvorite i da kažete – znate šta, davaoci finansijskih usluga, ne možete da građanima Srbije radite to i to, neke stvari koje ne radite u drugim evropskim zemljama. Međutim, ostavili ste neke druge prozore otvorene, koje će oni kojima je u najvećem interesu profit i dobit, dakle novac, iskoristiti. Hvala.

Sedamnaest minuta i četrdeset pet sekundi iskorišćeno od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad dozvolite da u vaše i svoje ime pozdravim studente Fakulteta političkih nauka koji se nalaze u poseti Domu Narodne skupštine a trenutno prate deo današnje sednice sa galerije Velike sale. Prisutni su: Mihajlo Protić, Radovan Savić, Jelena Janjić, Anastazija Lazić, Feđa Kardić, Marko Stojanović, Katarina Filipović, Danijela Nedaković, Miloš Barea, Stefan Radovanović, Aleksandar Vučić, Jovan Nerandžić, Ana Durakli, Dragana Špikić, Miloš Marković, Vladimir Lazar, Manuela Radenović, Nenad Radojević, Bojana Petrović, Svetlana Konstadinović, Nemanja Kurbalija, Nenad Filipović, Miljana Đorić, Sanja Opačić, Jovana Đurić, Nemanja Vojinović i Danijela Tvrdišić.
Dobro došli u Narodnu skupštinu, dobro došli u vašu kuću.
Pre nego što dam reč sledećem narodnom poslaniku, ovlašćenom predstavniku Poslaničke grupe SPS Zoranu Kasaloviću, na osnovu člana 90. stav 1. želim da vam dam obaveštenje koje smatram potrebnim za rad u toku današnjeg dana.
S obzirom na to da je za raspravu, po prijavama za reč, u načelnom pretresu o Predlogu zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga prijavljeno ukupno devetoro narodnih poslanika i da postoji upravljanje vremenom na osnovu našeg poslovnika tako da možemo proceniti koliko traje i da su postojale informacije da ćemo raspravu o Predlogu izmena i dopuna Zakona o izboru narodnih poslanika otvoriti sutra, u četvrtak, 12. maja, ali da je za sutra, četvrtak, 12. maj u 10.00 časova Odbor za pravosuđe i upravu zakazao javno slušanje o Predlogu zakona o finansiranju političkih aktivnosti i da imamo informacije da ogroman broj narodnih poslanika želi da učestvuje u javnom slušanju, obaveštavam da ćemo danas raditi do pauze, koja će biti određena kada završimo pretres u načelu tačke dnevnog reda koja je u toku. Nakon toga otvorićemo pretres o Predlogu izmena i dopuna Zakona o izboru narodnih poslanika, ali bez produženja rada, samo da bismo uradili onoliko koliko je za sutra planirano, da se nakon utvrđivanja kvoruma, a bez prelaska na deo sednice utvrđen članom 286. stav 2. Poslovnika, dakle, samo nakon utvrđivanja kvoruma, svim poslanicima omogući učestvovanje u javnom slušanju o Predlogu zakona o finansiranju političkih aktivnosti. O toku radnog vremena ćemo odlučivati sutra.
Narodni poslanik Zoran Kasalović, ovlašćeni predstavnik, ima reč. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine guverneru, dame i gospodo narodni poslanici, zaštitu prava i interesa građana korisnika finansijskih usluga poslanički klub SPS - JS nesumnjivo smatra značajnim pitanjem, pre svega zato što je ovo vrlo značajna problematika i dotiče veliki broj građana naše zemlje. Svako od nas je, naravno i svaka porodica, bio u prilici da uzme neku vrstu kredita, lizing ili neku drugu vrstu finansijske usluge.
Naravno da je potreba regulisanja ove materije potvrđena i u realnoj praksi koja je izazvana pojavom, kako je i sam guverner izneo u uvodnom izlaganju, nefer odnosa u ovoj problematici, jer se ona karakteriše jednim neravnomernim odnosom u snazi finansijskih institucija i samih klijenata, naravno, izazvanim samom specifičnošću prirode ovog posla i odnosa.
Svi ti procesi koji su bili prisutni do sada kod nas u državi eskalirali su sa pojavom velike ekonomske krize. Svakako da su ovi razlozi primarni i dovoljni da opravdaju potrebu da se ova materija u Republici Srbiji zakonom uredi i reguliše. To bi bio primarni razlog, po našem shvatanju, a naravno da nije zanemarljivo i da je dobro to što je u ovaj predlog zakona inkorporirana dobra praksa standarda iz EU, odnosno Direktiva 2008/48. To je ovim zakonom praktično i učinjeno.
