Poštovane dame i gospodo, otvaram sednicu Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 109 narodnih poslanika.
Da bismo tačno utvrdili kvorum, molim da ubacite kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutan 101 narodni poslanik, odnosno da nas je prisutno više od nas 84, pa ima uslova za rad.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 286. Poslovnika. (Da)
Gospodin Riza Halimi.

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, u policijskoj stanici u Preševu prošle nedelje, 31. maja, saslušan je predsednik Odbora za ljudska prava Belzim Kamberi. On je tom prilikom ispitivan na temu postavljanja bilborda, tokom uredno prijavljenog protestnog skupa, u vezi poznatog problema nepriznavanja diploma Prištinskog univerziteta. Ovaj informativni razgovor u policiji obavljen je na osnovu pokrenutog postupka za krivično delo povrede ugleda, zbog rasne, verske, nacionalne i druge pripadnosti, od strane Osnovnog tužilaštva u Vranju.
Upravo, zbog tog famoznog bilborda, u kojem je pisalo da je –na Pravnom fakultetu Univerziteta „5. oktobar” u Beogradu, student Milan Marković dobio opštu ocenu 10 za nepoštovanje ljudskih prava građana Preševa, Bujanovca i Medveđe.
(Predsednik: Dame i gospodo narodni poslanici, uopšte ne čujemo gospodina Halimija. Ja vas molim, da…)
Nakon medijske aktuelizacije ovog slučaja, ministar Marković je izjavio da ga ta rečenica ne vređa i da ne želi da se ovaj postupak vodi. Onda se s pravom postavlja pitanje – ako ministar nije uvređen, što se uostalom potvrđuje i činjenicom da krivični postupak nije pokrenut njegovom privatnom tužbom, ko je onda zadužen, u okviru tužilaštva i po kom zakonskom osnovu, da procenjuje navodnu povredu ugleda javne ličnosti, u ovom slučaju ministra za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu?
Takođe, postavlja se pitanje – po kom osnovu se smatra kao povreda ugleda javna kritika upućena ministru Markoviću, koji je ujedno i predsednik Koordinacionog tela, zbog nerešavanja pomenutog veoma osetljivog problema diploma, koje ima za posledicu uskraćivanje prava na rad mladim Albancima ovog područja? Ako se pokreće krivični postupak protiv predsednika Odbora za ljudska prava, koji, kao prva nevladina organizacija, već 12 godina uspešno radi u ovoj oblasti i za taj rad ima niz domaćih i međunarodnih priznanja, onda je to veoma jasna poruka drugima da ne smeju da kritikuju državne institucije, pa ni Koordinaciono telo, koje je Vladin organ za Preševo, Bujanovac i Medveđu, pa čak i kada se Koordinaciono telo neovlašćeno drastično meša u zakonske kompetencije lokalnih vlasti, pa i Nacionalnog saveta Albanaca.
Zapravo, ova drastična inkriminacija ukazuje na diskriminaciju, koja, nažalost, još uvek postoji u ovoj državi, jeste samo vrhunac prakse koja se čitavo vreme odvija preko prakse Osnovnog i Višeg tužilaštva u Vranju.
Naime, već sam preko poslaničkih pitanja tražio objašnjenja, prvo, za pokrenut krivični postupak protiv novinara TV „Bujanovac”, zbog izveštavanja sa jednog manifestacionog skupa u Bujanovcu, a zatim, drugo, i za krivični postupak protiv lekara „Doma zdravlja” u Bujanovcu, zbog optužbi da su vakcinisali decu za koju je navodno neizvesno da li su rođena u kućnim uslovima ili u porodilištima Kosova.
Bujanovački lekari su optuženi da su oštetili državu za iznos koji je primalo nekoliko porodica iz Bujanovca preko dečijeg dodatka za njihovu rođenu decu.
Ostvarivanje dečijeg dodatka, vakcinacija odojčadi, sloboda izražavanja i informisanja, kao i osnovano pravo na rad, zbog čega je i održan protestni skup, na kojem je istaknut diskriminisani bilbord, pripadaju korpusu osnovnih ljudskih prava, koji se, nažalost, još uvek ne ostvaruju na ovom području. Rešenje ovih problema sigurno se ne može postići preko navedenih krivičnih procedura Tužilaštva u Vranju.
