Poštovane dame i gospodo, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 113 narodnih poslanika.
Podsećam da je članom 168. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine predviđeno da se o svakom predlogu za stavljanje na dnevni red akta po hitnom postupku u toku sednice Narodna skupština odlučuje odmah po prijemu predloga, pod uslovom da sednici prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika, pa vas molim da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali 126 narodnih poslanika, što znači da postoje uslovi za rad.
Niko nije obavestio da je sprečen da prisustvuje sednici.
Prelazimo na predlog za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku u toku sednice, saglasno članu 168. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Odbor za prosvetu Narodne skupštine Republike Srbije, na osnovu člana 168. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se po hitnom postupku stavi na dnevni red sednice tačka - Lista kandidata za člana Nacionalnog prosvetnog saveta, koju je podneo Narodnoj skupštini 18. maja 2011. godine.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Od 128 poslanika, za se izjasnilo 123 narodna poslanika.
Narodna skupština je prihvatila ovaj predlog.
Prelazimo na 18. tačku dnevnog reda: – LISTA KANDIDATA ZA ČLANA NACIONALNOG PROSVETNOG SAVETA
Primili ste Listu kandidata za člana Nacionalnog prosvetnog saveta, koju je podneo Odbor za prosvetu Narodne skupštine Republike Srbije.
Pre otvaranja pretresa podsećam da, prema članu 193, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova i da se raspodeljuje na sledeći način: poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju pripada jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslaničkoj grupi SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Ujedinjeni regioni Srbije - 28 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslaničkoj grupi DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslaničkoj grupi SPS - JS - 18 minuta; poslaničkoj grupi LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslaničkoj grupi PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Ovlašćeni predstavnik SRS je Dragan Stevanović.
Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres o Listi kandidata za člana Nacionalnog prosvetnog saveta.
Da li izvestilac Odbora za prosvetu, narodni poslanik, dr Zoran Šami, želi reč? (Nije prisutan.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Da, narodni poslanik Dragan Stevanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, našao sam za shodno ili smatram obavezom, u ime SRS, da danas otvorimo jedno pitanje, jedan problem koji ne otvaramo prvi put, ali mislim da je vrlo korisno da se otvori ponovo i mislim da je tema o kojoj se danas govori ili se raspravlja zaista nešto što otvara priliku ili predstavlja uvod za tako nešto.
Naime, radi se o problemu o kome je SRS u nekoliko navrata govorila sa ove govornice, a to je problem koji se javlja u Bosilegradu već nekoliko meseci i godina unazad, problem koji očigledno nije imao tretman od države na adekvatan način, problem koji se nije zaustavio, problem koji se razvija i koji preti da u perspektivi otruje tu dobru sredinu, sredinu u kojoj žive dobri ljudi, sredinu u kojoj Srbi i Bugari žive u harmoničnim odnosima, to malo Srba što ima tamo.
Ono što jeste opasno, što jedna jako, jako mala grupa ljudi, koristeći određena prava i slobode, svoj nacionalni položaj, dovodi u pitanje ustavni poredak ove države.
Ako me pitate kakve veze to ima sa ovom tačkom dnevnog reda, otvoreno ću reći da SRS traži od svih nadležnih i u Skupštini i u državi da preispitaju sastav Nacionalnog prosvetnog saveta i, ukoliko tamo nema predstavnika bugarske nacionalne zajednice, mi tražimo i insistiramo da se u sastav ovog saveta izaberu ljudi koji će na adekvatan način predstavljati bugarsku nacionalnu manjinu i zajednicu, koji će na adekvatan način predstaviti njihove potrebe u kontekstu obrazovanja, očuvanja kulturnog, nacionalnog, verskog i svakog drugog identiteta.
Da stvari stoje vrlo loše i opasno ukazuje činjenica da je izdat još jedan broj biltena ili bjuletina, kako oni zovu, Kulturno-informativnog centra u Bosilegradu, u kome je iza vrlo lepih i pristojnih korica sakriven i sažet otrov koji se seje u Bosilegradu, otrov koji se seje po Srbiji, otrov kojim, nažalost, Republiku Srbiju pet ili deset ljudi u Bosilegradu nazivaju ko zna kakvim rečima, izrazima ili kategorijama.
Ono što SRS očekuje, ponavljamo i podvlačimo, da država nađe adekvatan način i meru da reaguje da se ova pošast u Bosilegradu, koju seje Kulturno-informativni centar i pet ljudi u njemu, zaustavi. Dobro znate da smo reagovali kada je u Bosilegrad trebalo da dođe grupa od 11-12 autobusa, kako bi se, navodno, organizovao neki miting protiv Srbije, odnosno u vezi sa 91 godinom Nejskog sporazuma.
Javna bezbednost u Srbiji je tada odradila posao kako treba, ali je suština da neki drugi državni organi nisu u svemu tome prepoznali dovoljno prostora i razloga da reaguju, jer SRS smatra da je njihovim delovanjem u Bosilegradu na jedan vrlo otvoren i eklatantan način doveden ustavni poredak Republike Srbije u pitanje.
Kada vidite naslovnu stranu, vidite decu. Ovo su na praznik, kako oni to zovu Veligdenski praznici u Bosilegradu, deca koja su u petak, poštovana gospodo iz vladajuće većine, bila podeljena u Bosilegradu. Podelili su ih na one koji su školu završili u Bosilegradu i osmake koji su školu završili u Bugarskoj. Znate ko ih deli i različite muzike organizuje i jednima i drugima? Direktor škole pre svega, Metodi Čipev, koji prima platu od ove države.
To je vrlo lepo urušavati i pljuvati po državi, a da vas ta ista država istovremeno i finansira i plaća. Taj gospodin nije jedini, u ovoj družini i ekipi koja seje podele i razdor u Bosilegradu su ljudi koji takođe po drugim osnovama primaju plate iz budžeta Republike Srbije, njihovi članovi porodice primaju plate iz budžeta Republike Srbije, a oni seju smrad, podele i razdor u jednoj opštini koja je godinama unazad pokazivala volju i opredeljenje da bude u Srbiji, da bude lojalna i da deli sve one probleme i muke koje u Srbiji danas imamo svi zajedno.
Kada krenete kroz stranice ovog biltena kulturno-informativnog centra naći ćete sve samo ne negovanje kulturnih, verskih, nacionalnih ili bilo kojih drugih vrednosti bugarske nacionalne manjine. Čak sam i ja uspeo da se obrem na njihovim stranicama, pola ovog biltena su moji skupštinski govori. Voleo bih da mi bilo ko od vas kaže da li to ima veze sa kulturnim, tradicionalnim, verskim ili bilo kojim drugim položajem nacionalne manjine Bugara u Srbiji.
Ono što je opasno jeste što gospoda koja se ovim bavi ne bira ni način, ni mete, ni metode kojima će se obrušiti na predstavnike ove države, i predstavnike vlasti, i predstavnike Srpske pravoslavne crkve i predstavnike policije.
Ukazaću vam na nekoliko stvari koje će možda da vas probude da reagujete. Ovde se priča o ugroženim pravima bugarske nacionalne manjine, a kaže se da je Borisu Tadiću na jedno uvo ušlo, a na drugo izašlo to što mu je u razgovorima izneo Bojko Borisov, premijer Republike Bugarske, i da su položaj i prava nacionalne manjine Bugara u Srbiji i dalje ugroženi.
Da ironija bude veća, srpska policija naziva se komunističkom, koristi srpsko-komunističke metode, a ono što se podvlači jeste da u Bosilegradu postoji raspad sistema i raspad svih službi, od policijske, vojske, pa čak i BIA. U ovim tekstovima, naravno, ne uzimam im za zlo, nije ni bitno, i SRS je u vrlo negativnom kontekstu pomenuta.
Pomenut sam na neki način i ja kao narodni poslanik da sam deo te prljave i nesposobne BIA. Nisam deo te agencije, ali očigledno, s obzirom na stvari kako teku i kako se odvijaju, da ta agencija ništa ne radi gore, jer da radi pet ljudi u Bosilegradu zaista bi bilo procesuirano, jer ima dosta elemenata i osnova, i zakonskih i ustavnih, da država sankcioniše i da se obračuna sa tim ljudima koji seju mržnju.
Ono što je za SRS takođe pogubno jeste što su izvršili atak na SPC i ne bih želeo da zloupotrebljavam govornicu, odnosno da je koristim da iznesem način na koji su velikodostojnike SPC nazvali u ovom biltenu. Između ostalog, rekli su da je vladika Vranjski Pahomije napravio svratište od crkve za srpske radikale, za komuniste i za policiju. Vladiku SPC nazvali su da je nemoralan, da je srebroljubiv, da je bezbožnik itd.
SRS pita i ponavlja, i kulturni, odnosno nacionalni prosvetni savet, predstavnike vlasti, vas u većini – da li nema dovoljno razloga da država na sve ovo reaguje? Mi možemo da se sporimo politički i političke pritiske, napade ili diskreditacije da trpimo, politika za tako nešto i služi, ali da se na ovako brutalan način uredništvo ovog biltena obraća SPC i da sve to krije u stranicama koje se navodno bave kulturom, informisanjem i obrazovanjem bugarske nacionalne zajednice u Bosilegradu, to je zaista nedopustivo.
