Gospođa Nada Kolundžija ima reč.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih, naravno, volela kada bih živela u zemlji u kojoj će moći da se postigne politički konsenzus ili bar šira politička saglasnost oko bilo kog važnog pitanja. Nažalost, ne živimo u toj zemlji. Mislim da, ako sada treba da ustanovljujemo čija je odgovornost za to, niko ne bi bio nevin u tome. Dakle, niko ovde, oni koji se bave politikom, ne bi mogao da kaže – ja nisam uopšte kriv za to što u ovoj zemlji nije moguće ni oko čega postići opštu političku saglasnost.
Ali, postoje i vrlo konkretne stvari koje pokazuju zašto je zaista nemoguće postići političku saglasnost. Ako vi ne želite da živite u zemlji u kojoj će parlament osuditi zločine nad nevinim ljudima u Srebrenici, onda mi ne možemo postići političku saglasnost oko mnogih pitanja, nažalost. Ne osuđujem stav onog ko misli tako, samo kažem da je tada zaista način na koji mi vidimo ovu zemlju u budućnosti takav da je vrlo teško postići politički konsenzus oko najvažnijih društvenih pitanja.
Volela bih, naravno, da ovaj zakon ne izaziva toliko kontroverzi i volela bih kada bi ove izmene Zakona zaista po svom sadržaju bile takve da su jednu idealnu praksu, u kojoj nije bilo korupcije, sada dovele u situaciju da će ove izmene dovesti do pojave korupcije. Mi govorimo o zakonu na osnovu kog vi iznosite primere da je bilo zloupotreba i korupcije, da je bilo trgovine mandatima. Dakle, branite zakon čija je posledica bila korupcija u parlamentu. Ne znam zašto mislite da će izmena zakona koji je dokazao da nije odbranio od korupcije sada značiti da će te korupcije biti. Pa, bilo je i do sada. Ako govorite o tome da je bilo korupcije, kupovine mandata i trgovine mandatima, onda ne vidim razlog zašto se toliko grčevito borite za opstanak zakona po kom se, uz čiju primenu se permanentno dešavala korupcija i trgovina mandatima.
Ne znam da li način na koji poslanik podnosi ostavku može, bilo kojim rešenjem, da zaštiti od korupcije. Mislim da jedini način da se borimo protiv korupcije jeste da ako Zakon o borbi protiv korupcije i Agenciji za borbu protiv korupcije nije dovoljno jasan, nije dovoljno strog, menjamo taj zakon. Jer, korupcija je krivično delo i ne tiče se Zakona o izboru narodnih poslanika, u smislu da li je narodni poslanik slobodan, po Ustavu, kako se kaže, da raspolaže svojim mandatom ili nije slobodan.
Ustav nigde nije rekao da je partija slobodna da raspolaže mandatom narodnog poslanika. Ustav kaže – narodni poslanik je slobodan. Ako je narodni poslanik slobodan, to znači samo da način na koji on svojom voljom podnosi ostavku, u svoje ime, jeste strogo poštovanje Ustava.

Reč ima Zoran Nikolić, replika.

Zahvaljujem. Zahvaljujem i vama na iskrenosti. Vi ste zapravo otvorili temu i izrazili želju da težite ka političkom konsenzusu, ali da je jednostavno politička realnost takva da njega nema. Onda tu nastupa Demokratska stranka i njena misionarska uloga je da nametne političko rešenje.
Podsetiću vas samo na jednu drugu stvar, političkog konsenzusa je bilo do 2008. godine i to je politička činjenica. Ovaj parlament je usvajao i deklaracije i Rezoluciju o Kosovu, sa 240 poslanika. Ovaj parlament se okupio oko Ustava i takođe ga jednoglasno usvojio. Sve bitne stvari za funkcionisanje države smo tada usvajali konsenzusom. Tu je bitna razlika između perioda kada je na vlasti bila Demokratska stranka Srbije i kada je premijer u državi bio Vojislav Koštunica, i danas kada je na čelu države i Vlade Boris Tadić.
Ja sam se javio konkretno za repliku jer je ovde rečeno da smo mi bili protiv osude zločina u Srebrenici. To je gruba neistina i molim vas da više ne manipulišete tom činjenicom. Mi smo samo govorili i bili smo protiv Rezolucije zato što smo tvrdili da treba osuditi sve zločine, da ne možemo u jednoj rezoluciji osuđivati zločine u Srebrenici a ne pomenuti zločine koji su učinjeni nad našim narodom. To je na najbolji mogući način, nažalost, ponižavajući građane i ovom rezolucijom, ali i svojim činom, uradio predsednik Boris Tadić kada je otišao u Srebrenicu, a sutradan nije otišao u Bratunac.
Ne možete imati političku stabilnost u ovoj državi i ne možete imati politički konsenzus kada se tako ponašate i kada pravite razliku među žrtvama.
Da li je to opet nečija preporuka i vaša naknadna pamet, nečiji zahtev, to ja vama ostavljam na savesti da o tome malo bolje razmislite.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče osude zločina, SRS smatra da u jednoj demokratskoj državi, gde se poštuje princip podele vlasti, zločine treba da osuđuju sudovi, a ne parlament.
Što se tiče onoga što je govorila gospođa Nada Kolundžija, vezano za loša zakonodavna rešenja, mi, gospođo Kolundžija, nismo imali pojavu političke korupcije zbog zakona, nego zbog nepoštovanja zakona, zbog toga što je Demokratska stranka isti zakon u istoj situaciji primenjivala na dva različita načina, u zavisnosti od toga kakav je bio njen politički interes u tom momentu.
Nije postojeći Zakon o izboru narodnih poslanika omogućavao korupciju, nego vi koji ste zakon kršili. I ne treba da se menja zakon, nego mora da se menja praksa u Republici Srbiji i da se jedan zakon u suštinski istoj situaciji primenjuje na identičan način, a ne u zavisnosti od političke volje i političkog interesa onoga koji treba da taj zakon primeni.
Ovde se radi o tome, gospođo Kolundžija, da je Srpska radikalna stranka tužilaštvu ponudila audio-snimak gde čovek iz Srpske napredne stranke po nalogu Tomislava Nikolića nudi mito jednom odborniku Srpske radikalne stranke u SO Zemun da napusti SRS. Tužilaštvo kaže da ne postoje dokazi. Izvinite, kojoj instituciji u ovoj državi da se obratimo, ako tužilaštvo ne uvažava tu vrstu dokaza? Pri tome nudi čoveku 100.000 evra. I vi sada kažete – obratite se sudovima. Izvinite, sudovi ne postupaju po zakonu u ovakvim situacijama, nego sude po političkim nalozima.
Nisu krivi zakoni, gospođo Kolundžija, krivi su oni koji te zakone treba da primene. O tome se radi. Vi morate da se menjate, vašu političku praksu morate da menjate. Zakoni su dobri.

