Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Osmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 81 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja kvoruma, potrebnog za rad sednice Narodne skupštine molim vas da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema, utvrđeno da u elektronskom sistemu ima 85 narodnih poslanika, kao i da je u sali još jedan broj narodnih poslanika koji nisu identifikovani u elektronskom sistemu za glasanje, što znači da postoje uslovi za rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Milan Dimitrijević, Aleksandra Janković i Mladen Grujić.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović. a povodom zajedničkog jedinstvenog pretresa Predloga zakona iz tačaka 5, 6, 7. i 8. dnevnog reda, pored predstavnika predlagača Ivice Dačića, prvog potpredsednika Vlade, zamenika predsednika Vlade i ministra Unutrašnjih poslova, zatim Dragana Šutanovca, ministra odbrane i Milana Markovića, ministra za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, pozvala da današnjoj sednici prisustvuju i: Tanja Mišević, državni sekretarka u Ministarstvu odbrane, Ilija Pilipović, pomoćnik ministra odbrane, Milorad Todorović, sekretar MUP, Milorad Perić, načelnik Uprave za međunarodnu vojnu saradnju u Ministarstvu odbrane, pukovnik Predrag Kraljević, zastupnik načelnika Uprave za međunarodnu vojnu saradnju u Ministarstvu odbrane, Vladimira Ateljević, savetnik za politiku odbrane u Ministarstvu odbrane, Ljerka Aćimović, pomoćnica direktora Uprave za ljuska i manjinska prava u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, Jasminu Stanojević, načelnica Odeljenja za normativne poslove u MUP i Vesnu Šćepanivić-Radojković, šefica Odseka za sprovođenje Sporazuma o readmisiji u Upravi za upravne poslove MUP.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tač. 5, 6, 7. i 8. dnevnog reda.
Tačke 5, 6, 7. i 8. dnevnog reda predstavljaju zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o dopuni Zakona o ratifikaciji Opcionog protokola uz konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipra o saradnji u oblasti odbrane, Predlogu zakona o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju između Vlade Republike Srbije, koju predstavlja Ministarstvo odbrane i Vlade države Kuvajt, koju predstavlja Ministarstvo odbrane, o zajedničkoj saradnji u oblasti odbrane i o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o readmisiji lica koja ne zakonito borave sa Protokolom između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o sprovođenju Sporazuma između Vlade Republike Saveta ministara Republike Albanije o readmisiji lica koja ne zakonito borave.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni jedinstveni pretres o predlozima zakona po tačkama 5, 6, 7, i 8. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, prema članu 193, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke srazmerno broju narodnih poslanika u pojedinim poslaničkim grupama i to: poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju pripada jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslaničkoj grupi SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Ujedinjeni regioni Srbije (G17 plus i Zajedno za Šumadiju) - 28 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslaničkoj grupi DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslaničkoj grupi SPS - JS - 18 minuta; poslaničkoj grupi LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi Manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslaničkoj grupi PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, a sa redosledom narodnih poslanika, na osnovu člana 96. stav 4. Poslovnika.
Obaveštavam vas, takođe, da će poslaničke grupe po ovim tačkama dnevnog reda predstavljati: narodni poslanik Jovan Palalić – poslanička grupa DSS- Vojisalv Koštunica i narodni poslanik Božidara Delić – poslanička grupa SRS.
Ako neko od poslaničkih grupa još bude imao informaciju o ovlašćenom predstavniku, molim vas da nam tu informaciju dostavite, da možemo da obavestimo Narodnu skupštinu.
Saglasno članu 170, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o dopuni Zakona o ratifikaciji Opcionog protokola uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipra o saradnji u oblasti odbrane, Predlogu zakona o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju između Vlade Republike Srbije, koju predstavlja Ministarstvo odbrane i Vlade države Kuvajt, koju predstavlja Ministarstvo odbrane, o zajedničkoj saradnji u oblasti odbrane i o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o readmisiji lica koja ne zakonito borave, a sa Protokolom između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o sprovođenju Sporazuma između Vlade Republike Saveta ministara Republike Albanije o readmisiji lica koja ne zakonito borave. (13,10 časova.)
Da li predstavnik predlagača, gospodin Dragan Šutanovac, ministar odbrane želi reč? (Da.)
Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, sva četiri zakona su od velike važnosti, ali mislim da nisam odavno prisustvovao na sednici parlamenta na kojoj su vrlo jasni i precizni predlozi zakona, gde očekujemo da će praktično sve poslaničke grupe u parlamentu Srbije podržati ove predloge zakona i glasati za njih.
Želim da kratko istaknem da sa dva predloga zakona, o potvrđivanju Sporazuma sa Kuvajtom i sa Kiprom, praktično Srbija dobija zaokružen prostor od Kuvajta preko Iraka, Turske, Kipra, Grčke, pa sve do Austrije. Sa svim zemljama smo potpisali Sporazum o saradnji u oblasti odbrane i to je jedan veliki doprinos sistema odbrane na međunarodnoj političkoj poziciji naše zemlje.
Smatramo da je izuzetno važno ukoliko bude bilo saglasnosti da se ovi ugovori potvrde u parlamentu bez glasova protiv, jer mislimo da je to nešto što će podići naš kredibilitet i u tim zemljama.
Ovi ugovori su praktično legalna osnova za dalji vid saradnje. Ovo je tek početak, a nadamo se da će oni biti dovoljni da se razvije kako vojno - ekonomska saradnja, tako i saradnja u oblasti odbrane. Hvala.

Da li izvestilac Odbora za pravosuđe i upravu, narodni poslanik Boško Ristić, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Odbora za odbranu i bezbednost, narodni poslanik Dušan Bajatović, želi reč? (Ne.)
Da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, od ovih zakona koji su trenutno na dnevnom redu skupštine, čini mi se da je jedan od najvažnijih Predlog zakona o dopuni Zakona o ratifikaciji opcionog protokola, uz konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih postupaka.
Punih šest godina je trebalo da prođe kako bi stigao na dnevni red ovaj zakonski predlog koji predviđa nacionalni mehanizam prevencije protiv torture. Zaista, Srbija se presporo menja, presporo menja te svoje standarde i mislim da je to nedopustivo. Međutim, s obzirom da je na današnjem dnevnom redu formiranje tog nacionalnog mehanizma, to je za pohvalu, ako nije moglo ranije, dobro je što je sada. Nažalost, u roku od godinu dana nakon ratifikacije tog opcionog protokola, uz konvencije protiv torture, trebalo je da se formira i ovaj nacionalni mehanizam.
Dakle, mi smo prekoračili sve rokove, i one koji su predviđeni međunarodnim sporazumima, kao i onaj rok koji nas obavezuje kao člana ovoga društva da menjamo ovo društvo i da menjamo vrednosne sisteme. Nažalost, nasilje je ukorenjeno u ovom društvu, i u politici, i u školi, i u porodici. Jeste da država ima određeni monopol u pogledu represije, u pogledu sile, međutim, ukoliko se ta represija, ta sila, ne stavi u određene kontekste, u određene zakonom predviđene okvire i procedure, u tom slučaju dolazi do torture i tada imamo ozbiljan problem u pogledu onih izdržavanja kazni po zatvorima, po vaspitno-popravnim ustanovama, kao i prilikom izvođenja određenih dokaza, odnosno određene procedure pred policijom ili u zatvoru.
Šta je prevashodno cilj i koji je zadatak ovog nacionalnog mehanizma za prevenciju protiv torture? To je da obrati pažnju i da kontroliše tretman lica koja se nalaze u pritvoru, kao i tretman svih onih lica koja su lišena slobode. Dakle, to se odnosi na sva lica koja se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne, na lica koja se nalaze prinudno na nekom lečenju pri određenim ustanovama, na maloletna lica koja se nalaze u vaspitno-popravnim ustanovama, kao i da pri tom onaj koji je preuzeo na sebe tu funkciju nacionalnog mehanizma prevencije daje određena mišljenja i predloge u pogledu već postojećih zakona, kao i zakona koji su u proceduri donošenja, a tiču se u stvari torture, odnosno prevencije te torture i drugih neljudskih i ponižavajućih tretmana, odnosno postupaka.
Posebno bih se osvrnula sada na nasilje generalno, kao nasilje koje je toliko izražajno i toliko sveprisutno u Srbiji u svakodnevnom životu, dakle, ne isključivo na ovu specifičnu vrstu nasilja koju vrši država preko svojih organa koja se zove tortura, nego uopšte i nasilja koje je toliko pogubno za dalji razvoj društva i države.
