Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, još jednom vas pozdravljam. Govoreći kao ovlašćeni predstavnik grupe, već sam navela neke načelne stvari na koje mi ukazujemo i zbog kojih mislimo da treba popraviti zakon, bar usvajajući naših 19 amandmana. Slušajući moje kolege koje su prethodno govorile, stvarno sam u velikoj dilemi, jer su oni otvorili centralno pitanje – ko su dobitnici sistema obrazovanja, da li su to učenici, nastavnici, roditelji? To slušam, recimo, kome je sistem naklonjeniji, pa ćemo malo ugoditi učenicima, kao u zakonu donetom 2009. godine, sada ćemo malo nastavnicima, pa ćemo ovima ukinuti prava. Prosto, školu ne gledam tako i plašim se, kao čovek iz škole i onaj ko će se u školu vratiti, ako je u pitanju disciplinovanje kao jedini metod da škola može da funkcioniše, onda smo mi, gospodo moja, na debelom i pogrešnom putu, jer između disciplinovanja učenika, sa jedne strane i nastavnika, sa druge strane, što je nudio zakon iz 2009. godine, a vi ga sada ispravljate, ima jedno veliko debelo more dogovora i pregovora, a to je jedino mesto i jedini način da škola funkcioniše, znači, zlatna sredina.
Još moram da prokomentarišem da sam ovde čula, upravo od onih koji su najstrašnije i na najbolji mogući način hvalili zakon 2009. godine, upravo u ovim oblastima gde su sada isto vrli zagovornici toga da baš to nije bilo dobro. Ne znam zašto se ljudi sami sa sobom toliko svađaju. Hajde da pričamo o zakonu.
Sada ću da se vratim na ovu sledeću oblast koju sam želela da pretresem, a to su prava deteta i učenika, obaveze i odgovornost učenika. Po meni je to oblast koju bih nazvala disciplinovanje učenika, jer to mu je smisao, kao što vidim. U samom obrazloženju zakona vi o tome govorite jako malo ili skoro nikako, u odnosu na ono što govorite o drugim oblastima, a mislim da je to jako važna oblast i da ta oblast nikako ne treba da ostane sa nekoliko rečenica koje ste vi ovde rekli.
Počeću od prve stvari, a to je broj izostanaka. Do zakona 2009. godine broj neopravdanih izostanaka mogao je da bude 25. Vi ste to popeli na 35, a sada vraćate na ono što je bilo pre toga. Pitam vas da li imate efekte tog čina koji ste napravili, tog povećanja broja neopravdanih časova? Rekla bih da su ti efekti bili pogubni, to kažu nastavnici u školama, to kažu profesori naročito srednjih škola. Mislim da treba da čujemo i vaš komentar o tome. Sa druge strane, vi to menjate i to je jedan od komentara koji može da bude.
Ko je stradao u ovom eksperimentu zvanom povećanje broja neopravdanih časova? Deca su stradala, iako tako na prvi pogled ne izgleda, iako izgleda da su nastavnici i profesori koji nisu mogli da održe časove i red u školi. Deca su stradala. Ona su po zakonu, gospodo, imala pravo da izostaju i oni su to pravo koristili, oni nisu dolazili na časove, dobijali slabe ocene, nisu pratili šta se radi. Neko je za to odgovoran.
Dalje, kad menjate ovaj broj izostanaka, vi kažete da će blagovremeno biti upoznat roditelj, blagovremeno će opravdati časove. Šta je to blagovremeno za vas, koji je to broj? Mi tu pravimo amandmane gde vam vrlo blagovremeno kažemo da to treba da bude u roku od 10 dana, u roku od 15 dana. Mislim da to poboljšava zakon. blagovremeno je za mene kao roditelja godinu dana, a za vas kao roditelja je to možda mesec dana, a za vas kao profesora je to tri dana. Hajde da nađemo šta je to blagovremeno.
Zatim, u zakonu dajete mogućnost učeniku da pravda časove. Bilo bi dobro da čujete šta vam kažu profesori srednjih škola. I roditelji su ti koji, zarad mira u svojoj rođenoj kući, pravdaju časove tamo gde im nema mesta, pa se škole dovijaju, traže lekarska uverenja i sve ostalo. Ovde je vrlo važno da roditelj počne da preuzima odgovornost, i tu pravu odgovornost za ono što se događa njegovoj porodici i njegovom detetu.
Zatim, sledeća oblast – ocena iz vladanja. Isto tako je najavljivano 2009. godine kao neverovatan pomak u ostvarenju dečijih prava, neverovatne psihološke razlike. I tada sam branila stav da je to potpuno neupotrebljivo u školi. I sada taj stav branim, branim ga amandmanski.
Vi predlažete da se od prvog do šestog razreda ocena iz vladanja daje opisno, a mi vam kažemo da je u redu da opisno bude od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, od petog do osmog razreda je potrebno da se daje brojčana ocena na polugodištu i na kraju godine i da ona ulazi u prosek uspeha učenika. Nejasno mi je zbog čega ste vi ponovo skinuli samo jedan razred tu opisnu ocenu. Koje su to famozne psihološke razlike deteta između šestog i sedmog razreda? Molim vas da mi to kažete, ako ste se već opredelili da u šestom razredu oni iz nekog razloga treba da budu opisno ocenjeni. Čini mi se da ste vi već dve godine u životu škole bacili, da je eksperiment već pokazao da nije dobar i da ove kozmetičke promene koje sada vršite, da li će da bude šesti ili sedmi razred, nisu u redu. Nema te psihološke razlike, tvrdim vam, a volela bih da porazgovaramo na tu temu zato što mislim da je kvalitetno kada se te stvari otvaraju.
Obrazlažući amandman prošli put kada sam o ovome govorila, dobila sam odgovor da je vrlo važno govoriti o tome da deca imaju psihološki napor u petom razredu, da se prilagode na peti razred, pa nije dobro da ih tada ocenjujemo brojčanom ocenom iz vladanja, što je koješta. Koji psihološki napor treba da učini svako od nas da bi bio pristojan? To je elementarno. Nemojmo da pravimo priču tamo gde je nema. Ne spadam u one koji će vam reći da su dečija prava iluzija, da deca ne treba da imaju prava i ne stidim se da kažem da sam zagovornik dečijih prava. Naravno, iza prava stoje obaveze, to svako normalan uči svakog čoveka i dete, jer pravo i obaveza je zapravo jedno, ali mislim da ovo što vi predlažete ne vodi ničemu.
Sada dolazimo do centralne priče člana 17. koji se samo ovlaš dotiče u obrazloženju, a to je disciplinski postupak.
Škole su javne ustanove i kao takve su dužne da disciplinski postupak sprovode po procedurama ZUP-a, odnosno upravnog postupka. Bilo je komentara i 2009. godine da to pretvara školu u sudnicu, ali je interesantno da je praksa pokazala da nema nijednog jedinog prigovora zaštitnika prava deteta na osnovu procedura koje su tada propisane. Procedure su bile jasne, imao je sled koraka, tamo gde su procedure bile neprijatne za dece postojala je i postoji još uvek psihološko-pedagoška služba u školi, stručna služba koja treba da osnaži dete. Na kraju krajeva, ta procedura čuva i školu i dete i štiti i prava nastavnika i roditelja i deteta.
Stvarno mislim da ne treba da odstupate od toga što ste 2009. godine tu napisali, a sada ću vam obrazložiti zašto to mislim. Zato što alternativa koju vi nudite ovde je jedna potpuno praznjikava i fluidna forma mešanja dva različita pristupa, što je očigledno bio nekakav dogovor između vas i sindikata, što opet znači da između toga kada želite da pravite ustupke morate da obrazlažete svoje postupke i oni. Očigledno je da ste se našli na pola puta ne obrazlažući postupke nijednih ni drugih.
Ta procedura koja je tada štitila dete mislim da treba da ostane, jer je vrlo važna u zaštiti deteta.
