Zahvaljujem, gospođo predsednice. Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, predstavnici Vlade, odnosno predstavniče Vlade, moram najpre da ispravim mog dragog kolegu Srđana Milivojevića – nismo 2003. godine doneli prvi zakon o finansiranju stranaka. Prvi je donet 1991. godine i zvao se Zakon o učešću Republike u finansiranju političkih stranaka. Onda 1992. godine – Zakon o finansiranju političkih organizacija. Godine 1997. zvao se Zakon o finansiranju političkih stranaka. Ovaj, sada važeći zakon Narodna skupština je donela, mnogi se toga sećaju jer su učestvovali u tome, 17. jula 2003. godine, a stupio je na snagu 1. januara 2004. godine i traje do danas.
Neću se preterano osvrtati na ovaj važeći zakon, ali ne delim oduševljenje njegovih kreatora i optimizam, jer kad je donošen, bilo je reči o tome da je odličan, da je usklađen sa evropskim normama i standardima, da će smanjiti korupciju u Srbiji itd. Nažalost, to se nije desilo, bez obzira na dobre namere predlagača, zato što je imao velike nedostatke kojih smo svi svesni. Pre svega, najslabija karika mu je kontrola, jer, po sadašnjem zakonu, Agencija za borbu protiv korupcije to je relativno skoro preuzela, kontrolu stranačkih finansija radio je nadležni Odbor za finansije, kampanje RIK-a, gde sede predstavnici stranaka, oni su sami sebe tada kontrolisali. To je bila ključna zamerka ovom zakonu, svih koji se bave ovom tematikom.
Sa druge strane, ograničio je sredstva iz privatnih izvora na 20%, tako da su stranke bile pred izborom – ili da se uklapaju u zakonske norme i predstavljaju izveštaje koji su za neke bili neverovatni, što se pokazalo u toku ovih poslednjih kampanja za lokalne izbore, kad smo prikazivali onoliko koliko smo smeli da potrošimo, a ne onoliko koliko smo zaista potrošili. Nažalost, tako je kad se pridržavate zakona. Ako prikažete koliko ste zaista potrošili, onda nadležni organ, u ovom slučaju Agencija za borbu protiv korupcije, može da vas kazni zato što se niste pridržavali zakona.
Ali, toliko o sadašnjem zakonu. Upravo svi ti nedostaci koji su uočeni bili su razlog da se krene da se radi na donošenju novog zakona. Stvarno moram da izrazim zadovoljstvo zbog načina kako je ovaj zakon rađen, od početka do današnjeg dana. Žao mi je što predstavnici mnogih stranaka nisu iskoristili priliku da pošalju svoje predstavnike u tu širu radnu grupu, u kojoj su sedeli predstavnici stranaka, jer bi mnoge stvari o kojima su danas govorili i mnoge zamerke koje su danas imali mogle da budu iznete na tim sastancima, pa su mogle da budu rešene.
Svaka od stranaka je imala izvesne primedbe, ali su te primedbe razrešene u jednoj stvarno otvorenoj diskusiji sa predstavnicima i Ministarstva pravde i Agencije za borbu protiv korupcije, kao i još nekih nevladinih organizacija. Mislim da smo svi dali, i stranke i Ministarstvo pravde i Agencija za borbu protiv korupcije, neki konstruktivni doprinos da danas imamo pristojan zakonski tekst, na koji, sve i koliko god želite, ne možete da date suštinske primedbe. Možete samo tehničke.
Nadam se da će u toku rasprave o amandmanima predlagač zakona imati sluha da uvaži neke amandmane koje su podnele kolege narodni poslanici, pre svega što se tiče jemstva i još možda poneke, nisam ni stigla da ih sve pregledam, to su tehničke stvari koje stvarno ne diraju duh zakona i ne menjaju suštinu i intenciju predlagača zakona, a i nas koji ćemo taj zakon podržati.