Oni su vas optužili da ste promoteri velikosrpske politike i to je ono što SRS najviše smeta. Tvorac, kreator ideje i ideologije velike Srbije je Vojislav Šešelj. Ono što je poražavajuće jeste što vas za tako nešto optužuju, vas koji, evo slušamo sada, niste u stanju da sačuvate ni ono što imamo, a to je KiM.
Tim istim ljudima u Bosilegradu takođe nije smetalo da pod zastavom Velike Srbije, pod zastavom SRS u periodu koji je iza nas budu poslanici u ovoj skupštini, da budu potpredsednici Skupštine, da budu ministri u Vladi, što SRJ, to Republike Srbije. Tada im velika Srbija i velikosrpski nacionalizam nisu smetali. SRS je kroz te postupke u stvari pokazala kakav je odnos prema nacionalnim manjinama i generalno prema pripadnicima tih nacionalnih manjina. Svoje opredeljenje da svi imaju isti položaj i tretman u ovoj državi mi smo na takav način pokazali.
Ovde se postavlja jedno objektivno pitanje – zašto država ne reaguje, zašto država dozvoljava da pet ljudi u Bosilegradu seiri, pravi probleme i Srbiju naziva svim onim rečima koje ćete prepoznati i pročitati na stranicama ovog biltena?
Pročitaću vam samo, takođe, jedan podnaslov - prijatelji, nije problem, zapadne pokrajine će se vratiti Bugarskoj, a mladi će masovno otići iz Srbije. Da li je ova rečenica dovoljan razlog da ovaj savet i svi ostali u Srbiji reaguju, od Ministarstva prosvete, Ministarstva pravde, Ministarstva policije i svih onih službi, organizacija i institucija koji su zaduženi za čuvanje ustavnog poretka?
Ti ljudi koji se kriju iza kulture i obrazovanja vas optužuju što niste prihvatili navodno genocid u Srebrenici i niste priznali. Ti ljudi svoj položaj dovode u vezu sa položajem ljudi na KiM i traže da se njihov problem zapadnih pokrajina rešava isto onako kako se rešava problem KiM.
Mi smatramo da ne postoji ništa što vlast limitira da u ovoj situaciji reaguje, nikakva prava Bugarima u Bosilegradu nisu ugrožena. Oni su u ovoj novini, gospodine Petrov, tražili od vas da reagujete na moja izlaganja protiv bugarske nacionalne zajednice. Duboko sam ubeđen da ste prepoznali nešto što bi vas nagnalo na reakciju da biste reagovali i vi vrlo dobro znate kakav je i moj odnos i odnos SRS prema bugarskoj nacionalnoj zajednici u Bosilegradu i uopšte na prostorima gde ova nacionalna zajednica živi.
Oni vas optužuju da ćutite, ćutite jer nema razloga da reagujemo, jer nemate razloga da se suprotstavite stavu i mišljenju koje očigledno delite zajedno s nama. O tome smo ko zna koliko puta i pričali i razgovarali.
Jedan primer, koji je takođe vezan za temu o kojoj danas govorimo. U Bosilegradu je svega 15 porodica, odnosno 15 dece na početku ove školske godine izrazilo želju da uči bugarski kao maternji jezik, a svi ostali srpski jezik doživljavaju kao maternji. O kakvim ugroženim pravima pričamo?
Ovde se na stranicama ovog biltena, koji bi trebalo da se bavi kulturnim i obrazovnim položajem bugarske nacionalne manjine, ugrađuju slike ubica kralja Aleksandra. Mene su poistovetili sa poslanikom koji je pozivao u vreme Kneza Miloša da se sve što je pametno i obrazovano ubije, pobije, jer oni prave problem Srbiji.
Gospodo, ovaj bilten se štampa u Srbiji, ali ga finansira neko ko ne misli dobro ni Srbiji, ni srpsko-bugarskim odnosima, a ponajmanje bugarskoj nacionalnoj manjini.
Iza ovoga, gospodo, stoje ljudi koji su vašeg premijera Cvetkovića u Sofiji dočekali i protiv njega protestovali. Ne volim ja Mirka Cvetkovića, niti mi je drag, ništa pametno za Srbiju nije uradio, ali je srpski premijer, i ako vi ne reagujete na to, zar treba mi da vas pozivamo, da vam budimo savest na ovo?
Srpska reprezentacija je u Sofiji igrala i gledala u transparent da smo mi teroristi, koljači, ne znam šta bugarske nacionalne manjine, da ih terorišemo 91 godinu. Ali, verujte mi, to bugarski narod u Bosilegradu to ne misli, to ne misli bugarski narod u Dimitrovgradu. To misli pet ili deset ljudi, poimenično mogu da vam dam imena, prezimena i adrese tih ljudi i da sa njima završite ovaj posao i ovu priču, da se ovo sejanje zla, podela i neistina završi.
Zato SRS smatra da biste u Nacionalni prosvetni savet trebalo da stavite nekoga ko će da na autentičan način da predstavlja i izražava interese bugarske nacionalne manjine, te dece i svih ostalih koji u Srbiji žive. Da se potrudite da Republiku Srbiju dožive zaista kao svoju, da im omogućite da se školuju u Nišu, Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu, a ne da pod nekim vrlo sumnjivim okolnostima i uslovima svoje prosvetne i obrazovne ambicije ostvaruju u Perniku, Sofiji, Ćustendilu ili ne znam gde sve idu, da ovde dolaze sa diplomama koje stiču za pola godine samo zato što prihvate ono što neko u Bugarskoj od njih traži.
Ne zameramo tim ljudima, jer žive teško i voleli bismo da svi zajedno pomognemo tim ljudima tamo. U tom kontekstu i u tom smislu SRS je zaista otvorena za svaku priču, ali ono što SRS traži od vas jeste da probudite institucije ove države i zaustavite sejanje zla i otrova iz Kulturno-informativnog centra. To je pet ljudi: Ivan Nikolov, Dimitar Dimitrov, Metodi Čipev i još nekoliko ljudi. To su ljudi koji su u prosveti, to su ljudi koji su na budžetu Republike Srbije. Imate dovoljno mehanizama i argumenata da zaustavite ovo sejanje zla.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe SRS i ZES.
Dajem reč narodnom poslaniku, poslanici Vjerici Radeta.

Narodnom poslaniku, dobro ste rekli na početku, Vjerici Radeta.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što radi skupštinska većina sa parlamentom je zaista neprimereno i vi iz režima ste odgovorni zbog niskog rejtinga Narodne skupštine u narodu. Vi to radite potpuno svesno i potpuno namerno, jer se na taj način između ostalog omogućava diktatura predsednika države Borisa Tadića, jer diktatori se odlikuju po tome da oni zapravo vladaju i diktaturu vrše preko institucija.
Način na koji vi radite u ovoj instituciji je nešto što je apsolutno neprihvatljivo i mi iz SRS najoštrije protestujemo zbog toga. Ovo nije prvi put. Znamo mi da vi u skladu sa Poslovnikom možete da stavite ovakvu tačku dnevnog reda, ali ovo je već treći put da vi na kraju sednice, da narodni poslanici iz opozicije uopšte ne znaju šta vi smerate, i onda vi iz većine jedini znate šta će biti tema i onda stavljate na dnevni red ovakve tačke, da bi to prošlo nezapaženo, da bi eventualno poslanici bili nepripremljeni da raspravljaju i da iznesu svoj stav o tome.
Naravno, vi ste i juče pokazali koliko vam nije stalo do integriteta Narodne skupštine, kada smo o veoma važnom zakonu, izvinjavam se zbog ove digresije, vrlo brzo se vraćam direktno na temu, ali ovo je jednostavno povezano, jer govori o vašem odnosu prema parlamentu, juče ste pokazali da vam uopšte nije stalo da sačuvate integritet parlamenta. Vi doduše lično, gospođo Đukić Dejanović, niste bili prisutni, ali to niti vas oslobađa odgovornosti, niti menja stvari, jer onaj ko vas zamenjuje treba da bude odgovoran za to što radi i treba da radi u skladu sa Poslovnikom.
Vi možda ne znate, mi smo juče raspravljali o izmenama i dopunama Zakona o narodnim poslanicima da ceo dan nismo dobili od ovlašćenog predstavnika mišljenje o amandmanima koji nisu prihvaćeni. To je veliki poslovnički propust. Naravno, ne možemo da se vraćamo na tu temu, ali ovo je samo radi javnosti, zato što nam juče nije dopušteno, nikome, da izgovori tu rečenicu. Svaki put kada kažemo – a niste, bili smo prekidani, da se ne bi to čulo u javnosti. Evo, ovo sam iskoristila da bi građani Srbije znali kako vi zapravo radite.