Sada se stepen zaštite prava deteta spušta. To nije evropski standard. To vam je rekla zaštitnica prava deteta na Radnoj grupi za prava deteta i trebali ste s njom da popričate pre ove sednice na tu temu. Ko će platiti ovaj novi izlet mešanja postupaka? Deca, uvek su plaćala deca, uvek će plaćati deca. To, ponavljam, nije evropski standard, naprotiv.
Dalje, vi kažete ovako – za 60 dana treba da se donese odluka da li će se pokrenuti disciplinski postupak. Vi imate decu vrlo osetljivog uzrasta pred vama i nije svako dete namerno napravilo neki postupak, dogodilo se, bio je u nekoj situaciji, dogodilo se. Zamislite 60 dana strepnje deteta koje očekuje da li će neko da pokrene postupak ili neće. Skratili smo vam mi amandmanom taj postupak upravo iz razloga psihološke sigurnosti deteta.
Zatim, pisana izjava deteta. Neko sam ko je radio u školi upravo na ovim poslovima. Najstrašniji deo procedure za stručnog saradnika koji treba da radi istraživanje i isleđivanje jeste pisana izjava deteta, čak i kada je dete maloletno, pa to bude roditelj, to je katastrofa i za onog ko sa njim to treba da prođe i za samo dete. Ako ćemo formalno, da ono nešto piše, to bude i svi se trudimo da to prođe što formalnije, da dete ne oštetimo. Zaista ne znam kako biste vi ovo mogli da izmenite. Mi smo vam napisali amandman u tom pravcu, ali imajte u vidu da se najozloglašeniji ljudi iz kriminalnog miljea u ovoj zemlji brane ćutanjem, a da naša deca nemaju prava koja imaju, recimo, zaštićeni svedoci u ovoj državi.
Zatim, imamo sledeću meru koju nudite, premeštanje deteta po kazni u drugu školu, kada je u pitanju učenik osnovnog razreda. Vi kažete – to je takođe ustupak i to je jasno, to je loš ustupak, rekla bih, kojim pri tom ne nudite način na koji može do kraja da se ostvari. Kažete da škola u koju dete treba da se premesti mora da se složi sa tim. Ako se ne složi, šta onda? Onda kažete da roditelj takođe treba da se saglasi sa tim. Ako se ne saglasi, šta sa tim?
Zamislite status tog deteta čiju ste proceduru premeštanja pokrenuli, pa je stala iz razloga što se ne znaju dalji koraci u proceduri, jer nije se saglasio roditelj ili se nije saglasila škola ili se jedan i drugi nisu saglasili. Meni se čini da će to pokazati još veću nemoć škole koja je pokrenula proceduru, a nije mogla da je sprovede do kraja.
Sa druge strane, i taj položaj, diskriminatorni položaj deteta u tom trenutku je nešto o čemu moramo da vodimo računa. Zato ponovo podvlačim – između toga da disciplinujete nastavnike, između toga da disciplinujete učenike, odnosno te ekstremne prilaze sa jedne i sa druge strane, imate čitavo polje da i jedni i drugi u toj zajednici, koja je u toj simbiozi koja se zove škola, izgrade sistem poverenja i da rade na korist i dobrobit i jednih i drugih. Ovako i jedni i drugi rade za sebe na dva razna pola i zato nijedni ni drugi školu ne doživljavaju kao svoju kuću.
Članovi 17, 18. i 25. su zaista izvor diskriminacije i iskreno vas molim da razmislite još malo o tome, pogledate amandmane koje smo predložili i pokušate da te stvari popravite, jer nije stvar u tome da ćemo vam mi reći – divno što ste naše amandmane prihvatili, prihvatite i druge ako su napisali istu stvar, pomozite deci i nastavnicima u školi da školu promene. Škola ne može da bude više ona zajednica koja je bila pre promena 2000. godine.
Dalje, Nacionalni prosvetni savet i saveti za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih moraju prema našem mišljenju da prođu proceduru i jedni i drugi ovde u Skupštini za to da Skupština odredi kolike će biti njihove prinadležnosti iz budžeta.
Kada smo već pomenuli Nacionalni prosvetni savet, imam jedno pitanje za vas – u članu 13. sastav Nacionalnog prosvetnog saveta, kaže se ko sve čini taj prosvetni savet, pa kaže u tački 5) – po jedan član iz reda nastavnika, vaspitača, stručnih saradnika, društva za strane jezike, društva matematičara Srbije, društava istoričara. Koje su to društva istoričara, gospodine ministre? Koliko znam, a informisana sam, postoji samo jedno jedino društvo istoričara koje preregistrovano u skladu sa postojećim zakonom. Postoji doduše veliki broj nevladinih organizacija, od kojih vi očigledno jednu koja se zove – Društvo istoričara Srbije "Stojan Novaković" skraćeno DIS hoćete da pretvorite u društvo koje treba da uđe u ovaj Nacionalni prosvetni savet.
Vrlo je važno da znate da je samo jedno društvo istoričara registrovano i da mi odgovorite da li je ovo nepreciznost koja se prosto dogodila kao slovna greška ili je to nepreciznost koja treba da dovede do priznavanja jedne nevladine organizacije koja treba da uđe u Nacionalni prosvetni savet?
Kaže jedno pismo, shodno ovom, precizno je u članu 13. navedeno koje članove za Nacionalni prosvetni savet, jedino kod istoričara neprecizno, naime, više društava. Shodno ovome, potrebno je da i za druge oblasti svoje predstavnike skupštine predlažu društva, a ne društvo ili da se precizira i za istoričare da to bude kao i do sada Društvo istoričara Srbije.
Izgleda da za istoričare, da nije samo u pitanju onaj udžbenik Predraga Simića, nego da postoji neki problem izgleda sa istoričarima generalno.
Još jedna stvar koja je vezana za zapošljavanje, to je još jedna oblast, vrlo važna u zakonu, zapošljavanje nastavnika i osim tih nekih tehničkih stvari koje se tiču fonda časova do 20%, što je u redu, preuzimanja nastavnika, to je u redu, jer škole zaista imaju taj problem, pogotovo škole u manjim mestima i škole gde ima više nastavnika koji rade na jednom prostoru, ali jedna stvar mi je zaparala oči. Kažete – zapošljavanje nastavnika, pa onda kažete da oni nastavnici koji prođu u uži izbor idu na ispitivanje u nadležnu službu za zapošljavanje, jer navodno kapaciteti nadležne službe za zapošljavanje nisu takvi da mogu sve nastavnike koji se prijave na jedan konkurs da prime i da prihvate.
Mislim da je tu obrnut red koraka. Upravo ta služba, ako je ona uopšte nadležna, zaklela bih se da bi bilo mnogo bolje da zaista postoji jedna komisija koja će se baviti kvalitetom i zdravljem, naročito psihološkim, govorim iz iskustva, jer bilo je jako mnogo problema sa nekim mladim ljudima koji su primljeni, a koji su imali svoju istoriju bolesti od pre, pa je bilo jako komplikovano zbog njih, pre svega, njima je bilo jako komplikovano da uđu u sistem i da iz sistema izađu ne ozleđeni. Mislim da treba da postoji jedna komisija koje bi se time ozbiljno bavila, ne ova komisija nadležne službe za zapošljavanje zato što je to kod njih jedan kratki proces koji je kao kad idete kod doktora da uzmete mišljenje lekara za vozačku dozvolu.
Prosveta je služba koja zaslužuje mnogo više nego dobijanje takvog jednog lekarskog pregleda, prosto jednog pečata lekara. Zašto sam to mislila? Obrazložiću, zato što nikad se na konkurs ne javlja 50 ljudi. Javi se pet, šest ljudi i upravo ovo može takvo jedno ispitivanje pokazati onog kandidata koji je najkvalitetniji. Tu ćete biti sigurni, jer može se dogoditi, radila sam takve poslove, znam sigurno da može da se dogodi da nam tu otpadnu mnogi kandidati za koje ste mislili da su vam najkvalitetniji.