Nema idealnog zakona koji može da suzbije korupciju u Srbiji. Pitali su me novinari da li će ovaj zakon dovesti do toga da u Srbiji nestane korupcija. Naprosto, ne mogu da verujem da neko može takvo pitanje da postavi, a sa druge strane, realno je očekivati da kada imate dobar zakon, ali je još važnije kada imate dobre institucije koje će vršiti kontrolu stranačkih finansija, vi onda imate i realne šanse da korupciju svedete na najmanju moguću meru, jer mi doskora nismo imali institucije, sada imamo dve, dva nezavisna regulatorna tela koja mogu i treba da se bave finansiranjem stranaka, imamo Agenciju za borbu protiv korupcije i DRI, i verujem da će se time baviti njihovim zajedničkim naporom, i naporom stranaka da svoje finansije učine javnim, dostupnim svima, jer nije sramota finansirati stranke. Nije sramota da stranka prima pare od nekog.
Ono što ne treba da čini jeste da to krije. Treba sve objaviti, baš onako kako to rade sve stranke u razvijenim zemljama i onda će se smanjiti i sumnja, što građana, što nekih nezavisnih analitičara, da su sve stranke, ama, baš, sve iste, i da su sve leglo korupcije. U ovom partnerstvu stranaka sa nezavisnim regulatornim telima mislim da ćemo dati dobar rezultat.
Ovoj temi finansiranja stranaka nikad ne želim da prilazim senzacionalistički, ko je koga finansirao. To nije moj posao, to nije posao narodnih poslanika, to je posao upravo ovih nezavisnih institucija čije smo osnivanje podržali i čiji rad podržavamo. Njihov posao je da odgovore na ta pitanja ko je koga i zašto finansirao, da li je to bilo u skladu zakonom ili nije. Ali, senzacionalizma ima, ima ga svuda, nažalost, i taj senzacionalizam je, naprosto, i primoravao stranke da ne prikažu možda sve što su prikupili u toku redovnog rada i u toku kampanje. Iskreno se nadam da ćemo uz ovaj zakon i uz podršku koju će, nažalost, dati ipak samo vladajuća većina, imati i steći sve preduslove da stranačke finansije ne budu ni tabu-tema, ali da ne budu više ni senzacija, nego nešto normalno, što se dešava u svakoj normalnoj zemlji, pa tako i u Srbiji. Hvala vam.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Šamiju. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vrlo je interesantna danas diskusija o ovom zakonu.
Danas, pre podne, od strane jednog poslanika čuli smo žestoku kritiku tog zakona, nakon čega je rekao da će njegova poslanička grupa glasati za zakon. Dolazim u malicioznu napast da počnem da hvalim zakon, pa da kažem na kraju da DSS, naravno, taj zakon neće podržati. Nažalost, moja logika mi to ne dozvoljava, ma koliko voleo da povremeno budem maliciozan. Zakon je, bojim se, vrlo loš i šteta što je loš.
Naime, DSS smatra da treba doneti novi zakon o finansiranju političkih stranaka, smatra da to treba da omogući pre svega transparentnost finansiranja svih političkih stranaka, da na najmanju moguću meru smanji mogućnosti bilo kakve sumnje za korupciju i slična krivična dela, ali smatra da taj zakon mora biti donet vrlo pažljivo i mora bi u potpunosti da zadovolji sve realne i regularne potrebe političkih stranaka.
Dakle, on ne sme biti pisan onako kako je pisan, jer imam utisak da najveći broj onih koji su ovaj zakon pisali pojma nema kako funkcionišu političke stranke, s jedne strane, a s druge strane, bojim se da, takođe, imaju negde u glavi skrivenu ideju da je iz vremena postojanja one samo jedne partije, a to je, da je partija jednako država, pa da, prema tome, nema baš preterano velikog razloga za sekiraciju kako će se ta partija finansirati.
Naravno da će biti dato više detalja o tome šta sve zameramo ovom zakonu u raspravi u pojedinostima. DSS je podnela samo deset amandmana, kažem „samo”', zato što je lako moglo da se podnese otprilike oko 30 amandmana, da smo baš hteli svuda da teramo mak na konac. Podneli smo amandmane samo na one najdirektnije stvari koje smatramo da valja izmeniti.
Dozvolite mi u ovoj raspravi samo da pomenem nekoliko stvari i nekoliko primera zašto mislim da je zakon loš. Moja osnovna primedba odnosi se na član 16, gde se predviđa da se za ono redovno finansiranje političkih stranaka izdvajaju sredstva u iznosu od 0,15% od rashoda budžeta, pazite, od rashoda budžeta. Neću da ulazim sad u procente, ali šta to znači? To znači da će sve političke stranke "biti stimulisane" da rashod budžeta bude što veći ili da, prevedeno na srpski jezik, kažem da budžetski manjak bude što veći, da budžetski deficit bude što veći. Izvinite, to je, u najmanju ruku, nepristojno.