Smatramo da će ovako koncipiran zakon omogućiti bolje odnose između finansijskih institucija i klijenata, fer ugovorne odnose. Veliki je broj odredaba u ovom zakonu o kojima je detaljno guverner govorio, a koje idu u prilog ovoj konstataciji. Građani će svakako osetiti korist kroz zaštitu svojih prava.
Kada je u pitanju ovaj zakon, intencija je zakonodavca da korisnici usluga, odnosno građani i svi mi koji smo u prilici da se zadužujemo ili koristimo neku vrstu finansijskih usluga budemo pre svega pravovremeno i istinito informisani, zaštićeni od netačnih informacija, kojih je ipak bilo u dosadašnjoj praksi, što je stvaralo zabunu kod građana i neku vrstu obmane.
Članom 6. je eksplicitno predviđeno da se finansijske usluge moraju na jasan i razumljiv način oglašavati i da oglašavanje ne može sadržati netačne informacije. Neko bi rekao da je možda ovako eksplicitno izražena odredba suvišna, jer podseća na neki odredbe poput one koja kaže „nemojte bacati otpatke na pod“ ili nešto slično što se možda podrazumeva. I sam sam u jednom trenutku tome bio sklon, jer neistinito oglašavanje od strane bilo koje finansijske kuće, banke od renomea svakako ne bi išlo u korist, pogotovo u tržišnim uslovima, međutim, uvažavajući dosadašnju praksu i potrebu da ovo bude na ovaj način definisano, stvaramo mogućnost da ovakva vrsta prakse, ukoliko je ima ili se pojavi, bude jasno sankcionisana. Smatramo da je predviđena kazna od 300.000 do tri miliona dinara, ako se ne varam, zaista primerena kazna za ovakvu vrstu prekršaja.
Naravno da se ova intencija, što se tiče dobro informisanih građana, odnosno korisnika finansijskih usluga, pojačava kroz jednu odredbu u članu 14, a to je da su i same finansijske institucije obavezne da stave određeni akcenat na osposobljenost i stručnost i da na poslovima prodaje finansijskih usluga angažuju potpuno spremne, edukovane kadrove, kao i da imaju neku vrstu permanentne obuke kadrova na tim poslovima.
Mislim da je u ovoj fazi jako bitno, što zakonodavac jasno predviđa u članu 7, a ide u prilog zaštiti korisnika, da ugovor ne može da sadrži odredbe kojima se korisnik odriče prava koja su mu eksplicitno ovim zakonom garantovana. To svakako isključuje bilo kakvu mogućnost manipulacije, obmane od strane bilo koga, da korisnik ne iskoristi prava garantovana ovim zakonom.
Naravno da je to pojačano u članu 8 – ugovor ne može da sadrži upućujuće norme na poslovnu politiku kad su u pitanju elementi ugovora koji su zakonom propisani kao obavezni elementi ugovora.
Kad sagledamo čitav spektar odredaba, on ide u ovom pravcu. Želeo bih da apostrofiram i iznesem samo nekoliko njih koje su u smeru ove intencije zakonodavca, a svakako idu i u pravcu bolje informisanosti i zaštite građana, korisnika finansijskih usluga. Pre svega, odredbe člana 16. koje idu u pravcu toga da se ne koriste neke vrlo zgodne odredbe za manipulaciju, poput oglašavanja odobravanja kredita ili lizinga čija je nominalna kamatna stopa 0%. Ovaj član zabranjuje korišćenje takvih izraza ako je odobrenje takvog kredita ili lizinga uslovljeno nekim drugim troškovima ili bilo kakvom drugom obavezom klijenta.
To je vrlo popularno i primamljivo, međutim, dešavalo se da se građani kada odu u banku, ili radi lizinga ili neke druge finansijske usluge, uvere da je tu potrebno mnogo papira, nekih drugih obaveza, garancija, otvaranja, zatvaranja, čega već nije bilo, što iziskuje dodatne troškove, pa se zaista ispostavi da to nije 0%. Naravno da je ova odredba u članu 16. vrlo dobra i u tom smislu sprečiće ovu vrstu manipulacija.
Predlog zakona jasno propisuje obavezan sadržaj ugovora o bankarskim uslugama i lizingu. Pismena saglasnost korisnika, što je jako bitno, potrebna je da bi se neki od obaveznih elemenata ugovora izmenio; dakle, bez te saglasnosti to više neće biti moguće.