Hajmo sledeću stvar, inkluzija. Znam da nije tema ovog zakona, ali se bojim da moramo da progovorimo nekoliko rečenica o tome zato što sam i tada, 2009. godine, bila zagovornik toga da ste u to ušli grlom u jagode, da niste bili spremni ni materijalno ni stručno ni ostalo. Stvari se odvijaju relativno dobro zahvaljujući ljudima koji na mišiće izvlače ono što sistem ne može da im pruži. Naš pododbor je primio grupu za podršku inkluzije i zaista sam videla o kakvim se kvalitetnim ženama radi, jer su sve bile žene.
Šta pokazuje taj veliki problem? Nedavno sam čula da je u Leskovcu u jednoj školi, gde inače gravitiraju Romi, koje pokušavamo da uključimo u sistem kako bi to moglo da bude inkluzija, mada inkluzija to nije, ali hajde da to tako nazovemo, u tom odeljenju isključivo uče Romi. Da li je to intencija inkluzije? Da li je to ono što želimo da postignemo? Mislim da smo potpuno promašili, neko sa manje odgovornosti, a neko sa više. Kad se to dogodilo, to pokazuje zapravo da celo društvo nije osvešćeno, da ona podrška zbog koje smo pričali, da inkluziju ne treba tako grlom u jagode uvoditi, je izostala, da tu zapravo problem postoji.
Molim vas da prokomentarišete šta sada raditi sa ovim. To je vrlo važno pitanje. Ako u tom prostoru živi više naroda, da ne kažem samo većinski narod, i ako oni na kraju svi svoju decu sklone i to ostane čisto romsko odeljenje, molim vas da to prokomentarišete. To je nešto što je za mene jako veliki problem.
Praktično smo sa 19 amandmana pokušali da ovaj zakon promenimo. Promenili smo i nešto što se vas direktno tiče. Sebi ste sa dve godine povećali broj godina za donošenje podzakonskih akata na tri. Prosto, ne mislim na vas lično, nego mislim na ministra obrazovanja, jer za tri godine će biti neki drugi ministar obrazovanja. Mislim da administracija mora da preuzme odgovornost i da se efikasno odnosi prema svojim poslovima.
Vidim da imate veliki tim. Ovde su dolazili mnogi ljudi i ranije na odbore i u poslaničke grupe i sve ostalo. Imate veliki tim i imate sigurno kvalitetne ljude. Izlaze zakoni. Sami ste rekli broj zakona koji je izašao pred nas. Mislim da ove stvari, kao što je pravljenje podzakonskih akata, koji i te kako znače za primenu zakona, to znači da taj postupak mora da se ubrza i mi smo, verovali ili ne, skratili na godinu dana. Eto, taman u vašem mandatu možete da ostavite trag i na podzakonskim dokumentima.
Ima još tu nekih stvari koje treba prokomentarisati, da li ste namerno izostavili Ministarstvo prosvete kod člana 6, ali to ćemo pričati kada te stvari budu došle na red, kada budemo govorili o amandmanima, a ne u načelu.
Molim vas da prokomentarišete pitanje inkluzije, da prokomentarišete ovaj problem koji sam navela, da prokomentarišete to o disciplinskim merama i naročito da prokomentarišete ovo o društvu istoričara, odnosno o društvima istoričara, kako ste vi ovde napisali. Ti ljudi gledaju ovaj prenos i jako im je stalo da čuju u kakvom statusu su oni. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima potpredsednica Skupštine, narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru tri minuta, koliko mi je ostalo, fokusirala bih se na probleme ovog zakona iz ugla prava deteta.
Postoje četiri tačke koje su jako bitne i koje su najprimerenije da se ovde komentarišu u pogledu lošeg rešenja koje se nudi u ovom zakonu. Ne sumnjamo da postoje dobra rešenja i iz tog razloga podržavamo ovaj zakon, ali moramo da istaknemo i ono što ne valja.
Kao prvo, odnosi se na učenički parlament. Ovim članom 13. zakona u stvari se izostavlja mogućnost učenika odnosno dece da utiču na bilo koji način na izbor udžbenika, da daju mišljenje ili uopšte da kažu šta misle kakav je kvalitet udžbenika koji se koristio u toku te godine kada su učili iz tog udžbenika.
Smatram da se na ovaj način sužava mogućnost da deca postaju aktivni subjekti, aktivni učesnici u svom obrazovanju i u svom vaspitanju ostaju i dalje pasivni predmeti na koje se primenjuju određene vaspitne i obrazovne mere.
Druga primedba se odnosi na vaspitno-disciplinski postupak. U okviru tog vaspitno-disciplinskog postupka postoji nekoliko loših rešenja u ovom zakonu. To je izostavljanje primena pravila opšteg upravnog postupka, uvođenje pismene izjave, što u stvari na mala vrata uvodi jedan policijski način usleđivanja. Kao treće rešenje iz ovog člana 17. smatram da je jako loše što se 60 dana predviđa da se stavi onaj rok u kome se može pokrenuti određeni vaspitno-disciplinski postupak. Mislim da je to predugo vreme, ukoliko se uporedi sa članom 25, koji se odnosi na pokretanje odnosno na vođenje disciplinskog postupka protiv zaposlenog, jer u ovom slučaju za tri meseca zastari i pravo pokretanja disciplinskog postupka, vođenje disciplinskog postupka zastareva u roku od šest meseci. Na ovaj način daje se jedna mogućnost zaposlenima odnosno nastavnom i vaspitačkom kadru da na neki način eventualno zloupotrebi te mogućnosti u tom nekom postupku vaspitno-disciplinskom, jer ukoliko se radi o disciplinskom postupku protiv nastavnika i ostalih zaposlenih, tada se daju veoma komotni rokovi i veoma brzo zastari taj postupak. Kada se radi o učenicima, ostavlja se veoma dug period koji psihološki i te kako može da ugrozi učenika.
Sledeća tačka na koju bih se osvrnula odnosi se na premeštaj učenika. To je iz člana 18. Mislim da se nije našlo adekvatno rešenje u slučaju u koliko se nađe da bi trebalo da se premesti učenik od petog do osmog razreda u drugu osnovnu školu jer se traži, pored odluke nastavničkog veća, mišljenje roditelja, odnosno staratelja, ali i škole u koju prelazi. Ipak bi trebalo možda malo bolje i malo kvalitetnije da se razradi ceo ovaj postupak, a ne na ovaj način koji u stvari može da prouzrokuje izuzetno teške posledice za onog učenika na koga se to odnosi.
Četvrta tačka na koju bi se osvrnula radi se o proveri psihofizičkih sposobnosti nastavnika odnosno vaspitača. Mislim da je to prevelika odgovornost koja se stavlja na te ljude i nikako ne bi trebalo da se ostavi službi za poslove zapošljavanja da primeni standardizovani postupak i ocenjuje sposobnost nekog budućeg nastavnika, učitelja ili profesora da li je isti sposoban da vaspitava naše buduće generacije.

Hvala gospođo potpredsednice.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Poslanička grupa SNS u obrazlaganju razloga za neslaganje sa nekim elemenatima koji su izneti o izmeni zakona, a najpre pokušavajući da za to iznese dokaze zašto ove izmene ne vode ni jednakopravnosti ni kvalitetu ni efikasnosti itd, zastala je u analizi upisa učenika u osnovnu školu. To je član 12. predloga, a odnosi se na član 98. integralnog zakona, u kome je u jednom stavu zaista opisano tako stoji i promaklo je verovatno kada je zakon donošen. Moguće je da je bio predmet rasprave ili ne, to se već retko seća bez stenografskih beleški.