Danas je na dnevnom redu Predlog, kako ste napisali, koji su zajednički podneli nacionalni saveti nacionalnih manjina u vezi sa izborom druge polovine članova Nacionalnog prosvetnog saveta, u skladu sa članom 165. Poslovnika Narodne skupštine. Kada se davno raspravljalo o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mi iz SRS smo imali primedbe i na formiranje ovog Nacionalnog saveta, zato što smo znali da vi sve što je pod formom nacionalnog zloupotrebljavate i da su to zapravo isključivo uskostranačke institucije. Evo primera i danas sa ovim Nacionalnim prosvetnim savetom.
Vi kažete ovde da se popunjava druga polovina članova Nacionalnog prosvetnog saveta, a mi iz SRS vas pitamo šta je sa razrešenim članom Nacionalnog saveta Slobodanom Pavlovićem? Mislim da je potrebno da se podsetimo, možda ste vi zaboravili, a mi evo, između ostalog, ovde smo i da vas podsećamo na sve vaše propuste.
Republička budžetska inspekcija Ministarstva finansija je svojevremeno okončala šesto mesečnu finansijsku kontrolu Slobodana Pavlovića, člana Nacionalnog prosvetnog saveta i direktora Pravno-birotehničke škole u Beogradu. Ispostavilo se da je ta finansijska inspekcija našla niz nepravilnosti i ustanovila proneveru velike količine novca od strane tog gospodina Slobodana Pavlovića.
Kaže budžetska inspekcija da je direktor taj Pavlović pojedinim radnicima tokom 2006. i 2007. godine nezakonito uvećavao mesečne zarade, čime je budžetu naneta šteta od 278.355,65 dinara. Ti radnici treba da vrate taj novac, to je nalog budžetske inspekcije.
Taj direktor Pavlović zaključivao je ugovore sa nekim svojim ljudima, naravno bez javnih nabavki za izdavanje udžbenika, i neke od tih udžbenika škola je kupovala direktno od štamparije, pa ih potom prodavala učenicima. Vrlo je bitno da zapamtite i da javnost zapamti kako je taj Pavlović mešetario sa udžbenicima jer ćemo na kraju da saznamo u kakvoj je on vezi sada sa izdavanjem udžbenika.
Taj direktor je zaključivao i ugovore o delu sa izvesnim licima koje je sam birao, pa je budžetska inspekcija utvrdila da je nezakonitim isplatama ugovora o delu školi naneta šteta u iznosu od 65.844 dinara.
Pa je onda ucenama redovnim učenicima naplaćivao upisninu i pored opštepoznate činjenice da je redovno školovanje besplatno, bar formalno, a roditelji učenika najbolje znaju koliko je to školovanje besplatno. Tako je 2003. godine od učenika uzeo i oštetio učenike odnosno roditelje za 4.590.359 dinara. Škola je takođe u obavezi da vrati ovaj novac. Kada kažem škola, naravno, građani Srbije, jer se škole finansiraju iz budžeta Republike Srbije.
Samo za krečenje, koje nije predviđeno finansijskim planom, gospodin Slobodan Pavlović potrošio je 1.942.320,20 dinara. Nije zaboravio da obračuna dnevnice za sebe i za svog pomoćnika za boravak na ekskurziji u inostranstvu i na taj način, mimo onog što redovno dobija, nego ovo što je uzeo zloupotrebom, oštetio je direktno učenike odnosno roditelje za 22.280,64 dinara.
Na reprezentaciju direktor Pravno-poslovne škole i član Nacionalnog saveta, tada Slobodan Pavlović, potrošio je 97.016,38 dinara u 2006. godini, a u 2007. godini 81.493,67 dinara.
Zamislite, gospodin Pavlović je na teret školskog budžeta sebi potpisivao i plaćao fakture u kojima stoji, između ostalog, bakšiš. Dakle, bakšiš koji je plaćao negde u kafanama je išao na teret škole. Na taj način u više navrata direktno budžetu Republike Srbije odnosno građanima Republike Srbije koji pune budžet naneta je šteta od 4.131,00 dinar.
Ukupna šteta koja je nastala ovakvim mešetarskim aktivnostima direktora Slobodana Pavlovića je 7.534.128,94 dinara. Sada zamislite šta predstavlja taj iznos za budžet Republike Srbije, a onda šta predstavlja za prosvetu.
Budžetska inspekcija je naložila da se sva ova sredstva vrate. Naravno, da ih vrati škola jer on nema, potrošio ih i ko zna kome ih je sve dao i koje je sve poslove zaključivao. Ovo je ono što je budžetska inspekcija konstatovala.
Inače, da podsetimo na onu priču kada sam pomenula šta znači Nacionalni prosvetni savet i šta vama uopšte znači nešto nacionalno. Podrazumeva samo najozbiljniju zloupotrebu i podrazumeva zapravo uhlebljivanje vaših kadrova na vrlo primamljive i interesantne funkcije, pa je tako taj Slobodan Pavlović, ponavljam, član Nacionalnog prosvetnog saveta tada, a još ga niste zamenili, izabran za direktora Poslovne škole u Beogradu 2001. godine, naravno, odlukom tadašnjeg DOS-a. Evo, do dan-danas on je u milosti DOS-a i takođe je kao član Nacionalnog prosvetnog saveta samo za godinu i po dana iz budžeta Republike Srbije dobio 813.397 dinara.
Predsednik antikorupcijskog saveta SRS, Ivan Ninić, istraživao je sve ovo i sve ovo sa čim sam upoznala javnost, a da to nisu proizvoljni podaci i da ne posumnjate da je nama palo na pamet da komentarišemo nekog nama nebitnog Slobodana Pavlovića, ali veoma bitnog zbog politike koju vodite, veoma bitno zbog odnosa režima prema građanima Srbije, prema sredstvima koja građani Srbije daju u republički budžet.
Posebna je priča i posebna tema bi trebalo da bude kakvi su moralni kvaliteti Slobodana Pavlovića i kako neko ovoliko nemoralan može vašom voljom da bude član Nacionalnog prosvetnog saveta. Dakle, Ivan Ninić je podneo krivičnu prijavu i zahtev za sprovođenje istrage tada Prvom opštinskom javnom tužilaštvu protiv ovog gospodina.
Šta se desilo? Njemu je naloženo da uplati novčani iznos od samo 100.000 dinara u humanitarne svrhe Sekretarijatu za zdravstvo grada Beograda, jer je bilo očigledno da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Interesantno je da je za ovolike malverzacije i za štetu nanetu budžetu Republike Srbije u ovolikom iznosu, sveukupno negde preko 8,5 miliona dinara, skoro devet kada se sve ovo sabere što sam pojedinačno pročitala, da je tada prvo osnovno Javno tužilaštvo, odnosno zamenik javnog tužioca Branka Trifunović prihvatila da se sa Slobodanom Pavlovićem nagodi tako što je za ovoliko ukradenih para platio samo 100.000 dinara.
Sav ovaj novac, ovih skoro devet miliona, morao je što roditeljima, što učenicima, što školi itd. da se nadoknadi opet preko školskog računa direktno iz budžeta Republike Srbije. Sada, posle ovakve bruke i javnog tužilaštva, i Nacionalnog prosvetnog saveta, i Vlade Republike Srbije i skupštinske većine, rečju celokupnog Tadićevog režima, taj gospodin Slobodan Pavlović danas je direktor Redakcije u Zavodu za udžbenike.
Zašto je gospodin Miloljub Albijanić zaposlio baš ovakvog čoveka, to je opet pitanje za neku drugu temu, ali je bitno da taj smenjeni član Nacionalnog prosvetnog saveta mesečno u Zavodu za udžbenike dobija zaradu od 90.940 dinara.
Dakle, bruka do bruke i možda vi za ovo niste znali, možda niste bili dovoljno zainteresovani da saznate, kad tražite da se neko razreši, onda bi trebalo da znate i zbog čega se razrešava. Pa, kada neko podnese ostavku, trebalo bi da ga pitate zbog čega podnosi ostavku. Da li mu je neko rekao – podnesi ostavku, a mi ćemo da sakrijemo pod tepih sav ovaj kriminal i malverzacije i bruku državnu, ili je on sam shvatio da mu je bolje da se povuče, a dogovorio očigledno sa svojom strankom da umesto u prosvetnom nacionalnom savetu zarađuje preko 90.000 dinara u Zavodu za udžbenike.
Zamislite šta će on kao direktor Redakcije da radi u Zavodu za udžbenike, pročitala sam pre 15 minuta ili 10, kada je mešetario sa udžbenicima, tako što je sa pojedinim štamparima, direktno iz štamparije, preko škola učenike terao da kupuju baš te udžbenike.
Ovo je sve posledica vašeg lošeg, odnosno katastrofalnog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, gde ste vi dozvolili da škole mogu same da prave školske programe, da škole mogu same da biraju udžbenike, pa imate u istom mestu dve škole koje potpuno dijametralno uče i potpuno dijametralne programe imaju, i onda, ako zbog spleta okolnosti jedan učenik treba da pređe u drugu školu, kad dođe u taj razred, dete kao da je palo s Marsa, zato što je u onoj školi iz koje je došlo učilo po potpuno drugačijem programu u odnosu na onaj program koji je u školi u kojoj je došlo.