Mislim da je za potrebno izdvajanje, ne govorim sad o količini novca, bilo potrebno odrediti neki drugi parametar, neki drugi reper na osnovu kojeg bi se izdvajala sredstva za finansiranje političkih stranaka, na primer, prihod budžeta. To je daleko logičnije, da stranke dele uspešnost prihodovanja države u kojoj žive. Ovako, s pravom mogu da nam kažu – evo, sad ste napravili zakon gde će političke stranke biti nagrađene ako država loše posluje. To je, priznaćete, nonsens.
Dalje, pitanje čuvenog jemstva. Meni je potpuno jasna ideja da je potrebno sprečiti lažne učesnike na izborima, dakle, one koji se prijavljuju na izbore samo zato da bi od države uzeli neki novac, pa onda ih u stvari i ne interesuje kako će proći na tim izborima, jer mi smo na svakim od dosadašnjih izbora imali pet ili šest lista koje nisu uspele da skupe ni hiljadu glasova, prema tome, daleko manje nego što je bilo potrebno skupiti potpisa. Ta ideja mi je jasna, ali ono što izgleda piscima ovog zakona nije jasno, a, ako se samo osvrnemo na onih 20% koji se dobijaju odmah na početku, i to pod uslovom da ima desetak lista, to znači da će svaka stranka morati da nabavi jemstvo na 170.000 evra.
Iskreno rečeno, koliko poznajem, možda ne poznajem do kraja ali toliko poznajem stanje u strankama u zemlji Srbiji, sumnjam da stranke imaju imovinu koja je veća od 170 hiljada evra. Možda neke imaju, ali sumnjam da imaju. Drugim rečima, to će ostati jedno mrtvo slovo na papiru sve donde dokle, doduše, uz ubeđenje onih koji su trenutno na vlasti, ali kažem samo trenutno, posle će biti neki drugi – da će nekim drugim kanalima dolaziti do garancija banaka i svega onoga što je neophodno da bi se jemstvo dobilo.
Konačno, kada je reč o članu 17. evo, tu je gospodin ministar, meni, moram da priznam, nije jasan, a to izgleda nikome ovde nije palo na pamet, obračun sredstava koja pripada strankama. Moguća su dva načina obračuna koja daju potpuno različite rezultate prema onome što ovde piše. Ovde je rečeno, dakle, postavljam pitanje – ako neka stranka na primer osvoji 20% glasova, da li to znači da za prvi 5% dobija 7,5, pa se na to dodaje 15% ili to znači da će da dobije ukupno 20%. Ne piše, skrećem vam pažnju, da je moguće različito tumačenje toga šta piše. Naravno, da je ovaj prvi način neophodan. U protivnom, došli bismo u situaciju da stranka koja je osvojila 6 % glasova dobije manje nego stranka koja je osvojila 5% glasova. Ako ne bismo računali prvih pet s njima sa faktorom 1,5. Ne znam da li me razumete o čemu govorim, ali ono što piše u zakonu nije precizno, pretpostavljam da gospodin Marković razume. To treba precizirati.
Ukratko, i sa ovim ću da završim, DSS ne može podržati ovaj zakon, iako smatra da ga valja doneti, iako smatra da ga je valjalo doneti čak i u vreme kada smo donosili Zakon o političkim strankama, a sve ostalo ćemo kazati u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jugović.

Dame i gospodo, poštovani poslanici, predsednice parlamenta, mislim da je dobro što donosimo ovaj zakon koji će urediti materiju finansiranja političkih aktivnosti. Međutim, on nas neće opredeliti u tom smeru da uticaj tajkuna više neće postojati. Bilo je potrebno pre ovog zakona doneti zakon o otvaranju dosijea, na čemu je SPO insistirao, da bismo videli u državnim strukturama gde se nalaze ljudi koji su kao saradnici Službe bezbednosti, a znamo da je za vreme Miloševićevog perioda upravo iz te službe došlo do finansiranja političkih partija koje su bile retrogradne i koje su se zalagale za ratove na prostoru bivše Jugoslavije.
