Iskorišćeno je šest minuta vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović, koji ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član broj 5. Nadam se da će gospođa Kolundžija uspeti da privede kraju ove konsultacije i okupljanje te većine koja će izglasati ovaj zakon i nadam se da će se, u skladu sa onim što je rekla u načelnoj raspravi, uključiti u samu raspravu.
Mi smo tada čuli kako je želja bila vladajuće većine da se pokaže kako parlament ima snage, kako su oni dovoljno demokratski ojačali i kako će eto, bože moj, posle ko zna koliko vremena neki ovako važan zakon predložiti jedna poslanička grupa, odnosno grupa poslanika, a ne Vlada Republike Srbije, onako kako je to, nažalost, postalo uobičajeno.
Vi ste, gospođo Kolundžija, na čelu te grupe poslanika koja se poziva na nekakve evropske principe, koje između ostalog ne poštujete, pozivate se na Venecijansku komisiju, pozivate se na OEBS, pozivate se na stav Ustavnog suda, ali se ne pozivate na ono što ste govorili pre buldožer revolucije od 5. oktobra 2000. godine.
Upravo cilj ovog mog amandmana je da u život konačno sprovede odredbu o formiranju Nadzornog odbora. Vi ste svi zajedno pre 5. oktobra postojanje Nadzornog odbora, kao i proporcionalnost u izboru narodnih poslanika i mnoge druge odredbe predstavljali kao nekakav uslov demokratije. Naravno, nakon nasilnog dolaska na vlast vrlo brzo ste zaboravili te principe.
Nadzorni odbor je, može se slobodno reći, jedna divlja odredba, možda čak i istorijska, iako i dalje pripada aktuelnom zakonu, zato što ta odredba nikada nije sprovedena u delo. Nadzorni odbor ima veoma važnu funkciju. Pročitaću vam samo deo.
Po zakonu koji je na snazi već 11 godine, a po kome Nadzorni odbor nikada voljom vladajuće DOS-ove većine nije formiran, Nadzorni odbor je nadležan da prati predizborne aktivnosti stranaka, da ukazuje na nepravilnosti, da kontroliše sredstva javnog informisanja, da kontroliše ravnopravnost uslova za predstavljanje izbornih lista i kandidata, predlaže konkretne mere za uspostavljanje te jednakosti.
Ukoliko nakon 11 godina nema i dalje Nadzornog odbora, logično je zapitati se zašto? Ako je Nadzorni odbor nekakav organ koji treba da uspostavi fer, korektne i demokratske izbore, šta je onda to vas moglo opravdati i naterati da punih 11 godina ne formirate taj Nadzorni odbor? Mislim da je to isključivo vaša želja da i dalje lovite u mutnom, da se i dalje u medijima ne zna ko pije, a ko plaća.
Pre svega govorim o RTS, koja promoviše određene stranke, neke koje su ukrale mandate nakon izbora, a koje imaju izuzetno povlašćen stav, da promovišu prvake DS, prvake vladajućih stranaka, a da na takvo ponašanje nema apsolutno ko da reaguje. Mi smo upozoravali, čak sam postavljao i poslaničko pitanje koje se odnosi na ravnopravnost stranaka, na način finansiranja političkih stranaka, ali na to nije imao ko da reaguje.
Kako je moguće da mi danas slušamo da je neko u kampanji na Voždovcu potrošio 50 ili 60 hiljada dinara, ako je samo jedan bilbord na Dušanovačkom mostu koštao 313.000 dinara? SRS nije imala nijedan takav bilbord, ali jeste DS, jeste SNS, jesu druge političke partije, od G17 plus pa nadalje.
Kako je to moguće i zašto nije uspostavljen organ koji će u nekoj narednoj kampanji, kada god ona da bude, moći da uoči takve nepravilnosti i da kaže – ljudi ovo nije u skladu sa zdravim razumom? Kao što nije u skladu sa zdravim razumom, a i to vam mogu dostaviti, zvaničan cenovnik Televizije B92, na kojoj je jedan polučasovni termin za te izbore koštao više od milion i 600 hiljada dinara, a više takvih termina je koristila DS, koristila ih je i SNS. Na kraju kažete da je potrošeno 30, 50 ili 60 hiljada dinara u kampanji.
