Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, za razliku od kolege Palalića, neću govoriti o konvencijama iz oblasti odbrane, zadržaću se na ovoj konvenciji protiv torture, dakle na ovom opcionom protokolu.
Odmah na početku moram da kažem da je jako dobro što se dopunom Zakona o ratifikaciji opcionog protokola određuje Zaštitnik građana za obavljanje poslova nacionalnog mehanizma za prevenciju torture zbog toga što je to najprirodnije rešenje, jer se u opisu njegovih poslova i bavi ovom temom iz ovog delokruga.
Po meni, kada govorimo o torturi, mislim da nema mesta da govorimo o tome da postoji uopšte tortura u našim zatvorima. Ne postoji ni kao institucionalna ni kao sistemska pojava, ali ono što postoji u našim zatvorima to su pojedinačne pojave nečovečnog odnosno nekad ponižavajućeg i surovog ponašanja. O tome ne izveštavaju samo sredstva javnog informisanja, o tome pišu u svojim analizama i izveštajima nevladine organizacije koje se bave ovom problematikom.
Ono što je, po meni, najvažnije i što je najveći problem u zatvorima to je prenaseljenost i prilično neuslovni uslovi boravka lica lišenih slobode u našim zatvorima jer oni se, slobodno mogu da kažem, mogu podvesti pod ponižavajućim.
Danas je kapacitet naših zatvora negde oko 7.000 lica lišenih slobode. Ako se ne varam, u njima danas boravi negde oko 12.000 lica i pri tom uslovi za njihov boravak nisu adekvatni. Kada kažem ovo onda prvenstveno govorim o tome da masa lica lišenih slobode nema elementarne uslove. Znači, ne postoje kreveti, spavaju na dušecima. Nije retka pojava da čak postoje kreveti na tri sprata.
Dodatni problem je što ova lica borave u prostorijama koje su vlažne, koje su neosvetljene, u kojima nema dovoljno dotoka ni svetlosti ni vazduha i ako bi primenili sve one norme koje su predložene zatvorskim standardima EU, a to bi značilo da na svako lice koje je lišeno slobode pripada četiri kvadratna metra i osam metara kubnih, to bi značilo da je kapacitet naših zatvora danas ne 12.000, koliko lica danas boravi, već je kapacitet 4.500 lica lišenih slobode. To je danas veliki problem sa kojim se Srbija suočava. Umesto toga, na svakog zatvorenika u zatvoru u Srbiji otpada oko dva metra kvadratna i nije retka situacija da u prostoriji od 20 kvadratnih metara boravi i do 10 lica.
Pored manjka prostora, veliki problem kada govorimo o ovoj kategoriji lica jeste i manjak osposobljenih stručnih kadrova koji rade u zavodima za izvršavanje kazne zatvora. Tu prvenstveno mislim ne samo od stražara, već i od lekara. Nije redak slučaj da, recimo, na 1.300 zatvorenih lica dolazi samo jedan lekar.
Imamo situaciju u Specijalističkoj zatvorskoj bolnici gde je njen kapacitet oko 300 pacijenata, a da u svakom trenutku u njoj boravi 700 pacijenata teških psihičkih bolesnika sa kojima dežura jedan lekar i tri medicinske sestre. To je situacija koja nije prihvatljiva, ali ovaj problem moramo da posmatramo i sa druge strane zato što su primanja lica koja rade u zatvorima izuzetno niska i nisu proporcionalna vrsti i težini poslova koji obavljaju i zbog toga je jako teško da se uopšte nađe adekvatan stručni kadar koji bi bio voljan da radi u ovakvim uslovima.
U Godišnjem izveštaju Zaštitnika građana, o kojem smo raspravljali ovde pre nekoliko dana, imali smo priliku da čujemo da se mera pritvora u Srbiji potpuno pogrešno shvata i da se pritvor shvata kao kazna pre samog suđenja, da se vrlo često izriče i da su prostorije koje su namenjene za boravak lica koji su u pritvoru apsolutno neadekvatne i da ih ima nedovoljno. To je ono što je pisalo, nisam citirala, parafraziram, u Izveštaju zaštitnika građana.
Koliko se pritvor učestalo određuje najbolje pokazuje podatak da je od 2008. godine, od ukupnog broja osuđenih lica i lica koja su primljena na izdržavanje kazne zatvora do tri godine, njih 34% je u toku krivičnog postupka bilo u pritvoru. Znači, ovde govorimo o prilično učestalom određivanju mere pritvora koja se kod nas, nažalost, potpuno pogrešno shvata.
Naravno, govoriću o tome da je u izveštaju Zaštitnika građana rečeno i to da su lica koja su maloletna, a koja su pritvorena u isto vreme smeštena sa punoletnim pritvorenim licima, što je takođe nedopustivo ukoliko ne postoji odobrenje nadležnog sudije za maloletnike. Sve ovo ukazuje na nezavidan položaj lica koja su lišena slobode i naravno da ukazuje na to da su njihova osnovna ljudska prava ovakvim neuslovnim boravkom u ovakvim prostorijama apsolutno ugrožena.
Vlada je donela 2010. godine strategiju o rasterećenju, ako se ne varam, kapaciteta u zatvorima, ali ta strategija se ne primenjuje, kao što se ne primenjuje ni niz onih drugih strategija od kojih ću samo pomenuti onu strategiju o podsticanju rađanja, primera radi, koja se takođe ne primenjuje, a predstavlja izuzetno dobru strategiju, ali ona se ne primenjuje i ona predstavlja, nažalost, mrtvo slovo na papiru. Ne primenjuje se zbog toga što su za nju potrebna određena sredstva.