Sve su ovo i ne samo ovo razlozi zbog kojeg SRS ne može imati poverenja ni u jedan predlog koji dolazi iz vladajuće većine, odnosno od predstavnika režima. Zato, naravno, ne možemo imati poverenja ni u predloge koje ste nam danas dali.
U obrazloženju, odnosno izveštaju Odbora za prosvetu, koji je 18. maja dostavljen Narodnoj skupštini, vi između ostalog kažete da je Odbor za prosvetu, na sednici održanoj 24. marta 2011. godine, razmatrao Listu kandidata Nacionalnog prosvetnog saveta i konstatovao da su liste podneli svi ovlašćeni predlagači osim Nacionalnog saveta nacionalnih manjina.
Onda Odbor na sednici od 18. maja je obavešten da je u međuvremenu na sednici kordinacije, valjda koordinacije, ne znate ni da pišete, nacionalnih saveta nacionalnih manjina, koja je održana 12. aprila 2011. godine, doneta jednoglasno odluka da se za jednog člana Nacionalnog prosvetnog saveta predlože dva kandidata, i to docent doktor Minerva Trajlović Kondan i Vera Novaković.
Za Veru Novaković u zagradi piše da je predlog Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine, a za gospođu Minervu Trajlović Kondan ne piše iz kog je nacionalnog saveta predložena. Možemo da zaključujemo iz njene biografije, ali bi valjda trebalo da znamo, ako je to predlog za članove saveta iz nacionalnih manjina, onda bi trebalo da znamo koje su nacionalne manjine zastupljene i ko su stvarno predlagači.
Odbor onda kaže da je hitan postupak predložen kako bi Savet mogao u punom sastavu da ostvaruje zakonom utvrđene funkcije, jer je prethodno izabranoj drugoj polovini članova Saveta mandat istekao 23. maja 2011. godine. Naravno, vaša je odgovornost zašto vi do 18. maja ove godine nemate već završen posao i izabrane članove Saveta kojima mandat ističe 23. maja. Vi ste sami odgovorni što dovodite u takvu situaciju i prosvetni nacionalni savet i Narodnu skupštinu, koja mora ovako navrat-nanos da raspravlja o predlozima vladajućeg režima.
To je principijelno loše i neprihvatljivo. To što ste vi predložili u vašem poslovniku, svašta ste vi predložili. Po Poslovniku može neko da nam tvrdi da postoje samo dva člana Poslovnika koja mogu biti povređena, ostali ne mogu biti povređeni, što znači da neko može nekoga da izudara nasred sednice. Naravno, gospođa Čomić kaže da ne može da povredi Poslovnik, nego to može samo predsednik, odnosno predsedavajuća. Pitanje je onda – kako takav predsednik ili predsedavajuća može da izriče opomene narodnim poslanicima, ako nam tvrdi da narodni poslanik ne može da povredi Poslovnik?
Znate, ovo je takođe digresija, jer se svašta čuje sa tog mesta predsedavajućeg, da se neko ko se upisao tek na Pravni fakultet krsti kada čuje kada gospođa Čomić kaže – taj član Poslovnika ne može biti povređen. Valjda svaki član bilo kojeg akta može biti povređen. Svaki, od prvog do poslednjeg, može da bude povređen.
Gospođo Čomić, ne znam šta vam je smešno, žalosno je što takvo vaše tumačenje prolazi u ovom parlamentu i što vladajuća većina, odnosno predstavnici režima, zbog postojanja 126 zelenih dugmića su u stanju sve da progutaju i da rade sami protiv sebe i protiv struke. To govorim, pre svega, za pravnike.
Kada su u pitanju ova dva kandidata, o kojima bi danas trebalo da se raspravlja, čuli smo da su u pitanju dr Minerva Trajlović Kondan i Vera Novaković. Sada imamo biografiju i jedne i druge. Znate, mi iz SRS, u principu, ne opredeljujemo se za vaše kandidate, jer vi birate i vi ste odgovorni. Ako mislite da sada ni za šta ne možete biti odgovorni, tvrdimo vam da će doći dan kada ćete odgovarati za sve malverzacije koje ste uradili za ovih 11 godina i koje uporno radite i danas-dan.
Gospođa Minerva Trajlović Kondan je predstavljena u šest stavova, a gospođa Vera Novaković u dve rečenice. Sada, radi javnosti, gospođa Minerva Trajlović Kondan rođena je u Vladimirovcu 1965. godine, to je manje bitno. Kaže, radna biografija – 2008. godine je izabrana za docenta za predmet rumunski jezik i književnost, naučna oblast rumunistika, pa 1997. godine za asistenta, a 1990. godine za asistenta pripravnika na grupi za rumunski jezik i književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ne znam sada kako je ovo malo obrnuto – 1997. godine je asistent, a 1990. godine je asistent pripravnik, to samo vi možete da razumete.
Nastavni i naučni rad ove gospođe – drži predavanja na osnovnim, master i doktorskim studijama grupe za rumunski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Učestvuje u radu ispitnih komisija na svim nivoima studija, u radu komisija za izradu testova za rumunski jezik na prijemnom ispitu i na ispitu iz poznavanja rumunskog jezika, koordinator je reforme nastavnih planova i programa za oblast rumunski jezik na grupi za rumunski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.
Sad vas pitamo – da joj nije malo mnogo? Ne može da postizava žena sve ovo da uradi. Zamislite koliko funkcija, pa sad još i ovo? Da li ste vi svesni koliko je bitna uloga Nacionalnog prosvetnog saveta, koju ste vi sve ulogu zakonom dali Nacionalnom prosvetnom savetu? Prosto se brinemo da li će ova žena, ako nju izaberete, uspeti i ovo da radi.
Dalje kažete da ona ima i neki naučni rad, bavi se savremenim rumunskim jezikom, kontrastivnom analizom rumunskog i srpskog jezika, stilistikom, rumunskom dijalektologijom i pragmalingvistikom, član je Društva za primenjenu lingvistiku Srbije i član Društva za rumunski jezik Vojvodine.
Ovde je prisutan na sednici i predsednik Odbora za međunacionalne odnose. Ovo je samo pitanje, ništa ne sumnjamo unapred, ali na Odboru za međunacionalne odnose postoje poprilični problemi, ne u radu Odbora, naravno, nego problemi koje nam građani i predstavnici Vlaha dostavljaju kao problem pokušaja rumunizacije Vlaha i to upravo preko rumunskog jezika, rumunizacije Vlaha u istočnoj Srbiji. Da li to, ne daj bože, ima veze sa ovom gospođom? Ne optužujemo unapred, ali samo opominjemo.
Usput da vas podsetim da je interesantno da nikad niko od vas to nije rekao, pretpostavljam da ste svi bar u izbornim kampanjama, recimo, bili u Kladovu. Da li vi znate, dame i gospodo iz skupštinske većine, da u hotelu u Kladovu, i to svako ko dođe tamo može da vidi i to se tamo gleda kao jedna strašna atrakcija, nasred jedne sale postoji granični kamen?
To je, kažu ovi koji pokušavaju da rumunizuju Vlahe, koji su inače oduvek štitili srpske nacionalne interese, u svim ratovima bili rame uz rame uz Srbe i sada i to pokušava da se politizuje i zloupotrebi. Dakle, u tom hotelu u sali postoji granični kamen koji je neko zamislio kao granicu između Srbije i Rumunije u gradu Kladovu.
O mnogo toga, drage kolege, trebalo bi da vodite računa, jer vidite da nam se, sve pod vašim delom odlaska u EU, dešavaju sve gore i gore stvari. Sve pokušavate da sakrijete pod tepih, da se ne daj bože ne biste zamerili Fileu ili nekom drugom osmorazrednom službeniku iz neke od zemalja EU.
Vodite računa, dame i gospodo, o državi Srbiji, vodite računa da je ovo Narodna skupština Republike Srbije i prestanite više da se dodvoravate svima osim ovom narodu, koji od skupštinske većine, pre svega, i od režima, pre svega, u ovom momentu očekuje da mu obezbedi bolji život i sigurne granice Republike Srbije.
Što se tiče ove druge gospođe o kojoj ste vrlo kratko napisali, ona je rođena u Vrdniku, diplomirani je profesor srpskog jezika i književnosti, ima 15 godina radnog iskustva u prosveti, a od 2009. godine je na radnom mestu direktora biblioteke srpske čitaonice u Irigu. Stalni je saradnik Zavoda za kulturu Vojvodine u organizaciji manifestacije "Milici u pohode" i organizator kulturnih programa škola na Vojvođanskom saboru. Član je Prosvetnog nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine i član Odbora za obrazovanje.
Da li mislite da neko sa ovakvom biografijom može da odgovori vrlo odgovornom zadatku člana Nacionalnog prosvetnog saveta? Vi, naravno, već sad znate za koga ćete da glasate, ili možda ne znate vi koji ćete da glasate nego kad gospođa Đukić Dejanović dva puta klikne ono zvonce, onda to znači da se tad glasa za. Izvinjavam se, tri puta. To celokupna javnost u Srbiji već zna i smeje se na to.
