Narodni poslanik Milan Stanimirović. Neka se pripremi narodni poslanik Zoran Nikolić.

Uvažena predsednice, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Slažem se sa predstavnikom predlagača da bi možda bolje rešenje, najbolje rešenje bio nov izborni zakon i da nas čeka nešto što se zove sveobuhvatna reforma izbornog sistema u budućnosti. Ovo je, pre svega, iznudica, koja govori više o nama a ne toliko mnogo o Evropskoj uniji, koja je toliko pominjana.
Izborni zakon koji bi trebalo doneti u nekom budućem periodu pre svega mora da bude najbolji za državu, za društvo, sa stanovišta opšteg dobra, a da omogući da se kao narodni predstavnici biraju najbolji iz ovog društva. Institucije, pre svega, čine ljudi. Kredibilitet institucija umnogome grade i oni koji su članovi ovog parlamenta.
Ovde je najviše govoreno o načinu raspodele ili dodele mandata i o pitanju slobodnog mandata ili podnošenja ostavke. Do sada su političke stranke nakon održanih izbora imale svaka svoj način raspodele mandata. Pre svega je uziman u obzir rezultat. Znači, poslanici koji dolaze iz određenih sredina, ako su postigli izuzetan rezultat u svojim sredinama, imali su prednost pri dodeli poslaničkih mandata. Zatim, stranke koje drže do sebe vodile su računa o geografskoj ili teritorijalnoj zastupljenosti svih delova Srbije, pošto je cela Srbija jedna izborna jedinica pri proporcionalnom sistemu, kako bi imali predstavnike iz svih krajeva Srbije. Naravno, vodilo se računa i o polnoj zastupljenosti, o zastupljenosti različitih socijalnih slojeva itd.
Kada govorimo o načinu raspodele ili dodele mandata, šta se sada događa? Mi smo imali jednu javnu raspravu i argumenti koje smo tamo čuli, neke sam pribeležio ovde, gotovo su identični onim argumentima koje smo čuli i u današnjoj raspravi. Čuli smo da, recimo, Beograd i Novi Sad daju trenutno oko 40% poslanika, a da je zastupljeno u tim gradovima oko 26% birača. Date su mnoge primedbe na teritorijalnu zastupljenost, odnosno geografsku zastupljenost narodnih predstavnika sa različitih teritorija Srbije.
Čuli smo argumente da je protivnik sa neke protivničke liste, ako bude 20. na listi, a vi ste stoti, u takvoj situaciji u prednosti jer će vaši birači biti demotivisani da izađu i daju svoj glas vama, jer će smatrati da i pod uslovima da dobijete i 100% glasova u svojoj izbornoj jedinici, odnosno u svojoj izbornoj bazi odakle dolazite, gde živite i radite, to neće biti dovoljno da vi postanete narodni poslanik.
Govoreno je ovde o toj motivaciji, da onaj ko je dvadeseti zna da će biti poslanik i da će biti demotivisan da radi u političkoj kampanji za svoju političku stranku, jer se zna da će pod određenim uslovima, što govore i ankete itd., ako osvoji određeni broj glasova njegova stranka, on 100% postati poslanik, a onaj koji je stoti ili sto pedeseti, bez obzira na rezultat, neće moći da bude narodni poslanik.
Ono što mene brine u ovoj situaciji nije samo demotivisanost članova političkih stranaka da rade u kampanji, nego i demotivisanost birača, jer cilj jednog demokratskog sistema jeste povećano učešće građana u političkim procesima, povećano učešće građana u izbornim procesima. Recimo, ako građanin iz Prokuplja zna da je kandidat Demokratske stranke iz Prokuplja na 150. mestu i pretpostavlja da on neće biti poslanik, mi njega direktno demotivišemo. Ako je situacija da je 20. na listi, on će zvati i svoje komšije, rođake i prijatelje da glasaju za DS. Ovde će biti demotivisani, jer će reći – znate šta, meni je draga ta stranka, ali bih želeo da poslanik DS bude iz moje sredine, lobirao bih i radio da on to zaista i postane.
Mislim da će ove „zakovane“ liste, gde će se poštovati onaj redosled koji se da, uveliko demotivisati birače u mnogim izbornim jedinicama da izađu na izbore i pruže podršku svojim kandidatima.
