Zahvaljujem, dame i gospodo, propis koji je pred nama, odnosno Predlog zakona o finansiranju političkih stranaka, odnosno aktivnosti, u stvari se bavi regulacijama i propisivanjem pravila u jednom od najvažnijih polja sloboda koje je  propisao naš Ustav i 2006. godine i 1990. godine. Prema tome, radi se o političkim slobodama.
Kada govorim o političkim slobodama, možda zvuči paradoksalno da treba da govorimo o regulacijama političkih sloboda, ali ljudi po prirodi stvari ne postupaju dobro ni po savesti, ni po najbolji mogući način, ljudima su potrebne regulacije i za polje političkih sloboda, da bi svima bilo sasvim jasno predstavljeno na koji način ćemo svi mi učestvovati u tom osvojenom prostoru Ustavom zapisano. Dakle, na koji način organizujemo, na koji način se udružujemo, na koji način se povezujemo i na koji način finansiramo političke aktivnosti.
Polje političkih sloboda je povezano sa poljem slobode govora i polja opštih sloboda, odnosno ljudskih i građanskih prava i zato je važno podsetiti se zašto je debata o Zakonu o finansiranju političkih stranaka tako važna i koji je društveni i istorijski kontekst u kojem danas raspravljamo o Zakonu o finansiranju političkih stranaka. Zakon koji je sada na snazi, donet je 2003. godine, upravo zato da bi se regulisao rad u polju političkih sloboda jednog višepartijskog društva koje je tek gradilo svoje institucije i način na koji političke stranke imaju položaj u svim institucijama.
Praksa je pokazala da je sasvim očito da taj zakon treba menjati, da određene mere treba potpuno promeniti, od njih odustati, kao što je mera da Odbor za finansije i Republička izborna komisija vode računa o ispravnom trošenju i raspolaganju javnim novcem od strane političkih stranaka, pa do detalja na koji način se finansiraju izborne kampanje.
Tokom jednopartijskog društva, kojeg se mnogi od nas sećaju sa nostalgijom, važno je setiti se da je to istovremeno i društvo bez političkih sloboda i da to nije bilo vreme u kojem smo mogli na bilo koji način postaviti pitanja o polju političke slobode, o tome kako se i na koji način, iz kojih izvora finansirao, prvo Savez komunista federalne države, pa onda republika i pokrajina ili, pre Saveza komunista Jugoslavije, Komunistička partija Jugoslavije. Zašto se onda ipak sa nostalgijom sećamo tog vremena? Zbog toga što se sećamo dobrog istovremeno, dakle, sećamo se bezbrižnosti i ne zanima nas iz kojih razloga smo imali to osećanje bezbrižnosti, a zaboravili smo da nije bilo polja političke slobode, a da nije bilo ni polja kontrole raspolaganja javnim novcem od onih koji su se udruživali u političku partiju, odnosno stranku.
I šta je naš predlog? Da ne zaboravimo da je težnja za bezbrižnošću kojeg se sećamo sa nostalgijom – dobra, ali da je sada postignemo tako što ćemo sasvim jasno znati koja su pravila udruživanja u političke partije i na koji način svaka politička partija, svaka stranka raspolaže javnim novcem.
Zakon koji je pred nama bio je na javnom slušanju, na javnoj raspravi, pretrpeo je mnoge izmene, imao je dobar put donošenja zakona, jer je rađen u sastavu Radne grupe u kojoj su učestvovali i ministarstvo, u kojoj su učestvovali predstavnici političkih stranaka i pred nama je još uvek za debatu i za podnošenje amandmana. Podnela sam 10 amandmana, kojima sam pokušala da preciziram odredbe u raznim članovima ovog zakona, o njima ću više govoriti u raspravi u pojedinostima. Samo da napomenem da se amandmani odnose na neke od članova kojima se definiše jemstvo. I dobro je znati šta je institut jemstva kod Predloga zakona o finansiranju političkih aktivnosti i zašto je on dobar.
Zato što se traži od političke stranke da na zakonom propisan način prikupi sredstva i da ta sredstva položi kao jemstvo ukoliko želi da učestvuje u političkom polju slobode koje se zove – izbori za bilo koji nivo vlasti i da time garantuje da zaista misle ozbiljno, a ne da su tu zato što su napravljeni bez osnovnog programa, ideologije ili bez članstva, ili bez legalnih izvora prihoda.
Potrebno je precizirati i pretresti podnete amandmane od strane raznih narodnih poslanika, vidim da će ovaj deo zakona, članova od 20. do 26. iziskivati i rad matičnog odbora i moguć je jedan zajednički amandman kojim bi nedvosmisleno precizirali šta je institut jemstva, na koji način se podnosi, u kom trenutku, ko može da raspolaže jemstvom i da li ili ne onaj koji želi da se takmiči u izborima, a ne želi da raspolaže sredstvima od 20% od ukupnog iznosa namenjenih izborima, da li može posle izbora da koristiti i onih 80%.
Drugi član na koji sam podnela amandman jeste preciziranje člana zakona koji govori o odnosu Agencije za borbu protiv korupcije i DRI, zbog toga što je i o tome bilo rasprave u javnosti, da li može jedno regulatorno telo da zakonom u kojem propisuje sopstvene nadležnosti, kojim mi propisujemo nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije, da se tim istim zakonom propisuju obaveze za drugo regulatorno telo koje već ima definisane svoje nadležnosti Zakonom o DRI. To je bila moja intervencija, da sve što se čini treba da bude u skladu sa Zakonom o DRI.