Nasilje je posebno izraženo prema ženama, prema marginalizovanim grupama kao što su siromašni, stari, Romi. Nasilje je izraženo prema deci, dakle, prema onom delu populacije koje je na neki način manje zaštićeno i na neki način diskriminisano zbog određenih svojih svojstava i zbog svog određenog položaja u društvu i državi.
Jako je zabrinjavajuća situacija ta da je u Srbiji tokom protekle godine 30 žena ubijeno od strane svojih partnera, muževa, vanbračnih supruga i to je zaista opasno i govori puno o tome na koji način se ovo društvo odnosi prema nasilju uopšte. Međutim, još pogubnije je to što je za prvih šest meseci ove godine ubijeno 28 žena, takođe od njihovih partnera. Dakle, to nasilje eskalira i uzima sve većeg maha, a ne vidimo da se država nešto naročito potrudila oko toga da to nasilje spreči, da do tog nasilja ne dođe ili da adekvatno preduzima one mere koje mogu da zaštite žrtve u tim nasiljima.
Nije dovoljno samo da se donose zakoni, potrebno je mnogo više od toga, između ostalog i da se adekvatno reaguje, odnosno da svi oni koji imaju tu nadležnost, da prilikom prijavljivanja nasilja u porodici i odgovore blagovremeno i na pravi način.
Predložila bih da se posebno obrati pažnja na to na koji način su povezani svi ti elementi za borbu protiv nasilja. Dakle, radi se o sudovima, o parlamentu, o tužilaštvu, o policiji, o centrima za socijalni rad. Da li između svih ovih grana vlasti kao što je izvršna vlast, parlament i sudska vlast napravljena određena koordinacija? Da li je napravljena koordinacija na lokalnu između tužilaštva, policije, centara za socijalni rad i sudova? Da li postoji određena saradnja i da li postoje protokoli koji tu saradnju regulišu, odnosno organizuju odgovor na prijavljeno nasilje? Ne postoji. Ne postoje ni odgovarajući protokoli, ne postoji ni odgovarajuća praksa, a gubi se vreme u tome da se ograničavamo samo na zakonima. To je jedan od razloga zašto je dobro da se na današnjem dnevnom redu Skupštine našao i ovaj nacionalni mehanizam za prevenciju protiv torture.
Navela bih jedan jako loš i tragičan primer koji se desio prošle nedelje u Zrenjaninu kada je poginuo jedan mladi policajac prilikom vršenja svoje dužnosti, a izvršilac krivičnog dela ubistva je jedan mladić koji se nalazio u recidivu, dakle, ovo mu je treće ubistvo za njegovih 30 godina, a policajac koji je podlegao ranama takođe je tu negde u svojim godinama života 30-im.
Dakle, šta govori ovaj tragičan primer? Govori pre svega nešto o tome na koji način je država reagovala kada se prvi put pojavio taj maloletnik u vreme prvog krivičnog dela ubistva. Mladić koji je sada ubio policajca bio je maloletan. On je bio osuđen, odnosno predviđena mu je kazna zatvora u maloletničkom kazneno-popravnoj ustanovi. Šta se dešavalo tada, da je on nedugo posle izlaska iz te ustanove ponovio to krivično delo ubistva, a da je na kraju završio sa ovim krivičnim delom prošle nedelje u Zrenjaninu?
Šta se dešavalo u pogledu rada nadležnih u svim tim ustanovama sa tim mladićem koji je izvršio tako ozbiljna krivična dela? Da li se radilo nešto u pogledu njegove resocijalizacije? Očigledno je da se nije radilo, zato što je on ponovio dva puta to krivično delo koje je prvi put uradio. Ukoliko se ne radi resocijalizacija, ukoliko se ne stavi težište na resocijalizaciju prilikom odsluženja zatvorske kazne, u tom slučaju dolazi do zatvorske inkluzije, odnosno jednostavno se prihvata taj model kriminalnog ponašanja i onaj koji je ušao u tu ustanovu kao izvršilac krivičnog dela izlazi iz nje samo potvrđujući taj svoj status i ni u kom slučaju ne može postati deo društva koji će moći da se odupre nekim budućim iskušenjima i jednostavno će ponoviti krivično delo.
Ovaj nacionalni mehanizam protiv torture, između ostalog, predviđa i kontrolu na koji način se radi ta resocijalizacija onih osoba koje su lišene slobode, dakle, da li se postupa onako kako je to zakonom predviđeno i internim propisima tih ustanova. Jako je bitno da se blagovremeno uoče nedostaci i da se blagovremeno reaguje na to.
