Zahvaljujem. Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kada imate priliku da govorite o bilo kom zakonu pred kraj rasprave onda imate i tu privilegiju da slušajući argumente onih koji se zalažu za zakonski predlog i onih koji ga osporavaju te argumente uporedite. Iskoristiću tu svoju poziciju i mirne savesti reći da ako bismo o ovom zakonskom predlogu, dakle, izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, glasali na bazi argumenata koji su ovde danas izneti, onda bi ovaj parlament jednoglasno trebalo da odbije ovaj zakon. Ali, svestan sam političke realnosti i limita koji poslanici vladajuće većine u ovom momentu imaju i naredbe da se za ovaj zakon mora glasati po svaku cenu i znam da će ovaj zakon biti izglasan.
To ne znači da će ovaj zakon ispuniti one funkcije koje bi Zakon o izboru narodnih poslanika trebalo da ispuni, a to je stabilizovanje političkih prilika, pre svega političkih institucija, u ovom slučaju institucije Narodne skupštine; zaštita legitimiteta ove institucije i one institucije, odnosno Vlade, koja na bazi glasova i legitimiteta Narodne skupštine dobija svoj mandat. To se ovim izmenama i dopunama neće dogoditi.
Ovde je branjen od strane predstavnika vladajuće koalicije ovaj predlog. Tu samo postoji jedna sistemska greška, rekao bih – vremenska. Ako je ovaj zakon neophodan i ako bez ovog zakona Srbija neće demokratizovati svoje institucije i neće se približiti EU, zašto to nije urađeno 2008. godine? Zašto ovu argumentaciju iznosite tek nakon preporuke Venecijanske komisije, a pre toga niste slovo jedno zucnuli o potrebi da se ovaj Zakon o izboru narodnih poslanika menja? Naročito niste davali predlog o izmenama i dopunama Zakona koji negira član 102. Ustava Republike Srbije koji reguliše materiju da je poslanik slobodan da svoju ostavku podnese stranci, odnosno listi koja ga je i predložila.
Ovo je još jedan napad na Ustav, koji jeste temelj demokratske Srbije i koji smo stvorili na bazi političkog konsenzusa 2006. godine. Da li osećate i da li vidite – ako vi to ne vidite, a mislim da ste svesni te činjenice, mislim da građani vide – zašto o svim bitnim političkim pitanjima ne postoji politički konsenzus u ovom parlamentu, u ovoj državi i u ovom društvu? Zato što postoji nekakva misija Demokratske stranke o kojoj se ovde govorilo a koja je i danas spominjana. Ko ste to – vi? Ko su članovi Demokratske stranke? Kakva je to misija i privilegija koju samo vi znate i samo vi osećate, a nama je to pravo uskraćeno?
Želim demokratsku državu, želim parlament u kome se neće trgovati mandatima, u kojem neće biti korupcije; želim Vladu koja ima legitimitet, želim Vladu koja neće prevariti građane, koja neće obećati jednu politiku a sprovoditi sasvim drugu politiku; želim parlament koji će poštovati svoje građane. Ne želim parlament u kome će se usvajati deklaracija o Srebrenici; ne želim parlament gde će biti poništena Rezolucija o Kosovu; ne želim parlament u kojem se regionalizacija predstavlja kao najvažniji problem i u kojem se predlaže najsavršenije rešenje, a onda posle devet meseci menjate taj isti zakon.
Isti je slučaj i sa ovim zakonom. Pitam predlagača, gospođu Nadu Kolundžiju, da li pred građanima Srbije sad možete dati garanciju da do kraja mandata ovog parlamenta nećemo bar još jednom raspravljati o izmenama i dopunama ovog zakona? Ako se to dogodi, onda treba da podnesete ostavku. Vi i svi vi koji ste danas diskutovali i branili ovaj zakon. Ovaj zakon samo vama, čini se, ide naruku. To je nešto što je posebno tragično, što vi svoje stranačke interese ubacujete i inkorporirate u zakonske predloge, ali, znajte, narod je lepo rekao – bič uvek ima dva kraja. Čuvajte se tog drugog kraja kada vas bude, baš kao što u britanskom parlamentu postoji taj bič, stigao, a to će biti narodna volja građana na narednim izborima.