Još jedna dobra odredba, po meni, jeste pravo na otplatu kredita po istom tipu kursa koji je primenjen pri odobravanju kredita, naravno, ukoliko se radi o kreditu koji je indeksiran, odnosno odobren u stranoj valuti.
Kako je moja prethodnica već navela, bilo je određenih primedaba u stručnoj javnosti, pre svega od Udruženja banaka. Međutim, poslanički klub SPS - JS je stanovišta da se to pravo koje je propisano članom 12, da se u roku od 14 dana odustane od zaključenja ugovora bez navođenja razloga, može smatrati dobrim rešenjem. To je još jedna potvrda i garancija zaštite prava korisnika finansijskih usluga. Još 30 dana je rok, naravno, uz određeno obaveštenje u roku od 14 dana, da se vrate eventualno korišćena sredstva.
Još jedan institut koji ide u tom pravcu, koji može reflektovati dodatnu sigurnost u odnosima finansijskih institucija i građana i mogućnost za osnaživanje dodatnog poverenja u tom ugovornom odnosu, ali pre svega u jačanju sigurnosti naših građana u finansijski sistem, jeste odredba u članu 32, koji predviđa svojevrsni zastoj u otplati obaveza po osnovu kredita.
Ako u toku ugovornog odnosa nastupe neke okolnosti koje korisnika kredita (ili finansijske usluge bilo koje vrste) dovode u teško imovinsko stanje ili okolnosti na koje ne može da utiče, u dogovoru, odnosno na zahtev korisnika (svaki građanin moći će da iskoristi tu opciju ukoliko se nađe u takvoj situaciji), banka može odobriti svojevrsni moratorijum na otplatu i povraćaj tih sredstava u određenom periodu u kome se ne obračunava zatezna kamata.
Sigurno je da će ovakva odredba dodatno pojačati poverenje, odnosno sigurnost svih onih koji ulaze u neku vrstu ugovornog odnosa za korišćenje kredita, lizinga ili u drugu vrstu finansijskih aktivnosti.
Odredbe člana 39, koje se odnose na ustupanje potraživanja (što je u praksi bio čest slučaj u poslednjih nekoliko godina), jasno propisuju da klijent ne može biti po tom osnovu doveden u nepovoljniji položaj, niti mu mogu biti nametnute neke dodatne obaveze i dodatni troškovi po tom osnovu, ukoliko se potraživanja ustupe nekom drugom licu.
Smatramo da ovaj zakon zaista ima dosta dobrih odredaba i da će građani vrlo brzo osetiti rezultate ovog zakona. Naravno, pre svega, zalažemo se za doslednu primenu svih odredaba ovog zakona i smatramo da će se doslednom primenom i kaznena politika, koja je primerena i podeljena na dva nivoa prekršaja... Novčane kazne od 500.000 dinara i novčane kazne od 500.000 do tri miliona (rekao sam greškom od 300.000 i tri miliona, dakle, 500.000 i tri miliona), predviđene čl. 50. i 51, zaista su dovoljno dobro zaprećene kazne da svi oni koje ovaj zakon obuhvata jasno i nedvosmisleno primenjuju taj zakon.
Poslanički klub SPS - JS u načelu prihvata ovaj predlog zakona. Spremni smo, naravno, da kroz raspravu u načelu i u pojedinostima, ukoliko se iskristališu određene poboljšane odredbe ovog zakona, to razmotrimo i eventualno prihvatimo. Pre svega, smatramo da se ovaj zakon donosi u najboljoj nameri za veliki broj građana i da će u najskorije vreme zaista početi da pokazuje rezultate. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je trinaest minuta i trideset sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan vrlo bitan zakon, a za SRS on u osnovi predstavlja zakon koji će doneti određene odnose između davalaca i korisnika finansijskih usluga. Međutim, imamo mnogo primedaba na odredbe ovog zakona.
Prvo pitanje koje bi Srpska radikalna stranka uputila predlagaču ovog zakona jeste: zašto tek danas imamo predlog ovog zakona? Ako želimo da zaštitimo korisnike finansijskih usluga, zašto to nije učinjeno od strane aktuelne vlasti daleko ranije? Čak je prilikom konstituisanja ove vlasti bilo inicijativa što se tiče zaštite. Određena udruženja nevladinog sektora su zagovarala tu priču, posebno udruženja za zaštitu potrošača, koja su to tražila i zahtevala i od ranijih vlada. Međutim, evo, tek danas smo dobili ovaj zakon.