To je moguće samo iz razloga što nema Nadzornog odbora, a Nadzornog odbora, nažalost, nema zato što je vaša vladajuća većina odlučila da, i pored svih pozivanja na OEBS, Venecijansku komisiju i na Ustavni sud, i na narednim izborima vrši iste one krađe koje je vršila i pre toga.
Kako je moguće da ta vaša Venecijanska komisija, koja se meša u sve i svašta, da taj Ustavni sud, koji je sebi dao za pravo ne da tumači odredbe Ustava već da propisuje ono što nigde u Ustavu ne piše, pa da čak i ono što direktno piše u Ustavu, poput člana 102, derogira, kako je moguće da oni ništa nemaju da kažu o ovome?
Kako je moguće da vama, koji ste tolike demokrate, nije zasmetalo to što 11 godina nemate formiran Nadzorni odbor? Nije vam zasmetalo to što 11 godina nemate jedinstveni birački spisak. Svojevremeno se Nebojša Bakarec, kao predstavnik DOS-a, zaključavao u toalet, kada je pobegao iz prostorija Republičke izborne komisije sa delovima biračkog spiska i tada ste obećavali da ćete u roku od nekoliko meseci formirati birački spisak.
Zašto to niste učinili, zašto niste izabrali Nadzorni odbor? Da li je zato što ste nesposobni? Pa čak ni vi niste toliko nesposobni. Dakle, to vam svakako nije ni opravdanje.
Radi se o vašoj svesnoj, definisanoj volji da, kao što ste i prethodne izbore sprovodili u neregularnim uslovima, tako i sve naredne izbore sprovodite u neregularnim uslovima.

Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč. Izvolite.

Hvala, gospođo Čomić. Moramo da se vratimo malo u prošlost da vidimo kako se razvijala situacija sa Nadzornim odborom. Baš nisam siguran, 1990. godine kada su bili oni izbori da li je bio formiran Nadzorni odbor, ali već 1992. godine, pa svi sledeći izbori koji su bili, uvek je postojao Nadzorni odbor. Manje ili više on je imao nadležnosti iz člana 99. Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je donet krajem 2000. godine.
Već decembarski parlamentarni izbori 2000. godine sprovedeni su bez Nadzornog odbora, odnosno postojao je Nadzorni odbor, imao je neki svoj mandat, ali prelazna vlada - trijumvirat nije dozvolila da se aktivira Nadzorni odbor.
Naravno, posle toga, do današnjeg dana nikada nikome nije palo na pamet da primeni član 99. Zakona o izboru narodnih poslanika, a kad je donet Zakon o radio-difuziji, onda su počela visokoumna razmišljanja kao da Savet RRA preuzima neke nadležnosti Nadzornog odbora.
Naravno, pošto moram da vam ne verujem, jer imam loše iskustvo s vama, samo bih vas podsetio, kada se već zaklinjete u neke demokratske principe, parlamentarizam, u neku tradiciju, a očigledno oni koji su predlagali ove izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika sa demokratijom i parlamentarizmom nemaju blage veze, podsetiću vas da u postojećem članu 2. Zakona o izboru narodnih poslanika zapisano je da građani biraju poslanike na osnovu slobodnog, opšteg, jednakog i neposrednog izbornog prava, a tehnika kako se to reguliše jeste tajno glasanje.
Znači, opšte, jednako i neposredno izborno pravo se reguliše odredbama zakona, i u pogledu aktivnog i pasivnog biračkog prava, ali kako da se očuva sloboda izbornog prava? Da bi se ona očuvala, da bi se poštovale zabrane u pogledu prekoračenja te propagande i nedozvoljenog uticaja putem propagande, humanitarnih i drugih aktivnosti na slobodnu volju birača, formiran je Nadzorni odbor, koji treba odmah, hitno da sankcioniše sva ta nepostupanja u skladu sa zakonom.
Da to jednostavno prikažem, znači, od dana raspisivanja izbora do saopštavanja konačnih rezultata, dva najvažnija organa u Republici Srbiji treba da budu RIK i Nadzorni odbor.
Vi nemate nameru da formirate Nadzorni odbor u skladu sa zakonom, imate nameru, želju da nastavite i dalje da ne postoji to, da postoje navodno neki surogati, kako biste mogli besomučno da zloupotrebljavate propagandu i na najbrutalniji način ugrožavate slobodu građanina da formira svoju izbornu volju.
Nadzorni odbor treba da sankcioniše sve to i da kaže ko je u izbornoj kampanji prekoračio, ko je išao sa podmuklim udarcima, ko se koristio lažima, ko se koristio dezavuisanjsem itd. Ali, to je nomenklatura vaših aktivnosti.