Takođe, ovo „zakucavanje“ političke scene, koalicija sa dve ili više stranaka, raspodela mandata... Neko će reći – da, raspodele se mandati po redosledu, ako ste dobili da je svaki treći ili četvrti iz koalicije itd. Ali, šta u situaciji kada ta koalicija pobedi, napravi vladajuću većinu i neko od tih poslanika sa liste ode za ministra ili u neko ministarstvo za državnog sekretara ili bilo šta? Onda, umesto da narodni poslanik bude opet neko iz te koalicije, jer je to po koalicionom sporazumu, morate da date, po ovom zakonu, mandat nekome ko je prvi naredni na listi.
Nismo mi ono što lideri stranaka misle o nama, ili ono što mi mislimo o sebi, već ono što građani misle o nama.
Poslanike će i u ovoj situaciji određivati opet stranke, ali ovoga puta pre izbora. To je činjenica. To su neki nedostaci ovog sistema, ovog izbornog sistema i ovog izbornog zakona, a pre svega izbornog sistema koji je ovakav kakav jeste. Zato je i neophodna izmena izbornog zakona.
Recimo, možda bi najpravedniji bio – znamo da postoji većinski sistem, proporcionalni sistem, mešoviti sistem – neki personalizovani proporcionalni sistem, koji bi strankama dodelio onoliko mandata koliku podršku imaju u biračkom telu, a da istovremeno građanin bira i bude motivisan da učestvuje u političkom procesu, da povećamo učešće građana u političkom procesu i u izborima, i da može da izabere ko je imenom i prezimenom taj kandidat. To bi bila neka druga situacija, ali to je sve tema za neku sveobuhvatnu reformu izbornog zakona u nekoj budućnosti.
Mislim da bi ovo bilo lekovito i za društvo i za državu, ali i za same stranke. Ovo bi omogućilo da u žižu političkog života zaista uđu oni koji imaju poverenje građana u sredinama u kojima žive. To znači da bi se ta negativna selekcija za parlament, ali i za same stranačke kadrove, na neki način onemogućila.
Godine 2000. koalicija DOS je poštovala redosled na listi. Mandati su podeljeni po redosledu, onako kako su poslanici poređani na listi, zato to za nas nije neka novina. Znači, redosled na listi stranaka će napraviti organi stranaka misleći da stavljaju najbolje. Šta ako građani na izborima odluče da su neki koji nemaju šansu da uđu u parlament bolji pa oni koji se nalaze na 200. mestu liste ostvare bolji rezultat nego oni koji žive u sredinama? Bez obzira na to što je cela Srbija jedna izborna jedinica i može tako da se posmatra, svi smo svesni situacije da smo svi zaduženi, pre svega, za rad u svojim izbornim jedinicama, odnosno mestima gde živimo i radimo.
Neki su bili poslanici decenijama, a nikada nisu mogli da pobede ni za savet mesne zajednice. Imao sam ovde situaciju nekih poslanika koji su postavljeni voljom političkih vrhuški unutar svojih stranaka, a kada izađu na izbore za savet mesne zajednice dobiju 15 - 20 glasova, ni svi članovi familije ne glasaju za njih.
Zato smatram da bi neka vrsta personalizovanog proporcionalnog sistema u budućnosti mogla da razreši neke od ovih situacija.
Ovde se mnogo govori negativno i pežorativno i o političkim strankama, pri čemu se ne shvata da su političke stranke stožer političkog sistema i da političke partije nisu zlo, već deo političkog sistema i da je sve to pitanje mere. Tu se slažem sa našim kolegama narodnim poslanicima koji su o tome govorili na ovakav način.
Ovde se postavilo i pitanje tzv. blanko ostavki koje, kako rekoše neke kolege s pravom, nikada nisu ni postojale, nego je postojala ustavna odredba u članu 102. stav 2. da je narodni poslanik slobodan da pod uslovima određenim zakonom neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji je predlog izabran za narodnog poslanika.
Blanko ostavke su sigurno suprotne evropskim standardima. Postoje dva nivoa, politički i pravni; neću da gubim vreme, pošto su već govorile mnoge kolege narodni poslanici o oba ova gledišta, ali, recimo, jedan od onih koji se svojevremeno najviše zalagao za to da ovaj stav uđe u Ustav, to je lider stranke koja nije ni postojala pre ovih izbora i koji je to postao nakon izbora u ovom parlamentu, Tomislav Nikolić, da je ova odredba ispoštovana do kraja, verovatno već dve i po godine ne bi ni bio poslanik u parlamentu Republike Srbije.