Mislim da bi bilo potrebno, pre svega, doneti jedan takav zakon, jer se pokazalo u svim istočnim zemljama, istočno-komunističkog bloka, da su mnogi ljudi koji su sedeli u državnim strukturama bili saradnici Službe DB, pa tako u Bugarskoj znamo da su tri ministra i nekoliko stotina diplomata bili agenti njihove tajne službe. Nemoguće je očekivati da u Srbiji nešto tako nije moguće.
Potrebno je bilo doneti i zakon o lustraciji, jer bi mnogi ljudi koji su finansirani opet preko Službe DB, preko kriminala, nelegalnim tokovima novca, švercom cigareta, bili raščinjeni sa političke scene Srbije i ne bi bili ona kočnica ili prepreka na putu Srbije ka EU.
Zakon o finansiranju političkih aktivnosti mora biti polazna osnova u raskidanju svih veza države, koje su nasleđene, sa tajkunima. Iz Miloševićeve političke nomenklature, mnogi su bili i ministri, izrasli su tajkuni koji, po pisanju naših medija, kontrolišu 80% srpske privrede. To su ujedno i grobari srpske privrede i jasno je da njihov uticaj i dan-danas postoji, na to ukazuje podatak da trenutno duguju 170 milijardi dinara za doprinose i poreze samo tri tajkuna, Mišković, Beko i Drakulić, a da je ukupna njihova obaveza prema državi, negde, oko 500 milijardi dinara, to je, negde, oko pet milijardi eura.
I onda se postavlja pitanje zbog čega srednja preduzetnička klasa ili zbog čega ono što bi trebalo da bude motor srpske privrede, motor oporavka srpske ekonomije, ne može u ovom društvu da profitira, pa, zbog monopolskog i bahatog ponašanja pojedinih ljudi koji su privilegovani već dve decenije oni su u zapećku i ne mogu da sastave kraj sa krajem. Verujte mi da nijedno preduzeće, ukoliko ne uplati doprinose, ne može da isplati plate, da ih jure raznorazne policije, raznorazne inspekcije. A vidimo kada su u pitanju srpski tajkuni da to nije tako.
Onda se postavlja pitanje, ovo je sve vezano za finansiranje političkih partija, zbog čega se ne ispitaju afere koje Verica Barać već godinama unazad otvara, zbog čega se ne provere sve nezakonitosti prilikom privatizacija, da je od 2.280 ugovora 627 raskinuto?!
Zbog toga će SPO insistirati, a mi dobro znamo na koji su način kupovana preduzeća, da su pojedine firme koje na računu nisu imale ni 30 hiljada dolara kupovale preduzeća u Srbiji, plaćale ih 45 miliona eura, i zbog toga će SPO tražiti prilikom izmene Krivičnog zakona da se, kao u Hrvatskoj, krivično delo prilikom privatizacije ne može smatrati zastarelim.
Na kraju krajeva, postoji preporuka Evropske komisije i GREKA i tačno će se odrediti koja su krivična dela, koja su i ukoliko su izvršena, koja će se morati tretirati u ovom zakonu.
Poslednjih meseci imamo najave ljudi koji koriste politički uticaj i znaju šta će se dešavati u budućnosti, da će preorijentisati svoje privređivanje, svoju privrednu delatnost, na jedinu privrednu granu koja nam donosi siguran profit – na poljoprivredu. Bojim se da je to možda jedini segment našeg ekonomskog delovanja u koji još uvek nisu debelo zavukli prste, ali oni znaju da će onoga momenta kada Srbija bude postala kandidat dobijati pare iz pretpristupnih fondova i da će ih moći koristiti.
Stoga molim državu da pre svega ispita poslovanje svih tih ljudi koji se monopolski, bahato, sumnjivo bogate, koji uništavaju srpsku privredu i na taj način ćemo najbolje smanjiti njihov uticaj u politici. Posle donošenja Zakona o izboru narodnih poslanika naša obaveza je veća da uredimo naše društvo kako nam se više nikada ne bi desilo da se pojavljuju Karići koji kupuju poslanike, da neki novi tajkuni kupuju poslanike u srpskom parlamentu i na taj način obezbeđuju donošenje nekih zakona koji su u njihovu korist.