Očekujem od ovog nacionalnog mehanizma da se na taj način i odnosi i ponese kada bude krenuo u kontrolu svih tih zavodskih ustanova, zatvora, psihijatrijskih klinika i svega ostalog što je vezano za ograničavanje slobode određenih osoba, određenih lica.
U zatvorima je evidentno da postoji određeno nasilje koje je nasilje vršeno od strane drugih osoba koje izdržavaju kaznu. Pored tog nasilja, koje je moguće i koje se prepoznaje da se vrši od strane osoblja, odnosno onih koji su zaposleni u toj ustanovi. Pored tog nasilja koje je očigledno i koje može da se detektuje i lako uočava, postoji i neko latentno nasilje koje nije toliko lako da se uoči i da se prepozna a to nasilje je prevashodno vezano za korupciju. Ta korupcija je opet vezana za položaj svog tog osoblja i svih tih službenika koji su zaposleni u zavodima u zatvorima i drugim ustanovama.
Prema tome, mi se ponovo vraćamo na istu tu temu šta se dešava u pogledu strategije borbe protiv korupcije, jer i sama ta korupcija u zatvorima može da generiše određenu vrstu torture, jer ukoliko se ta korupcija ne namiri u smislu kupovine nekog blažeg tretmana ili privilegija u korist zatvorenika, u tom slučaju, može da trpi određene posledice i često se ne prepoznaje taj vid torture a bilo bi dobro da se i o tome povede računa.
Prema tome, kada govorimo o torturi ne smemo zaboraviti nekoliko bitnih činilaca, a to je da se učini transparentnim ponašanje same te uprave koja je na čelu određenih zavoda, ustanova i zatvora, da se učini transparentnim sam život u tim ustanovama i zavodima, odnosno zatvorima, da se učini transparentnim postupci svi koji su na dnevnom redu svakodnevnog života tih kažnjenika i izdržavalaca zatvorskih kazni.
Dakle, transparentnost je jedna od bitnih činilaca koja može dati određene rezultate protiv torture. Pored te transparentnosti jako je bitno da se i učini nešto, kada se dođe do određenih podataka, da li u pogledu torture, da li u pogledu korupcije ili svakog drugog nezakonitog ponašanja prekoračenja službenog položaja, a to je u stvari ono što je jako bitno za nacionalni mehanizam prevencije protiv torture. Jer u slučaju da se blagovremeno reaguje i za slučaj da se blagovremeno preduzmu određeni koraci, tada se situacija neće ni skalirati i neće doći u stvari do ozbiljnije torture koja narušava ljudska prava i tih ljudi koji se nalaze na lišavanju slobode odnosno na izdržavanju zatvorske kazne.
Dakle, prevencija je uvek bolja od one torture a nažalost, kod nas organi najčešće reaguju i deluju kada se već desi neka šteta, kada se već desi ta tortura i tada je to zakasneli postupak i zakasnela reakcija jer ne može da popravi ono što je pokvareno, ono što je učinjeno. Šteta postoji i može samo da se kazni ili da se samo medijski proprati nešto što je ugrozilo nečija ljudska prava.
Zbog toga je dobro da smo napokon odlučili da se i ovaj nacionalni mehanizam prevencije protiv torture, napokon formira. Dobro je to što je ta nadležnost data Zaštitniku građana, koji već ima određene ingerencije u pogledu kontrole dešavanja po svim ovim zavodima, zatvorima i policijskim stanicama. Ukoliko se ozbiljno pristupi tom poslu, možemo očekivati i dobre rezultate. Dakle, neće to biti samo isključivo u domenu torture jer tortura nije nešto što je odvojeno i nezavisno uopšte od nasilja koje je toliko dominantno u Srbiji i rešavajući problematiku u jednom segmentu mi ćemo u stvari moći da rešimo i generalno problem nasilja u društvu.
Bitno je samo da se prepozna potreba da se sve to ne zaustavi na nekoj medijskoj promociji, da se ne zaustavi na jednoj opštoj propagandi, odnosno slavodobivnoj priči, eto koliko smo mi uznapredovali u pogledu približavanja evropskim standardima nego da se ti evropski standardi ugrade, pored toga što se ugrađuje u zakone, da se ugrađuju i u primenu svih tih zakona i propisa tih konvencija i opcionih protokola protiv torture.
