Iskorišćeno je 7 minuta i 50 sekundi vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman, sa ispravkom, zajedno su podnele narodne poslanice Aleksandra Jerkov i Olena Papuga. Da li neko želi reč? Da, narodna poslanica Aleksandra Jerkov.

Dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, amandman koji smo koleginica Olena Papuga i ja podnele, iako se ne nalazi u ovom spisku usvojenih amandmana od strane nadležnih odbora, želela bih još jednom da pozovem kolege iz vladajuće koalicije i one kolege koji su iz opozicije, pre svega koleginice, da ga podrže.
Amandman se odnosi na to da se dosadašnja odredba, da se na spiskovima kandidata i na izbornim listama mora naći najmanje na svakom četvrtom mestu žena, zameni time da se na najmanje svakom trećem mestu mora naći žena zbog toga što smatramo da je to jedini način da se obezbedi stvarnih 30%, odnosno da žene ne služe na predizbornim listama samo kao neka forma da bi se ispunio sadržaj te liste, nego da se zaista obezbedi ravnopravnost muškaraca i žena u politici.
Ovo nije pitanje toga da li neko smatra da je ženama mesto u politici ili smatra da im je mesto kod kuće pored šporeta. Radi se prosto o tome da onaj ko se zalaže za politiku jednakih mogućnosti zapravo poštuje Ustav i zakone ove zemlje.
Podsetiću vas, mada mislim da je to svim narodnim poslanicima veoma dobro poznato, da član 15. Ustava RS propisuje politiku jednakih mogućnosti i propisuje politiku jednakih šansi, a ona podrazumeva i usvajanje posebnih mera kojima se doprinosi ravnopravnosti muškaraca i žena.
Dalje, Zakon o ravnopravnosti polova u svojim članovima 3. i 7. potvrđuje ove odredbe Ustava i propisuje primenu posebnih mera, a to su upravo mere koje se predlažu ovim amandmanom za koji se nadam da će biti usvojen.
Članom 8, na koji smo koleginica Papuga i ja podnele amandman, zapravo se precizira rešenje člana 40a, tako da se zaista obezbedi prisustvo najmanje 30% žena u parlamentu, što jeste intencija zakonodavstva i nadam se predlagača zakona. Iako imamo odredbu da se na listama mora nalaziti najmanje 30% žena, nema nikakve garancije da će te žene i biti izabrane u parlament i zbog toga je veoma važno da se usvoji ovaj zakon.
Osim toga što na to Srbiju obavezuju mnoge međunarodne organizacije čiji je ona član, kao što su UN, Savet Evrope, to jeste neko pozitivno zakonodavstvo EU, i ne samo da je obaveza da se 30% žena nađe u parlamentu, u EU je sada propisano 40% žena i to je neka namera svih zemalja članica EU.
Smatramo da žene u Srbiji jednako vrede kao i muškarci, da žene u politici u Srbiji jednako vrede kao i muškarci, da nema mesta za onaj argument gde će se naći 30% žena, gde će se naći 30% kvalitetnih žena, što je jedna od omiljenih fraza naše potpredsednice. Koliko god ima kvalitetnih žena u srpskoj politici, toliko ima i muškaraca i ukoliko ne budemo usvajali ovakve alternativne akcije, nikada ih neće i biti više.
Zbog toga pozivam kolege da u Danu za glasanje razmisle i da podrže ovaj amandman.