Na kraju ću reći, ovo nije kritika Vlade, znam da je ova vlada spremna da se obračuna sa svim onim nasleđima iz prošlosti, ako govorimo o nekoj prethodnoj, možemo govoriti o „C marketu”, možemo govoriti na koji način je dogovarana prodaja "C marketa" u kom kabinetu i kada. Ali, isto tako nikada neću prihvatiti da će onaj čovek koji kada je štrajkovao glađu kao glavnog gosta imao Milana Beka, nikada neću prihvatiti da će se on boriti na valjan način protiv korupcije. Hvala.

Zahvaljujem. Narodna poslanica Nataša Vučković ima reč.

Poštovana predsednice, kolege poslanice, ministar više nije tu, danas razgovaramo o jednom vrlo važnom zakonu o Zakonu o finansiranju političkih stranaka, koji zajedno sa ovim izmenjenim Zakonom o izboru narodnih poslanika, Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije, koji smo usvojili pre dve godine, svedoči o jednoj kontinuiranoj posvećenosti i Vlade i skupštinske većine naporima da, pre svega, izgradimo Srbiju kao jednu modernu, organizovanu i efikasnu državu, s jedne strane, kao i naporima da se borimo protiv korupcije koja je već od 90-tih godina nagrizla naše društvo, našu politiku.
Danas je u ovoj debati vrlo kritikovan način na koji se došlo do ovog teksta Predloga zakona. Moje mišljenje je, međutim, da je ovaj zakon pripreman u jednoj dobroj atmosferi i na jedan dobar način, koji bi trebalo da posluži kao primer kad se pripremaju i drugi zakoni. Pre svega, Radna grupa je radila već od aprila, čini mi se 2010. godine, što je mnogo pre nego što je Evropska komisija objavila svoj Godišnji izveštaj o napretku Srbije, u kojem je kritikovan dosadašnji Zakon o finansiranju političkih stranaka. Dakle, nije nikakva histerija u procesu donošenja ovog zakona nešto što nas rukovodi i nikakva žurba da odgovorimo na primedbe Evropske komisije. Jednostavno, mi smo u zakonu želeli da se posvetimo, kao što govore ove činjenice koje sam iznela, već od početka 2010. godine.
Vrlo je dobro što smo u ovom procesu pripreme teksta konsultovali strane i domaće stručnjake. Mislim da je to dobar put. Ne razumem zašto nas neki kritikuju zbog toga. Prosto, ako želimo da budemo članovi EU, proces dogovaranja, proces utvrđivanja najbolje prakse, jeste nešto što je dobra praksa u EU i ukoliko želimo da budemo njeni članovi treba da primenjuje već sada u procesu pridruživanja ovakve prakse.
Neosnovane su kritike od dela naše javnosti, čak i nekih kolega ovde, što zakon nije išao po hitnom postupku. Mislim da je to bila jedna vrlo dobra odluka vladajuće većine da ovom zakonu posvetimo dužno poštovanje i u našem domu. Na kraju krajeva, na taj način odbijamo i ona mišljenja koja govore o tome da uvek prihvatamo predloge Vlade za hitan postupak. U ovom slučaju mi smo želeli da pokažemo da ovom zakonu pridajemo veliku pažnju, zato što je ovaj zakon izuzetno važan za naš demokratski politički sistem, zato što smo želeli da organizujemo još jedno javno slušanje, zato što smo želeli da sa svojim kolegama poslanicima iz opozicije razmenimo, u fazi pripreme za ovu debatu, mišljenje o ovom tekstu i na kraju krajeva, da svi imamo dovoljno vremena za pripremu amandmana.
Zašto je ovaj zakon toliko važan i zašto smo mu posvetili toliko pažnje i kroz pripremu teksta u Radnoj grupi i kroz pripremu ove plenarne debate u Narodnoj skupštini? Sigurno zbog toga što je potpuno nesporno, ne samo kod nas, nego i u svetu, da je sve veći uticaj novca na politiku i to je nešto što ni na koji način ne možemo da osporimo, ali ono što nam takav uticaj novca nameće to je da unapredimo i učinimo strožim kontrolu kako finansiranja tako i kontrolu trošenja novca, kojim raspolažu političke stranke i uopšte politički subjekti.