Kada škola proceni da je potrebno deci dati individualni obrazovni plan i dopunsku podršku, tada se upućuje zahtev za finansijska sredstva i to ide nekako preko interresorne komisije nadležnom lekaru opšte prakse, nadležnom lekaru doma zdravlja, to je lekar, pedijatar opšte prakse itd.
Pokušao sam da razumem ovaj stav i budući da nisam to do kraja uspeo, mi smo amandmanom predložili da se tu učini određena izmena jer kome se zapravo upućuje zahtev za finansijska sredstva? Piše – ako dodatna podrška zahteva finansijska sredstva, verovatno škola.
Tu se škola podrazumeva i šta ima onda da traži preko lekara, izabranog lekara, potvrdu da mu je to potrebno, ako inter-resorna komisija koju je sam ministar bira, tri ministra a ne jedan, utvrdila da ta škola mora zbog takvih kandidata, ili tog broja dece, ili jednog kandidata već, da organizuje dodatni program. Tako da smo mislili da to možda možemo, a malo bismo to povezali sa narednim stavom 7. koji upravo ističe u prvi plan značaj inter-resorne komisije i povlači za neke druge potrebe značaj izabranog lekara, gde on zaista, sagledavajući medicinsku dokumentaciju deteta koje se upisuje u školu, koje može doći sa različitih nivoa primarne, sekundarne, tercijalne, zdravstvene zaštite, zavisi o kome se oboljenju ili poremećaju radi, da to integriše i da tako dostavi, dakle, dajući svakom. Mislimo da smo na logičniji način dali svakom svoje mesto u sistemu.
Što se tiče vladanja opšteg uspeha itd, ovu promenu mi pozdravljamo. Treba deci koja su mala, mlada, peti-šesti razred, staviti do znanja da njihovo ponašanje može da utiče na njihov konačni uspeh, da violentni elementi ponašanja treba da se eliminišu, da to više nije obdanište, i da razumevanja te vrste za kolektivni život nema. Jer, svako violetno ponašanje jednog deteta, može naneti štetu nekom drugom detetu i tu, jednostavno, treba polako uvoditi decu u taj osećaj, reda, poretka u kome moraju da znaju.
Naravno, videćemo kasnije kod izricanja mera, to mislim da je ključno istaknuto, ta postupnost u donošenju mera je jako bitna. Mislim da je u nekom normalnom kolektivu, normalnim komisijama i u većini škola to tako i da će svi te postupnosti držati i zaista jasno proceniti, i vrstu lakše i vrstu teže povrede i da se adekvatne mere izreknu.
Prema tome, ovo kako stoji u članu 14. sasvim je to u redu, ali pokušavamo da vidimo kako možemo da poboljšamo ono što ste dopisali, umesto tačke 7. u članu 15. – roditeljski staratelja je dužan da blagovremeno pravda izostanak učenika i dostavlja potpune i tačne kontakt informacija. Pokušavajući da vidim i u ovim vašim ranijim zahtevima šta će ući u evidencije, postoji kontakt telefon, kontakt informacije, malo to sve deluje nejasno. Verovatno, su tačne i istinite. Možda u pravnoj teriminologiji ima nešto više od onoga što možemo mi poslanici da poimamo, ovako trenutno razmatrajući taj problem. Mislim da možda ovde treba uvesti onaj zaboravljeni fenomen, ako je reč o odsustvu učenika koje pravda roditelj, staratelj itd, a priroda i oboljenje povreda je zdravstveni razlog, da se ipak vrati ono staro lekarsko uverenje i školskog dispanzera, ili neke nadležne službe, šta koja škola i koja opština ima.
To bi više bilo od koristi, zato što će roditelj uvek opravdati svoje dete i vrlo često postaje neprincipijelne koalicije dete-roditelj, posebno kod odlikaša, gde deca vukovci, odlični đaci, danima idu u školu i oni to pokrivaju. Pa, ako razredna zna ili je kućni prijatelj sa majkom, ili ocem, itd. Tu elegentano prođe. Druga deca ne prođu dobro, ali neka prođu dobro. To je jasno stanje u Srbiji. Uvek postoji veza i vezica, u manjim sredinama posebno.
Zašto, ako se nekada i neko pokrije za zdravstveno stanje, roditelj kaže da je zdravstveno stanje u pitanju, što bi škola blanko primila tu vest, jer sutra ipak može bude nešto ozbiljnije, neprepoznata bolest, pa će reći – da, moje dete je bilo bolesno, pa šta je radio pedagog škole, pa kako nije video psihlog da dete zbog bolesti odsustvuje, pa ispadne ozbiljna bolest i nije bilo kod lekara, razredni, ili telefonom majka ili otac to opravdali, ali to niko nije video ili je video itd. Što to ne bismo konačno uveli?
Mi smo nešto u smislu amandmana tako i podneli da, ako je već zdravlje u pitanju, neka se to nekim papirom potvrdi. Jer, može da se izmisli, može i tu da učini lekar i veza, ali nekada kada zaista i jeste zdravstveni problem i svi u to veruju, prođe neprepoznata ozbiljna bolest, koja zaista može da postoji. Ipak treba da pita svakog od učesnika da li je možda nešto propustio.
Kada je reč o proceni težine povreda, da dam uopšte samo komentar. Treba biti oprezan kod postupnosti oko tog podstrekavanja, da li zaista neka deca puše u školama i da li onaj ko mu je ponudio cigaretu ga podstrekava i da ga neko kao takvog prijavi? Gde je uopšte školski psiholog u celoj toj priči itd, koji bi trebao da prepoznaje i da imaju neki svoj čas, neko svoje mesto i ti ljudi, a ne da se jave, uglavnom, onda kada se problem desi i da konstatuju da dete nije bilo upadljivo. Mislim da treba afirmisati poziciju te vrste stručnjaka, posebno u školama koje su dovoljno velike da mogu sebi da priušte ili da pokriva više škola i slično.
Kada je reč, svi govorimo danas o tom vaspitnom disciplinskom postupku, i verovatno imamo svi manje-više slične stavove. Slažemo se svi sigurno u tome, da je 60 dana mnogo. Koliko sam čuo, većina nas o tome govori. Možda bi to bilo moguće skratiti i obratiti pažnju na činjenicu, da treba staviti neku rečenicu, apoziciju, da se to svakako završi u vreme dok traje školska godina. Ako se to ne završi, a recimo, deca kradu dnevnike, pale, prepravljaju ocene - znate šta rade? Mlate nastavnike kada zaključuju ocene.
Ne možemo zaboraviti i tu stranu priče. To su ta ista deca koja prave težak disciplinski prekršaj. Ako vi sada to ne uradite, onda prođe školska godina. Zamislite završnu godinu i on treba da se upiše negde, neće dobiti diplomu, neće ovo, neće ono. Treba imati u vidu i tu činjenicu, da se zaista disciplinske mere za stvarno violentna i teška ponašanja kojeg smo svesni da ima, pa konačno, i ubistva po školama itd, gde dete detetu nehatom, ili ne znam zbog čega i kojih razloga se to desi. Moramo stati u zaštitu reda i poretka. Na kraju krajeva, kao i svaka institucija, moraju imati nekakva pravila.
Kod premeštaja učenika, mislim da ono što ste ispravili možda i nije trebalo dirati. To što je dodato sada u tački 3) – ukor direktora, to je već bilo podrazumevajuće u tački 2). Jasnije je bilo rečeno da dete koje je isključeno iz škole, ne može ponovo da upiše istu. Ovaj predlog koji ste sad dali, ne znači da ne može da upiše istu, samo se udaljuje. Kada piše da ne može, može da se dogodi da dođe ponovo isti đak i da se upiše u tu istu školu, ako je bio isteran.