U toj strategiji se takođe navodi da je neophodno da dođe do izgradnje novih smeštajnih kapaciteta. Da bi došlo do izgradnje novih smeštajnih kapaciteta neophodno je da za to postoje pare. Pare ne postoje zbog toga što se finansiraju ili greške, zato što pare ili novac koji je namenjen prvenstveno ili za ovakve slučajeve odlazi na finansiranje raznih grešaka reforme pravosuđa i na postojanje nekih institucija u ovoj državi, poput Republičkog tužilaštava za ratne zločine, koje umesto da rade svoj posao čine niz grešaka u svom radu koji ih do sada kvalifikuje, ali za apsolutno ukidanje.
Sada kada je i poslednji haški optuženik otišao u Hag, mislim da njihova misija treba da bude kompletno završena. Naravno, nikome, ni samoj stručnoj javnosti, pravničkoj javnosti ili uopšte srpskoj javnosti nije jasno šta je svrha njegovog postojanja, posle svih onih blamaža koje nam je nanelo. Setićemo se samo slučaja Purde, Jurišića, Ganića. Da li treba da pominjem sada poslednji slučaj Nade Šakić ili nedavno oslobađajuću presudu Šandoru Kepiru, koju je doneo mađarski sud, a doneo je zbog toga što je predmet koji je bio nadležnosti srpskog tužilaštva ustupljen mađarskom sudu?
Dalje se postavlja pitanje, ukoliko to Republičko tužilaštvo za ratne zločine treba da ostvari misiju zbog koje postoji – zašto nije ništa uradilo na procesuiranju svih onih zločina pripadnika OVK koji su vršili pravu torturu nad srpskim žrtvama u privatnim logorima i u privatnim zatvorima na teritoriji KiM?
Danas se već sasvim jasno zna, ovde imam podatke, da su privatni zatvori i logori u kojima su Srbi zlostavljani i mučeni, da se nalaze u selu Jezero kod Uroševca, u zgradi zemljoradničke zadruge sela Maćine kod Orahovca, u rejonu Batlovskog jezera kod Podujeva, u selu Mališevo, gde se tačno zna ko je upravnik tog zatvora bio. Bio je izvesni Jakob Foti iz Crnog Luga. Dalje, šta se dešava sa privatnim zatvorom u selu Labljane, gde su takođe upravnici tog zatvora bili braća Abdulji i Abazi?
Znači, pored našeg Tužilaštva za ratne zločine, ovo apsolutno nisu zločini koji zaslužuju njihovu pažnju, niti zaslužuju uopšte da budu procesuirani. To tužilaštvo takođe ništa nije uradilo ni na procesuiranju ni povodom trgovine ljudskim organima na KiM, a priznaćemo svi ovde da se radi o jednom od najmonstruoznijih zločina koji se dogodio u novijoj našoj istoriji. Da li postoji uopšte gora tortura od one koja je vršena mahom nad Srbima kojima su vađeni organi i tako su puštani da umiru u najstrašnijim bolovima i mukama?
Umesto da se sada, znači, kada već izveštaj Dika Martija postoji i da sada nakon izveštaja Dika Martija oni daju jedan određeni svoj podstrek i da prosto učine neki pomak u ovoj oblasti, ono šta radi? Ono sve glasnije zagovara da istragu za trgovinu ljudskim organima treba da preuzme EULEKS, iako sam zna da EULEKS nema nikakav kapacitet da procesuira ovakav zločin, niti ima bilo kakve nadležnosti da preuzima određene istražne radnje izvan KiM, niti ima bilo kakav program zaštite svedoka koji je ključan u ovom slučaju. Zato je neophodno da o ovom najmonstruoznijem zločinu koji je izvršen, gde se vodi jedna nezavisna istraga pod okriljem UN, tačnije Saveta bezbednosti.
Potpuno sam uverena da bi, ukoliko bi EULEKS vodio ovakvu istragu, ishod te istrage bio apsolutno isti ishodu onog slučaja za koji smo imali priliku pre nekoliko dana da vidimo kako se završio. Radi se o slučaju Šandora Kepira, koji je nažalost oslobođen svake vrste odgovornosti za svaki zločin izvršen u Drugom svetskom ratu. Radi se o jednom mađarskom nacisti. Ako želimo da ishod te istrage koju bi EULEKS eventualno vodio bude isti ovakav, onda naše Tužilaštvo za ratne zločine treba i dalje da insistira na tome da oni preuzmu vođenje ovakve istrage.
Naravno, ono što je mene šokiralo, kada je ovaj slučaj u pitanju, što niko od srpskih zvaničnika nije našao za shodno da reaguje povodom ovakve objavljene presude, već je predsednik Republike bukvalno bio nateran, nakon četiri dana od samog izricanja presude, da se ovim povodom oglasi. Ni za jednu ozbiljnu državu, za državu koja poštuje svoju istoriju, za državu koja drži do svog ugleda, kako u samoj državi, tako i izvan nje u međunarodnoj zajednici, ovakav ravnodušan stav prema sopstvenim žrtvama je apsolutno neprihvatljiv.
Zato je neophodno da pokažemo odlučnost i ono što je mnogo važnije - volju da svi zajedno istrajemo na tome da pokušamo na sve moguće načine da utičemo da se o ovom najmonstruoznijem zločinu u najnovijoj srpskoj, ne samo srpskoj nego i evropskoj istoriji, vodi jedna nezavisna istraga pod okriljem Saveta bezbednosti UN. Hvala.