Mi smo sada u ovom zakonu preuzeli dosta definicija i pojmova i mehanizma iz dosadašnjeg zakona iz 2003. godine. Međutim, imao je nekoliko slabosti koje smo morali da ispravimo. Pre svega, vrlo je malo sredstava bilo predviđeno za političke stranke u toku izborne kampanje. Finansiranje izborne kampanje je na neki način moglo da natera stranke na pribavljanje sredstava iz nelegalnih izvora. Mi smo to želeli da sprečimo i da ispravimo ovim zakonom. S druge strane, sredstva iz javnih izvora su raspodeljivana među političkim strankama na jedan nesrazmeran način, tako da su stranke sa vrlo malim brojem poslanika, odnosno sa malim brojem dobijenih glasova na izborima dobijale nesrazmerno velika sredstva u odnosu na stranke sa većim brojem birača i većim brojem narodnih predstavnika.
Treća slaba tačka prethodnog, odnosno dosadašnjeg zakona bila je slaba kontrola Odbora za finansije i slaba kontrola RIK u pogledu trošenja i analize izveštaja političkih partija. I Agencija za borbu protiv korupcije, koja je, u međuvremenu, postavljena kao nezavisna institucija ima značajne nove ingerencije nadležnosti u ovoj sferi. Četvrta tačka koja je bila slaba u dosadašnjem zakonu, a to je nedovoljna transparentnost, odnosno ona je više bila slobodna volja političkih subjekata, a ne ono što je ozbiljno bilo nametnuto političkim strankama. U uporednoj praksi zna se na koji način se finansiranjem političkih stranaka smanjuju mogućnosti opasnosti od zloupotrebe političke moći, odnosno zloupotrebe uticaja finansijskih krugova na donošenje političkih odluka. Zbog toga je važno da građanima objasnimo zašto je važno budžetski finansirati političke stranke? Meni se vrlo često čini da građani često nedovoljno razumeju i da misle da budžetsko finansiranje političkih stranaka ima za cilj samo da strankama omogući više novca, a ne da zapravo onemogući zloupotrebu finansijske moći, neosnovano bogaćenje itd.
Ovaj zakon to čini, zato što omogućava više novca za trošenje u izbornoj kampanji, odnosno za raspodelu novca onim političkim strankama koje učestvuju u izbornim kampanjama. Cilj tih odredbi je da se spreči nelegalno prikupljanje novca za kampanju. U uporednoj praksi, takođe, uspostavljen je princip kad se radi o kontroli finansiranja političkih stranaka, neophodno je uspostaviti mehanizam vrlo stroge kontrole trošenja novca. To se ovim zakonom čini. Time se, naravno, podstiče nekoliko principa, primena nekoliko principa u praksu, a to je i princip jednakosti političkih stranka, s jedne strane, ali, isto tako, i princip pravičnosti, svi imaju mogućnosti da učestvuju u kampanji i da izborna kampanja bude finansirana.
Jedan aspekt o kome nismo do sad govorili, a mislim da je vrlo važan, a to je sprečavanje nelegalnog bogaćenja pojedinaca u kampanji i njihov uticaj na formiranje političkih stranaka. Usled takvih pojava koje se dešavaju u svetu, verovatno i kod nas, dolazi do toga da se uticaj u političkim strankama fokusira samo na one pojedince koji su se u političkoj praksi obogatili i stekli neke dodatne moći. To na kraju krajeva utiče na smanjenje jednakih šansi i svih onih koji se kandiduju i svih koji učestvuju u politici i razvoju jedne političke stranke.
Mislim da je od suštinske važnosti, da ja ne bih govorila o nekim konkretnim rešenjima koje ovaj predlog zakona predlaže, da se neke stvari preciziraju. Verujem da ćemo to učiniti amandmanima. Ostaje pitanje da li se sredstva za redovan rad političke stranke mogu trošiti za neke humanitarne aktivnosti ili dodeljivanje stipendija nekim članovima stranke. Neke stranke su to već do sad radile. To su dobre političke prakse. To one imaju u svojim programima. To je nešto što treba precizirati. Ono što je važno, a to je na koji način sprečiti arbitrarno tumačenje šta je to što su usluge pružene bez naknade, odnosno usluge koje su date pod uslovima koje odstupaju od tržišnih. Svaki vid arbitrarnosti u tumačenju tih odredbi ne bi bio od koristi za dobru primenu ovog zakona.