Ne znam šta je kvarilo ovo pređašnje stanje koje ste imali. Saglasnost roditelja i škole je pitanje kako pribaviti. Šta, ako nekome škola ne da saglasnost, a roditelju je lako reći - slušajte, dete ide iz škole, izgubiće pravo na školovanje ili neka promeni školu. Lako je roditelja uplašiti, a tamo nekog direktora i neke druge susedne škole – šta mi šalješ prestupnika đaka, ovakvog ili onakvog? Vi nikad ne znate kako te komunikacije idu. Ako mora da se stavi zakonska obaveza za saglasnost, to je već pitanje. To bi možda trebalo nekako drugačije rešiti, zadržati pređašnje rešenje. Postoji mogućnost gde do saglasnosti neće doći, a šta će onda biti sa detetom kada krene školska godina, ili ako je recimo reč o osnovnoj školi, koja je obavezna, jer on ne može da ostane defektan i da ne završi školu i da se uputi na privatno polaganje, itd.
To su neki od elemenata koje smo hteli da istaknemo u prvi plan. Kod izbora direktora, da direktor zaista ima prava. Školski odbor je tu manje-više paravan. Direktor ima i pravi uži izbor i šalje u filijalu službe za zapošljavanje, Službi za poslove zapošljavanja da proceni psihofizičke sposobnosti. Nisam znao da to postoji, moram biti iskren, iako je to i u starom zakonu bilo. Okrenuo sam nekoliko ljudi sa dugim iskustvom i pitao – da li vi znate za to? Svi su mi rekli da ne znaju. Nisam okrenuo sto, nisam okrenuo statistički uzorak. Da li neko ko treba da bude primljen za profesora biologije, da mu provere u Zavodu za zapošljavanje, Služba za poslove zapošljavanja u nekoj komisiji tamo, da li je on psihofizički sposoban. Valjda svi mi nosimo lekarsko uverenje za posao koji počinjemo. Ako je tu potrebno da ta komisija bude nešto osnaženija za ove potrebe, treba to konačno da se tako i stavi. Naravno, kada se uradi uži izbor, samo oni koji su to uradili i urade. Ili, recimo, naredni stav, gde se govori o užem izboru za versku nastavu, pa idu na proveru. Treba jednostavno, oni koji imaju dokaz da jesu na listi verske zajednice koja je to, pa onda da idu na proveru, a ne da idu na psihofizičku proveru, pa da onda lista nastavnika verske nastave ne nađe da je on na listi. Malo tu red radnji da se izmeni, možda to ne bi bilo loše da se uradi ispravka.
Još jedna primedba. Pošto vidimo da se ovde svi obilato plaćaju za ono što rade ili ne rade, ili rade manjim intenzitetom – pokušaj da opterete možda jednog nastavnika sa šest časova nastave nedeljno, nije baš ni malo. Ako je njemu tamo fond 60% nastave, uvesti klauzulu – ako je više od jednog nastavnika, pa da se podeli, a još i da se ne plati. Znate, svakome se u ovoj državi plaća mnogo šta, što se to ne bi smatramo prekovremenim radom. Neke smatraju da, kada se ovo ovako napiše, da se to neće platiti, ne znam kako drugačije da shvatim. Ali, ne smatra se prekovremenim radom možda zbog drugih privilegija koje nosi. Svakako, taj rad treba platiti i, eventualno, računati na to, da taj fond bude podeljen na više ljudi. Ipak jednom čoveku dati šest časova, znači da taj nije imao fond kome se dalo. Nije preterano jasno iz ove ispravke šta se tačno htelo, sem da se bajpasira problem za tu godinu, dok se ne nađe neko ko će taj posao raditi i možda podeliti na više, ako već nema tog kadra, verovatno postoji više približnih kadrova, približno obrazovanih koji bi to mogli da urade.
Otprilike, to bi bilo o ovom zakonu, nešto oko ovog drugog Predloga zakona, možda će biti problema ovo je materija koja je dosta nova, koja je sasvim logična i treba da uvede red i u proizvodnji i u tržište optičkih diskova.
Međutim, samo kad se govori o obavezi ustanova, institucija koje izriču kaznene mere organa koje donose odluke to je član 14. član 13. pa da o njihovoj ažurnosti da izveste Zavod za izdavanje licenci. Kakvi su nam sudovi prekršajni i ovi drugi, koliko je procedura dugotrajna, koliko to sve može trajati, jer nekom je jedno od krivičnih dela udruženo sa podelom intelektualne svojine itd, sa nekim drugim krivičnim delom to godinama može da traje, a ovde stoji samo u predlogu dobijanje licenci, čak i naznaka da je neko učinio krivično delo ili prekršajno delo. Može da bude predmet, da mu se licenca zaustavi, zaledi, oduzme trajno itd, ili privremeno možda tu razmotriti da li će to zaživeti, i ne da to formalno pravno nije koherentno nego pitanje ko će naterati sudove da se još sete zavoda i da postroje tog ko je izdao licencu, aha ovaj je vaš, ovaj ima. Sad opštih podataka sud dođe da ima, ali zaista bi trebalo sam, sigurno optuženi neće reći – izvinite izvestite, ja nemam pravo na licencu, da se to prosto ureže kao memorija i koliko dugo će uopšte procedura trajati, jer je to otprilike oko toga bi možda videti šta se na tom planu može učiniti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Goran Mihajlović ima reč, ali najpre Bojan Mladenović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, govoriću o Zakonu o optičkim diskovima, naime ovaj zakon propisuje niz oblasti koji se tiču optičkih diskova, pre svega proizvodnju optičkih diskova, izvoz optičkih diskova, izdavanje licenci, oduzimanje licenci itd. Prvi deo izlaganja govoriću isključivo o uvozu ovih optičkih diskova.
Naime, šta ili kako se danas uvoze ti optički diskovi i sa kojim problemima se nalaze uvoznici tih optičkih diskova. Naime, koji su počeli sa radom još 2007, 2008. godine oni su normalno funkcionisali do 2009. godine. Godine 2009, nastaju izuzetno veliki problemi za sve uvoznike optičkih diskova. Godine 2009, svi uvoznici dobijaju od organizacije za kolektivno ostvarivanje prava intpretatora koja se naziva PI, dobijaju da moraju da plate nadoknadu po CD-u 30 para, a po prodatom DVD –u 60 para odnosno, tada je CD koštao sedam dinara, bila je to nabavna cena, DVD 10 u procentima 4%, 4,3% po CD, a 6% po DVD. Ne zna se kako, zbog čega oni plaćaju tu nadoknadu. Reč je o nadoknadi za zaštitu autorskih prava.
Međutim, šta se dešava uvoznici, ali ne idu svi diskovi za muziku, za filmove itd. Imao sam razgovor sa uvoznicima diskova. Oni veliku količinu uvoznih diskova prosleđuju firmama, učestvuju na tenderima, ti diskovi idu u bolnice, u firme, pa idu i u vaše ministarstvo, ide u miliciju, ide u vojsku i oni se apsolutno ne koriste niti za muziku niti za filmove. Kako onda tu naknada za zaštitu autorskih prava? Oni prodaju, isključivo, znači diskove koji su prazni i koji se neće koristiti za tako nešto. Šta se onda dešava dalje?
Godine 2010, pojavljuje se firmama "OFPS" tačan naziv jeste Organizacija proizvođača fonograma Srbije koja takođe traži isto nadoknadu. Što je još gore traži retroaktivno, za 2008, 2009, 2010. godinu. Traži za tri godine unazad i onda šalje fakture. Imam kod sebe jednu fakturu gde se od jednog uvoznika tražili za 2008, 2009. godinu tražili 11 miliona dinara, a za prvi kvartal 2010. još dva miliona, to je 13 miliona dinara. Firma od kad postoji do dana današnjeg nije ostvarila toliku dobit, a oni traže da im se plati tolika nadoknada. Postavlja se pitanje kako je moguće i organizacija PI i organizacija "OFPS" da traže istu nadoknadu, pogotovo što su nadoknade različite. Organizacija PI traži od 4 do 6%, a organizacija "OFPS" traži 3% od nabavne vrednosti, pa ide do 5, pa i preko 5% ako nisu redovne platiše.