Na kraju, član 38, na koji tehničkom omaškom nisam podnela amandman, ali, srećom, podnele su kolege iz Poslaničke grupe DSS i kolega narodni poslanik Sreto Perić iz Poslaničke grupe SRS. Naime, u članu 38. u poslednjem stavu, koji definiše krivično delo, odnosno kaznene odredbe, kaže se: „Za postupanje u predmetima krivičnog dela iz st. 1. i 2. ovog člana nadležno je Tužilaštvo za organizovani kriminal, odnosno Posebno odeljenje nadležnog suda, koje postupa u krivičnim delima organizovanog kriminala.”
Tražiću, pokušati pregovorima sa članovima sopstvene poslaničke grupe, dakle, i DS i Poslaničke grupe ZES, da postignem saglasnost da prihvatimo amandman kolege Srete Perića, koji traži da se ovaj stav briše iz člana 38, iz mnogo razloga. Prvo, što je propisivanje dela za Tužilaštvo za organizovani kriminal diskutabilno sa stanovišta zakona koji postoji za Tužilaštvo za organizovani kriminal, kao i za posebno odeljenje nadležnog suda. Ali je meni je važnije što je, ko god da je iz Radne grupe tražio da se unese ovaj stav u član 38, što ga je uneo sa predrasudom da je jedino što se može desiti u krivičnim delima, tokom finansiranja političkih stranaka, organizovani kriminal. To je duboka predrasuda onoga ko smatra da Tužilaštvo za organizovani kriminal mora da bude nadležno, osim što, da se našalim sa teorijom zavera, može da se čita kao i namera da se oni proglase nenadležnima. Ni jedno ni drugo nije dobro i zato smatram da ovaj stav treba brisati.
Za kraj, polje slobode, koje god da je polje slobode, jeste nešto što propisima treba vrlo pažljivo regulisati, što svakim propisom treba propisati vrlo jasno dokle se prostire polje naše slobode, samo do polja slobode onog drugog i što je potrebno da razgovorom o Predlogu zakona o političkim aktivnostima stupimo u dijalog sa građanima Srbije koji o tome da se bude član političke stranke imaju mahom negativan stav. Čak se uvrežilo u dijalogu da kad neko hoće da vam kaže da je pošteno i čestito stvorenje i da je dobra osoba i da je stručna, onda kaže „nisam član nijedne političke stranke”. To nije stvar kojom treba biti ponosan, to je polje političke slobode u koje se ulazi slobodnom voljom.
Opažanje da je članstvo u političkim strankama i da su političke stranke u celini nekakvo mesto koje je izvor korupcija, osim što je pogrešno, neobjašnjivo je. Kada gledate u istraživanjima, kada pitate građane, onda oni navedu institucije, jer opažaju korupciju, jer su žrtve korupcije ili su deo korupcije, pa navode zdravstvo, navode policiju i navode političke stranke. Zašto je to paradoks? Zato što, kada ih detaljno pitate: a, da li ti imaš iskustvo korupcije sa političkom strankom? Nemaju. A, zašto onda smatraš da su političke stranke leglo korupcije? Zato što su nedovoljno jasno političke stranke odgovorne za sve ostalo, dakle, i za zdravstvo, i za policiju, i za sudstvo, za sva ona mesta gde oni iskustveno imaju korupciju.
To je tema za dijalog između nas koji se slobodnom voljom udružujemo u političke stranke, koji želimo da se donese dobar zakon o finansiranju političkih aktivnosti, da bi bilo potpuno jasno za šta se izdvaja javni novac iz budžeta za finansiranje političkih stranaka.
Ovde je bilo i nekoliko natuknica i nedoumica o tome zašto se određuje procenat od rashodne strane budžeta za finansiranje političkih stranaka. Pa, ne može od prihodne. Tu se malo i mi izgubimo, na koji način možete da kažete da ćete plaćati političke stranke iz prihodne strane budžeta. Ne može, morate iz rashodne, pa prema tome određujete i procenat od rashodne strane budžeta. Volela bih da svi mi koji učestvujemo u političkom životu i koji volimo da budemo u polju slobode koju organizuju propisi političkog angažovanja, da pokušamo da odvojimo kada kritikom onog drugog ugrožavamo ukupno polje slobode u kojem i sami delujemo kao političke stranke: uvek kritikovati personalno, uvek personalizovati kritiku, ali ne dovoditi u sumnju da smo sposobni, da umemo i želimo da na dobar način ovim propisom uredimo polje političke slobode sa prethodnim zakonima koji govore o organizovanju, udruživanju, a sada sa ovim koji govori o finansiranju političkih aktivnosti.
Digresija kada je u pitanju polje slobode jeste neminovna, pošto je u toku javna rasprava o još jednom nacrtu zakona, odnosno Nacrtu zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, izuzetno jako važan nacrt zakona. Javna rasprava o tom nacrtu traje do 18. juna i zamolila bih sve svoje kolege da se uključe u debatu o najboljim mogućim rešenjima za Predlog zakona o referenduma i o Narodnoj inicijativi, sa željom da to bude prvi zakon u kojem ćemo uvesti sve ono što već imamo u propisima kao internet, ili „i” ili „e” Srbiju, uvodeći „e” potpis za građane Srbije i tako šireći polje političke slobode.
Zbog toga vezujem zakon koji je u javnoj raspravi, pohvaljujući naravno što rasprava postoji, kao i kod ovog zakona, ali molim da gledamo da ako umemo i možemo i imamo pred sobom sredstva kojima možemo proširiti polja sloboda za ljude, da to onda učinimo sada na primeru sledećeg zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, jer je to isto jedna vrsta političke aktivnosti građana, koja je Ustavom određena i da im to olakšamo debatujući ovde o primeni elektronskog potpisa, jer imamo Zakon o elektronskom potpisu.