Na kraju, mislim da je rasprava o ovom zakonu prilika da govorimo o nečemu što je pozicija ili imidž političkih stranaka koje postoje u Srbiji. Uz dužno poštovanje prema svim nezavisnim teoretičarima, analitičarima, ne mogu se ponekad oteti utisku da su njihove kritike koje se upućuju političkim strankama kao jedinim krivcima za sve što u ovom društvu nije dobro vrlo često podstaknute nekim senzacionalističkim motivima i da takve kritike, koje neretko nemaju nikakav konstruktivan prizvuk, dovode građane vrlo često u situaciju da se pitaju – ako su stranke proizvod svakog zla u ovom društvu, šta će nam te političke stranke, šta će nam parlament, šta će nam demokratija, na kraju krajeva. To su vrlo opasna pitanja.
Naravno, mi ne možemo uticati na to šta misle i govore nezavisni analitičari i stručnjaci, ali, kao predstavnici političkih stranaka i kao narodni poslanici, moramo da radimo na odbrani imidža političkih stranaka, kao glavnih aktera u povezivanju između politike i građana. To su neke nužne stvari. Mi koji verujemo i u politički pluralizam i predstavničku demokratiju imamo jednu takvu, ako hoćete, i obrazovnu misiju. Ona je vrlo važna.
Sigurno je da su kritički razlozi za političke partije, vrlo često, osnovani, ali ja ne želim da pobegnem od toga, ali, sa druge strane, jedini način da se borimo protiv tih kritika jeste da prihvatimo neophodnost da menjamo praksu koju primenjujemo u našem radu, da je unapređujemo, da prihvatamo standarde onih koji imaju razvijenije oblike demokratije i da na taj način pokušamo da povratimo to poverenje između građana i političkih partija, između građana i političkog procesa. Sigurno je da političke stranke deluju u društvu i da svi procesi koji u društvu postoje utiču i na njih. Nisu one početni inicijatori negativnih pojava.
Mi smo već od 90-tih godina bili u jednoj situaciji gde je kriminalizacija naše politike, ekonomije, društva u celini, jako mnogo nagrizala naše društvo. Setimo se onih raznih praksi koje su tada postojale, uvozno-izvoznih kreditnih dozvola, itd. gde je država kontinuirano uticala na posebno okruženje i na ono što su zapravo centri finansijskih moći. Uticaji bogatih i moćnih na političke stranke nastaju i zbog toga što mi nemamo stvarno tržišne uslove u kojima privredni subjekti posluju i mi moramo da se, uz borbu za unapređenje zakona o političkim strankama, borimo isto tako i za stvaranje boljih političkih uslova, boljih tržišnih uslova, boljeg poslovnog udruženja, jer ukoliko država utiče na poslovne odluke, na privredu u velikoj meri, onda se stvara osnova za tu spregu između politike i ekonomije, odnosno finansijskih moći.
Mislim da je vrlo važno da to razumemo i da građani to razumeju, da politički pluralizam, sa jedne strane, traži ekonomski pluralizam i da moramo podržati stvaranje jedne mreže aktivnog preduzetništva, malih i srednjih preduzeća, jer to je ono što razvija i politički pluralizam i ako hoćete diversifikuje izvore finansiranja političkih partija.
Sve mehanizme koje ovaj zakon predviđa, mislim da značajno doprinosi suzbijanju korupcije u Srbiji i ovo nije jedini zakon koji može proizvesti efekat suzbijanja korupcije, ali zajedno sa drugim zakonima i sa jednom mrežom institucija koje postoje i čija je nadležnost borba protiv korupcije ovaj efekat se može postići. Ključno je pitanje, kako će se zakon primenjivati i moje je ubeđenje da je mnogo više potrebno obratiti pažnju na to kako sprečiti prekršaje, nego kako ćemo same kazne definisati, iako su one ovim zakonom postavljene na vrlo rigorozan način.
Mislim da je, takođe, važno da postoji jedna povećana unutarstranačka finansijska disciplina i naročito disciplina lokalnih, opštinskih organa svake stranke.