Zato vama ovako nešto ne odgovara i zato ovako nešto nećete ni da formirate, već i na dan izbora ima da se dele naočare, kišobrančići, čarapice, veštačko đubrivo, blokovi, giteri, lepi osmesi, obećanja, evo samo što nije onih 1.000 evra besplatno došlo, a morao sam da lažem zbog Borisa Tadića, da se Boki izabere, vaš Boki, ne Boki 13 sa "Pinka", nego Boki, naš predsednik.
Gospodin Nemanja Šarović je hteo da vam malo doskoči, da izađete na čistinu, da vidimo ko smo, šta smo, gde ste. Vrlo je jasno da je vaše mišljenje da Nadzorni odbor mora da postoji u smislu članova 99. i 100, i samo na papiru, jer kada bi preuzeo stvarno nadležnosti koje su napisane ovde, onda bi pola vaših izbornih kampanja bilo u zatvoru, zbog prekoračenja, kršenja, pogotovo onih 48 sati, ne "48 sati svadba", nego 48 sati pre glasanja.
Znate, kada vi onda zakupite termine u medijima, pa kad krenu reklame, pa kako beše prošli put u novinama, pa novina kaže "mi smo naplatili taj prostor, malo smo zakasnili" itd. sve vi, jadnici, neuki, ne znate, na sve moguće načine da se ugrozi sloboda svakog pojedinca da sam formira svoju izbornu volju.
Ne, vi držite presiju. Držite presiju pa čak i kad napadate, kao što sinoć jedan napada Amerikance, kod kojih ide na doručak, ali on u stvari njih ne napada nego Amerikancima plaši građane Republike Srbije. To je ta "real politika". To je ona politika, kako reče jedan od vaših velikih funkcionera: "Čujte, ljudi, to vam je kao ona kafana sa 19 razbojnika", kada je objašnjavao šta je NATO pakt, "pa uđem u tu kafanu i kako ćeš sa 19 razbojnika?" Vrlo lepo nam je objasnio da je NATO pakt jedna razbojnička institucija.
Naravno, pozivam se na demokratske principe, na parlamentarnu tradiciju, na činjenicu da iza ovih promena stoji DS, da su to demokratske vrednosti. Naravno, očekujem da na čelu ovih vaših izbornih marifetluka ne budu Veljko Odalović i Goran Vesić. Znate, kada se oni pojave, to je onda izborna krađa, to je etalon.
Progutajte to, savladajte tu košticu, progutajte tu kosku, pa kažite: moramo da poštujemo demokratske principe. Ne, vi se uspešno branite ćutanjem, jer imate 126. Ako je 126 i uzrok, i posledica i lek za naše probleme, poštovani građani, za sve probleme što imate i oko posla i oko plate, obratite se maloj grupi od 126, oni su moćni, oni sve mogu da reše.
Znači, ako imate neki problem, Narodna banka i grupa 126 u Narodnoj skupštini, jer su svemogući, oni su uvek u pravu. Ako smatrate da nešto nije u redu kod vas kući, obratite se gospođi Nadi Kolundžiji, pošto je ona njihov opunomoćeni predstavnik.

Iskorišćeno je 7 minuta i 50 sekundi vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman, sa ispravkom, zajedno su podnele narodne poslanice Aleksandra Jerkov i Olena Papuga. Da li neko želi reč? Da, narodna poslanica Aleksandra Jerkov.

Dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, amandman koji smo koleginica Olena Papuga i ja podnele, iako se ne nalazi u ovom spisku usvojenih amandmana od strane nadležnih odbora, želela bih još jednom da pozovem kolege iz vladajuće koalicije i one kolege koji su iz opozicije, pre svega koleginice, da ga podrže.
Amandman se odnosi na to da se dosadašnja odredba, da se na spiskovima kandidata i na izbornim listama mora naći najmanje na svakom četvrtom mestu žena, zameni time da se na najmanje svakom trećem mestu mora naći žena zbog toga što smatramo da je to jedini način da se obezbedi stvarnih 30%, odnosno da žene ne služe na predizbornim listama samo kao neka forma da bi se ispunio sadržaj te liste, nego da se zaista obezbedi ravnopravnost muškaraca i žena u politici.