Nije nemoguće da će ta vrsta mehanizma, dakle, internet, elektronski potpis, kvalifikovani, biti moguć i u primeni zakona koji govore o organizovanju političkih stranaka ili o organizovanju izbora. Na taj način menjamo društvo čineći onima za koje radimo dostupnim polje slobode za koje smo odgovorni da ga održimo i unapredimo, zato da bismo bili što sličniji normalnim razvijenim zemljama, gde se zna da sloboda jednom dopire tamo gde se završava sloboda drugog. Hvala vam. (Aplauz)

Zahvaljujem. Dajem reč narodnoj poslanici Zlati Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani građani Srbije, Nova Srbija je već jasno iznela svoj stav da smo za donošenje ovakvog zakona, da smo za uređenje svih pravila, kada je u pitanju finansiranje svih političkih aktivnosti, koje su osnov da Srbiju uvedemo u jedan moderan svet o kakvom svi sanjamo i kakvom svi težimo.
Mi smo kao poslanička grupa podneli 15 amandmana na zakon koji ima 47 članova, što znači da smo na, oko, 30% zakonskih članova imali primedbe i kao što je već rekao zamenik šefa moje poslaničke grupe, mi smo poslanička grupa koja procentualno ima najviše usvojenih amandmana, što govori o tome da zaista dobronamerno pristupamo svakom zakonskom predlogu i pozdravljamo razumevanje na koje pri tome nailazimo kod određenih ministara, pa se nadamo da će tako biti i u ovom slučaju, jer zaista ovo jeste korak bliže ka uređenju pravila o utrošku sredstava u političkim aktivnostima, na koje su građani Srbije posebno i sa pravom osetljivi.
Sam zakonski predlog ima mnogo prednosti, a smatramo da ima i dosta manjkavosti, koje se pri usvajanju amandmana mogu u velikom broju otkloniti. Ono što nije problem donošenja i primene zakona u Srbiji, problem je uvek, ono kako se kod nas u žargonu kaže „pronalaženje rupa u zakonu”. Mi smo se malo više možda fokusirali upravo na to da pogledamo gde bi mogle te rupe u zakonu da budu i na šta bi trebalo skrenuti pažnju predlagaču zakona da bude dovoljno osetljiv, da bude sa dovoljno sluha za amandmane, za koje sam inače videla i da predstavnici vladajuće većine i predstavnici opozicije jednako ukazuju.
Osvrnuću se samo na nekoliko članova ovog zakona, na primer na član 8, koji bi trebalo pažljivije osmotriti i delimično popraviti, gde se govori o naplati članarine, pa kaže: „Član političke stranke dužan je da uplatu članarine vrši isključivo sa svog tekućeg računa.” To onda podrazumeva da građanin koji plaća članarinu 1.005 dinara mora da ima tekući račun. Uz sve dužno poštovanje želje da se prati svaki novac u Srbiji, posebno onaj koji se usmerava u političke stranke, mislim da će to biti pomalo nemoguće iz jednog drugog razloga – članovi stranke ne moraju da budu bogati ljudi. A, onda ćete reći da je to mala svota i da je to sasvim moguće i izvodljivo.
Prvo, članovi stranke ne moraju da imaju tekući račun, jer nisu obavezni po zakonu da imaju tekući račun, ne uslovljava im to članstvo u nekoj političkoj stranci. Možda im je to baš, zato što nemaju mogućnost da otvore tekući račun jer nemaju šta da primaju na njega, motiv da se aktiviraju u nekoj političkoj stranci i artikulišu svoje interese i potrebe, ali morate imati u vidu i to da građanin ne može zbog svoje članarine u političkoj stranci da otvara tekući račun, jer tekući račun, između ostalog, i košta. Da bi ga građanin imao samo da bi platio članarinu, a pri tome nema neki prihod, on će morati mnogo veću svotu godišnje da odvoji da bi taj tekući račun održavao.
To su neke stvari koje pomalo liče na nonsens, ali mislim da će se uz slušanje amandmana, odnosno u raspravi o pojedinostima neke stvari moći pojasniti i otkloniti.
Pa je onda i zanimljiv član 10. On je zakonski ispravan, ali ono što građanima Srbije treba objasniti, to je – član 10. tretira maksimalnu vrednost davanja političkom subjektu. Dakle: „Maksimalna vrednost davanja na godišnjem nivou, koje jedno fizičko lice može dati političkim subjektima za redovan rad, iznosi najviše 20 prosečnih mesečnih zarada.” Zaista je zanimljivo koje to fizičko lice koje ima interes da 20 prosečnih mesečnih zarada da jednoj političkoj stranci, a da pri tome to čini kao neko dobro delo, da ništa ne očekuje za uzvrat od te političke stranke i da to nije određena vrsta korupcije, da nije moguće prisustvo svih ostalih zloupotreba.
Drugi stav istog člana kaže: „Maksimalna vrednost davanja na godišnjem nivou, koje jedno pravno lice može dati političkim subjektima za redovan rad, iznosi najviše 200 prosečnih mesečnih zarada.” Pošto će se to objavljivati, biće vrlo zanimljivo videti ta pravna lica koja odvoje 200 prosečnih mesečnih zarada, a nisu javna preduzeća, a ti obično koji imaju 200 prosečnih mesečnih zarada tako da daju nekom političkom subjektu jesu oni koji imaju ozbiljan interes da tako daju, oni koji vrlo često svojim zaposlenima tih 200 redovnih zarada ne isplate ili ih bar ne isplate na vreme, i bojim se da oni time ostvaruju neki drugi kredit, neku drugu beneficiju, neki drugi posredan ili neposredan interes, jer oprostite, to je velika svota da bi je neko tek tako dao i opravdao kao želju da unaprede društvo, a pri tome stekao u ovom istom siromašnom društvu u kome smo svedoci svih onih neuspelih privatizacija i svega onoga što se desilo i svih ovih obespravljenih i unesrećenih ljudi, i onih koji su u javnim kuhinjama svakodnevno, teško je reći da neko to čini baš tako iz nekog jako, jako vizionarskog stava.