Sada ću reći nekoliko reči o slobodnom mandatu. Status poslanika, kao reprezenta građana i člana parlamenta kao zakonodavnog tela, počiva na slobodnom mandatu. Mandat je slobodan kada poslanici nisu vezani instrukcijama svojih birača, već odlučuju na osnovu svog uverenja. Slobodni mandat štiti dva najvažnija prava poslanika, slobodu govora i slobodu odlučivanja u parlamentu.
Poslanik reprezentuje sve građane. To su isticale mnoge kolege u današnjoj raspravi, da poslanik reprezentuje sve građane, a ne samo birače koji su za njega glasali. Kao predstavnik svojih građana on uživa slobodu govora i glasa u parlamentu rukovođen svojom savešću. Zaista bih kritikovao one kolege koji se zalažu za drugi stav, da neko drugi, a ne građani koji su te birali i ti sam, bude vlasnik poslaničkog mandata u ovom parlamentu, onako kako to i evropska praksa nalaže.
Za razliku od ovog slobodnog mandata, imperativni mandat postoji u slučaju kada su poslanici dužni da prilikom odlučivanja, to je svima jasno, postupaju po instrukcijama onih koji su ih izabrali, da li su to vrhovi političkih stranaka ili birači itd.
Slobodni mandat garantuju mnogi ustavi. Ovde je pominjana Velika Britanija i, mislim, još jedna država, ne mogu sada da se setim koja, što se tiče slobodnog mandata. Slobodan mandat garantuju mnogobrojni ustavi, a neki, francuski i bugarski, izričito utvrđuju ništavnost imperativnog mandata.
Pošto su neki citirali u ovom parlamentu, citiraću i ja, recimo, članove nekih od ustava članica Evropske unije: „Svaki imperativni mandat je ništavan“, član 27. Ustava Francuske.
„Poslanici Donjeg doma nisu vezani mandatom i glasaju bez instrukcija“, član 96. Ustava Norveške.
„Poslanici Bundestaga su zastupnici celoga naroda. Oni nisu vezani nalozima i uputstvima i potčinjeni su jedino svojoj savesti“, član 38. Osnovnog zakona Nemačke.
„Članovi Savezne skupštine glasaju bez instrukcija. Oni otvoreno izlažu svoje interese“, član 161. stavovi 1. i 2. Ustava Švajcarske koja, istina, nije član EU, ali se takođe zalaže za slobodan mandat.
„Poslanici odlučuju slobodno i nisu vezani bilo kakvim direktivama ili instrukcijama izdatim od njihovih birača“, paragraf 56. Ustava Danske.
„Svaki član parlamenta predstavlja naciju i u vršenju svog mandata nije vezan nalozima svojih birača“, član 67. Ustava Italije.
„Članovi Generalnog kortesa nisu vezani bilo kakvim imperativnim mandatom“, član 67. stav 2. Ustava Španije.
Dozvolićete da sam citirao ovde mnogo više stavova iz osnovnih zakona i ustava evropskih zemalja koji idu u prilog slobodnom mandatu nego što su oni koji su govorili ovde i protivili se slobodnom mandatu potkrepili, pre svega pominjući Veliku Britaniju, a ne pominjući pri tom da je tamo većinski izborni sistem i da umnogome i taj većinski izborni sistem utiče na to kako se tretira ovo pitanje. Dakle, pravo na slobodni mandat isključuje opoziv poslanika, a opoziv je isključivo vezan uz imperativni mandat.
Naravno da, u skladu sa slobodnim mandatom, poslanik ima pravo na nesmetano uživanje mandata, što omogućava poslaniku da nesmetano ostvaruje poslanička prava i ispunjava svoje dužnosti i štiti ga od samovoljnog i nezakonitog ograničenja ili oduzimanja mandata, kada je u pitanju slobodni mandat.