Pre glasanja, razmislite o oba ova predloga. Razmislite zašto nije zamenjen ovaj Slobodan Pavlović još uvek? Da li on još uvek ima neke veze sa Nacionalnim prosvetnim savetom? Da li su ova rešenja koja ste dobili, za koja ćete da glasate, adekvatna? Da li zaista neko sa ovakvim biografijama može da radi taj veoma značajan posao?
Pre ovoga, bolje bi bilo da ste stavili na dnevni red da se iz temelja menja Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jer ste sistem obrazovanja i vaspitanja toliko degradirali, i vi to dobro znate, da učenici koji završavaju osmogodišnju školu sriču a ne čitaju, ne svi, naravno, ne znaju pismo, ne znaju osnovne pojmove, ne znaju osnovne stvari koje su se u nekim boljim vremenima znale u trećem razredu osnovne škole, a to danas ne znaju učenici koji završe osmogodišnju školu.
Profesori, odnosno nastavnici, ne smeju da obaraju učenike, ne smeju da daju negativne ocene, moraju da vode računa o tome šta će da kaže direktor, a direktora postavljaju direktno iz režima, ne smeju da se zamere onom što stigne iz Ministarstva, jer stalno svima preti ono iznad glave s vremena na vreme obaveštenje ministra – nekada ima 5.000, a nekada 10.000 viška profesora i nastavnika u Republici Srbiji.
Nažalost, to je jedan od razloga kojim vi držite pod kontrolom na taj način nastavnike i profesore. Ali, srećom, još uvek ih ima dovoljan broj koji vode računa da malo izađu iz vašeg programa, pre svega kad je u pitanju istorija Srbije, srpskog naroda, kad je u pitanju srpski jezik, pisci koji se uče itd.
Dakle, mnogo je problema u ovoj oblasti. Osnov je loš zakon. Dalji osnov je vaš neodgovoran odnos prema ovom najvažnijem problemu. Jer, mi smo vam to govorili kada se govorilo o ovom zakonu i o Zakonu o visokom obrazovanju.
Ovo što je za ovih 11 godina pokradeno, što je uništena privreda, zatvorene fabrike itd, to su materijalna sredstva koja će neka odgovorna vlast, a mi tvrdimo da bi takva bila vlast srpskih radikala, za izvestan broj godina moći da nadoknadi. Ali, ovu propast generacija, ovo je nenadoknadivo.
Vi kroz vaše zakone zapravo činite uslugu EU. Hoćete da imamo naizgled školovane ljude koji završavaju srednje škole, više, visoke, master studije itd, a koji su sa nivoom znanja takvim da svaki Štefan File može da manipuliše njima.

Narodni poslanik Aleksandar Jugović ima reč. Nije tu. Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Krasiću.

Gospođo Đukić Dejanović, koliko imamo vremena? (Predsednik: Imate 34 minuta.) Dobro, hvala.       
Ovo moram zbog građana koji prate ovaj prenos da kažem, još se nisu dogovorili oko onih izbornih zakona, čekamo kad će taj dim da se pojavi na odžaku. Pošto se još nisu dogovorili, ubačena je ova tačka dnevnog reda da se kupi ovo vreme, dok se koalicija dogovori koji će amandmani da se prihvate, koji ne. Naravno, vidite koliko sam kooperativan sa vlašću.
(Predsednik: Molim vas, hoćete li se pridržavati dnevnog reda, koalicija se dogovorila, da vas informišem.)
Držim se dnevnog reda, gospođo Đukić Dejanović, vidite da sam uhvatio dnevni red. Držim se dnevnog reda.
Dalje, mi smo u toku ovog zasedanja imali svojevrsne epopeje o neraskidivoj vezi između građanina i narodnog poslanika. E pa, braćo kamermani, pokažite kakva je ta veza između građana koji gledaju praznu salu, nema ih njihovi poslanici. A oni se zaklinju da menjaju zakon zbog neraskidive veze. Laž do laži.
Da krenemo sa ovim Nacionalnim prosvetnim savetom. Nemamo sreće sa tim nacionalnim prosvetnim savetom još od one Ljilje Čolić, kad beše ono ministar, kad se više pozvala na hrišćanstvo nego Mićunović na Darvina, i stradala zbog Darvina. Nikako da izaberemo nešto što bi moglo da bude okosnica, ajde da kažem, svih naših obrazovnih programa. Ima jedna lepa izreka. Kaže se – šta učitelj pogreši, to je veća šteta nego pukovnik što napravi u ratu. Nema onog primerka ovde, to je očigledna greška obrazovnog sistema. Očigledna greška obrazovnog sistema.
Vidite, kada se obrazovni sistem naruši, onda svako dobije diplomu neku, ni kriv ni dužan postane intelektualac. Ni kriv ni dužan postane intelektualac i još, nekom greškom izbornog sistema, postane državni funkcioner. Vežba uz ono ogledalce kući, pored slike Ramba i onog Švarcenegera, i tako se priprema za Skupštinu. Greška obrazovnog sistema.
Ako pričamo o ovom predlogu odluke, znači, moramo da imamo u vidu i formalne i materijalne aspekte. Formalni, da li predloženi kandidati ispunjavaju uslove, da li je predlog došao od ovlašćenog predlagača, da li predlog u sebi ne sadrži nešto što upućuje da je prekršen zakon o zabrani diskriminacije? Jeste li juče slušali, svaka četvrta, svaka treća, svaka druga, manje zastupljeni pol. Koji je? Niko ne zna koji je to manje zastupljeni pol.
Gde je gej populacija? Što o njima niste vodili računa ovde? Sećate li se da je aktivista gej populacije postao potpredsednik jedne stranke? On zaboravio na svoju populaciju, čim je zadovoljio svoje potrebe. Neverovatne stvari se dešavaju.
Znači, imamo predlog ovlašćenog predlagača. Inicijativu su dali kud koji mili moji. Predloženi kandidati. Naravno, za 11 godina smo se naučili u ovoj skupštini da moramo da vodimo računa šta pričamo i trudimo se da kada mahnemo desnom rukom izađu evropski standardi, kad mahnemo levom rukom izlaze direktive.
Nećemo da pričamo o imenima i prezimenima, ali moramo da kažemo, poštovani građani, šta to može da se desi u glavi nekog čoveka da prihvati da bude kandidat za člana Prosvetnog saveta, u ovoj situaciji kada 11 godina vlada hepatitis D. Šta je to motiv čoveku koji prihvata da bude član nečega što je osuđeno na propast? Još su to intelektualci, videli ste biografije, završili škole. Znači, nisu greške obrazovnog sistema, kao onaj primerak što se ovde stalno breca.
Onda se postavlja pitanje šta je taj poriv, motiv, zašto su prihvatili da budu? Zašto su prihvatili da budu tamo gde ne postoji ništa? Šta žele oni da reše učešćem u radu tog prosvetnog saveta, a on više ne radi nego što radi.
Onda čovek mora malo da razmisli, pa onda kaže – moguće da su motivisani na isti način kao oni u javnim agencijama i javnim preduzećima. Pre nekoliko dana čitao sam kolike su naknade i kolike su plate, počevši od JAT ervejza, "Telekoma" ta, ta, ta sve do tamo osamdeset i pete javne institucije. Onda agencije od Registra hartija od vrednosti, gde ona gospođa ima 390 hiljada.
Po podacima iz februara 2009. godine, ne po podacima iz 2011. godine, naknada u Prosvetnom savetu nije tolika, ali u doba ekonomske krize sve što calne sa strane blagodarno je, pomaže. Možda je to neki motiv. Ne isključujem to.
Onda se postavlja drugi, isto formalni razlog za razmatranje. Ako se zna koji je domet njihovog učešća u nekom od tih saveta, odnosno ne postoji nikakva mogućnost da oni nešto značajnije učestvuju, onda šta mi u stvari biramo? Šta nas opredeljuje?
Šta opredeljuje Odbor za prosvetu koji je predlagač? Opredeljuje ih samo biografija. Završili su škole, intelektualci. A da li društvo ima neke koristi od tih intelektualaca? Da li oni mogu svoja znanja da primene u praksi, jer znanja u školi i na fakultetu imaju neku svrhu ako se primene u praksi. Ako se ta znanja stečena na visokim škola ne mogu primeniti u praksi ili se zloupotrebe, ili se loše primene, koja je korist od tog intelektualca? Nikakva. Pa videli ste i sami.
U ovoj prostoriji ovde, ovde su kapitulirali svi fakulteti, i tehnički i društveni. Zašto? Sto dvadeset šest rešava sve bolesti. Može Ranđelović da obara njegove studente tamo što neke stvari ne znaju, ali ako ispravi studenta, pa to što je ispravio studenta saopšti ovde, odmah ga kokne Damoklov mač sa 8,5 hiljada kazne.
Postavlja se pitanje šta će nama fakulteti posle Narodne skupštine, šta će nama škole, šta će nama stolarske radionice, šta će nama zidari, šta će nam tesari, šta će nam električari? Sve to možemo glasanjem da rešimo. Imaš 126, inženjer elektronike si odmah. Šta ima dete da se muči u školi. Treba da ide tamo, samo da zna kolko da ne uvati žicu da ga ne udari struja, i odmah je inženjer.