Znate, vreme onih dobrotvora u Srbiji, onih zadužbinara izgleda da je davno ostalo iza nas. Mi se suočavamo sa nekim drugim ljudima koji drugačije pokazuju svoje statusne simbole, koji su do njih drugačije i drugačijim kvalitetima ili nekvalitetima i došli, koji bi možda da ne daju najviše 200 prosečnih mesečnih zarada, bili na nekom mestu koje bi im mnogo više priličilo. Ali, videćemo kako će to izgledati i ko će biti ti budući zadužbinari političkih aktivnosti u Srbiji, jer neka praksa i iskustvo prosečnog građanina Srbije kaže da nema baš ništa ovde besplatno, da najviše košta ono što je besplatno i da je „besplatan sir samo u mišolovci”, pa se bojim da će se i ovo skupo plaćati.
Naravno, zanimljivo je pogledati i onaj član koji se odnosi na zabranu finansiranja, odnosno ko sve ne sme da finansira političke stranke i tu je stavljeno dosta značajnih amandmana i o tome ćemo raspravljati. Staviću još jednu primedbu, čisto stručnu, ministru, ne mogu preko toga da pređem tek tako, mada ona suštinski ne utiče na duh zakona kao ove sve ostale. To je u članu 13. u stavu 1. gde kaže: „Zabranjeno je vršenje bilo kog oblika pritiska na pravna i fizička lica prilikom prikupljanja sredstava za političkog subjekta.”
Prema tome, sama rečenica je u redu. Što se tiče zakonodavno, mislim da je ona ispravna, u potpunosti je prihvatljiva za nas, samo ovo „za političkog subjekta”, molim vas, nepravilan je padežni oblik. „Političkom subjektu” – tako se kaže pravilno. Dakle, da ne bude još jedna nepismenost u našim zakonima. Zakoni ipak treba da vode računa i o tome da ne doprinose devastiranju svog maternjeg jezika.
Zatim smo imali primedbu, naravno, na ono o čemu se danas najviše govorilo, na izborno jemstvo. To je jedan od članova koji je ovde vrlo diskutabilan, zato što smatramo da bi se izborno jemstvo moralo mnogo detaljnije ovde rešiti. Osim toga, smatramo da ovo zadire u neka ustavna prava građana, jer, po Ustavu, svaki građanin ima pravo da bira i da bude biran. Prema tome, ima pravo da se kandiduje na izborima, ima pravo da bude politički subjekat i nekim drugim zakonima je već uređen način na koji mogu i grupe građana da učestvuju u izborima.
Zaboravili smo jednu stvar kod izbornog jemstva, ovde isključujemo, tražeći naravno da izborima pristupe samo oni koji mogu da polože novac u izbornom jemstvu, dakle, mi isključujemo sve one građane koji nemaju novac. Znači li to da nemaju pravo da se politički organizuju?
Zamislite u svakodnevnoj praksi ili u našoj političkoj praksi da se grupa siromašnih građana, koji su ostali bez ikakvih prihoda, organizuje i hoće da se pojave na izborima da bi mogli kao neki aktivno politički subjekti da ostvare neka svoja prava i da se u parlamentu bore za ta svoja prava, što je njihovo pravo i ustavna sloboda. Dakle, ovim političkim jemstvom zadiremo u neka prava građana koja treba drugačije urediti upravo ovim članom.
Povraćaj sredstava će, takođe, biti nešto čime ćemo se baviti u raspravi o pojedinostima i amandmanima koji se podnose na ovaj zakon.
Uloga Agencije za borbu protiv korupcije se, takođe, u nekoliko članova mora detaljnije odrediti, da ne bi došlo da Agencija bude u stvari jedan od restriktivnih aparata u borbi protiv opozicije, kako je to danas inače naglašeno, i da se pojedini članovi zakona moraju uskladiti već sa nekim drugim zakonima, odnosno ne mogu biti u suprotnosti sa nekim drugim zakonima, onda će dovesti do pogrešnog tumačenja, ili do zloupotrebe pri tumačenju.
Takođe, zagovornik sama se član 38, koji tretira kaznene odredbe, odnosno koji uvodi pojam krivičnog dela, preuredi. I, podržavam amandman koji je podnet, o kojem ćemo, takođe, raspravljati, da se ovaj poslednji stav koji govori o organizovanom kriminalu briše. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Narodno poslanik Tomislav Nikolić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, trudio sam se da u prvom delu ukažem na to šta u zakonu nije dobro i da ukažem na ono što bi većina, shvatajući našu dobru nameru, mogla da prihvati kako bi zakon bio mnogo bolji nego kako je zamišljen.
Postojao je i do sada zakon. Po tom zakonu, obavešteni smo od strane Agencije da je bilo nemoguće postupati i da čak neće ni da podnose prijave protiv učesnika na dopunskim lokalnim izborima zato što su shvatili da je nemoguće bilo finansirati posebno izborne kampanje u skladu sa onakvim odredbama zakona.
Ovaj zakon je, sudeći po onima koji su ga pisali, a to je Ministarstvo pravde, i sudeći po onome ko ga je u javnosti obrazlagao, a to je državni sekretar, isključivo, trebalo da bude represivni zakon.