Iskorišćeno je dva minuta vremena poslaničke grupe i jedan glas za amandman. Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Demokratija je stvarno vredna poštovanja u bilo kom društvu samo kada je metod njenog ispoljavanja dobar, odnosno kada daje rezultate. Neka se čude svi, ali ponoviću jednu rečenicu koju je gospođa Gordana Čomić nedavno rekla – ja, ženski uporna. To jeste jedan od osnovnih kvaliteta žene da insistiraju ženski uporno na dobrim stvarima, a to je da demokratija pokaže prave rezultate u praksi.
Da žene imaju nešto veći uticaj u politici i ovaj dom bi bio puniji. Znate, svaka kuća u kojoj prava žena ili, kako moja sugrađanka Aleksandra Jerkov reče, kvalitetna žena citirajući drugu ženu, ume da stvori od kuće prijatno mesto gde se rado dolazi, ta kuća je puna, u nju deca dolaze i rado uče od primera roditelja kako se treba ponašati.
Parlament bi zaista, uverena sam, bio mesto gde se dešavaju vrlo važne stvari, gde se na primeren način priča o tim važnim stvarima za život svih nas, na ljudskiji, na ženskiji način, ako bi uticaj žena u politici bio veći.
Zašto uticaj žena u politici nije veći? Zato što imamo jedno od takvih rešenja koje podrazumeva da žena bude ikebana time što će biti svaka treća na primer na listi, ali joj niko ne garantuje da će ona i biti izabrana kao svaka treća na listi, a upravo na tome insistiram: da prava i kvalitetna žena, koju procenjuju pravi, kvalitetni ljudi, i muškarci i žene, treba da bude ne samo na listi, nego da bude i izabrana i da daje te prave dokaze demokratije i demokratičnosti parlamenta, koji mora imati centralnu ulogu u društvu, u dobrom društvu koje napreduje, a kakvo mora da bude srpsko društvo.
Ne samo da se zadovolji formalni uslov koji je još 95. godine uveden u svim parlamentima kao jedna vrsta obaveze da žene budu zastupljene sa 30% na svim listama.
Godine 2011. mi razgovaramo o tome da žena treba da bude u određenoj meri na stranačkim listama, ali i dalje smo u nedoumici i raspravljamo i vršimo pozitivan pritisak svi zajedno da te žene zaista i budu izabrane.
Zašto je problem da se one nađu na listama, a onda i da budu izabrane? Zato što su muškarci proglasili politiku muškim poslom. Smatraju da se odluke suštinski donose za kafanskim stolovima, na kućnim sedeljkama, u međusobnim dogovaranjima i izračunavanjima ko će kome da pomogne da napreduje, da jedan drugoga podstiču, vuku i pomažu da u životu uspeju.
Žene očekuju da se formalne i prave odluke i suštinski donose na sastancima, koji se ne moraju obavezno zakazivati u večernjim časovima kada žene žele da posvete deo svog radnog dana porodici, bez obzira na to da li su udate, da li imaju decu ili ne.
Vreme održavanja sastanaka, način vođenja političkog života u velikoj meri onemogućava ženama da se svojom voljom i željom uključe u politiku, a čak i kada to žele, one bivaju istisnute iz političkog života zbog načina na koji se politika navodno treba i mora da vodi. Mesto na kojem treba početi stvarnu borbu za stvarno učešće žena u politici jeste upravo ovde i upravo na ovoj temi tome želim da dam pun doprinos.
Mislim da ga i inače dajem, koliko ga neskromno neko obračunavao, karakterisao ili kvalifikovao, lično neskromno smatram da pristojnim rečnikom, argumentima i solidarnošću sa svima onima koji su na dobrom putu da probleme razrešavaju, misleći na sve nas i na bolje društvo, smatram da je ovo jedan od amandmana koji zaista treba podržati i to ne samo formalno, nego do kraja, da svaka žena treća bude i izabrana sutra u izbornom procesu u Srbiji.

Iskorišćeno je pet minuta i 20 sekundi vremena zamenice predsednika poslaničke grupe. Narodna poslanica Milica Vojić Marković ima reč. Izvinjavam se, narodna poslanica Donka Banović. Izvolite.