Znači, to bi mogao da bude neki kriterijum. A onda se postavlja pitanje, dragi poslanici u ovom skromnom broju, ovde moram da pohvalim gospođu Čomić, ona je uvek redovna, za razliku od mnogih drugih, ona shvata ozbiljno svoju funkciju, nije samo zbog kažnjavanja nego što predano radi posao poslanika, onda se postavlja pitanje, gde je naša odgovornost?
Ako sve ovo znamo, da li mi imamo moralno pravo da glasamo pravdajući se da ne znamo. Pa kad nas priteraju u ćošak, onda kažemo pa šta oćete, većina je odlučila. Znate kad kažete da je većina odlučila, Verko, to je ono"dva loša ubiše Miloša", pa tako je.
Onda se čudimo, što se nalazimo u jednoj raskrsnici sa hiljadu putića i kako kojim putem krenemo vratimo se nazad. I vrtimo se u krug, i vrtimo se u krug kao društvo, ne smemo da se suočimo sa istinom, ne smemo da napravimo jedan iskorak koji bi značio, istina i pravda.
A nije teško biti fin. Pogotovo nije teško ovima koji se pozivaju da su vernici, da su hrišćani, da poštuju božije zapovesti itd. Neki se ovde ponašaju kao veliki hrišćani, ali rimokatolici. Ode na misu plati i onaj mu kaže oprošteno ti je.
Postavljam pitanje, kolika je krivica Odbora za pravosuđe, kolika je krivica ovih ljudi što ovo prihvataju, koji pristaju u startu na nešto što je poznato i kolika je naša krivica što uopšte razgovaramo o ovome, jer ispada iz ovoga da najveća zasluga jeste što ti ljudi imaju neko obrazovanje. I to što oni imaju neko obrazovanje, to je garancija za sve što se od njih očekuje u skladu sa zakonom da mogu da urade. A oni u skladu sa zakonom ne mogu ništa da urade u tom preglomaznom telu. Apsolutno ništa, i onda imaćemo i u budućnosti zlatnih i svetlih primera kolateralne štete obrazovnog sistema.
Pazite, danas imate sistem vrednosti, deca više ne žele da upišu neke fakultete. Zašto? Zato što te profesije niti ko poštuje, niti ko traži. Da li ste videli, mašinski inženjeri odoše svi u menadžere. Odoše i u medije, da li ste videli Đilasa? Kakvo mašinstvo, daj medije, kupi sve sekunde. I šta mu služi diploma? Da se pozove da je završio neki fakultet. Mogao je i Bogosloviju da završi, sekunde kupio, i svi ste sa reklamama zatočenici njegovog monopola.
Imali ste ministra Šutanovca i on je neki mašinski inženjer, isteran iz službe, dobio otpremninu, katastrofa za službu, ali 126 izabralo ga za ministra odbrane. Gde vam je vojska sada? Nemam šta da se čudimo, prirodna posledica pogrešnih koraka je naša stvarnost.
Da li ovi ljudi mogu da promene našu stvarnost, da daju neki doprinos da se naša stvarnost u nekom periodu, za godinu ili dve, u smislu prosvete, obrazovanja, promeni. Ma, ne mogu.
Obrazovanje je, sa gledišta međunarodnih standarda, u isključivoj nadležnosti države. Nema međunarodnog standarda i ona vaša Bolonja o kojoj ste pričali doživela je ovde neuspeh, ali ne samo ovde, nego i na mnogim drugim mestima, ali da ne otvaram tu temu. Niko je nigde ne primenjuje.
Znači, sve je u našoj nadležnosti, da ceo obrazovni sistem prilagodimo našim potrebama. Ne, ovde se kukuriče kako je u Belgiji, Holandiji, kako posle druge godine može da nastavi sa studiranjem, ajde cvrc sad pričajte to nekom drugom, pa neke međunarodne testove, pa testiraju se naša deca, pa sada naša deca naprasno ispadoše neinteligentna.
Znači, nema nekog međunarodnog standarda, koji međunarodni standard? Na nivou Saveta Evrope 25 godina se radi knjiga istorija Evrope, ne mogu da se dogovore osnivači Saveta Evrope šta bi moglo kao istorija da uđe u baštinu EU i nikako da završe tu knjigu. Kažu, ne možemo da je završimo, šest generacija direktora tog centra se promenilo. Zašto?
Od države do države, svaki događaj od značaja za Evropu posebno je obojen na način kako odgovara kojoj državi. Gde mogu Francuzi i Nemci da imaju zajednički stav o svojoj istoriji kada su u 70% situacija bili suprotstavljene strane. Znate i sami da se Strazbur na 30 godina menjao, te malo u Nemačkoj, te 30 godina u Francuskoj, te u Nemačkoj, te u Francuskoj.
A ovde kod nas se kaže, znate šta, Venecijanska komisija, moramo da usvojimo zakon, jer znate šta, Venecija ima problem sa kanalizacijom i to je glavni kriterijum što nam se ovde natura ta Venecijanska komisija.
Ko su ti ljudi koji pristaju da budu na ovom papiru deo projekta koji je osuđen na propast? Naš poslanik Marko Milenković vam je pre nekoliko dana čitao šta je sve, zahvaljujući ovakvim savetima, ušlo u udžbenike i šta moraju da uče naša deca, kao da je udžbenik pisao Iv Tomić, svedok veštak Haškog tribunala.
U Hagu se povodom nekih istorijskih aspekata, odnosno istorija srpskog naroda, koristi knjiga koju je napisao Desimir Tošić 1956. godine u Francuskoj. On niti je istoričar, niti blage veze ima sa istorijom. On je napisao, Turska napravila Krajinu prema severu da bi se čuvala od Austrijanaca. Pitajte naše dete koje ide u treći razred osnovne škole ko je napravio Vojnu Krajinu i zašto je napravio. Desimir Tošić napisao. (Iz klupa: Budala.) Jeste, pa šta, i noću helikopterom dolazio da se otimaju mandati poslanicima.
Ko je nama kriv? Ili još jedno iskustvo iz Haga. Netačni podaci, laži. Izvor: knjiga Vladimira Goatija iz 1992. godine. Laž do laži, egzaktno dokazano. Njegove opservacije, lažne opservacije. Njemu ništa nije smetalo, bio je dobar i za Miloševića, pa je bio dobar posle i za ovoga, i danas je dobar, svima je dobar. Kada god treba, oni ga izvade za uvce, fuć, hajde profesore nešto kaži, fuć, vrati se nazad, doviđenja, čekamo sledeću priliku.
"Transparentnost, fuć, kaži, idemo dalje, ko vas finansira, ćuti. Niko ne sme da zna ko finansira "Transparentnost". Onda se postavlja pitanje, koga bre birate ljudi. Da li su ovi ljudi svesni šta se od njih očekuje, da li su svesni šta treba da rade.
Onda ćemo da kažemo, fino, 126, poštovana procedura, ne daj bože da se obratite Ustavnom sudu, kad vam sklopi priču Bosa Nenadić, možete samo da zamislite šta bi se desilo.
Znate šta, predlažem ovim članovima Prosvetnog saveta da podignu svoj glas. Zašto bi članovi Saveta guvernera NBS imali mesečnu naknadu po 150 hiljada dinara, mogu i ovi da imaju. Zašto bi glavni u Prosvetnom savetu mogao da ima manju platu od direktora Aerodroma Beograd.
Šta onaj na Aerodromu vodi računa o avionu i putnicima da li će lepo da uđu. Ovde svi od rođenja pa do groba, baza je ovaj savet, programi nastavni, šta treba deca da nauče, šta da bude sastavni deo njihove ličnosti za sve vremena, što bi direktor Aerodroma imao veću funkciju i veću platu od ovih ljudi.
Ali ne, ovde su 20 ili 30 hiljada mesečno apanaže, ćuti, guramo ove programe, menjamo istoriju, menjamo sve, važno je da čekamo potpis, a potpis će da dođe u oktobru. Dobro, ako ne bude u oktobru, što reče Željko Samardžić, biće u novembru, pa ako ne bude u novembru, biće u decembru, i dokle tako, dok te, kako oni kažu – lože, a to u prevodu znači lažu.
Ovde neki prihvataju laži, ljudi žive u lažima, mnogo im je lepo kad ih lažete, oni se prosto istope, a ovima raste popularnost. Kako čovek izgubi radno mesto, odmah glasa za Borisa Tadića, jedva čekao da izgubi radno mesto. Petsto hiljada porodica nema kuče za šta da ih ujede, jer su u dugovima prema bankama, to je 500 hiljada sigurnih glasača za Borisa Tadića.
I tako lepo, mi iz SRS to malo ispričamo, upozorimo vas šta će da se desi za nekoliko meseci ako nas ne poslušate, vi se lepo nasmejete i kažete, pričaj ti to, niko ne sluša, tu su mediji, to ćemo mi da okrenemo ponovo, Srbija je na samoubilačkom putu prema EU, narod jedva čeka to, mi ćemo opet da pobedimo, a kada pobedimo onda ćemo da kažemo, pa šta smo obećali, 126 imamo, sve možemo.
