I u načelnoj raspravi smo rekli da je sa aspekta SRS ovo štetočinski zakon, ovo je zakon koji ponovo daje prioritet bankama u odnosu na državu, u odnosu na druge poverioce; ovo je zakon kojim ćemo ponovo dozvoliti bankama da rade šta god hoće. Još se u odredbi ovoga člana 11. kaže da će čak dve banke biti uključene u postupak restrukturiranja. Tako ćemo ponovo napuniti kasu banaka, a državna kasa će biti prazna.
Šta kaže aktuelni ekonomski, privredni i finansijski trenutak u kojem deluje privreda Srbije? Preko 80.000 privrednih subjekata je blokirano od strane državnog organa, odnosno poreske uprave. Ovde ste naveli podatak, zaključno sa junom 2010. godine – organizaciona jedinica za prinudnu naplatu NBS je u evidenciji imala blokirane račune 73.092 subjekta, dok je ukupni iznos nominalnih potraživanja premašivao 333 milijarde dinara, što je 3,5 milijarde evra, a kamata je iznosila još 222 milijarde dinara, odnosno to je 2,2 ili 2,3 milijarde evra. Ukupan nominalan iznos je podeljen na klase itd. gde otprilike 73% pripada bankama a 26% ostalim. Ogroman deo ovih blokiranih sredstava, odnosno preračunatih osnovica duga sa pripadajućim kamatama, pripada državi. Iz svega ovoga ispada blizu šest milijardi evra, samo 10% je ogromno krpljenje budžeta.
Da li ste vi kroz ovaj zakon omogućili državi da namiri svoja potraživanja? Ne. Omogućićete bankama da one namire svoja potraživanja. Kasnije ću povodom jednog drugog člana reći kako ste to modelirali. To je štetočinski. Prvo, svaka savremena država vodi računa o finansijskoj disciplini, finansijskoj odgovornosti subjekata koji vrše platni promet, koji deluju unutar pravnog sistema i vodi računa o tome da se poreske obaveze izmire. Prevashodno poreske obaveze, sve ostalo će doći na red. Međutim, vi na pijedestal stavljate banke. Zašto? To valjda samo vi znate. Bankarski lobi je toliko jak da zanemaruje državne interese, što je sasvim normalno, to je privatni interes. Gde je tu država? Gde je tu državni interes? Gde je tu interes naroda? Nema ga. To je pogubna politika aktuelne vlasti.
Ako smo rekli da je privreda dužna ukupno dvadesetak milijardi evra, onda vidimo strmoglav pad privrede i nedisciplinu koja je prisutna u toj oblasti. Šta se čini da se disciplina pojača? Ništa. Toliko blokiranih preduzeća, za koja odgovorno tvrdim da se pola njih preselilo na sivo tržište, i dalje posluje, i dalje radi, i dalje isplaćuje plate itd., samo nema države, nema poreza, nema doprinosa.
Šta je bitno još naglasiti? Pročitaću vam podatke o zaduženosti privrede: 2001. godine ona je bila na nivou od oko osam milijardi nemačkih maraka, odnosno četiri milijarde evra; krajem 2010. godine – dvadeset milijardi evra! Sa zateznim kamatama i sistemom obračuna koji odgovara bankarskom sistemu, pa i zateznoj kamati koja pripada državi, na kraju ove godine će to biti negde u nivou 25-26 milijardi evra. Ukupna vrednost imovine privrede je petnaestak milijardi evra. Nemamo privredu. Sve je zarobljeno, sve je otišlo pod neki vid obezbeđenja. Da li ova vlast razmišlja o tome? Ne razmišlja.
Vratio bih se na odredbu člana 11. On je ključni u svemu ovome. Odredba kaže sledeće: „Finansijsko restrukturiranje može se sprovoditi ako u njemu učestvuju najmanje dve domaće ili strane banke u svojstvu poverilaca“. Ima i stav 2, koji ću kasnije tumačiti. Molim vas, kako ćete vi pravno omogućiti, a i finansijski, stranoj banci da učestvuje na domaćem tržištu, kojim pravnim institutom, da ona ovde vrši restrukturiranje? Hajde da ove dve banke zanemarimo, ali kako ćete stranoj banci omogućiti? Ne može ona delovati ovde. Ne može naša banka restrukturirati neko preduzeće u Nemačkoj. Kako? Ne može ni pravno ni finansijski, nema mogućnosti.
Zašto dve banke, ako imamo na desetine i na stotine hiljada poslovnih odnosa, poverilačko-dužničkih, u kojima na jednoj strani postoji jedan dužnik, a poverioci su i banke, i država, i fondovi i razni drugi? Mi ćemo iz ovoga isključiti i državu i poverioca u pravom smislu, a poverićemo dvema bankama da vrše restrukturiranje. Zašto to ne bi neki poverilac obavio? Zašto njega isključujemo? Zašto njega stavljamo u stranu?
Između ostalog, imamo i Fond za razvoj. Zašto ne bi u ime države, tamo gde je interes države, Fond za razvoj učestvovao u postupku? Zašto njega nismo stavili ovde pa obezbedili sredstva i preko njega izvršili finansijsko restrukturiranje? Ono jeste dobrovoljno. Znači, dužnik mora da prihvati to. Da li je to dobro? Mislim da je to prethodni član, čini mi se 6. ili 7. I opet banka. Opet dve banke koje učestvuju u restrukturiranju. Šta vam to znači?
Naš predlog u amandmanu je bio, ja ću ga pročitati ovde, razmislite dobro o njemu, to je dobronameran amandman: „Finansijsko restrukturiranje može se sprovoditi ako u njemu učestvuje najmanje jedno pravno lice kao poverilac.“ Široko je postavljeno. Jedan poverilac podrazumeva jedno pravno lice iz oblasti privrede i Fond za razvoj, i državu, neku državnu instituciju, i banku, i neki drugi pravni subjekt koji je u platnom prometu i koji ima svoj interes da se uključi u restrukturiranje; s druge strane, ima dobru volju dužnika da prihvati njegovo učešće u poverilačkom odnosu.
Ne znam iz kojih razloga ste ovo ovako napisali, mislim da to ne stoji, to je desetak nebuloznih rečenica koje su iznete ovde. Mislim da niste potrefili suštinu. Celokupan zakon nema smisao i on je kao takav štetan. Sa aspekta SRS, povucite ga, nemojte još dublje da tonemo, u kolapsu u koji smo oterali privredu. Hvala.