(Predsednik: Vreme.)
Zapravo, ova životna pitanja mogu se rešiti samo kroz demokratski postupak.
(Predsednik: Gospodine Halimi, vreme.)
Zato postavljam pitanje, da li će neko da preduzme odgovarajuće mere da se spreči dalja destruktivna aktivnost Tužilaštva u Vranju? (Čuje se jedan aplauz)

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Moje pitanje upućujem Vladi Republike Srbije i Ministarstvu odbrane Republike Srbije. Od 13. do 15. juna u Beogradu se održava Strategijska vojna konferencija za partnere, koju organizuje Savezna komanda za transformaciju NATO-pakta. Održavanje ove konferencije u Beogradu je za DSS neprihvatljivo, zbog nekoliko vrlo spornih, problematičnih pitanja.
Prvo, Republika Srbija je Rezolucijom koja je doneta u Narodnoj skupštini vojno neutralna država i zaista je neprihvatljivo i neobjašnjivo da mi bivamo domaćini jednog skupa koji organizuje jedna od dve najvažnije savezničke komande za transformaciju i to u Beogradu, pod odlukom da smo vojno neutralni. Ovakva odluka jeste faktički izlazak iz vojne neutralnosti, jer smo mi jedina država koja u procesu Partnerstva za mir nije rekla da ima nameru da stupi u NATO-pakt, nego formalno želimo da ostanemo vojno neutralni.
Druga sporna stvar jeste tema o kojoj će se raspravljati. Navedeno je – nakon Lisabona, sprovođenje transformacije. Na Samitu NATO-pakta u Lisabonu u Strategiji NATO-pakta i u Deklaraciji koja je tamo doneta utvrđeno je niz pitanja koja se direktno tiču teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije i našeg nacionalnog interesa. Tamo NATO-pakt direktno govori da je podržavao obuku „kosovskih bezbednosnih snaga” i da je zahvaljujući toj podršci na Kosovu uspostavljen mir, sigurnost, kako se tamo kaže, za pripadnike etničkih manjina. Dalje, u tom dokumentu, ni na jednom mestu, ne poziva se nijedna zemlja da podrži suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, kojoj je to ugroženo, ali se traži podrška za suverenitet i teritorijalni integritet svih onih zemalja koje imaju sporna teritorijalna pitanja i nerešene probleme, počevši od Moldavije, od Gruzije, od Jermenije, itd.
Ovaj dokument pozdravlja opredeljenost Republike Srbije za evroatlantske integracije i definiše novu ulogu NATO-pakta kao nekog ko će intervenisati, kako se kaže, izvan svojih granica, kada proceni da su njegovi interesi ugroženi, a rukovodeći se iskustvom intervencija na zapadnom Balkanu. E, o tim stavovima treba da se raspravlja usred Beograda i da Beograd tome da podršku.
I nadasve, NATO-pakt je, kao vojni savez, bombardovao Republiku Srbiju, naneo ogromne ljudske žrtve i materijalnu štetu i ovaj događaj treba u stvari da pošalje poruku da je to sve zaboravljeno, da su „oni nama oprostili što su nas bombardovali” i da idemo dalje. Možda je ova vlast zaboravila, ali građani Srbije sigurno nisu! Ove tri važne i sporne tačke razmimoilaženja između nas i NATO-pakta nikako ne mogu biti nešto preko čega treba preći i pristati da jedna vojno neutralna država bude domaćin ovakvog skupa.
Zato postavljam pitanje Vladi i ministarstvu – zašto se krši Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije po kojoj je Srbija vojno neutralna zemlja?!
Drugo pitanje, zašto se produbljuju odnosi sa ovim vojnim savezom u situaciji kada on svojim delovanjem i svojim politikama direktno narušava teritorijalni integritet Republike Srbije i ugrožava naše vitalne i nacionalne interese?!
Ovo je događaj koji niko u Srbiji neće podržati, ovo je događaj koji vređa sve one koji su pretrpeli štetu i koji su pretrpeli patnje za vreme bombardovanja. Najbolje bi bilo da se to odloži, ali, u svakom slučaju, teško da može da se očekuje takva jedna odluka od ove vlasti, koja, jedino, što radi, jeste da Srbiju, sigurno, gura u NATO-pakt. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Marija Bugarčić.

Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege, htela bih da postavim pitanje ministru zdravlja.
Ovaj problem datira još iz 2006. godine, stupanjem na snagu Zakona o zdravstvenom osiguranju. Studenti Beogradskog univerziteta su sakupili blizu 15.000 potpisa za peticiju da se izmeni Zakon o zdravstvenom osiguranju. Od 2006. godine počela je borba studenata i stomatologa sa Studentske poliklinike, slati su dopisi i predsedniku Republike, i nadležnom ministru i Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje sa istim zahtevom – da se studentima ukine participacija na stomatološke usluge.
Poliklinike u Beogradu, u Novom Sadu i Nišu postale su prazne, jer studenti nemaju sredstava da plaćaju ovu vrstu usluga. Ova pojava je izazvala dalekosežne posledice, stomatolozi su poniženi, studenti su očajni. Apsurdno je da u jednoj zemlji istu cenu plaćaju i studenti i obični građani za istu vrstu usluge. Trenutno stanje je da studenti sve manje dolaze u studentske poliklinike, da sve više pate od bolesti zuba. Najčešće dolaze kada je već kasno i kada mora da dođe do vađenja.
Postavljam pitanje – gde to vodi ovu zemlju, da li intelektualna elita ovog društva treba da bude krezava da bi ovo društvo i ova država preduzela neke mere?
Ukinuta su savetovališta za mlade u studentskim poliklinikama, naplata stomatoloških usluga je trenutno stanje u Srbiji i opet dolazimo do načela jednakih šansi koje toliko pominjemo ovih dana u Zakonu. To načelo je skandalozno, jer će se lečiti studenti koji budu imali novac, a studenti koji ne budu imali novac neće se lečiti. Stomatolozi, njih oko 15 u Studentskoj poliklinici u Beogradu, četiri u Novom Sadu, sedam u Nišu, postali su socijalni slučajevi, jer oni platu primaju isključivo od realizacije, tj. od učinka.
Što se tiče uporednog prava i okolnih zemalja, u Hrvatskoj, u BiH, drugačije je stanje. Ova vrsta usluga se studentima ne naplaćuje. Pre godinu i po dana je ovim studentima rečeno iz nadležnog ministarstva da je došlo do propusta.
Moje konkretno pitanje za resornog ministra glasi – da li će da uputi u parlament izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju i oslobodi studente od plaćanja stomatoloških usluga, pre svega da ih oslobodi od poniženja i bola koji trpe, a stomatolozima da omogući normalan rad i da mi kao društvo jednom počnemo da brinemo o mladima? I, kao što je rekao Pikaso – ko hoće nešto da učini, nađe način, ko neće, nađe opravdanje. Hvala.

Zahvaljujem.
Dajem reč narodnom poslaniku Jovanu Damjanoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, želim samo da skrenem pažnju određenim institucijama da se u poslednje vreme pojavljuju česti napadi na romsku nacionalnost. Mi imamo u poslednje vreme napade na Rome u Požegi, Čačku, Knjaževcu, Zrenjaninu, Banatskom Karađorđevu i Beogradu. Znam da su to pojedinci. To ne može, kao što neki pišu, biti rasizam. Srbija nikada nije bila rasistička zemlja.
Zato apelujem i molim institucije, osobito MUP Republike Srbije, jer imamo vrlo sposobno Ministarstvo, da spreči ovakve napade. Ali, ako se desi još ovakvih napada, onda će to stvarno otići u nekom drugom pravcu, pa nećemo moći tako da govorimo.
Ovaj parlament je doneo prvi zakon o antidiskriminaciji. Verujem da ovo nije Srbija, ovo su pojedinci koji žele destabilizaciju Srbije i njen ulazak u EU i koji žele da spreče demokratizaciju Srbije, koja je već započela. Ali, to me ne zabrinjava toliko spolja koliko sam malo iznenađen sa određenim narodnim poslanikom, koji je ovde u parlamentu, koga izuzetno cenim i poštujem, pre neko veče u emisiji „Upitnik”, gospodin Velja Ilić, ne znam odakle mu to, govori o nekoj poslastičarnici, nekoj trgovini i o glasanju.