Mislim da će za uspeh u primeni ovog zakona od suštinskog značaja biti i naša posvećenost demokratiji i naše razumevanje da samo svojim primerom i ličnim i primerom političke stranke, čiji smo članovi, možemo doprineti da se pre svega ponovo izgradi jedno poverenje i unapredi poverenje preko političkih partija i da zajedno doprinesemo izgradnji jednog političkog sistema koji je transparentan, efikasan i moderan. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloš Radulović.

Ostalo mi je malo vremena da kažem sve primedbe koje Poslanička grupa DSS ima na ovaj zakon.
Vladajuća većina je odlaganje ovog zakona pravdala potrebom da se stvore uslovi, da se na javnom slušanju iznesu primedbe na ovaj zakon od strane učesnika tog javnog slušanja. Nisam stekao utisak da je bilo šta od tih primedbi ugrađeno u postojeći tekst zakona, iako je i među samim učesnicima slušanja, kako iz vladajuće većine, tako i među članovima Radne grupe koja je radila na izradi Predloga ovog zakona, bilo očigledno da oko nekih pitanja postoje razlike, nedoumice, pa i mišljenja da je Predlog zakona o finansiranju političkih stranaka nedorečen.
Premijer Cvetković se tada obratio prisutnima i rekao da je finansiranje političkih stranaka i drugih političkih subjekata u svim demokratskim državama jedno od centralnih pitanja, s obzirom na to da bez uvida javnosti u način finansiranja nije moguće uspostaviti kontrolu nad radom političkih stranaka. Takođe, bez kontrole javnosti nije moguće sprečiti uticaj neformalnih centara moći, pre svega, lica koja raspolažu velikim finansijskim sredstvima, tako da mogu na neprimeren način da utiču na donošenje političkih odluka.
Što se tiče neformalnih centara moći, o kojima je govorio premijer Cvetković, smatram da rešenja data u članu 9. stvaraju priličan prostor za njihov uticaj. U članu 9. stav 2. doslovce stoji: „Prilog su i krediti, zajmovi i druge usluge banaka i drugih finansijskih organizacija dati pod uslovima koji odstupaju od tržišnih, kao i otpis dugova.”
Osnovno pitanje koje se ovde nameće je, šta je to što davaoca priloga podstiče da pod tako povoljnim uslovima daje kredit ili zajam, pa čak i na tako data sredstva i otpiše. Da li je upravo to način tzv. neformalnih centara moći, raznih tajkuna, interesnih grupa da ostvaruju uticaje na političke subjekte i tako politički subjekti postupe upravo suprotno od onoga o čemu je govorio premijer Cvetković.
Uopšte uzev, osnovni problem koji je postojao i po ranijem zakonu nije rešen ni ovim predlogom zakona.
Naime, i ovaj se bavi isključivo sticanjem prihoda, ali ne i rashodima političkog subjekta. Ovim zakonom je dato da do nemerljivih visina u apsolutnom iznosu politički subjekti mogu da prikupe sredstva i ulože ih u izbornu kampanju, ali istovremeno zakon nikako nije dao mogućnost ravnopravnog tretmana političkih subjekata i kontrole načina trošenja novca u izbornoj kampanji.
Tu pre svega mislim na medije i na primedbe koje je veliki broj poslanika danas istaklo i nema ni po jednom zakonu, Zakonu o radio difuziji ni po Zakonu o medijima, pa čak ni po Zakonu o izboru narodnih poslanika, samo se deklarativno kaže, ali se tačno ne precizira, koji su to uslovi i koliki je to maksimum koji neki politički subjekat može da ima u izbornoj kampanji.
Mislim da su to veliki propusti ovog zakona, navešću primer Slovačke i Češke, gde je besplatno oglašavanje u medijima svih političkih subjekata u toku izborne kampanje i da je to jedini način da se zaustavi nenormalno i neograničeno trošenje novca.
DSS dala je veliki broj amandmana, a o njima ćemo raspravljati kada budu došli na red. Ono što bih na kraju rekao, i sami učesnici u ovoj diskusiji iz Radne grupe, a tu mislim na Vukovića i na Zorana Stojiljkovića, kada se ovde razgovaralo o ovom zakonu prilikom javnog slušanja, rekli su da su mnoge odluke plod u suštini trulih kompromisa i da su se oni poveli za mišljenjem većine, iako ta rešenja nisu adekvatna. Hvala. (Aplauz)

Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.