Izvinite, možda smo se javile u isto vreme.
Hoću da kažem da podržavam ovaj amandman koji su podnele moje dve koleginice iz Skupštine, s tim što je koleginica kada je obrazlagala amandman pozvala prvo poslanice, dakle, žene poslanike. Sada da u ovom trenutku ima malo više žena u ovom parlamentu mislim da bismo lakše našli zajednički jezik oko toga da se ovaj amandman prihvati.
Pročitaću, zbog građana koji posmatraju prenos, šta su one predložile, a to je da se menja član 8, odnosno član 4oa postojećeg zakona, da na izbornoj listi među svaka tri kandidata po redosledu na listi mora biti najmanje po jedan kandidat pripadnik onog pola koji je manje zastupljen na listi.
Ukoliko prihvatite ovaj amandman, onda će se ispuniti nekoliko odredbi, npr. iz Zakona o ravnopravnosti polova, koji je u ovoj skupštini usvojen u decembru 2009. godine. Podsećam vas sve da smo mi pre nešto manje od dve godine usvojili taj zakon.
Sada se upravo Skupština, koja je izglasala i taj zakon, pojavljuje kao neko ko krši zakone koje je doneo. Kako onda da očekujemo da sve one druge institucije, organizacije, privredne organizacije, društva itd, poštuju ovaj zakon, ako mi njima sa ovog mesta šaljemo poruku – mi zakone donosimo onako reda radi, ne mora niko da ih se pridržava, pa ne mora ni sama Skupština?
Ukoliko ostane rešenje koje je sada u zakonu, obezbeđuje se 25% žena. Dakle, to nije ono što propisuje taj zakon.
Jutros sam govorila o tome da nismo dobili mišljenje za one amandmane koje je odbio predlagač, tj. Nada Kolundžija, koja je bila na čelu radne grupe koja je ovo radila, pa ni zbog čega je ovaj amandman odbijen. Za našu diskusiju bi jako valjalo da vidimo koja su to obrazloženja i koji su to razlozi da se ovaj amandman odbija.
Ili, da kažem, zbog čega DS u ovom trenutku smatra da treba da prekrši zakon i zbog čega umesto propisanih 30, samo tim zakonom, da ne govorim o drugim konvencijama koje je ova država potpisala, ugovorima, rezolucijama itd, zbog čega se odlučila na ovakvo rešenje. Nemam to obrazloženje, pa ne mogu o tome da govorim.
Ono što se ovde još krši, možda indirektno, ali očigledno niste shvatili značenje mnogih članova našeg Ustava iz 2006. godine, koji govori o ravnopravnosti polova, između ostalog, ali govori i o tome da je država u obavezi da vodi politiku jednakih mogućnosti.
Politika jednakih mogućnosti može da zvuči onako kao neka fraza koja ne mora da bude nekima naročito razumljiva, ali nama ovde koji sedimo mora da bude razumljiva. Šta je politika jednakih mogućnosti? Na nama je, kada nam je Ustav otvorio čitava ta vrata, čitav dijapazon mehanizama, alatki itd, da vodimo tu politiku jednakih mogućnosti, da mi to i iskoristimo.
Ovaj zakon, ako ste već ušli u to da ga menjate, pa osim što kršite indirektno Ustav na ovaj način, vi ga kršite i ovim nebuloznim rešenjima oko blanko ostavki, kršite ga i ovde. Umesto da iskoristite i ovaj zakon, da sada mi pokažemo kao najveće zakonodavno telo da mi znamo da treba da vodimo politiku jednakih mogućnosti, vi tu šansu nećete da iskoristite.
Podsetiću građane, mi poslanici to znamo, na početak 2004. godine i na početak rada prve vlade Vojislava Koštunice. Jedan od prvih zakona koji je u Skupštini izglasan upravo je bio Zakon o izboru narodnih poslanika, kada smo obezbedili da nacionalne manjine ne moraju da pređu cenzus za ulazak, to je tzv. prirodni prag, i druga veoma značajna novina je bila da na listi mora svaki četvrti kandidat da bude upravo predstavnik manje zastupljenog pola. Jeste, to je u tom trenutku bilo 25%, ali je to bio jako važan i značajan korak za Srbiju i za žene u Srbiji.
Podsećam vas na to, a opet govorila sam o Ustavu, koji u mnogim članovima govori o tome da je ova država u obavezi da vodi politiku jednakih mogućnosti, i to kada su svi u pitanju, a naročito žene.
Kada je bio Zakon o ravnopravnosti polova, ja i moja koleginica Milica Vojić Marković smo diskutovali o tom 30 posto. U onom zakonu vrvi od te kvote 30 posto. Mi smo onako, i kao pripadnice tog manje zastupljenog pola, ali samo u ovoj sali, nismo u zemlji, zato što u zemlji živi 52% žena, dakle ima ih više, dakle, samo smo u politici i u nekim institucijama manje zastupljene.
Izvan ove sale smo više zastupljeni pol. Mi smo diskutovale o tome, zar nije malo i uvredljivo za ženu kad joj kažete – evo, udelićemo vam tih 30%, jer ako nas ima više, onda bi trebalo da je 50%?
Ali, svesni smo da stvari ne mogu da idu tako brzo, tako da i ti neki prvi koraci, što je bio prvi zakon o izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika, to je bio prvi korak, ali je bio važan, jako važan. Drugi korak je bio Ustav, a sada se to razvija. Trebalo bi da se razvija, ali kako vi radite i to je sada pitanje ne Vlade, nego poslanika koji ovde sede, očekujem da već sledeće godine predložite da bude svega 10% manje zastupljenog pola.
Navešću primer, i to namerno, Švedske. Švedska je primer planiranih, organizovanih, kontinuiranih aktivnosti u pravcu povećanja zastupljenosti žena u parlamentu, koja je rezultirala postupnim povećanjem broja parlamentarki.
Godine 1971. zastupljenost žena u parlamentu je bila 15%, 1974. godine beleži se porast na 21%, 1988. godine zastupljenost je bila 38%, a danas je na nivou 47%. To je primer kvalitetne politike jednakih mogućnosti.
Rekoh namerno navodim primer Švedske. Zašto? Zato što kada neko čuje Švedska ili Finska i Norveška, koje su evropske zemlje koje imaju ovde najveće standarde, najveća dostignuća, imate odmah reakciju – lako je njima, to je jedna uređena zemlja, to je jaka ekonomija, oni imaju novca itd.
Međutim, da li se onda zamisli neko da je to možda i pre svega rezultat toga što sada 50% žena upravo u Švedskoj učestvuje u političkom životu? Hoću da verujem i znam da je to rezultat učešća tih žena, a ne zato što je to njima palo s neba.