Ovo je nepotpun zakon, zakon koji će zaštititi nove korisnike. Šta je sa starim korisnicima? Kakva je situacija na polju zaštite korisnika bila do danas? Nikakva. Odredbe Zakona o Narodnoj banci dale su pravo i mogućnost organima Narodne banke i Narodnoj banci kao najvišoj monetarnoj i finansijskoj instituciji u državi da zaštite korisnike finansijskih sredstava, ali nije postojala objektivna zaštita. Mi danas imamo prezadužene građane, prezadužena pravna lica, prezaduženu državu, prezaduženu lokalnu samoupravu.
Nije sporno zadužiti se, nego je sporno pod kojim uslovima se zadužujemo i šta su osnovni elementi ugovora koji postoje između davalaca finansijskih usluga i korisnika finansijskih usluga. Da li je sve to bilo u skladu sa zakonom? Nije.
Narodna banka Srbije je, bez obzira na nepostojanje ovakvog vida zaštite korisnika finansijskih usluga, imala odredbe pozitivnog prava, imala je Zakon o obligacionim odnosima koji jasno nalaže svim učesnicima u obligacionim odnosima da se pošteno ponašaju, da jedan drugog ne obmanjuju, da je ugovorna obaveza određena i odrediva. Tek ovim zakonom u članu 8. vi tražite od ugovornih strana da ugovore, odnosno davaoca usluga obavezujete da ugovori odredivu ugovornu obavezu i određenu ugovornu obavezu.
Zašto to nije bila praksa? Imali ste na desetine i na stotine, posebno poslednjih godinu-dve, prigovora koji su dolazili u Narodnu banku od strane korisnika finansijskih usluga koji su prevareni. To su prevarne radnje, to su lihvarske radnje, to su štetočinske, pijačarske radnje u organizaciji banaka. Vi ste svedoci svega toga.
Izneću nekoliko primera ovde, imam ih kod sebe. Svi mi u životu srećemo oštećene ljude, ljude koji su, da li u banci, da li u lizing kući, da li u osiguravajućoj kući, da li u nekoj drugoj finansijskoj instituciji, prevareni. I, ko ih štiti? Niko. Mi pravosudnu praksu u toj oblasti gotovo da nemamo. Zašto? Zato što pravimo i koncipiramo takve ugovorne odnose u kojima se prevarnim radnjama na razne načine, na desetine, na stotine načina sada znamo iz prakse, korisnik finansijske usluge vara.
U obrazloženju ovoga zakona kažete za Narodnu banku, pošto je ona najviša finansijska institucija, monetarna: „... u skladu sa svojim ovlašćenjima i obavezama predstavlja nadzorni organ u poslovanju navedenih finansijskih institucija, ali i stub zaštite klijenata tih institucija u njihovim poslovnim odnosima.“ Pitam vas, taj stub je nejak, krhak, u koliko je situacija Narodna banka poništila ugovor? Protiv koga je povela prekršajni postupak zbog ovakvih odnosa kojih u praksi na stotine možemo navesti, znamo o čemu govorimo? Protiv koga je pokrenula postupak? Koga je krivično poterala i koju je banku sa tržišta oterala zbog toga što je činila malverzacije u poslovanju? Gotovo nikoga.
Navešćete nam detalje. Mi narodni poslanici nemamo te informacije, čitamo vaše izveštaje o radu, ali pravog nadzora nema. To smo konstatovali ovde; mi predstavnici Srpske radikalne stranke ukazujemo na te zloupotrebe, ukazujemo da je nedovoljna neposredna kontrola. Vi ovde kažete u izveštaju za 2009. godinu – bilo je sedam neposrednih kontrola. Gledajte, toliko malverzacija, toliko zloupotreba, toliko nepoštenog poslovanja od strane banaka, osiguravajućih kuća i drugih finansijskih institucija, a imali ste samo toliko. Koliko ste imali prekršajnih prijava, podnetih zahteva za pokretanje postupka? Vrlo malo.
Šta je dalje problem u ovom zakonu? U odredbi člana 2, kada spominjete značenje pojedinih pojmova, dajete definiciju finansijskih usluga i kažete: „Finansijske usluge su bankarske usluge, usluge finansijskog lizinga i finansijske pogodbe“. Sa aspekta Narodne banke Srbije možda je to bitno.