Godine 2011, organizacija "SOKO" kaže, nema pravo ni organizacija PI da naplaćuje to, nema pravo organizacija "OFPS" da naplaćuje, naplaćivaćemo samo mi. Opšti haos. Evo šta kažu udruženja, odnosno uvoznici diskova. Da bi neko u opšte mogao da vrši naplatu posebne naknade neophodno je da postoji pre svega jedinstvena tarifa za ostvarivanje prava na posebnu naknadu. Da li takva tarifa postoji? Ne, ne postoji, ne zna se po kojoj ceni i kako i na osnovu čega ove organizacije traže tu naknadu od uvoznika. Onda kaže, da su imali pregovore, pregovori ove tri organizacije sa reprezentativnim udruženjima obveznika plaća posebne naknade nisu rezultirali postizanjem sporazuma o jedinstvenoj tarifi. Znači nisu mogli da se dogovore i kako onda to regulisati? Jednostavno uvoznici traže što niže, a oni koji naplaćuju traže što više. To jeste jedan veliki i pravni i privredni i društveni problem sa kojim se suočavaju ovi uvoznici.
Evo šta oni još kažu, reći ću vam nekoliko detalja. Kako i na koji način su vršena potraživanja od njih. "Tarifa donesena na osnovu višeg pravnog akta ranije važećeg zakona o autorskim i srodnim pravima koja donošenjem navedenog trenutno važećeg zakona o autorskim i srodnim pravima prestaje da važi". Znači, naplaćivali su naknade po nekim zakonima koji su prestali da važe.
Dakle, šta je radio "OFPS"? Kaže – tarifa koju je od korisnika naplaćuje "OFPS" jeste apsolutno u nesaglasnosti sa navedenim parametrom, navedenim u odredbi, odnosno višestrukoj od tarifa kolektivnih organizacija država čiji je BDP približne vrednosti BDP Republike Srbije tj. država u okruženju i tako da posebno naknada obračunata po taj tarifi predstavlja krajnje ne primeren i ekonomski ne
izdrživi namet tog obveznika koji je u potpunosti u nesaglasnosti sa realnim ekonomskim parametrima, jer je sama visina posebne naknade obračunata po tarifi daleko većoj od ostvarene dobiti. Znači, oni moraju da plate više nego što su oni sami zaradili.
Pa se kaže da obračunski period, jedan od računa koji im je ispostavljen, predstavlja vremenski period koji prethodi u trenutku stupanja na snagu navedene uredbe. Ono što još isto tako sporno po ovom udruženju jesu iznosi koji su dati u stranoj valuti prema zemlji dobavljača i metodologija obračuna iznosa strane valute prema sadašnjem kursu, a ne prema kursu koji je važio kada je uvoz izvršen što dovodi do značajne razlike u konačnoj visini iznosa. Danom uvoza uvoznik je zatvarao posao nabavke u dinarima. Prema tome obračun može biti samo po kursu koji je važio na dan uvoza.
Ministre postavljam pitanja, kako i na koji način su ove organizacije vršila ta potraživanja naknade? Ko je određivao visinu naknade? Kako se ona određivala i kako uopšte može da se izvrši navodno naknada za zaštitu autorskih prava, pogotovo na one diskove koji ne idu uopšte niti za muziku, niti za filmove nego služe jednostavno za skladištenje podataka koji uopšte nemaju veze sa autorskim pravima.
Što se tiče samog zakona, ukratko ću. Predložili smo nekoliko amandmana, šta treba ispraviti u samom zakonu, pre svega u članu 4. proizvođački kod, dodeljuje se 30 dana, rok je 30 dana od dana podnošenja zahteva. Zašto je, pobogu potrebno čak 30 dana da bi se dodelio taj kod? Zašto ne može kraće? Hajde da budemo malo ekspeditivniji i efikasniji, mi smo predložili amandmanom da to bude 20 dana.
Evo razmislite malo o tome. Takođe, ako zahtev nije uredan, stoji da u pisanoj formi dostavlja poziv da se zahtev dopuni itd., ali se ne stavlja u kom roku je zavod dužan da ponovo dostavi poziv da se taj zahtev dopuni. Mi smo amandmanom predložili da to bude 15 dana. Mislim da je korektno da onaj ko je predložio zahtev da zna u kom roku će mu zavod i odgovoriti. Takođe smo predložili da izdavanje licence, kada je u pitanju produžavanje, vi ste u članu 11. predložili da to bude najranije 60, a najkasnije 30 dana pre nego što istekne licenca. Mi smo predložili da to bude 20 dana pre isteka roka i na taj način vlasnicima licence omogućili duži rok od 10 dana. Znači da imaju 40 dana rok da to urade.
Ovde bih napomenuo ove odredbe zakona koje nisu tačno određene, koje su neprecizne, pre svega, mislim na članove 13. i 14. gde stavljate u zakonu, mi smo uvek bili protiv toga da stavljate "bez odlaganja". Šta znači "bez odlaganja"? Znači, precizirajte. Da li je dan, da li je dva, da li je tri. Mi smo u ovim slučajevima predložili da to bude 24 časa, jer smatramo da je to bitno, znači, da se što pre, kada su u pitanju oduzimanje licenci, da se što pre reaguje i da se što pre dostavi.
U članu 16., takođe, ste stavili, između ostalog, "organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava". Postavlja se pitanje - koje organizacije? U članu 18. stavili ste da "fizičko lice može da izvršava uvoz optičkih diskova u ličnom prtljagu putnika ili da su poslati u maloj pošiljci". To apsolutno ništa ne znači. Bolje da ste definisali koju količinu ili nešto što je preciznije, nešto što je detaljnije da bi se znalo tačno šta može fizičko lice da uveze.
Takođe, protivimo se za ova poslednja dva člana, podzakonski akti, da je potrebno šest meseci da se oni urade, da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se istekom šestog meseca od dana stupanja na snagu. Mi smo i u jednom i u drugom slučaju predložili da to bude tri meseca. Ako smatrate da je ovaj zakon hitan, kažete da će sprečiti pirateriju, nemojte da čekamo šest meseci, nemojte da čekamo 2012. godinu da ovaj zakon zaživi, ajmo onda ranije da ovo zaživi već od jeseni. Predlažem da prihvatite ove amandmane kako bi zakon ranije zaživeo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Goran Mihajlović.

Hvala gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u okviru današnjeg zajedničkog načelnog pretresa mi vodimo raspravu o dva objedinjena predloga zakona, a to su Predlog zakona o optičkim diskovima i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Već je istaknuta činjenica da ova dva zakona tretiraju sasvim različitu problematiku i osim zajedničke jurisdikcije istog ministarstva, čini mi se da ova dva zakona nemaju dodirnih tačaka. Kao što je poznato, pre rekonstrukcije Vlade Republike Srbije, jedan zakon je bio u ingerenciji Ministarstva prosvete, drugi u ingerenciji Ministarstva nauke i tehnologije, ali kao što je poznato, to je sada jedno zajedničko Ministarstvu, na čijem je čelu gospodin Obradović, pa je to verovatno i razlog što je on danas ispred Vlade ovde ovlašćen za oba ova zakona.
No, bilo kako bilo, pozabaviću se jednim i drugim zakonom, ali malo manje ovim prvim zakonom o optičkim diskovima, a više ovim drugim o osnovama obrazovanja i vaspitanja. Razlog je taj što je moj uvaženi kolega Bojan Mladenović u prethodnoj diskusiji vrlo iscrpno objasnio osnovne stavove naše poslaničke grupe po pitanju ovog zakona o optičkim diskovima. Više ću se baviti ovim drugim zakonom iz prostog razloga što je mnogo veći broj subjekata obuhvaćenih zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. To su, kao što je poznato, deca predškolskog uzrasta, zatim učenici srednjih, učenici osnovnih škola, a normalno i njihovi roditelji. Tu je i nekih stotinak i više hiljada zaposlenih u ustanovama obrazovanja, pa kad sve to saberemo vidimo da što direktno ili što indirektno tiče se mnogo, mnogo većeg broja korisnika nego što je zakon o optičkim diskovima.