Imam još samo ovu napomenu, pošto su ovde mnogi govorili o tome zašto da poslanik overava u sudu svoju ostavku. Poslanik ima pravo da podnese ostavku. Poslanik obavlja poslaničku funkciju na osnovu svog slobodnog pristanka. O tome govori podatak da je za validnost kandidature potrebno priložiti pismenu izjavu kandidata o prihvatanju kandidature. Mandat poslanika je slobodan i on ima pravo da podnese ostavku na položaj poslanika. Iako je ostavka lični čin, predstavlja jedan od razloga za prestanak mandata poslanika, u nekim ustavnim sistemima, recimo u Švedskoj, zahteva se da parlament prihvati ostavku poslanika. Kaže – poslanik ne može podneti ostavku bez saglasnosti Riksdaga, član 7. stav 1. odeljka 4, Instrumenti vladavine Švedske.
Komparativna legislativa – Francuska, Švedska, Austrija, Nemačka brižljivo uređuju ovaj razlog za prestanak mandata. Predviđa se naročit postupak podnošenja ostavki, pismena forma, podnošenje pred predsedništvom parlamenta, saglasnost parlamenta; poslovnikom o radu parlamenta eksplicitno se utvrđuje da ostavke, osobito one unapred potpisane ili podnete političkoj stranci, ne proizvode pravno dejstvo. Takve ostavke smatraju se pravno ništavnim.
Imao sam potrebu da citiram neke od odredaba iz ustava zemalja Evropske unije kako bih izneo i neku vrstu kontraargumentacije u odnosu na sve ono što smo čuli ovde.
Čuli smo da će neki od naših kolega narodnih poslanika da se obrate za zaštitu nekih svojih prava ustavnom žalbom i Ustavnom sudu. Pa, ko vama brani da vi stavite svoj mandat, ako želite da podnesete ostavku, da je podnesete i kažete – podnosim zato što je moja stranka to zahtevala od mene? Nemojte nas terati da stavljamo u zakon nešto što ne želimo da stavimo u zakon (i na taj način ograničimo slobodni mandat narodnog poslanika) i sprečavati nas da faktički prihvatimo onu legislativu koja je prihvaćena u ogromnom broju zemalja EU.
Stoga ćemo, uz sve manjkavosti koje ove izmene zakona izbornog i uz onu ogradu sa početka diskusije kada sam rekao da mi ovde u parlamentu moramo pokazati pre svega odgovornost, razboritost i strah za opšte dobro, u smislu da donesemo zakon koji će omogućiti povećano, sa demokratskog stanovišta, učešće građana i u izbornim procesima i kompletno u političkim procesima... Mislim da će to na najbolji način omogućiti da najbolji budu izabrani u ovaj parlament, čime ćemo podići i kredibilitet najvišeg zakonodavnog tela u Srbiji, Narodne skupštine Republike Srbije. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović, replika.

Hvala, gospođo Đukić Dejanović. Imam samo jednu malu intervenciju, bez želje da ponavljam sve ono što sam rekao.
Gospodine Stanimiroviću, mi već sada imamo, po Ustavu i po važećem Zakonu o izboru narodnih poslanika, slobodan mandat. Kada se kaže da je mandat slobodan, onda se misli na to kakav je odnos između birača i poslanika. Čim birači nemaju pravo da opozovu narodnog poslanika znači da je njegov mandat slobodan. To niko ne dovodi u pitanje. Dakle, nije da je sad postojao imperativni mandat, a vi sada uvodite slobodan mandat. Slobodan mandat je bio i po Ustavu iz 2006. godine i po Zakonu o izboru narodnih poslanika iz 2000. godine. Ništa se u tom pogledu ne menja.
Ono što vi hoćete da promenite i ono na šta vi želite da ukažete, to je da poslanik treba da bude što manje zavisan od političke stranke koja ga je kandidovala. Vi ćete to nesumnjivo postići, ali time što će poslanik biti nezavisan od svoje stranke on će doći u poziciju da bude zavisan od nekih drugih faktora koji nisu ovde u Narodnoj skupštini. Imaćete pojavu na koju politikolozi ukazuju da postoji u Republici Srbiji, ali i u nekim drugim tranzicionim državama, a to je tzv. vanizborna parlamentarizacija – da neka stranka koja nije učestvovala na izborima postane parlamentarna. To je, gospodine Stanimiroviću, anomalija u jednom demokratskom političkom sistemu.