Sama činjenica da je predviđeno da one koji se o ovaj zakon ogreše, pa makar i da ne prijave tu članarinu od hiljadu dinara, predviđeno da ih goni Specijalno tužilaštvo i da im se sudi pred Sudom za organizovani kriminal, očigledno je neko želeo da pokaže kako političke stranke vode sve sami kriminalci.
Čitava priča koju slušamo već skoro godinu dana o finansiranju političkih stranaka jeste ukazivanje prstom na one koji su u strankama najodgovorniji, kako su svi prodani pojedincima, interesnim grupama, odavno je prestalo da se govori da su prodani inostranstvu, to još samo nama naprednjacima bezumnici govore da smo se prodali te Englezima, te Amerikancima, nije važno ni kome, a želeo bih da ovo bude zakon po kome ćemo svi da se ponašamo, da to bude naš zakon, da se tiče svih nas i voleo bih da to bude zakon koga ćemo sa ponosom da ispunjavamo i obećavam da bi SNS prednjačila u tome.
Da bi to bio takav zakon potrebno je da ozbiljno razmislite i o amandmanima koje smo mi pisali i o amandmanima koje su pisale druge poslaničke grupe, da se ne jogunite, kao predlagači koji su, eto, godinu dana radili, pa našli savršeno rešenje. Nijedno rešenje nije savršeno. A, od opozicije ne očekujte da učestvuje u izradama predloga zakona, pošto potom ne bi bilo parlamentarne borbe. Da smo zajedno sa vama sačinili ovaj predlog zakona, pa ko bi se borio ovde, ovde bi se samo dizale ruke. Onda bi sedam ljudi odlučilo kako će da izgleda zakon ili 12, a svi ostali bismo dizali ruke. Mislim da je ovo ispravnije.
Vi koji smatrate da treba da bude donet ovaj zakon, vi ste njegov predlog uradili, zajedno, valjda, poslanici i predstavnici Vlade. Mi smatramo da takav zakon treba da postoji ali, takođe, smatramo da nije dobro urađen, da ima nejasnih rešenja, da ima nedorečenosti i da to sve može da bude otklonjeno.
Zbog toga, pošto već imate većinu, vama nisu potrebni glasovi za izglasavanje ovog zakona, bio vam je potreban glas razuma da vam ukažem na neke odredbe, pošto se ovim poslom neki od nas bavimo već 20 godina, stalno strepeći da ili nismo slučajno načinili neki potez koji nije u skladu sa zakonom ili da nas neko ne uhvati slučajno kako činimo neki potez koji nije u skladu sa zakonom, a i sami znate da smo ponekad bili prinuđeni da radimo i to. Uostalom, protiv skoro svih političkih stranaka se uvek pronašlo po nešto što su radile mimo lošeg zakona.
Ne kažem, nije baš loš zakon izgovor da bude povređen, ali nekako smo svi zbog toga imali neko pranje savesti u određenom periodu, u kampanjama koje traju po dva meseca, u kampanjama koje otpočne jedna vladajuća stranka, najčešće je to G17 plus, i vidite da je u igri ogroman novac, i vidite, odjednom su zakupljeni svi bilbordi i svi termini na televizijama, u takvim kampanjama da se ograničite na ono što vam zakon garantuje, a ono što garantuje zakon do sada to je bilo samo tih prvih 20%. Niko drugi nije mogao da zna da će da osvoji mandat pa da naknadno pet dana po proglašenju konačnih izbornih rezultata dobije novac koji je imao pravo da potroši pre dva meseca.
Ovaj zakon bi mogao da unese malo više reda, s tim što treba da se pogleda posebno u pogledu jemstva: ili ga izbrišite ili nas uputite u to koliki iznos sredstava treba da damo da bi nam lista bila proglašena! Uputite nas u to ko nam to daje potvrdu da smo dali jemstvo! Pa, nije moguće da RIK daje tu potvrdu. Ni ona se ne spominje ovde. Ne znam ko bi drugi mogao kada ona proglašava izbornu listu.
Nemojte da nas tretirate kao kriminalce zato što je idealna država koju vode političke stranke. Političke stranke da doteramo u red, u zakon, ali nikako protiv njih da se borimo kao kuge i pošasti, pošto ne valjaju društva u kojima ne deluju političke stranke i ne valjaju društva u kojima nema parlamenta, već parlament postane ili policijska stanica ili doušničko mesto, ili mašina za glasanje.
Mi ćemo potpuno da poštujemo ovaj zakon. Ne sviđa nam se to što ste ga zamislili kao zakon kojim može da bude sputana opoziciona borba i tu prvenstveno mislim na ulogu Agencije, koju dobija ovim zakonom, a nije predviđena kao takva, na ulogu da može da uđe u prostorije opozicione političke stranke kad god hoće, da traži šta god hoće i posebno da može u izbornoj kampanji da dan za danom provodi, da nas kontroliše kao da smo kriminalci i da smo dužni u roku od tri dana da joj sve dostavimo i odgovorimo, inače – šta? Inače –šta?! Kazniće nas Agencija, a mi u jeku izborne kampanje borimo se za svaki glas?
Šta može da nađe u toku izborne kampanje? Eno vam plakata na Slaviji, pokažite gde ste štampali i kako ste platili taj novac. Pa, hoćemo li u to da se pretvorimo? Mislim da nećemo. Mislim da ne treba i mislim da je sloboda političke borbe u tih mesec i po dana kampanje ono za šta smo se borili od kad postoji višestranački politički sistem u Srbiji. Nemojte to da sputavate ovakvim zakonima, pod maskom da želite da obezbedite legitimitet i legalitet u poslovanju političkih stranaka.