Ovo nije pitanje toga da li neko smatra da je ženama mesto u politici ili smatra da im je mesto kod kuće pored šporeta. Radi se prosto o tome da onaj ko se zalaže za politiku jednakih mogućnosti zapravo poštuje Ustav i zakone ove zemlje.
Podsetiću vas, mada mislim da je to svim narodnim poslanicima veoma dobro poznato, da član 15. Ustava RS propisuje politiku jednakih mogućnosti i propisuje politiku jednakih šansi, a ona podrazumeva i usvajanje posebnih mera kojima se doprinosi ravnopravnosti muškaraca i žena.
Dalje, Zakon o ravnopravnosti polova u svojim članovima 3. i 7. potvrđuje ove odredbe Ustava i propisuje primenu posebnih mera, a to su upravo mere koje se predlažu ovim amandmanom za koji se nadam da će biti usvojen.
Članom 8, na koji smo koleginica Papuga i ja podnele amandman, zapravo se precizira rešenje člana 40a, tako da se zaista obezbedi prisustvo najmanje 30% žena u parlamentu, što jeste intencija zakonodavstva i nadam se predlagača zakona. Iako imamo odredbu da se na listama mora nalaziti najmanje 30% žena, nema nikakve garancije da će te žene i biti izabrane u parlament i zbog toga je veoma važno da se usvoji ovaj zakon.
Osim toga što na to Srbiju obavezuju mnoge međunarodne organizacije čiji je ona član, kao što su UN, Savet Evrope, to jeste neko pozitivno zakonodavstvo EU, i ne samo da je obaveza da se 30% žena nađe u parlamentu, u EU je sada propisano 40% žena i to je neka namera svih zemalja članica EU.
Smatramo da žene u Srbiji jednako vrede kao i muškarci, da žene u politici u Srbiji jednako vrede kao i muškarci, da nema mesta za onaj argument gde će se naći 30% žena, gde će se naći 30% kvalitetnih žena, što je jedna od omiljenih fraza naše potpredsednice. Koliko god ima kvalitetnih žena u srpskoj politici, toliko ima i muškaraca i ukoliko ne budemo usvajali ovakve alternativne akcije, nikada ih neće i biti više.
Zbog toga pozivam kolege da u Danu za glasanje razmisle i da podrže ovaj amandman.

Iskorišćeno je dva minuta vremena poslaničke grupe i jedan glas za amandman. Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Demokratija je stvarno vredna poštovanja u bilo kom društvu samo kada je metod njenog ispoljavanja dobar, odnosno kada daje rezultate. Neka se čude svi, ali ponoviću jednu rečenicu koju je gospođa Gordana Čomić nedavno rekla – ja, ženski uporna. To jeste jedan od osnovnih kvaliteta žene da insistiraju ženski uporno na dobrim stvarima, a to je da demokratija pokaže prave rezultate u praksi.
Da žene imaju nešto veći uticaj u politici i ovaj dom bi bio puniji. Znate, svaka kuća u kojoj prava žena ili, kako moja sugrađanka Aleksandra Jerkov reče, kvalitetna žena citirajući drugu ženu, ume da stvori od kuće prijatno mesto gde se rado dolazi, ta kuća je puna, u nju deca dolaze i rado uče od primera roditelja kako se treba ponašati.
Parlament bi zaista, uverena sam, bio mesto gde se dešavaju vrlo važne stvari, gde se na primeren način priča o tim važnim stvarima za život svih nas, na ljudskiji, na ženskiji način, ako bi uticaj žena u politici bio veći.
Zašto uticaj žena u politici nije veći? Zato što imamo jedno od takvih rešenja koje podrazumeva da žena bude ikebana time što će biti svaka treća na primer na listi, ali joj niko ne garantuje da će ona i biti izabrana kao svaka treća na listi, a upravo na tome insistiram: da prava i kvalitetna žena, koju procenjuju pravi, kvalitetni ljudi, i muškarci i žene, treba da bude ne samo na listi, nego da bude i izabrana i da daje te prave dokaze demokratije i demokratičnosti parlamenta, koji mora imati centralnu ulogu u društvu, u dobrom društvu koje napreduje, a kakvo mora da bude srpsko društvo.
Ne samo da se zadovolji formalni uslov koji je još 95. godine uveden u svim parlamentima kao jedna vrsta obaveze da žene budu zastupljene sa 30% na svim listama.