Želim da vas podsetim da je od te anomalije bolovao i prvi, kako vi kažete, demokratski parlament koji je izabran u decembru 2000. godine. Kada je završen mandat tog parlamenta u njemu je bilo 16 političkih stranaka. Od tih 16 političkih stranaka šest političkih stranaka nisu postojale te 2000. godine kada su održani izbori u Republici Srbiji.
Što se tiče overene ostavke, izvinite, ali vi iz Demokratske stranke…
(Predsednik: Vreme.)
… završavam, postupate na dva različita načina. Sad poslanik mora da overava ostavku, a prihvatili ste potpise ove stranke koju ste formirali za promenu Ustava, gde nijedan potpis nije bio overen. Šta ima veću težinu, kad poslanik podnese ostavku ili kada ljudi traže promenu Ustava?

Gospođo Radeta, u ime poslaničke grupe je gospodin Martinović.
(Vjerica Radeta, s mesta: Gospođo Đukić Dejanović, imali ste verovatno opravdan razlog da ne slušate, kolega je govorio o nekome ko je rekao da će od Ustavnog suda ustavnom žalbom da traže to što jeste rekao.)
To ste govorili svi vi.
(Vjerica Radeta, s mesta: Ne, ne, niko, nego ja.)
Nemate pravo na repliku. Gospodin Milan Stanimirović.

Gospodine Martinoviću, vi kao pravnik i jedan od asistenata profesora na Pravnom fakultetu u Novom Sadu znate za onu pravnu maksimu da niko nije kriv dok se ne dokaže njegova krivica, a ovde postupate potpuno suprotno – svako je sumnjiv dok se ne dokaže da je pošten, i želite da takav stav nametnete ovom parlamentu.
Razumem takav stav jer je neko koga ste predlagali za predsednika Republike napustio i politiku koja ga je predlagala, i stranku koja ga je predlagala i potpuno promenio svoju politiku. Koga su zmije ujedale, taj se i guštera plaši. Ali, nemojte se plašiti, nego izaberite prave ljude. Mi smo imali, kao Demokratska stranka, 33 poslanika upravo onda kada su govorili da je Karić trgovao i kupovao poslanike; nijedan poslanik Demokratske stranke nije imao potpisanu blanko ostavku i nijedan nije pao u iskušenje da za novac napusti one ideje i ideologiju zbog koje je izabran od birača i došao u ovaj parlament. Hvala.

Vjerice Radeta, molim vas, opredelite se ko će od vas dvoje replicirati. Sad je realno gospodin Martinović, ali opredelili ste se za gospođu Radetu. Izvolite.

Dakle, ovo zaista nema smisla. Tražila sam repliku zato što je gospodin Stanimirović govorio tačno o onom što sam ja rekla i objašnjavao kako ja mogu da podnesem ostavku i da kažem da to radim zato što to moja stranka traži.
Ne radi se o tome, nego se radi o tome da vi suspendujete stav 2. člana 102. Ustava Republike Srbije koji kaže da je poslanik slobodan da svoj mandat stavi na raspolaganje političkoj stranci. To znači da politička stranka može da radi sa tim mandatom, uslovno rečeno, šta god hoće, odnosno da kaže – sad možeš da budeš poslanik, sad ne možeš da budeš poslanik itd. To su potpuno različite stvari o kojima ste vi ovde govorili.
Znate, da li neko govori zbog sebe i kakvi su bili motivi nekome da nekad nekog predloži, pa taj izdao stranku i tako dalje... Različiti su motivi. Vi ste imali motive da kradete poslanike, vi ste imali motive da kupujete poslanike, vi ste to radili. Od kad postojite u parlamentu Republike Srbije, nema skupštinskog saziva da Demokratska stranka nije ukrala neki mandat. Ili je on bio nezavisan, ili je neko prešao njima, ili ste napravili poslaničku grupu poput ove poslaničke grupe koja uopšte nije učestvovala na izborima, odnosno stranke koja nije učestvovala na izborima. Što se ne prisetite Baneta Ivkovića, koji ste poriv imali tad kad ste njega i sa celom poslaničkom grupom... Odnosno, tada ste napravili poslaničku grupu i njega ste kupili da bi podržavao Vladu Zorana Đinđića. Nismo mi ljudi tako kratkog pamćenja.

Vreme. Narodni poslanik Zoran Nikolić ima reč.  Neka se pripremi narodni poslanik Nemanja Šarović.