Nemojte da finansirate stranke po broju osvojenih glasova. Mi se borimo za mandate! Treba da se finansiraju mandati! Da svaki poslanik vredi istu količinu novca iz budžeta Republike Srbije. Jer iste obaveze imamo svi. Iste poslove svi obavljamo. Na isti način smo do mandata došli. Isti broj glasača po Dontovom principu je glasalo za svakog od nas da bismo postali poslanici.
Ne znam zašto vam je smetala odredba da se prema poslaničkim grupama finansije predviđene za finansiranje svakog poslanika pojedinačno uplaćuju poslaničkim grupama koje imaju te poslaničke, odborničke ili poslaničke mandate u Skupštini Vojvodine? Zašto je do te izmene došlo, nije se niko usudio da nam ovde objasni, zato što ministar Marković nije učestvovao u izradi zakona? Pročitao je obrazloženje, trebalo je da dođe onaj ko je učestvovao u izradi zakona, ko je zakon pisao, ko zna šta je hteo.
Bilo bi me sramota da moj državni sekretar istupi u javnosti i da kaže – nema izmena ovog zakona. Mislim da ni Bokasa nije predlagao zakone za koje bi govorio – ovi zakoni ne mogu da budu izmenjeni. Upoznajte ga da, ustavna odredba nigde ne garantuje jednom predlogu zakona da mora da bude usvojen u obliku u kome je predložen i da zbog toga i postoji višestranački sistem. Za vreme komunizma, sigurno su zakoni usvajani onako kako su i predlagani, ali smo, valjda, prevazišli komunizam i otišli u višestranački sistem.
Mi ćemo vam još neke primedbe izneti na ovaj predlog zakona. Voleo bih da možemo da saslušamo onoga ko je ove primedbe valjda slušao. Moje nije slušao niko od predstavnika Vlade, verovatno mu to nije ni interesantno.
Mnogo me interesuje zašto neke odredbe važe od jula 2012. godine, a tiču se finansiranja političkih stranaka. U julu se ne donosi budžet. Ovo drastično menja odredbe budžeta. Po kom zakonu će budžet predvideti sredstva za kampanju i za finansiranje političkih stranaka 2012. godine, kada je već trebalo da bude Nacrt budžeta. Otprilike, u septembru bi trebalo da bude Nacrt gotov. A, nama će da stupi na snagu jedan deo finansiranja u julu 2012. godine. Hoćemo li to pola godine da se finansiramo po jednom principu, a pola godine po drugom?
Ovo je mogla da bude prilika da narodni poslanici svesni toga da je na njih bačena sumnja, a mi koji smo na strankama najodgovorniji i svesni toga da se na nas posebno baca sumnja, da se odužimo tako da svi glasamo za zakon. Ali, očigledno je i sudeći po unapred spremljenim diskusijama predstavnika vladajuće većine, vi nećete prihvatiti bilo kakvu izmenu Predloga koji vam je stavljen na sto, zbog toga naš glas za ovaj zakon ne očekujte. Očekujte da se ponašamo u skladu sa zakonom i očekujte da i ovaj, kao i sve u delu koji mislimo da nije dobar, nije korektan, da nije pravičan, da ga menjamo onog časa kada za to budemo u mogućnosti. (Aplauz)

Zahvaljujem. Dajem reč narodnoj poslanici Jorgovanki Tabaković.

Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković neće imati dovoljno vremena da iznese sve primedbe na zakon koji je dugo rađen i na koji je, od 47 članova koliko i ima, SNS podnela 39 amandmana, od kojih su samo dva prirode da je Agenciji dato neustavno pravo da donosi propise, za šta ona kao organ uprave nije ovlašćena, a 37 suštinski zadiru u ovaj zakon, u smislu preciziranja onog što vi govorite da je dobra namera, ali što u ovom zakonu nije izvedeno.
Počeću od onoga što narod najviše zanima – a to je: novac i finansiranje stranaka. Malopre me je koleginica, gospođa Čomić, iznenadila činjenicom da je komentarisala – a, što se mi to čudimo da se osnovica za obračun onoga što je finansiranje političkih stranaka uzima zbog rashodne strane, zato što je priroda tog davanja u stvari rashod. To je potpuno pogrešan pristup.
Ono šta je osnovica u budžetu za obračun finansiranja političkih stranaka, odnosno političkih subjekata iz ovog zakona, govori o tome da smo se svi u ovoj državi složili da se iz deficita, koji se finansira kreditima, mogu finansirati samo infrastrukturni projekti, ali ne i rad političkih stranaka.
Da podsetim one koji nisu čuli ono što je izneo gospodin Tomislav Nikolić. Po sadašnjem zakonu u budžetu za 2011. godinu 577 miliona dinara se izdvaja za rad političkih stranaka. To je ona pozicija koja se zove – dotacije za redovan rad i nalazi se na stavci 481. U 2010. godini po rebalansu to je bilo 663 miliona. Po Predlogu zakona koji nam je dat, a to je da se prema definiciji iz Zakona o budžetskom sistemu, kao osnovica iz budžeta uzima rashodna strana bez umanjenja transfera onog što se daje pokrajini i ostalim nižim nivoima vlasti, to znači da će se na ovaj budžet, na 847 milijardi sada u stvari izdvajati dvostruko veći iznos – milijarda i 270 miliona.
To znači da mi uzimamo kao osnovicu deo budžeta koji u sebi sadrži zaduživanje, kredite i emisiju novca kroz ono što je plasiranje i obveznica i repo operacija na ovom tržištu, i hteli to mi da priznamo ili ne, knjigovodstvo, matematika je neumoljiva.