Ja sam narodni poslanik i glasam po svojoj etici, po svom moralu, po svom ubeđenju! Niko meni nije ni ponudio pare, niti sam tražio, niti ću ikada to činiti, niti je ko meni davao opremu za poslastičarnicu! To sam činio i radio, jer sam digao dva kredita koja plaćam ovoj državi mesečno oko 100 hiljada dinara. I, ne treba tako da se daje etiketa jednom predstavniku romske zajednice ovde u parlamentu od pojedinaca, jer to ne odgovara činjenicama, niti istini, a svi znamo kakva je bila haranga pre nekoliko meseci, kada je žuta štampa pisala o meni!
Uskoro ću izneti odluke i presude određenih pravosudnih organa koje su donete u moju korist, jer je to sve bilo laž i neistina na račun mene i romske zajednice. Hvala lepo. (Aplauz)

Narodni poslanik Velimir Ilić.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da postavim pitanje Vladi Republike Srbije, premijeru – zašto se više, posle tri godine ove vlade, evo, sada je i četvrta godina, manipuliše jednim problemom i stalno se pominje u svim mogućim medijima, u svim javnim nastupima ljudi iz vladajuće koalicije, da bi sve moglo da se radi u Srbiji, ali da nema projekata, da prethodne vlade nisu uradile projektnu dokumentaciju, na primer, za „koridore”?
Nije tačno da nema projekata. Projekti su urađeni. U ovom parlamentu je bila koncesija „Niš – Dimitrovgrad”, nije mogla da bude koncesija „Niš – Dimitrovgrad” na javnom tenderu, s obzirom na to da je to neprofitabilan posao i niko se nije javio na taj tender, a da nema projektne dokumentacije. „Horgoš – Požega” je isto bio međunarodni javni tender i javili su se najveći svetski giganti za tu koncesiju, i nemoguće je da nije urađena projektna dokumentacija. Isto tako za „Obilaznicu” oko Beograd, isto tako „Beška – Novi Sad” i niz drugih projekata koji su kompletno urađeni, ispitivanja završena, urađeni idejni projekti, geomehanička ispitivanja, geodezija, itd, sve je završeno, obeleženi koridori itd.
Međutim, sada se pojavljuju privatne firme u koje su prešli čelni ljudi iz nekadašnjih preduzeća i Direkcije za puteve, pokrali dokumentaciju i projekte i preneli u privatne kuće koje se bave izradom projekata, pa se sada javljaju na tenderima da te iste projekte ponude na nekim tenderima koje traže da se objave.
Tražim odgovor na pitanje – kako je moguće da Vlada Republike Srbije ne zna da su projekti urađeni, ako su Građevinski fakultet i Arhitektonski fakultet uradili reviziju projektne dokumentacije, postoje o tome i ugovori i tome slično? Molim vas da se to razreši i da se jednom zasvagda prekine. I da se ne priča više priča – mi imamo pare, a nemamo projekte. Nije tačno! Imamo projekte, koji su, nažalost, negde sklonjeni, ali nemamo pare da radimo izvođački deo projekata. Tačno je da nisu urađeni izvođački projekti, ali izvođački projekti se rade tek kada se dobije projektna dokumentacija i kada se odredi izvođač na tenderu. Onda on radi postupno, deonicu po deonicu projektne dokumentacije, zavisi od same tehnologije koju će izvođač primeniti na određenim delovima, kao što su nadvožnjaci, tuneli, podvožnjaci, mostovi i tako dalje, on će to sam isprojektovati.
Prema tome, projekti postoje, projekti su ostali, projekti su sklonjeni i sada neke privatne kuće čiji su direktori ljudi koji su bili direktori i u prethodnih nekoliko generacija, a neki od tih direktora, koji su sada prešli u privatni sektor, jeste iz vladajuće koalicije, pa sada nude projektnu dokumentaciju da se radi ponovo, što nije nimalo opravdano.
Zamolio bih resorne ministre, a i samog premijera, da preduzmu određene korake, da vide da li su određene institucije uradile reviziju projektne dokumentacije, da li je urađena projektna dokumentacija i gde se ta projekta dokumentacija nalazi?