Prvi zakon iz ovog seta, Predlog zakona o optičkim diskovima u tesnoj je vezi sa nekoliko zakona koje smo prethodne godine usvojili u ovoj skupštini, a podsetiću vas, to su bili Zakon o žigovima, Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i Zakon o autorskim i srodnim pravima. Sva tri zakona su na neki način tretirala istovetnu problematiku, a to je bila zaštita autorskih prava pojedinca, kao fizičkog lica ili zaštita pravnog lica. Ovaj zakon se na neki način nadovezuje na ova tri zakona, jer su optički diskovi oblast gde je vrlo često dolazilo do zloupotreba i zaštita autorski prava. Inače, složićete se verovatno sa činjenicom da je ova oblast zaštite autorskih i intelektualnih prava na ovim našim prostorima još uvek vrlo haotična i nedovoljno pravno uređena. Zbog toga je i potrebno da se na jedan sistematičan i sveobuhvatan način ista uredi.
Pre svega, da bi građanima Srbije bilo jasnije o čemu se radi, u najkraćim crtama ću dati definiciju optičkog diska u smislu ovog zakona, a pod optičkim diskom smatra se medij na kome je moguće elektronsko skladištenje informacija, odnosno nekakvog zapisa koji se kasnije očitava pomoću izvora svetlosti i najčešće laserskog i to je ovo što mi koristimo u svakodnevnom životu kao CD ili DVD i CD ROM itd., da sad ne ulazim u tu tehniku formatiranja. Znači optički disk je jedan naziv za sve te medije koji su već u upotrebi, kao i za potencijalne medije koji će se pojaviti u bliskoj budućnosti. Inače, bitno je naglasiti da u Srbiji do sad nije postojao zakon o optičkim diskovima. Ovo je prva verzija tog zakona. Kad je u pitanju zakon o optičkim diskovima, tu treba u startu razlikovati dve stvari. Prva bitna stvar je proizvodnja, a misli se na prazne optičke diskove, uključujući tu uvoz, izvoz i kasnije i promet i distribuciju tih praznih diskova. Druga stvar je umnožavanje, odnosno bilo ovlašćeno bilo neovlašćeno presnimavanje distribucija i iznajmljivanje takvog snimljenog materijala.
Što se tiče prve stvari, proizvodnje, mislim da niko u Srbiji nema razloga za brigu, jer do sad kod nas niti je ko proizvodio niti trenutno proizvodi optičke diskove, pa iz tog razloga ne mora mnogo da se brine za odredbe ovog zakona. Kod nas postoji samo ova distribucija diskova, pa je mnogo bitan i iz tog razloga ovaj drugi aspekt, a to je umnožavanje i distribucija diskova. Što se tiče tog umnožavanja i distribucije, pa tu treba naglasiti činjenicu da je još bivša SFRJ davne 1989. godine potpisala jednu konvenciju sa Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu, kojom je barem deklarativno izrazila spremnost da obezbedi zaštitu autorskih i intelektualnih prava na prostorima bivše države. Poznato je, normalno, da pored materijalnih i nematerijalna dobra moraju biti predmet određene zaštite. Tako se u Srbiji vremenom nastali ovi tzv. trips sporazumi o trgovinskim aspektima prava vezanih za intelektualnu svojinu. Te sporazume, kao što je poznato, je izdala Svetska trgovinska organizacija, a kasnije su se pojavili i EU direktive od strane EU i one se tiču konkretne implementacije prava intelektualne svojine u našoj zemlji. Samo ne treba izgubiti iz vida da Srbija nije članica ni Svetske trgovinske organizacije, ni EU, jer kao što vidimo džabe su sav ovaj trud i zalaganja za donošenje evropskih zakona, kad neće nas ni jedni, a neće nas ni drugi.
Međutim, između nas i njih ipak ima jedne bitne razlike, jer oni imaju svoju proizvodnju, pa imaju i motive da štite tu proizvodnju odgovarajućim zakonima. Kod nas se zaista opravdano neko može pitati zašto se donose ovakvi zakoni koji štite proizvodnju koja i ne postoji.
Ovom prilikom neću govoriti o detaljima ovog zakona, jer će to uraditi moje kolege iz poslaničke grupe u danu kada bude bila rasprava u pojedinostima o Zakonu o optičkim diskovima. Istaći ću samo činjenicu da smo istakli 13 amandmana, kojima želimo da popravimo pojedine odredbe ovog zakona i da ćemo o tim detaljima, znači više informisati građane Srbije kada krene ta rasprava u pojedinostima.
Što se tiče ovog drugog zakona, Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, podsetiću da je isti prvi put donet 2003. godine, neznatno izmenjen i modifikovan 2004. godine, da bi u ovoj konačnoj verziji bio usvojen 2009. godine, ako se ne varam u avgustu mesecu. Odmah ću istaći i reči koje je gospodin Obradović te 2009. godine istakao na Odboru za prosvetu da, ako se ne varam, 50% odredbi tog zakona je bilo novo u tom trenutku, a da su 10% zadržane postojeće odredbe. Odatle se može zaključiti koliki je bio kvantitativni obim izmena zakona te 2009. godine, a pošto je vreme uvek bilo i biće najbolji sudija, o kvalitativnom smislu i obimu promena ovog zakona pokazaće neposredna praksa kada se budu izanalizirali svi efekti i posledice ovog zakona.
Inače, SRS od uvek pridaje veliki značaj problematici obrazovanja i vaspitanja pa, eto, podsećanja radi, istaći ću činjenicu da smo mi onda, 2009. godine kada je usvajan ovaj zakon, podneli ukupno 67 amandmana na taj zakon. Prihvaćen je jedan manji broj amandmana, veći je odbijen, a sada na ove izmene i dopune podneli smo ukupno 15 amandmana, što znači da i dalje naša poslanička grupa aktivno učestvuje u doradi i doterivanju ovog zakona.
Ono što smo istakli onda, moram istaći i sadi, a to je naše neslaganje sa hitnim postupkom za donošenje ovog zakona, bez obzira što je ministar danas dao obrazloženja zašto hitan postupak, ipak smatramo da jedan takav fundamentalan zakon treba da bude u nekoj redovnoj proceduri usvojen i da se kvalitetnije i sveobuhvatnije izvrše sve izmene i eventualne dopune.
Da ne bih ponovo prepričavao sve odredbe zakona, pozabaviću se samo ovim izmenama. Iz priloženog materijala vidimo da imamo ukupno 31 izmenu i dopunu na Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja, znači kroz 31 član je predlagač dao te izmene i prvo ću pročitati strukturu izmena da bi građani Srbije stekli uvid u to šta se u stvari menja. Znači, sam Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja ima nekih 13 glava, 13 poglavlja i od toga najviše, čak 7 izmena i dopuna je bilo u Glavi 8, ona se odnosi na zaposlene u ustanovi, pa 6 izmena je bilo u Glavi 7, to su prava deteta i učenika, obaveze i odgovornosti, pa 4 izmene u Glavi 1, osnovne odredbe ovog zakona i na ostale glave je bilo manje primedbi, odnosno izmena i dopuna. Odavde se jasno može steći slika da je najveći broj izmena u stvari vezan za zaposlene u ustanovi za učenike, njihove obaveze i odgovornosti. Imamo tu par osnovnih odredbi.