Šta je još jedan dokaz da rashod ne može da bude osnov za finansiranje? To je 23. decembra, osnovana primedba organizacije "Transparentnost" koja je, nepreciznu formulaciju iz dosadašnjeg zakona– da se strankama izdvaja 0,15% budžeta umanjenog za transfere, tada je bila manja osnovica, primenjivala na takav način da se od 2003. godine, kada je usvojen taj zakon, do 2004. godine, uvek su se, a samo je 2004. godina izuzetak, u proteklih šest godina za osnovicu uzimali rashodi.
A, samo 2004. godine, za obračun se prvi put uzeo prihod budžeta. Isti zakon, Vlada koja tvrdi da je u pravu i kada uzima osnovicu – rashod i kada tvrdi da je u pravu kada uzima za osnovicu – prihod, napravila je takav problem svim strankama, da je napravljena razlika, da su, ako je Vlada kao predlagač bila u pravu u proteklih šest godina, onda su parlamentarne političke stranke bile neosnovano uskraćene za 180 miliona za tu 2004. godinu. Ili, ako je Vlada u pravu, a uvek ona donosi odluku tj, ona prebacuje sredstva strankama. Nema tu zahteva da vam se prenesu sredstva. To Vlada radi u Upravi za trezor, nadležno Ministarstvo finansija ili organ samouprave, ili lokalni organ koji je za to zadužen, ispada, i proizilazi, da su stranke iz budžeta od 2004. godine do danas dobile 354,9 miliona dinara više nego što im po zakonu pripada.
O čemu mi govorimo, ako smo imali zakon koji je jednom tretirao kao osnovicu prihod, jednom rashod, a danas, čak, isto rashod, ali neumanjeno za transfere i prenose?
Nema onoga ko razume srpski jezik i ko zna da sabere dva i dva koji može da opovrgne tvrdnju da obuhvatanje deficita kao osnovice za finansiranje stranaka znači da su stranke na vlasti i sve one koji su neodgovorne prema građanima zainteresovane da obim budžeta bude veći i da deficit bude veći, nezavisno iz čega se finansira, da bi same mogle da zagrabe veći deo sredstava. Mi u tome jednostavno ne želimo da učestvujemo i insistiramo da se usvoji amandman po kojem se obračun osnovice uzima prihod budžeta, dakle, iz realnih izvora.
Političke stranke treba da postoje, treba da se finansiraju, ali iz para koje zaista postoje, a ne da pričamo o brizi za buduće generacije a da im kroz kreditna zaduženja ne ostavljamo ni koridore, ni neke nove infrastrukturne objekte, kojih su puna usta svima, ko god o čemu da priča, a u stvari reč je o finansiranju političkih stranaka.
Da li zaista želite da uvedete red? Ne, sigurna sam da ne želite. Zašto sam ovako energična? Sve vreme mi se neko poziva na svetsku praksu i iskustvo, a tri osnovna ograničenja: da se ograniči iznos po jednom davaocu, primenjeno, da se ograniče izvori iz stranih sredstava, primenjeno delimično, reći ću šta smo mi predložili, i osnovno ograničenje, koje je potrebno Srbiji više nego bilo kojoj drugoj zemlji, a to je – da se zabrani davanje priloga od strane pravnih subjekata. Dakle, kada dozvolite da privredni subjekt koji nema volju, on ne može da bude simpatizer ni vaše ni moje stranke, da ono što se zove kompanija registrovana u nekom APR-u, neki preduzetnik, preduzeće bilo koje vrste, ima volju da podrži nečiju ideju – ne, to čini direktor i odgovorno lice preduzeća, upravo onako kako vam je gospodin Nikolić i objašnjavao. To nije naše izumiteljstvo. To je naša želja da život u Srbiji, u smislu rada u ovom parlamentu i u političkom delovanju, učinimo zaista poštenim, učinimo prihvatljivim i poštovanim za građane Srbije.
Ne, vi niste ograničili davanja od strane pravnih lica, ali zato svi znamo da je obećavanje i davanje u izgled nekih budućih mogućnosti kroz dobijanje tendera, kroz korupciju koja nije podmićivanje, nego kroz korupciju koja se zove, naučno i stručno, trgovinu uticajima i koju razrađuju sve institucije koje se bave političkim životom, eliminišete samo brisanjem tog dela koji se zove finansiranje od strane pravnih subjekata. – što je SNS učinila podnoseći amandman i dosledno izvodeći tu svoju, dakle, svetsku praksu i svoju želju da doprinesemo evropskijem izgledu ovog zakona, da primerimo finansiranje stranaka mogućnostima Srbije i da vratimo ugled političkom delovanju.
Ono što jeste, takođe, vrlo važna stvar, jeste to da ono što se zove neka vrsta najamnih radnika političkih stranaka kroz javne funkcionere, nije ni dotaknuta zakonom. Neću spominjati ograničavanje isplate članarina iznad hiljadu dinara preko tekućeg računa. Ne, to nije način. Način je da one koji mogu da upravljaju sredstvima pravnog subjekta, preduzeća, bilo kog, ograničite tako što ćete prilog tog funkcionera i njegovo davanje kad je član stranke pratiti preko tekućeg računa. I ne da mu srazmerno uvodite visinu članarine sa primanjima koje vrši, jer šta to znači? To znači da neko može da se bavi politikom i da je sve vreme u nekom robovlasničkom odnosu sa onim ko mu je omogućio da bude na toj funkciji i da deo tog svog primanja on mora da daje političkoj stranci. Neću da nabrajam primere, neću da nabrajam ono što je punilo novinske stupce, jer želim da sačuvam vašu dobru volju i čistu svest da pročitate 39 amandmana SNS.