Iskorišćeno je osam minuta i 15 sekundi vremena poslaničke grupe.
(Zoran Krasić, sa mesta: Dosta nam je jedna Gordana Čomić.)
Molim narodnog poslanika Zorana Krasića da ne dobacuje. Razumem zadovoljstvo slušanja ovakvih diskusija, ali ipak da se suzdržimo i da samo slušamo.
Narodna poslanica Nada Kolundžija ima reč.

Naravno da smo prilikom izmena i dopuna ovog zakona vodili računa o poštovanju Ustava i poštovanju Zakona o ravnopravnosti i ovim odredbama, ničim nismo prekršili ni Ustav, ni Zakon o ravnopravnosti polova, jer zakon kaže da 30% kandidata mora da bude predstavnika manje zastupljenog pola.
Upravo prethodnica koja govori o tome kako treba kritikovati vladajuću većinu koja nema sluha za politiku jednakih mogućnosti, sedi u partiji u kojoj nema ni 15% žena ovde u parlamentu. Mislim da to u najmanju ruku nije korektno.
Ono što smo mi hteli da uradimo kao dodatni zaštitni mehanizam jeste da zakonom obavežemo da najmanje 30% žena bude na listama, ali da istovremeno, s obzirom na to da se uvodi princip dodeljivanja mandata na osnovu utvrđenog redosleda, da najmanje 25% žena bude u parlamentu. Oko toga su poslanici koji su predložili ovaj zakon imali u početku saglasnost.
Intenzivno radimo na tome da postignemo saglasnost i oko prihvatanja amandmana gospođice Jerkov, kojim bi se utvrdilo da svaka treća na listi bude žena i time omogućili da ne samo imamo 30% kandidatkinja, već da imamo najmanje 30% žena u parlamentu.
Verujem da ćemo u danu za glasanje, svi koji su ovde govorili o tome kako treba da bude više žena, pokazati da smo spremni i da bar nešto uradimo, pa da dođemo na glasanje i da glasamo za ono za šta se navodno zalažemo, iako u onome što radimo neki apsolutno nemaju dokaza da to zaista u praksi i rade.

Narodna poslanica Milica Vojić Marković ima reč. Izvolite.

Neću trošiti vreme na repliku gospođi Kolundžiji, ali poslanička grupa DSS ima četiri žene od 20, to je 20%, nije 15, kao što je 25% manje od 30, što njoj izgleda matematički nije jasno. Naravno da je to mali broj žena u DSS, ali će ih biti mnogo više, sigurna sam.

Bili smo zajednički klub sa Novom Srbijom, zajedničku listu smo imali s njima i s njihove tri žene smo imali 27%, gospođo. Umemo da računamo.

Sada da pokušam da matematički objasnim još neke nedoslednosti koje su jako vidljive baš na ovom amandmanu. Ta nedoslednost između onog što vladajuća većina i Vlada rade sa jedne strane i onoga što pišu i pričaju je neverovatna i ona se u svakoj situaciji koja se pokrene u ovoj državi na svakom zakonu koji dođe ovde vidi toliko da zjapi kao provalija. Zato me ne čudi da koalicioni partneri u vladajućoj većini pokazuju odsustvo sluha za takve izlete i da ovaj zakon nema veliku šansu da prođe. Najbolje je da objasnim na primerima.