Reč ima gospođa Kolundžija.

Želela bih da kažem, mislim da nije pošteno prebacivati da DS i vladajuća većina, koje su izglasale i Rezoluciju o osudi zločina u Srebrenici i Rezoluciju o osudi zločina počinjenih nad pripadnicima srpskog naroda, prave razliku među žrtvama. Prosto, to niti je tačno, niti je pošteno. Vladajuća većina... U tome možda i jeste razlika između nas i nekih, ne želim da se bilo ko prepozna, što mi mislimo da je svaki zločin za osudu, da svaki zločinac treba da odgovara, da svaka žrtva treba da ima satisfakciju i da nikakve razlike po nacionalnoj ili bilo kakvoj drugoj pripadnosti ne treba da bude, ni među žrtvama, ni među zločincima. To je ono za šta se zaista duboko i suštinski zalažemo.
Pominjete period kada je postojao veći stepen saglasnosti, kada je Demokratska stranka bila opozicija a kada je druga koalicija bila na vlasti. Podsećam vas samo da je Demokratska stranka oduvek tvrdila da ukoliko se donose zakoni koji ostvaruju osnovne interese i ciljeve ove zemlje i njenih građana, mi ćemo za njih glasati, bili na vlasti ili u opoziciji. Mi nikada nismo bili neprijateljski raspoloženi, ni kada smo bili opozicija – prema vlasti, niti kada smo vlast – prema opoziciji. Što se nas tiče, svako ko veruje u vrednosti i ciljeve za koje mi verujemo da jesu ciljevi koji su važni za ovu zemlju uvek je, naravno, sagovornik i uvek je neko sa kim treba razgovarati i raditi na ostvarenju zajedničkih ciljeva.
Mi nismo promenili svoje ciljeve. Mi nismo. Mi smo nastavili putem kojim smo išli i onda kada smo podržavali Vladu Vojislava Koštunice zato što je Vlada Vojislava Koštunice išla tim putem. Mi smo nastavili da sledimo put koji ima osnovne prioritete, ne želim da ih sada sto puta ponavljam, znamo koji su to prioriteti.
Ako kažemo da Demokratska stranka ima viziju, mi ovde svakog dana slušamo da svaka stranka ima svoju viziju, ciljeve, vrednosti itd. i ne znam šta to koga vređa, ne znam zašto se neko oseća pogođenim ako DS kaže da ima svoju viziju i da vidi svoju misiju u tome da ostvari neke ciljeve za koje duboko verujemo da su u najboljem interesu građana Srbije i Republike Srbije. Mi ne negiramo ničije pravo da ima svoje političke ciljeve, svoje vizije, čak i onda kada su oni duboko u suprotnosti sa onim u šta mi verujemo.

Zahvaljujem. Izvolite, gospodine Aligrudiću. Jednostavnije je da vam dam reč, ali ovaj put zaista niste u pravu.

Hvala. Pošto ste mi dali reč, možda ću i kraće od minuta govoriti, da baš ne bismo zloupotrebljavali vreme. Pošto se odnosilo na vladajuću grupaciju u pretprošlom sazivu, a pošto je praktično vodeća stranka bila Demokratska stranka Srbije, bilo je jasno o čemu se radi. To je što se tiče objašnjenja razloga.
Suština je u sledećem: ako Demokratska stranka vidi sebe kao političku stranku koja tačno zna šta joj je cilj, a da je poštujući opšte ciljeve opšteg nacionalnog interesa u ono vreme glasala za takve zakone i bila konstruktivna u tom segmentu, to uvažavam i to je u redu (posebno je pitanje što niste bili u parlamentu jedno vreme, jer ste ga bojkotovali), ali ja ne mogu vama to isto, nažalost, da potvrdim sa svoje strane, sa ovog mesta danas, jer ne postoji skoro nijedan zakon koji ste vi predložili kao vladajuća većina, odnosno Vlada koju vi zastupate ovde, koji ispunjava taj minimalni uslov o kome vi govorite – zaštita opšteg interesa, nacionalnih ciljeva itd. To je problem. Bili bismo mi još konstruktivniji od vas kada biste vi tako nešto predložili Narodnoj skupštini.