Pre godinu i nešto dana smo usvojili Zakon o zaštiti potrošača koji potpuno drugačije, rekao bih i potpunije, celishodnije, funkcionalnije i pravno ispravnije, definiše finansijske usluge. Kako Zakon o zaštiti potrošača definiše finansijske usluge? Finansijske usluge jesu bankarske i kreditne usluge, usluge osiguranja i penzijskog osiguranja, usluge u vezi s dobrovoljnim penzijskim fondovima, investicije i usluge plaćanja.
Ne bi bio problem u definiciji ovog pojma „finansijske usluge“ da se kroz ceo zakon dosledno sprovodi nit koju ste kao predlagači ovog zakona koncipirali.
U tački 4), definišući određene pojmove koji se koriste u ovom zakonu, kažete: „usluge osiguranja, odnosno usluge društava za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima“. Nigde više se dobrovoljni penzijski fondovi ne pojavljaju, niti osiguravajuća društva. To je problem. Da li ima zloupotreba u osiguravajućim kućama? Ima. Da li ste ih ozakonili kroz određene odredbe ovog zakona? Niste, izbacili ste ih.
Kada koncipirate kao predlagači zakon morate koristiti praksu usvojenih zakona pa definisati određene stvari. U vašem slučaju je problem ne samo što niste do kraja dosledno sproveli pravnu definiciju, nego niste operativno i funkcionalno zaštitili sve korisnike finansijskih usluga iz ovih oblasti. Postoje i druge oblasti koje takođe vašim predlogom zakona niste obuhvatili.
Šta je dalje problem kod ovog zakona? U značenju pojmova pod tačkom 9) kažete da je korisnik finansijskih usluga fizičko lice koje koristi finansijske usluge. Šta je sa pravnim licima, da li ona ne koriste finansijske usluge? Koriste. Zašto ste isključili pravna lica? Kako možete u ustavnopravnom smislu isključiti pravna lica kao korisnike finansijskih usluga i njih zaštititi? Ili vi ne želite da zaštitite pravna lica? Pravna lica su u postupku dobijanja kredita takođe u vrlo nepovoljnom položaju, kao i građani. Njih morate zaštititi. Kakva je sudbina kreditnih odnosa sa pravnim licima? Ista kao i kod fizičkih lica.
Dalje, u obrazloženju ovog zakona postavljate dva cilja; jedan cilj je unapređenje dobre poslovne prakse i fer odnosa prema korisnicima finansijskih usluga. U obrazloženju niste bili dosledni kao što je bio predlagač Zakona o zaštiti potrošača. Predlagač Zakona o zaštiti potrošača u gotovo desetak članova obrazlaže šta je to nepošteno poslovanje, obmanjujuće poslovanje, propuštanja kojima se obmanjuju potrošači, oblici poslovanja koji se smatraju obmanjujućim poslovanjem itd. Sve što je definisano ovim zakonom mi u praksi srećemo kod finansijskih usluga. Zato je stav Srpske radikalne stranke da je ovaj zakon nepotpun, necelishodan i da neće biti funkcionalan. Postavlja se osnovno pitanje, kao što je to praksa u regionu, u Evropi... Kada govorimo o zaštiti, onda govorimo o zaštiti potrošača u celini. Jednim jedinim zakonom štitimo potrošača, bez obzira na to koje su to usluge.
Kada govorimo o sankcijama vidimo koliko su male kazne za ogromne prekršaje koje čine finansijske institucije: u Zakonu o zaštiti potrošača do dva miliona, a ovde do tri miliona. Zašto bi se banka plašila, zašto bi se osiguravajuća kuća plašila ovog zakona i svih drugih institucija u državi, ne samo Narodne banke Srbije? Platiće novčanu kaznu od milion, dva, najviše tri i to zatvoriti sa jednim ugovorom, jednim obračunom kamate, obračunom taksi i naknada kroz jedan ugovorni odnos, namiriće ovu novčanu kaznu i dalje će lihvariti na tržištu.
Osnovni problem bankarskog sistema Republike Srbije je nedostatak strategije. Dolaskom petooktobaraca izgubljena je svaka nit šta u strateškom smislu učiniti u bankarskom sistemu. Bankarski sistem je, preko noći, 2002. godine razbijen, rasturen. Ne samo četiri velike banke, preko 60 - 70 bankarskih institucija koje su postojale u to vreme bukvalno je najureno sa tržišta zbog toga što su im preko noći oduzimana odobrenja za rad, licence itd.