Godine 2011. mi razgovaramo o tome da žena treba da bude u određenoj meri na stranačkim listama, ali i dalje smo u nedoumici i raspravljamo i vršimo pozitivan pritisak svi zajedno da te žene zaista i budu izabrane.
Zašto je problem da se one nađu na listama, a onda i da budu izabrane? Zato što su muškarci proglasili politiku muškim poslom. Smatraju da se odluke suštinski donose za kafanskim stolovima, na kućnim sedeljkama, u međusobnim dogovaranjima i izračunavanjima ko će kome da pomogne da napreduje, da jedan drugoga podstiču, vuku i pomažu da u životu uspeju.
Žene očekuju da se formalne i prave odluke i suštinski donose na sastancima, koji se ne moraju obavezno zakazivati u večernjim časovima kada žene žele da posvete deo svog radnog dana porodici, bez obzira na to da li su udate, da li imaju decu ili ne.
Vreme održavanja sastanaka, način vođenja političkog života u velikoj meri onemogućava ženama da se svojom voljom i željom uključe u politiku, a čak i kada to žele, one bivaju istisnute iz političkog života zbog načina na koji se politika navodno treba i mora da vodi. Mesto na kojem treba početi stvarnu borbu za stvarno učešće žena u politici jeste upravo ovde i upravo na ovoj temi tome želim da dam pun doprinos.
Mislim da ga i inače dajem, koliko ga neskromno neko obračunavao, karakterisao ili kvalifikovao, lično neskromno smatram da pristojnim rečnikom, argumentima i solidarnošću sa svima onima koji su na dobrom putu da probleme razrešavaju, misleći na sve nas i na bolje društvo, smatram da je ovo jedan od amandmana koji zaista treba podržati i to ne samo formalno, nego do kraja, da svaka žena treća bude i izabrana sutra u izbornom procesu u Srbiji.

Iskorišćeno je pet minuta i 20 sekundi vremena zamenice predsednika poslaničke grupe. Narodna poslanica Milica Vojić Marković ima reč. Izvinjavam se, narodna poslanica Donka Banović. Izvolite.

Izvinite, možda smo se javile u isto vreme.
Hoću da kažem da podržavam ovaj amandman koji su podnele moje dve koleginice iz Skupštine, s tim što je koleginica kada je obrazlagala amandman pozvala prvo poslanice, dakle, žene poslanike. Sada da u ovom trenutku ima malo više žena u ovom parlamentu mislim da bismo lakše našli zajednički jezik oko toga da se ovaj amandman prihvati.
Pročitaću, zbog građana koji posmatraju prenos, šta su one predložile, a to je da se menja član 8, odnosno član 4oa postojećeg zakona, da na izbornoj listi među svaka tri kandidata po redosledu na listi mora biti najmanje po jedan kandidat pripadnik onog pola koji je manje zastupljen na listi.
Ukoliko prihvatite ovaj amandman, onda će se ispuniti nekoliko odredbi, npr. iz Zakona o ravnopravnosti polova, koji je u ovoj skupštini usvojen u decembru 2009. godine. Podsećam vas sve da smo mi pre nešto manje od dve godine usvojili taj zakon.
Sada se upravo Skupština, koja je izglasala i taj zakon, pojavljuje kao neko ko krši zakone koje je doneo. Kako onda da očekujemo da sve one druge institucije, organizacije, privredne organizacije, društva itd, poštuju ovaj zakon, ako mi njima sa ovog mesta šaljemo poruku – mi zakone donosimo onako reda radi, ne mora niko da ih se pridržava, pa ne mora ni sama Skupština?
Ukoliko ostane rešenje koje je sada u zakonu, obezbeđuje se 25% žena. Dakle, to nije ono što propisuje taj zakon.
Jutros sam govorila o tome da nismo dobili mišljenje za one amandmane koje je odbio predlagač, tj. Nada Kolundžija, koja je bila na čelu radne grupe koja je ovo radila, pa ni zbog čega je ovaj amandman odbijen. Za našu diskusiju bi jako valjalo da vidimo koja su to obrazloženja i koji su to razlozi da se ovaj amandman odbija.
Ili, da kažem, zbog čega DS u ovom trenutku smatra da treba da prekrši zakon i zbog čega umesto propisanih 30, samo tim zakonom, da ne govorim o drugim konvencijama koje je ova država potpisala, ugovorima, rezolucijama itd, zbog čega se odlučila na ovakvo rešenje. Nemam to obrazloženje, pa ne mogu o tome da govorim.