Evo, ovaj amandman je jedan primer. Drugi primer je to što recimo ova Vlada za sebe voli da kaže da je socijalno odgovorna i istovremeno ima 1,3 miliona onih koji su na ivici siromaštva i 700.000 onih koji žive ispod granice siromaštva.

Vole da kažu kako se jako bore za to da Srbija postane zemlja zaposlenih ljudi, a samo predizborno obećanje od 200.000 radnih mesta su ljudi već zaboravili zato što se pojavio podatak, ali ne od vladajuće većine, da je 440.000 ljudi izgubilo posao za vreme njihovog mandata. Kažu za sebe da su demokratska vlada. Da li početak današnjeg rada u našem parlamenta liči na demokratiju? Da li rad ovog parlamenta liči na demokratiju?

Sada bih rekla nešto konkretno o ovome o čemu mi danas pričamo. Način na koji je pre desetak godina, naročito u zadnjih pet godina, pokrenuta priča o uključivanju žena u politički život i u realan život svakog od nas, o popravljanju položaja, ekonomskog položaja pre svega, obrazovnog, socijalnog, položaja žena uopšte u Srbiji i način na koji smo pričali ovde o rodno senzitivnom jeziku, način na koji smo ovde razgovarali o Zakonu o ravnopravnosti polova, sve je to bio jedan put koji je pokazivao da će se stvari pomerati što se tiče poboljšanja položaja žena ne samo u parlamentu.

Ružno je što kao žena moram da govorim u parlamentu o tome, dok većina naših kolega nije tu danas. Dakle, sve je to pokazivalo da nešto postoji kao uzlazna putanja, ali kada je konačno došao taj Zakon o rodnoj ravnopravnosti pokazalo se da uzlaznih putanja baš neće biti mnogo strmih, zapravo da sve piše jako lepo i sve ima jednu formu, ali suština se ne menja, a suština je da se položaj žena u Srbiji slabo i sporo popravlja.

Mnogo je reči trošeno na taj rodno senzitivni jezik koji ništa ne doprinosi poboljšanju položaja žena. Kaže – postaju vidljivije. Bojim se da ovim zakonom i ovde danas ne postaju vidljivije, one postaju ona grupa ljudi koja služi za nekakav potkusur.

Demokratska stranka Srbije u prvoj vladi Vojislava Koštunice podnela je predlog izmena Zakona o izboru narodnih poslanika i tada je prvi put uvedena zaštitna mera od 30% žena na izbornim listama. Bojim se da ćemo na tome ostati.

(Nada Kolundžija, sa mesta: Neće.)

Godine 2006. donet je Ustav koji je takođe govorio o položaju žena.

Ne bih komentarisala to što predsednica poslaničke grupe dobacuje "neće" zato što se to uklapa u priču koju govorim. Kada ona kaže "neće", ja sam sigurna da hoće.

To znači da sedam godina nekakvog protoka, rada, informacija, strašno mnogo rada na tome, položaj žena se popravio toliko malo da to može svaka od nas da kaže i svaka žena koja danas ovo gleda može da kaže. Znači, nije se popravio uopšte, gospođe moje drage i gospodo moja draga.

Ako hoćete da podignete i unapredite nešto, podignete standard, kako vi volite da kažete i da govorite o tome da koristite evropske standarde, onda izvolite, gospođe, ispoštujte tih 30% i onda ćemo da pričamo o tome da je Ustav ispoštovan.

Inače, mi smo od nečeg što nije centralno pitanje ovog zakona izgleda napravili centralno pitanje. Centralno pitanje je što vi rušite Ustav, što blanko ostavke ukidate, one su ustavna kategorija, što ukidate 30% žena na listama, one su ustavna kategorija. O tome se radi.

To da li ćemo vi i ja da se pogledamo i da kažemo – vi ste to uradili ili niste to uradili, to nije uopšte bitno. Bitno je da se nešto popravi u ovoj zemlji, a sve što uzmete vi pokvarite. Prema tome, potpuno sam sigurna da ste i ovo pitanje upropastili.