Šta smo dobili? Dobili smo privatizovan sistem, monopolizovan sistem, koji danas naplaćuje najviše kamatne stope u Evropi, najviše naknade, najviše takse. Ako ne govorim istinu, iznesite ovde podatke koja zemlja ima više kamate od nas. Uzmite zemlje u regionu – duplo manje kamate, čak su i u Bosni i Hercegovini 30 - 40% manje, a otprilike smo na istom nivou razvoja, sa istim ekonomsko-finansijskim pokazateljima. Zašto su tamo kamatne stope manje? Zar vas ne zabrine sama činjenica da je čak i premijer Vlade 2008. godine na jednom zasedanju u organizaciji Ujedinjenih nacija rekao jednu rečenicu koja je jeres ovde, ali je tamo rekao, da su naknade i takse koje se u Srbiji naplaćuju od strane finansijskih institucija, mislio je uglavnom na banke, šest do sedam puta veće nego u matičnim državama.
Prethodni guverner Narodne banke... Gospodine Šoškiću, vi ste tada bili u Savetu Narodne banke; tu rečenicu ste morali upotrebiti i materijalizovati, dovesti do kraja. Napravite analizu zašto se naplaćuju tako visoke naknade i takse i preduzmite određene mere. Ili su Srbi i srpska privreda toliko bogati da to mogu sa lakoćom plaćati? Ne mogu plaćati ni građani, ni privreda, ni ova država, ni lokalna samouprava, ni drugi korisnici finansijskih usluga.
Šta je sa strategijom? Nemamo strategiju. Privatizovali smo ono što je moglo da se proda na tržištu; ostalo smo ostavili da živi kako treba da živi. Uglavnom su banke u kojima je država jedan od akcionara, jedan od vlasnika, gubitaši. I to ne samo ove godine, nego svih godina unazad. Šta se čini da se reši pitanje ovog kapitala? Zašto bi taj kapital bio devastiran? Zašto je bio uništavan? Zašto bi bio zloupotrebljavan od strane menadžmenta? I, šta ste vi u planskom smislu, strateškom smislu, evo, sada ste guverner više od pola godine, učinili da rešite pitanje državnog kapitala u tim bankama? Ništa, nijedan predlog; ni prethodni guverner isto nije učinio ništa. Bilo je predloga da se tri-četiri banke fuzionišu, pa da onda imamo daleko veću imovinu, veći kapital, veću aktivu, pa ćemo izvući itd. Od tih spajanja, pripajanja, gašenja, prebacivanja nema ništa. Ali, kapital nestaje. To su banke gubitaši.
Najveći problem srpskog bankarskog sistema i sistema finansijskih usluga je monopolizacija tržišta. Ovo tržište je monopolisano od strane stranih bankara i lobističkih krugova u Vladi, u Narodnoj banci i drugim finansijskim institucijama. Ništa se aktivno ne može učiniti zbog lobističkih krugova u bankama, jer drže novac, drže poluge finansijskog sistema, određuju ko, gde, šta i kako u menadžerskom smislu odlazi, na koju poziciju, gde će se ulagati, gde se neće ulagati, koga ćemo potopiti itd.
Guverneru, vi ste svesni tih činjenica, svesni ste da kroz tu monopolizaciju banke iznose sredstva u inostranstvo i da peru sredstva ovde. Vi to nijednom niste izjavili. Pročitaću vam izjavu državnog sekretara Ministarstva finansija gospodina Miodraga Đidića, koji je otprilike pre godinu i po, dve izjavio da se kroz bankarski sistem u Republici Srbiji opere, tu uključuje i privredu, oko dve milijarde evra. Državni sekretar u Ministarstvu finansija izjavi da se kroz bankarski i finansijski sistem i privredu opere dve milijarde evra! Šta je učinjeno da se prekine takva praksa? Ko to radi i koje su sankcije prema takvima koji čine malverzaciju u bankarskom sistemu? Ništa, jedino za sada nemamo bankarsku mafiju. Zašto? Zato što drže poluge celokupnog sistema.
Obraćam se građanima Srbije i kažem – građani Srbije, ne budite u zabludi, ova institucija, Skupština Republike Srbije, nije najviša institucija u državi. Najviše institucije u državi su lobistički, bankarski i finansijski krugovi, oni određuju sve. Mi ovde možemo doneti na desetine, na stotine zakona, nema ko to da sprovede sa druge strane; upravljačka funkcija, upravljački centar je u tim krugovima, oni određuju sve. Poluge državnog sistema leže u finansijskoj i bankarskoj mafiji, ona vlada celokupnim sistemom.