A onda će u okviru 126, kao u ovo vreme, natezanja, čiji amandman će da prođe, kako će da prođe, da se usaglasimo, da se ne usaglasimo, da se ne usaglasimo. Ali, neki će da progutaju žabu samo da bi dokazali da su na putu ka EU. To što mu komšija nema ni za leba, njega baš briga, bitno je da smo na putu ka EU, a kada ćemo da stignemo, nikada.
Pošto želim da proverim kako teče dogovor oko izglasavanja ovoga, prekidam ovo moje.

Reč ima poslanik Aleksandar Jugović.

Poštovana predsednice, kolege poslanici, iskoristio bih priliku kada se govori o kandidatu za Nacionalni prosvetni savet da, kao bivši prosvetni radnik, iznesem neka svoja razmišljanja, da iznesem izvesne probleme koje moramo rešavati u obrazovanju.
Srbija umire južno od Beograda, za poslednjih 10 godina ugasilo se 1.200 naselja. Verujem da je približan broj škola, ali mislim da je osnovna obaveza u državi svih državnih resursa da na sve moguće načine obezbede uslove života na selu kako bismo zadržali mlade ljude, a pre svega mislim na one kojima je obrazovanje preko potrebno.
Podsetiću vas da sve moderne evropske zemlje, a govoriću o jednoj koja je do juče bila u sastavu jedne velike države gde je bila i Srbija, izuzetno vodi računa o obrazovnom sistemu i smatraju da je on jedan od načina gde se ljudi mogu zadržati u nerazvijenim i nenaseljenim područjima, pa tako jedan profesor ili nastavnik u Sloveniji po nekoj stepenastoj gradaciji, ukoliko je njegovo radno mesto udaljenije od Maribora, ima neuporedivo veću platu od njegovog kolege koji se nalazi u gradu.
To sam dobro video, osetio i sa svojim kolegama podelio. Prosvetni radnik je degradiran u svakom pogledu. Mi sad imamo situaciju da nam pola godine prosvetni radnici štrajkuju, a pola godine nam štrajkuju studenti, opet zbog pogrešne politike koju smo nasledili iz prethodnih vremena, koja se tiče obrazovnog programa i obrazovanja uopšte.
Ranije je prosvetni radnik bio priznat i kao vaspitač i kao intelektualac, poštovan, a sada, i to smo videli u dosta slučajeva, gotovo svaki dan, on je vreća za lupanje obesnih đaka ili moneta za potkusurivanje obesnih roditelja. Sistem se mora posmatrati u jednom obliku, gde vidimo da od samih početaka, kada dete stupi u prvi razred osnovne škole, pa do kraja svog obrazovanja, postoje veliki nedostaci.
Pre svega, tu mislim, kada govorim o visokom školstvu, malopre sam govorio o osnovnom i srednjem školstvu, da ovoliki broj privatnih fakulteta i ljudi koji stoje iza fakulteta nije nikako garant da ćemo dobiti kadrove koji će na pravi i valjan način moći da upravljaju svojim firmama.
Mislim da politička podobnost i poslovne veze otprilike određuju one ljude koji završavaju fakultete bez ikakvog znanja, i to odgovorno tvrdim, na privatnim fakultetima, da preuzmu veoma važne funkcije u državi i na taj način se urušava ceo sistem, urušava se cela država.
Zbog toga smatram da je visoko školstvo možda i u najlošijem sistemu, jer studenti ne idu na fakultete kako bi stekli neko znanje, već više iz razloga da bi doneli novac tim privatnicima koji drže te privatne fakultete. Bogati roditelji verovatno kupuju na raznorazne načine diplome za svoju decu, a zatim svoju decu predstavljaju kao intelektualce i obezbeđuju im posao. Imao sam prilike da upoznam bivše fudbalere koji su direktori banaka.
U svemu ovome jasno moramo staviti do znanja da hoćemo da promenimo politiku prema školstvu, da hoćemo da uvedemo neka nova pravila, gde će oni ljudi koji se nalaze u tim sredinama gde se nalaze i škole biti odgovorni za to dobro koje poseduju.
Tako možemo da krenemo od Nacrta zakona o javnoj svojini, gde je u Nacrtu zakona školski objekat je u upravi ili korišćenju Republičke direkcije za imovinu, što mislim da je katastrofalno iz razloga što do sada imamo na hiljade zahteva u Republičkoj direkciji za imovinu, a nemamo nijedan odgovor ni za jednu školu, niti za jedan subjekt koji je tražio određene odgovore.
Mislim da opštine moraju upravljati svojim školama, ukoliko već i sredstva obezbeđuju da bi te škole mogle da funkcionišu na najbolji mogući način. Opet se vraćamo uslovu svih uslova, a to je decentralizacija vlasti u Srbiji, gde bi građani iz opština, iz svojih sredina neposredno vršili kontrolu i kada je u pitanju školstvo i kada je u pitanju trošenje sredstava, njihovih sredstava koja su oni zaradili, koja su sami doprineli da bi budžet te opštine bio veći.
Mogao bih da pričam o problemima u školstvu kao bivši prosvetni radnik satima, međutim, mislim da bi bilo dovoljno bar nešto od ovoga što sam rekao učiniti da bi se postigao određeni pozitivni pomak i da bismo na taj način pokazali svima da želimo da mislimo možda o najbitnijoj grani državnog sistema.

Pošto na spisku prijavljenih nema više poslanika, dajem reč narodnom poslaniku Nebojši Ranđeloviću, ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe LDP. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pre nego što počnem da dajem analizu samog merituma ove tačke i ovog materijala koji smo dobili pred ovu sednicu, osvrnuo bih se na izlaganje uvaženog kolege Jugovića. Postaviću i sebi i ostalima pitanje – kada pripadnik vladajuće koalicije ovako kritikuje Vladu, šta ostaje nama iz opozicije?
Mi pred sobom imamo listu kandidata za članove Nacionalnog saveta i to je tema ove tačke dnevnog reda. Još da konstatujemo da to možda nisu partijske kvote, odnosno da zavaravamo sebe da predloženi kandidati nisu iz adekvatnih partijskih kvota, da citiramo druga Tita – da su deca naše najveće bogatstvo, i druga Staljina – da kadrovi zaista rešavaju sve, izglasamo ono što nam je predloženo i da se spontano raziđemo. To je inače vrh ledenog brega ove jako bolne teme, od koje izgleda zazire čitava vladajuća koalicija i za koju rešenje vidi tako što će se problemi gurati pod tepih.
Osvrnuo bih se najpre na kadrove. O predloženim kandidatkinjama možemo da imamo nekakvu predstavu iz njihove biografije koja je data. Biografije su u redu, eventualno može da se postavi pitanje za kandidatkinju Veru Novaković - da li je dovoljno poslanicima servirati biografiju koja se sastoji samo od tri rečenice i da li je to odgovorno prema narodnim poslanicima koji treba da odlučuju o nečemu?
Sada ću se vratiti na sam meritum, odnosno na nešto što se zove izveštaj Nacionalnog saveta o prethodnom radu. U samom uvodu kaže se – osnovna misija Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije jeste da, u skladu sa svojim zakonskim nadležnostima, doprinosi razvoju unapređivanja pedagoškog, osnovnog, srednjeg, opšteg i umetničkog obrazovanja i vaspitanja u Srbiji.
Sada sledi analiza. Da vidimo šta je dato u toj analizi. Podnaslov je - visoke stope osipanja i nejednakosti sistema u sistemu obrazovanja i vaspitanja. Kaže – oko 47% dece uzrasta od četiri godine do polaska u školu uključeno je predškolsko vaspitanje i obrazovanje, dok je taj procenat u EU bar 80%. Obuhvat dece pripremnim predškolskim programom je oko 88%. Ali, šta se krije iza te cifre? Najmanji obuhvat je u istočnoj Srbiji 50%, a najveći u Vojvodini 96,4%. Obuhvat dece osnovnim obrazovanjem je oko 98%.
Ovo se tiče i one teme koje ću se kasnije dotaći, a koja se tiče velikih problema mimo obrazovanja, a to su azilanti, lažni azilanti i sve što prati taj problem. Da se vratim na egzaktan podatak, od ukupnog broja upisanih oko 7,4% su deca romske nacionalnosti. Procenat dece romske nacionalnosti upisanih u prvi razred porastao je u odnosu na prošlu školsku godinu samo za oko 10%.
Srednjim obrazovanjem obuhvaćeno je u Srbiji oko 83% učenika. Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi gde srednje obrazovanje nije obavezno. Udeo mladih koji prerano napuštaju vaspitanje, obrazovanje i obučavanje, tj. mladih starosti od 18. do 24 godine, u Srbiji je oko 30%.