Ako krenemo redom, na samom početku jedna od glavnih izmena je u Glavi 1, to je član 1. i ona se odnosi na obrazovanje odraslih. Čuli smo danas od ministra da je u toku izrada nacrta zakona za obrazovanje odraslih, pa ako uzmemo u obzir onu poznatu činjenicu da u Srbiji ima 20 i nešto posto ljudi sa osnovnom školom i isto toliko ljudi bez osnovne škole, znači preko 40% naše populacije je samo sa osnovnom školom ili niže i onda iz tog razloga mi možemo podržati donošenje ovog zakona za obrazovanje odraslih.
Međutim, imamo i primedbu na ovu Glavu – Osnovne odredbe, a ta primedba je u tome što, to smo uostalom rekli pre dve godine, što se u osnovnim odredbama vide samo ciljevi obrazovanja, a ne vide se ciljevi vaspitanja. Znači, u ovoj 31 izmeni i dopuni nigde se ne vide ni ciljevi intelektualnog, moralnog, estetskog, fizičkog vaspitanja i to je, dakle, jedna velika praznina koja ostaje u ovom zakonu i koju sigurno treba otkloniti u nekoj narednoj korekciji ovog zakona.
Dalje, još jedna naša primedba odnosi se na rad Nacionalno prosvetnog saveta. Verovatno se članovi Odbora za prosvetu sećaju da smo pre godinu, dve, kritikovali Nacionalni prosvetni savet da ne podnosi redovne izveštaje o svom radu narodnoj skupštini, na šta je po zakonu obavezan. Posle te kritike, Nacionalni savet je podneo neke izveštaje, ali oni koji su čitali, videli su da su to bili izveštaji formalnog karaktera, gde je uglavnom data neka hronologija održanih sednica i skupova nacionalnih saveta, ali još uvek nema onog što je glavno, a to je strategija obrazovanja i vaspitanja u RS.
Vidite, ako bi bilo ko od nas postavio pitanje šta je naša nacionalna strategija u obrazovanju i vaspitanju za narednih 5,10 ili 20 godina, pa teško da bi iko mogao dati kompletan i precizan odgovor, jer te strategije i zapravo nema, a to je sigurno bio glavni i primarni zadatak nacionalnog saveta.
Dalje, od bitnih izmena, naveo bih još član 4. predloga izmena i dopuna, a to je evidencija o javnim ispravama i registar licence nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika, pa je očigledno da se ovde teži jednom jedinstvenom informacionom sistemu prosvete i da je zato potrebno formirati te tzv. baze podataka u ustanovama obrazovnim u našoj zemlji što sigurno neće biti lak posao, jer trebaće i vremena i mnogo truda i zalaganja da bi se to upotpunilo.
Dalje, od interesantnih članova izdvojio bih član 10. u kome se predlaže izmena strukture školskih odbora, srednjih stručnih škola gde se predlažu 3 tzv. socijalna partnera iz područja rada, što bi bilo u nadležnosti lokalne samouprave, pa ovo je nešto o čemu smo mnogo puta govorili, i na mala vrata se ponovo dovodi do politizacije u radu škola, a sigurno je da nam to u ovom trenutku nije potrebno i da bi to bilo jedno rešenje, koje je lošije od prethodnog rešenja.
Dalje, u Glavi 5, program obrazovanja i vaspitanja i ispiti propisani su svi ispiti kojima se završava određeni nivo obrazovanja, pa između ostalog, u osnovnoj školi je predviđen završni ispit, u četvorogodišnjoj stručnoj, opšta, stručna ili umetnička matura, pa onda završni ispit za srednje stručno obrazovanje, ili specijalistički majstorski ispit za zanatske specijalističke škole.
Mi smo još pre dve godine dali jedan konkretan predlog da se najpre na nekoliko generacija ogleda kakav bi bio efekat ovih ispita u praksi, pa da se tek onda to propiše kao obaveza nekom novom dopunom i izmenom zakona, ali koliko mi je poznato, to verovatno nije urađeno od strane predstavnika Ministarstva i sigurno je da ni posle dve godine nemamo prave povratne informacije o efektu ovih ispita koji su uvedeni.
Dalje, interesantan je i član 12. kojim je predviđen upis dece u škole sa smetnjama u razvoju da se vrši na osnovu mišljenja inter-resorne komisije za procenu potreba, uz obaveznu saglasnost roditelja.
Znači, do sada je, koliko mi je poznato, bilo rešenje da je lekar nadležnog doma zdravlja davao mišljenje za specijalne škole, a sada je uvedena ta interesorna komisija. U principu, mi nemamo ništa protiv toga, ali imamo jednu primedbu koju smo mnogo isticali za onu suprotnu kategoriju učeničke populacije, a to su natprosečno talentovana i posebno nadarena deca iz bilo koje oblasti. U sadašnjem zakonu o osnovama obrazovanja i vaspitanja nema nijednog jedinog člana koji bi se bavio posebno ovom decom, a to bi trebalo da budu učenici koji su ponos svake nacije, svake uređene države. Postoji opravdana bojazan da se zbog toga ovakva deca mogu utopiti u prosek, zajedno sa ostalim učenicima.
Čl. 19-25. definišu izmene po pitanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u ustanovi. Tu su skraćeni postupci za vođenje eventualnih disciplinskih postupaka protiv radnika, što je na neki način i u redu, da bi se ubrzao, a smanjen je broj neopravdanih izostanaka, što se tiče disciplinskih postupaka učenika, sa 35 na 25. I to je diskutabilno, zašto baš 25? Jer, ovaj član na neki način učenicima daje imunitet, da do 25 časova mogu da odsustvuju neopravdano. Da li je potrebno da to bude i toliko, to je stvar za razmišljanje i za neku novu eventualnu korekciju.
Ovde bih izdvojio jedan interesantan detalj. U ovih 31 izmenu i dopunu nigde niste uvrstili ništa što je vezano za finansiranje škola. Poznato je da se sada škole finansiraju iz budžeta i da postoji ta tzv. kapitaciona formula, koja je dala neke svoje efekte. Ali, ja bih želeo da pitam ministra – kakav je efekat u praksi ovakvog finansiranja? Jer, ako 96% prosvetnog budžeta ide za plate i zarade zaposlenih u obrazovanju, onda je pitanje da li ona 4% mogu da zadovolje ostale zahteve ustanova.
Na samom kraju, daću neki svoj utisak koliko je Ministarstvo prosvete bilo ažurno u implementaciji ovog zakona. Vidite, to najbolje kaže član 27. ovih izmena. On kaže u aktuelnoj verziji da će ministar doneti podzakonske akte u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona. A u novopredloženoj i izmenjenoj verziji Ministarstvo će doneti podzakonske akte u roku od tri godine od dana stupanja na snagu zakona. Znači, zaključak je sam po sebi da se gospodine ministre kasni sa donošenjem podzakonskih akata nekih godinu dana, bez obzira što ste vi danas bili ekspeditivni i došli ste na sednicu 15 minuta pre svih poslanika. To je za pohvalu, ali, ipak vaše ministarstvo malo kasni. Ali, nema razloga da se brinete, u Evropu nas ionako neće tako brzo, pa će se stići valjda i sa tim.
Poslanicima vladajuće većine bih na kraju rekao da budu oprezni kad budu usvajali pojedine amandmane, da se ne desi da u ime nekakvih uzvišenih principa, kao što je bilo sa Bolonjom, usvojimo neku verziju zakona o visokom obrazovanju za koju praksa nepobitno pokazuje da je gora od stare nekadašnje verzije. Ipak budite oprezni i u danu za glasanje usvajajte one amandmane za koje smatrate da su u interesu svih subjekata obrazovanja.

Zahvaljujem gospodine Mihajloviću.
Nemojte imati dilemu da ministar sve što čini, čini i za vas, a ne samo za neku drugu Srbiju kojoj vi ne pripadate. I vi ćete sa nama u Evropu.
Ministar Žarko Obradović ima reč. Izvolite gospodine ministre.