Tragično je to što danas imamo prezaduženu privredu, prezadužene građane, a blagostanje u bankarskom sistemu. Bankarski sistem je bez gubitaka, osim banaka koje su u većinskom ili u manjinskom vlasništvu države Srbije. Sve strane banke, uslovno rečeno strane banke, banke gde su akcionari strana lica, posluju vrlo dobro, ostvaruju ozbiljnu dobit i fiktivnim fakturama i fiktivnim pravnim i finansijskim poslovima prebacuju sredstva u matične banke, matične institucije od kojih povlače novac, to nam je svima jasno.

Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno. Zahvaljujem.
Reč je tražio guverner Narodne banke Dejan Šoškić. Izvolite.

Hvala lepo. Uvaženi narodni poslanici, dozvolite mi da se osvrnem na neke od iznetih stavova. Imali smo prilike da čujemo stav da ovaj predlog zakona ne reguliše celovito materiju zaštite korisnika finansijskih usluga i da je trebalo da bude sastavni deo drugog zakona, koji je donesen pre izvesnog vremena, a tiče se zaštite potrošača.
Želeo bih sve da podsetim da je Zakon o zaštiti potrošača zapravo imao ambiciju da reguliše samo jedan deo ove materije koja je danas pred nama u parlamentu. Dakle, zaštita potrošača se odnosila pre svega na potrošačke kredite. Ovaj zakon ima ambiciju da reguliše mnogo širu materiju, dakle, materiju zaštite korisnika finansijskih usluga i drugih tipova kredita, kao i pitanje zaštite korisnika usluga platnih kartica, otvaranje računa i svega onoga što je u ovom zakonskom predlogu sadržano. Drugim rečima, smatramo da je ovakav pristup celishodniji i da će na celovit način da reguliše ovu ozbiljnu materiju.
Drugo pitanje je bilo da li smo imali u dovoljnoj meri javnu raspravu. Mi smo, podsetiću vas, imali u nekoliko navrata razgovor ne samo sa Ministarstvom trgovine i usluga nego i sa bankama, sa davaocima finansijskog lizinga, sa Udruženjem banaka Srbije, Udruženjem davalaca finansijskog lizinga, kao i sa Nacionalnom organizacijom potrošača Srbije. Dakle, dobili smo dosta korisnih sugestija iz tih aktivnosti i verujemo da smo sve one koje doprinose stabilnosti finansijskog sistema i zaštiti korisnika finansijskih usluga ugradili u ovaj predlog zakona.
Sledeća teza koja je data jeste – zašto tek danas imamo ovaj predlog zakona, zašto se do sada čekalo sa tim? Podsetio bih vas na nešto što je svima nama kao građanima naše zemlje jasno, a to je da je tokom devedesetih godina bilo de fakto nemoguće dobiti kredit, i to upravo u ovim bankama koje su početkom 2002. godine oficijelno prestale da rade, da te banke nisu u pravom smislu reči ispunjavale svoju osnovnu poslovnu funkciju na tržištu. Zadatak broj jedan bio je: uspostaviti poverenje u finansijski sistem, dakle, podići finansijski sistem iz stanja u kome ga de fakto nije bilo. Bez tog finansijskog sistema, ne treba imati iluziju, nema reči o mogućnosti dinamičnog privrednog razvoja.
Dakle, zadatak broj jedan koji je Narodna banka imala bilo je uspostavljanje delotvornog bankarskog sistema, uspostavljanje efikasne supervizije nad bankama, da ne dođemo u priliku u koju smo došli pre dvadesetak godina, kao što svi znamo, da je novac poreskih obveznika morao biti angažovan da bi se pokrivali gubici banaka. Mi i dan-danas plaćamo taj trošak; kao što znamo, naši građani svakog 31. maja primaju odgovarajuća sredstva po osnovu tzv. stare devizne štednje.
Podsetiću vas na još jednu stvar: da je, rekao bih dobrim delom zbog aktivnosti Narodne banke Srbije, kroz poslednju finansijsku krizu, koja je kod nas nastupila u drugoj polovini 2008. godine, srpski bankarski sektor prošao bez direktnih troškova za poreske obveznike, što često zaboravljamo. To je bio glavni zadatak koji je imala Narodna banka Srbije u toku poslednjih desetak godina.
Tačno je, takođe, da smo se odvikli od toga da od banke dobijemo kredit, što je inače njen osnovni posao, i da smo svi zaboravili tokom devedesetih godina da banka u tom poslu treba da napravi jedan komercijalni aranžman sa potencijalnim korisnikom kredita i da na tome potencijalno i zaradi, ali pre svega zadovolji potrebu građana i pravnih lica za kreditima.