Svi navedeni podaci ukazuju da je na svim nivoima najmanji obuhvat i najveće odustajanje od obrazovanja dece iz socijalno osetljivih grupa. Nedovoljnim obrazovanjem siromašnih kategorija društva generiše se novo siromaštvo. Stoga je neophodno strategijom obrazovanja planirati i akcionim planovima razraditi mere kojim će društvo posebno podržati obrazovanje ovih kategorija dece itd.
Pod podnaslovom – neefikasnost obrazovnog sistema i nekonkurentnost radne snage, stoji – prema metodologiji EU, procenjeni rashodi za obrazovanje u Srbiji u 2008. godini iznose oko 5,4% BDP, što je blisko proseku izdvajanja na nivou EU koje iznosi 5,3%, a ostali podaci nisu dobijeni.
Jedan afirmativni podatak je dat, ali priroda toga afirmativnog podatka nije objašnjena. Zašto nemamo ostale podatke? Pa, zato što je statistika takva nauka da bi ostali podaci dali objašnjenje da ovaj podatak koji ovde imamo serviran u stvari nije realan podatak.
Može se postaviti pitanje, posle svih ovih iznetih podataka, ima li uopšte smisla da kritikujemo i Vladu, koja treba da sprovodi pomenute mere, i Nacionalni prosvetni savet, kad su sami dali ovakvu kritiku?
Dodaću još neke drastične primere, o kojima izgleda niko u ovoj zemlji ne vodi računa, sem časnih primera iz skupštinske opozicije. Pitanje za Vladu, osvrnuću se na teritoriju Sandžaka. Činjenica stoji da tamo ne postoji dovoljan broj osnovnih škola. U Novom Pazaru deca idu u tri smene zbog pretrpanosti škola i treća smena se vraća oko deset sati uveče iz škole. Imamo primer da gradimo škole u susednim državama, a ne razmišljamo o problemu koji se tiče naše države, naših građana i naše dece.
Ili, primer iz Trgovišta; kada sam kao narodni poslanik i potpredsednik LDP obilazio jug Srbije, u Trgovištu sam razgovarao sa građanima, i jedno normalno pitanje: kakav je ovde život mladih i gde ovde izlaze mladi? Odgovor je bio: "Ovde nema mladih".
Primer Ražnja, koleginica Bugarčić je juče govorila o tome. Nema srednje škole, iako je inicijativa građana bezuspešno slata Vladi, gde se insistira da je to jedini način da mladi kako-tako ostanu u opštini Ražanj.
Razmatralo se o ukidanju gimnazije u Beloj Palanci. Da podsetim, ta gimnazija je stara preko 70 godina. Šta je Vlada učinila da se taj problem iznova ne postavlja Ministarstvu prosvete?
Opština Merošina takođe nema srednju školu. Postavlja se pitanje: kada je Prosvetni savet seo da napravi sastanak sa predstavnicima poslodavaca i da se napravi kakva-takva strategija i bilo kakav pomak u rešavanju ovih problema?
Postavlja se pitanje kakva nam je nastava u školama? Podatak da 240 hiljada dece mora da uzima privatne časove; pa, čemu onda nastava u školama, ako je nužno uzimati privatne časove da se nastavni plan i program, koji pitaj boga kada je usklađivan sa savremenim potrebama, može savladati?
Imam slične probleme. Moj stariji sin je gimnazijalac, moj mlađi sin ide u osnovnu školu, takođe deca uzimaju privatne časove. Ne umem da im pomognem u savlađivanju materije, a očigledno da ono što čuju na predavanjima u školi nije dovoljno.
To je samo vrh ledenog brega, jer to pitanje otvara pitanje statusa prosvetnih radnika, njihove motivisanosti, njihovog socijalnog položaja. Postavlja se pitanje: kako da očekujemo da prosvetni radnici budu nosioci nečega što je najvažnije u našoj državi, ako nisu dovoljno motivisani i ako su od njih napravljeni socijalni slučajevi? Naša deca više vremena provode sa svojim nastavnicima i profesorima nego s nama u kući. Na to pitanje ili dobijamo nemušte odgovore ili ne dobijamo uopšte odgovore.
Onda pitanja i priče dolaze do samog vrha i do univerzitetskog obrazovanja. Da vidimo kakva je tu situacija. Smatram da sam poprilično kompetentan da govorim o tome jer sam i sam univerzitetski profesor.
Opet ću se osvrnuti na primer Sandžaka i postaviti neka pitanja koja su, opet, vrh ledenog brega svih problema koji tište našu prosvetu. Sandžak je najmlađi region u Evropi, ali sa ogromnim procentom nezaposlenih – preko 50%, a takođe sa jako malim procentom visokoobrazovanih. O tome u vreme Miloševićevog režima niko nije razmišljao. Logično je, režim je bio takav, pa nisu ni razmišljali o tome.
Vlada Zorana Đinđića je pokušala i napravila jedan sasvim solidan pomak u rešavanju tog pitanja. Formiran je Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru, koji nije samo novopazarski, da podsetim taj univerzitet ima i odeljenje u Nišu, u Pančevu i u Subotici.
Onda je došla Vlada Vojislava Koštunici, kojoj se taj univerzitet uopšte nije dopadao, pa su napravili državni univerzitet. Inače, to je jedni univerzitet koji nosi naziv – državni, kao da je država, odnosno Vlada Vojislava Koštunice u to vreme želela da istakne taj atribut tog univerziteta.
Za čoveka koji će voditi taj univerzitet stavljaju nekoga ko je vodio Univerzitet u Prištini i koji se nije baš proslavio u rešavanju pitanja obrazovanja Albanaca i u rešavanju mnogih drugih pitanja koja su dovela do ovakve situacije na Kosovu i do svih ovih problema koje sada imamo.
I sad, umesto da taj univerzitet bude nešto što će dopuniti Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru, od njega je napravljena konkurentska kuća, koja je po mnogo čemu favorizovana, a Internacionalni univerzitet nije dobio akreditaciju.
Jedan paradoks: 2009. godine su određeni uslovi koje još treba Internacionalni univerzitet da ispuni da bi dobio akreditaciju, tek godinu dana nakon toga ti zahtevi, odnosno te predložene mere stigle su u Novi Pazar. Ljudima je dat rok od 15 dana da se te mere sprovedu. Pitanje je šta se desilo da taj dokument godinu dana putuje od Beograda do Novog Pazara? Naravno, univerzitet u Novom Pazaru je samo jedan deo ove jako bolne priče po naše društvo.
Šta je sa ostalim univerzitetima? Šta je sa nastavom na drugim univerzitetima čije je osnivač država? Šta je sa pitanjem šangajskih kriterijuma i činjenicom da Beogradskog univerziteta nema među 500 vodećih univerziteta u Srbiji?
Ko je pokušao da da odgovor na ta pitanja? Rektor Beogradskog univerziteta je rekao da mu se ne dopadaju kriterijumi. Ako je kriterijum koliko univerzitet ima nobelovaca, koliko nagrađenih nastavnika, kakav kvalitet studija ima, ako taj kriterijum nije dobar, ne znam po kojim kriterijuma bi trebalo da se utvrđuje kvalitet jednog univerziteta?
Da ne govorim o tome da je bolonjski sistem nemoguće sprovoditi sa manjkom nastavnika. Na prvoj godini u Nišu imam 700 studenata, predajem jedan predmet zajedno s kolegom, jedan predmet predajem sam. Kako država zamišlja da se posvetim svim svojim studentima na adekvatan način?
Moja koleginica koja predaje Rimsko pravo na jednom kongresu baš u Bolonji pitala je kako se odvija nastava Rimskog prava tamo i oni su rekli da imaju 100 studenata na prvoj godini, a da imaju sedam nastavnika koji predaju Rimsko pravo. Moja koleginica je onda rekla: "Imam 700 studenata, sama sam". Nisu razumeli da se radi o broju 700, mislili su da se radi o broju 70. I tada su se čudili kako jedan nastavnik može sam da se nosi sa 70 studenata. Baš se pitam, da su shvatili pravi broj – jedan nastavnik na 700 studenata, kakvo bi pitanje postavili?
Na kraju, opet bih se vratio na ovaj dokument koji se zove – izveštaj Nacionalnog saveta, koji kaže u zaključnim napomenama koje mere treba sprovoditi.
Kaže, prvo, intenzivirati rad na izradi strategije obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji. Šta su vladajuće strukture radile do sada? Da li se neko bavio time? Ili ćemo strategiju obrazovanja opet staviti za rešavanje u neku daleku budućnosti i nekim drugim ljudima koji će vršiti vlast u Srbiji? Još kažu – postići saglasnost u pogledu podele nadležnosti odgovarajućih institucija oko prikupljanja i analize ključnih indikatora itd. Baš smo se na vreme setili kad treba obaviti taj posao.
Kako izvršiti sve zadatke koji predstoje pred srpskim društvom i pred činjenicom da je obrazovanje osnovni segment prosperiteta tog društva, kada nam se Nacionalni prosvetni savet pita kako rešiti fundamentalne probleme i tek sada daje nekakve smernice za nekakvu daleku budućnost. Na to pitanje nemam odgovor, voleo bih da mi neko iz Vlade da taj odgovor.