Ono što se ovde još krši, možda indirektno, ali očigledno niste shvatili značenje mnogih članova našeg Ustava iz 2006. godine, koji govori o ravnopravnosti polova, između ostalog, ali govori i o tome da je država u obavezi da vodi politiku jednakih mogućnosti.
Politika jednakih mogućnosti može da zvuči onako kao neka fraza koja ne mora da bude nekima naročito razumljiva, ali nama ovde koji sedimo mora da bude razumljiva. Šta je politika jednakih mogućnosti? Na nama je, kada nam je Ustav otvorio čitava ta vrata, čitav dijapazon mehanizama, alatki itd, da vodimo tu politiku jednakih mogućnosti, da mi to i iskoristimo.
Ovaj zakon, ako ste već ušli u to da ga menjate, pa osim što kršite indirektno Ustav na ovaj način, vi ga kršite i ovim nebuloznim rešenjima oko blanko ostavki, kršite ga i ovde. Umesto da iskoristite i ovaj zakon, da sada mi pokažemo kao najveće zakonodavno telo da mi znamo da treba da vodimo politiku jednakih mogućnosti, vi tu šansu nećete da iskoristite.
Podsetiću građane, mi poslanici to znamo, na početak 2004. godine i na početak rada prve vlade Vojislava Koštunice. Jedan od prvih zakona koji je u Skupštini izglasan upravo je bio Zakon o izboru narodnih poslanika, kada smo obezbedili da nacionalne manjine ne moraju da pređu cenzus za ulazak, to je tzv. prirodni prag, i druga veoma značajna novina je bila da na listi mora svaki četvrti kandidat da bude upravo predstavnik manje zastupljenog pola. Jeste, to je u tom trenutku bilo 25%, ali je to bio jako važan i značajan korak za Srbiju i za žene u Srbiji.
Podsećam vas na to, a opet govorila sam o Ustavu, koji u mnogim članovima govori o tome da je ova država u obavezi da vodi politiku jednakih mogućnosti, i to kada su svi u pitanju, a naročito žene.
Kada je bio Zakon o ravnopravnosti polova, ja i moja koleginica Milica Vojić Marković smo diskutovali o tom 30 posto. U onom zakonu vrvi od te kvote 30 posto. Mi smo onako, i kao pripadnice tog manje zastupljenog pola, ali samo u ovoj sali, nismo u zemlji, zato što u zemlji živi 52% žena, dakle ima ih više, dakle, samo smo u politici i u nekim institucijama manje zastupljene.
Izvan ove sale smo više zastupljeni pol. Mi smo diskutovale o tome, zar nije malo i uvredljivo za ženu kad joj kažete – evo, udelićemo vam tih 30%, jer ako nas ima više, onda bi trebalo da je 50%?
Ali, svesni smo da stvari ne mogu da idu tako brzo, tako da i ti neki prvi koraci, što je bio prvi zakon o izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika, to je bio prvi korak, ali je bio važan, jako važan. Drugi korak je bio Ustav, a sada se to razvija. Trebalo bi da se razvija, ali kako vi radite i to je sada pitanje ne Vlade, nego poslanika koji ovde sede, očekujem da već sledeće godine predložite da bude svega 10% manje zastupljenog pola.
Navešću primer, i to namerno, Švedske. Švedska je primer planiranih, organizovanih, kontinuiranih aktivnosti u pravcu povećanja zastupljenosti žena u parlamentu, koja je rezultirala postupnim povećanjem broja parlamentarki.
Godine 1971. zastupljenost žena u parlamentu je bila 15%, 1974. godine beleži se porast na 21%, 1988. godine zastupljenost je bila 38%, a danas je na nivou 47%. To je primer kvalitetne politike jednakih mogućnosti.
Rekoh namerno navodim primer Švedske. Zašto? Zato što kada neko čuje Švedska ili Finska i Norveška, koje su evropske zemlje koje imaju ovde najveće standarde, najveća dostignuća, imate odmah reakciju – lako je njima, to je jedna uređena zemlja, to je jaka ekonomija, oni imaju novca itd.
Međutim, da li se onda zamisli neko da je to možda i pre svega rezultat toga što sada 50% žena upravo u Švedskoj učestvuje u političkom životu? Hoću da verujem i znam da je to rezultat učešća tih žena, a ne zato što je to njima palo s neba.