Moraćete samo da se prijavite.

Zahvaljujem. Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kada imate priliku da govorite o bilo kom zakonu pred kraj rasprave onda imate i tu privilegiju da slušajući argumente onih koji se zalažu za zakonski predlog i onih koji ga osporavaju te argumente uporedite. Iskoristiću tu svoju poziciju i mirne savesti reći da ako bismo o ovom zakonskom predlogu, dakle, izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, glasali na bazi argumenata koji su ovde danas izneti, onda bi ovaj parlament jednoglasno trebalo da odbije ovaj zakon. Ali, svestan sam političke realnosti i limita koji poslanici vladajuće većine u ovom momentu imaju i naredbe da se za ovaj zakon mora glasati po svaku cenu i znam da će ovaj zakon biti izglasan.
To ne znači da će ovaj zakon ispuniti one funkcije koje bi Zakon o izboru narodnih poslanika trebalo da ispuni, a to je stabilizovanje političkih prilika, pre svega političkih institucija, u ovom slučaju institucije Narodne skupštine; zaštita legitimiteta ove institucije i one institucije, odnosno Vlade, koja na bazi glasova i legitimiteta Narodne skupštine dobija svoj mandat. To se ovim izmenama i dopunama neće dogoditi.
Ovde je branjen od strane predstavnika vladajuće koalicije ovaj predlog. Tu samo postoji jedna sistemska greška, rekao bih – vremenska. Ako je ovaj zakon neophodan i ako bez ovog zakona Srbija neće demokratizovati svoje institucije i neće se približiti EU, zašto to nije urađeno 2008. godine? Zašto ovu argumentaciju iznosite tek nakon preporuke Venecijanske komisije, a pre toga niste slovo jedno zucnuli o potrebi da se ovaj Zakon o izboru narodnih poslanika menja? Naročito niste davali predlog o izmenama i dopunama Zakona koji negira član 102. Ustava Republike Srbije koji reguliše materiju da je poslanik slobodan da svoju ostavku podnese stranci, odnosno listi koja ga je i predložila.
Ovo je još jedan napad na Ustav, koji jeste temelj demokratske Srbije i koji smo stvorili na bazi političkog konsenzusa 2006. godine. Da li osećate i da li vidite – ako vi to ne vidite, a mislim da ste svesni te činjenice, mislim da građani vide – zašto o svim bitnim političkim pitanjima ne postoji politički konsenzus u ovom parlamentu, u ovoj državi i u ovom društvu­? Zato što postoji nekakva misija Demokratske stranke o kojoj se ovde govorilo a koja je i danas spominjana. Ko ste to – vi? Ko su članovi Demokratske stranke? Kakva je to misija i privilegija koju samo vi znate i samo vi osećate, a nama je to pravo uskraćeno?
Želim demokratsku državu, želim parlament u kome se neće trgovati mandatima, u kojem neće biti korupcije; želim Vladu koja ima legitimitet, želim Vladu koja neće prevariti građane, koja neće obećati jednu politiku a sprovoditi sasvim drugu politiku; želim parlament koji će poštovati svoje građane. Ne želim parlament u kome će se usvajati deklaracija o Srebrenici; ne želim parlament gde će biti poništena Rezolucija o Kosovu; ne želim parlament u kojem se regionalizacija predstavlja kao najvažniji problem i u kojem se predlaže najsavršenije rešenje, a onda posle devet meseci menjate taj isti zakon.
Isti je slučaj i sa ovim zakonom. Pitam predlagača, gospođu Nadu Kolundžiju, da li pred građanima Srbije sad možete dati garanciju da do kraja mandata ovog parlamenta nećemo bar još jednom raspravljati o izmenama i dopunama ovog zakona? Ako se to dogodi, onda treba da podnesete ostavku. Vi i svi vi koji ste danas diskutovali i branili ovaj zakon. Ovaj zakon samo vama, čini se, ide naruku. To je nešto što je posebno tragično, što vi svoje stranačke interese ubacujete i inkorporirate u zakonske predloge, ali, znajte, narod je lepo rekao – bič uvek ima dva kraja. Čuvajte se tog drugog kraja kada vas bude, baš kao što u britanskom parlamentu postoji taj bič, stigao, a to će biti narodna volja građana na narednim izborima.