Mi smo našim amandmanima predvideli da politička stranka treba da se bavi političkom aktivnošću, a ne komercijalnim delatnostima i ne da se bavi, na primer, rentiranjem nekretnina kojima je, sticajem okolnosti ili sticajem specifičnih okolnosti u Srbiji došla u posed bilo koja politička stranka. Prema tome, ako kažemo – nema komercijalnih aktivnosti, nema ni izdavanja u zakup. Pričamo, s jedne strane o restituciji, a radimo privatizaciju da ne ostane ništa za restituciju i obećanje ljudima kojima treba vratiti ono što je bilo njihovo, a, s druge strane, neke političke stranke jedva sastavljaju kraj sa krajem, sprečava im se prostor za političku konkurenciju zahtevima da obezbede sredstva za jemstvo, koje uopšte niste razradili, niti može biti primenjeno. Sa druge strane, neko se preko povezanih lica ili zatiranjem tragova tih povezanih lica sa pravnim subjektima vrlo lepo i lagodno finansira kao politički subjekt.
Mislim da je ovo jedina prilika da pokažemo ko je ovde pravi evropejac, time što ćemo pokazati koliko ćemo doneti zakon koji će u praksi iskoreniti u najvećoj mogućoj meri korupciju. Koliko ćemo ovim zakonom uspeti da napravimo jedan vodootporni zid da političke stranke ne budu dužnici onih koji im pomažu da dođu na vlast, a da im se onda usluge uzvraćaju upravo na način kako sam to maločas rekla – trgovinom, uticajima ili dodeljivanjem poslova na način koji nije zakonit.
Odbili ste da usvojite zakon o javnim nabavkama koji vam je SNS predložila. Ukoliko i ovo odbijete, baš me zanima da li neko ima prava da kaže da želi da se bori da svaki građanin u Srbiji živi bolje? U Zakonu o javnim nabavkama vi svakom novom pravnom licu omogućavate kroz ažuriranje liste ponuđača da utrči na igralište koje se zove politička konkurencija. Šta radite u političkom životu? Ograničavate ga time što uvodite jemstvo i uvodite niz ograničavajućih pravila za one koji žele da zaista utiču na poboljšanje političkog života i klime u Srbiji.
Ne mogu da kažem da ono što su vaša verbalna zalaganja za duh ovog zakona jeste pretočeno u ovaj zakon. Ali jeste pretočeno u vrlo neobično i preveliko ovlašćenje Agencije za borbu protiv korupcije, koja može da dođe u političku stranku i da traži knjigovodstvenu dokumentaciju bez obrazloženja. Može li vam doći inspektor u preduzeće, može li vam neko zakucati na vrata a da ne kaže da li postoji osnovana sumnja, razlog zašto dolazi? Ne, palo im je na pamet.
Ta i takva agencija, predvideli ste ovim zakonom, može da dobije ne manje od, po sadašnjim iznosima iz budžeta, osam i po miliona dinara da angažuje ne svoje zaposlene koje finansiramo iz budžeta, nego neke honorarne stručnjake i saradnike da vrše proveru onog što smatrate najviše kriminalizovanim u ovom društvu, a to su političke stranke. Kažete – ne manje od osam i po miliona u ovom trenutku. To ne znači da ne može da bude i deset puta više, jer zakon kaže samo „ne manje”. A, zakon ne kaže ko to određuje? Da li baš taj jedan procenat od 0,1% sredstava određenih za finansiranje izborne kampanje, odnosno aktivnosti? Niko ne kaže po kom kriterijumu.
(Predsednik: Vreme.)
Sve ostale nedorečenosti podrobno ćemo objasniti građanima u raspravi u pojedinostima i reći zašto ne želimo da glasamo za ovakav zakon. (Aplauz)

Zahvaljujem. Pravo na repliku ima potpredsednica Gordana Čomić.

 Pravo na repliku zbog komentara poštovane koleginice o tome da pogrešno razumem argument – da se procenat izdvajanja u iznosu brojčanom za stranke stavlja na rashodnu stranu budžeta. Naravno da se stavlja i mogu samo da izrazim srdačno žaljenje što se od svega, a ne sumnjajući u znanje poštovane koleginice, daje samo takav argument.
Iskoristila bih ova dva minuta da podelim sa svima nama i građanima koliki je taj iznos u stvari i na koji način se formira budžet.
Budžet Republike Srbije je oko devet milijardi evra i prihodna strana i rashodna strana su u deficitu za oko 120 miliona evra. Od prihodne strane i od rashodne strane znamo procentualno tačno na šta se budžet troši: 32% budžeta ide direktno u iznose za penzije, jer je to nedostajući deo, 22,3% budžeta ide na plate oko 215.000 zaposlenih koji se direktno plaćaju iz budžeta, 10% budžeta su direktne mere socijalne politike, oko 6% budžeta jesu razne subvencije. Dakle, isplate iz budžeta za rad političkih stranaka mogu biti samo na rashodnoj strani.
Sa nadom da je cela ideja, to nije prvi put da čujem, da se uputi poruka da je ovaj procentualni iznos sa rashodne strane takav da će finansiranje političkih stranaka da poveća deficit, to je ono o čemu ja vama pričam. Personalizujte krivicu, ali govoriti kao član političke stranke o tome da se donosi zakon koji će finansiranjem aktivnosti svih političkih stranaka uvećati deficit jeste pucanj u novu ideju o političkoj slobodi u kome se svi organizujemo u političke stranke. Kritikujte bez paušalnog, to je dobro za sve nas. Hvala vam. (Aplauz)

Gospođa Jorgovanka Tabaković.