Dakle, u periodu dvehiljaditih godina vrlo često se dešavalo da ljudi, zbog toga što godinama nisu bili u prilici da dobiju kredit, možda i bez dovoljno analize svih elemenata ugovora stupaju slobodnom voljom (koja je dokazana potpisom na tom obligaciono-pravnom odnosu koji se uspostavi između finansijske institucije i pojedinca, građanina naše zemlje), dakle, da tim iskazom slobodne volje prihvate ugovorne odredbe koje narušavaju dugoročno prava korisnika finansijske usluge, bez obzira na to što je to prihvatanje slobodnom voljom učinjeno.
To jeste jedan obligaciono-pravni odnos u kome Narodna banka Srbije, kao što znate, nije ugovorna strana; nema pravnog osnova da direktno interveniše, da pokreće sudske sporove, niti je nadležna za sprovođenje odredaba obligaciono-pravnih odnosa u našoj zemlji.
Ipak, u tom tranzicionom periodu ustanovili smo da se poslovna praksa banaka tih godina odvijala na način koji je često zloupotrebljavao niži stepen informisanosti i upućenosti naših građana u sve, vrlo često kompleksne, odredbe tih obligaciono-pravnih odnosa koji su uspostavljeni između banaka i građana naše zemlje.
Otuda je sazrelo uverenje da nije dovoljno sve ono što je do sada činjeno, a podsetiću vas da smo donosili i akte kojima smo upućivali banke na određeno ponašanje, da smo bili aktivni i u medijaciji između banaka i građana, jer smo uočili da su građani naše zemlje vrlo često, u želji da što pre dobiju kredit, potpisivali i obaveze na svojoj strani koje su možda prevazilazile njihove realne kapacitete. Konačno smo shvatili da je najcelishodnije, sa aspekta zaštite interesa naših građana, da se ova materija reguliše posebnim zakonom i otuda ovaj predlog zakona danas pred vama u parlamentu.
Kada govorimo o tome da se Narodna banka Srbije nije u dovoljnoj meri bavila određenim pitanjima podsetio bih da u našoj zemlji, za koju želimo svi skupa da verujemo da ima jasno definisane nadležnosti pojedinih organa, postoji i Uprava za sprečavanje pranja novca, koja se tim poslom bavi. Mi intenzivno sarađujemo sa tom upravom i činimo sve što je u našoj moći upravo da bismo sprečili aktivnosti o kojima je ovde bilo reči, a koje nisu sasvim precizno u kontekstu današnjeg zakonskog predloga.
Podsetio bih, takođe, kada govorimo o tome da li se ovim zakonom regulišu prava korisnika finansijskih usluga u nekim drugim domenima – bili su spomenuti pre svega korisnici usluga dobrovoljnih penzijskih fondova – da u članu 43. stav 3. Predloga ovog zakona stoji sledeće: „Po prigovorima korisnika usluga osiguranja i usluga društava za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima NBS postupa u skladu s posebnim zakonima kojima se uređuje poslovanje davalaca ovih usluga.“ Drugim rečima, već jeste tim posebnim zakonima regulisana, dobrim delom, i ova materija.
Konačno, bilo je pitanje zašto smo isključili pravna lica. Legitimno je postaviti to pitanje, ali ne treba smesti s uma činjenicu da NBS nema nadležnosti da štiti interese pravnih lica. To nije deo evropskih direktiva, niti normalne svetske prakse, da državni regulator štiti interese privatnih pravnih lica. Polazi se od pretpostavke da svako pravno lice ima kapacitete i da je u stanju da proceni rizike i poslove u koje ulazi i da ima mogućnosti da zaposli odgovarajuće stručne ljude, pravnike, finansijske stručnjake koji će prilikom stupanja u obligaciono-pravne odnose sa bankama biti dužni da štite interese svojih preduzeća. Mi ovde nastupamo u skladu sa svetskom praksom, a to je da se zaštite građani, koji ne moraju uvek znati sve pojedinosti i finese finansijskih transakcija u koje stupaju.
Kada govorimo o novčanim kaznama koje predviđa ovaj predlog zakona podsetio bih vas da su predložene novčane kazne predviđene za svaki pojedinačni ugovor. Drugim rečima, dovoljno je da jedan ugovor bude tako sačinjen da izazove odgovarajuću novčanu kaznu o kojoj govorimo; kada imamo to u vidu, potencijalne kazne su znatno veće i efikasnije u zaštiti interesa građana, odnosno korisnika finansijskih usluga. Hvala.