Jako je dobro da taj deo bude i osnovni element u ponašanju i onih ljudi koji su na terenu i po policijskim stanicama i prilikom lišavanja slobode lica koja se stavljaju u pritvor kao i onih koji odlaze na zatvorske kazne, a normalno tu se podrazumeva i ona lica koja su upućena na obavezno lečenje u određene neuro-psihijatrijske bolnice.
Dakle, jako je dobro da mi kao društvo postanemo senzitivni, visoko senzitivni u pogledu ove vrste ugrožavanja ljudskih prava.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvek je prilika kada su pred nama sporazumi koji definišu bilateralne odnose između Republike Srbije i drugih država u oblasti odbrane, da se naravno porazgovara i generalno o stanju u sistem odbrane, ali naravno i politici koju vodi Ministarstvo odbrane kada su u pitanju međunarodni odnosi i uopšte saradnja Republike Srbije u oblasti odbrane sa drugim i državama ali i drugim organizacijama.
Nema sumnje da međunarodna saradnja u oblasti odbrane predstavlja važan segment bezbednosti politike, jer sasvim sigurno takvom jednom saradnjom RS treba da štiti svoje bezbednosne interese i može da ih štiti kvalitetnom saradnjom. Kao što se zna, evo i ovi nesrećni događaji u Norveškoj su potvrdili da jeste bezbednost nedeljiva, jeste da problemi koji se javljaju u svetu je nešto što zahteva zajednički napor svih država radi njihovog rešavanja. Naravno, pored tog segmenta i opštih bezbednosnih izazova i pretnji koji na sve države utiču, postoje i oni konkretni državni bezbednosni interesi koje svaka država treba da realizuje i da o njima vodi računa, naravno kad stupa u različite međunarodne odnose po pitanju odbrane i bezbednosti.
Republika Srbija u prethodnom periodu je vodila jednu, hajde da kažemo aktivnu politiku kad su u pitanju zaključivanje različitih vrsta ugovora o saradnji i ono što se postavlja kao pitanje jesu ustvari posledice ili efekti tih ugovora, jeste ustvari pitanje i kvaliteta tih ugovora i realizacija tih ugovora i svega onog što to podrazumeva. U tom kontekstu, treba posmatrati i današnji ugovor i kvalitet tih ugovora i sadržaj i činjenice u kojoj meri će oni, obzirom na najave, a pogotovo u odnosu na jedan od ova dva ugovora, memorandum, očekivanja, da li će oni dati one efekte koji se očekuju. U krajnjoj liniji, zašto to što se najavljivalo i što je bio osnovni motiv, o tome ćemo verovatno pričati i nešto će ministar reći, nije se našlo u ovom ugovoru.
Osvrnuo bih se na nekoliko segmenata generalno bezbednosne politike kad su u pitanju odnosi RS i međunarodnoj saradnji. Tu možemo posmatrati kako bilateralne ugovore, tako i učešće RS u različitim mirovnim misijama i odnose RS prema drugim vojnim savezima i organizacijama. Ono što jeste bilo često predmet rasprave ovde u Narodnoj skupštini, jeste pitanje - u kojoj meri su realizovani ili su postavljeni naši bezbednosni interesi kad se sagledaju svi ovi aspekti međunarodne saradnje.
Počećemo od bilateralnih ugovora, koji je, kao što sam rekao, bilo zaista mnogo u prethodnom periodu. Ono što pada u oči jeste činjenica da je realizacija tih ugovora, tj. stepen saradnje u oblasti odbrane bio takav da se prosto izdvojio jedan broj zemlja sa kojima Srbija je intenzivirala saradnju u oblasti odbrane. Postoji broj zemalja sa kojima je ta saradnja faktički rudimentarna ili na vrlo niskom nivou. Naravno, kad se sagledaju ukupni bezbednosni interesi, onda se postavlja pitanje, koji su naši bili interesi da produbljujemo ili intenziviramo tu saradnju u oblasti odbrane sa određenim zemljama, a sa drugim zemljama tu saradnju ili nemamo ili se ona tek najavljuje ili se ustvari sa strane naše države i drugih zemalja konstatuje da saradnja je na vrlo niskom nivou.
Ono što pada u oči jeste da je vrlo velika intenzivan saradnja bila sa SAD i Turskom. To je ono što je dominiralo u prethodnom periodu. Pogotovo, evo recimo nekoliko zadnjih meseci, saradnja sa SAD. Mi smo imali nekoliko različitih obuka, vežbi, učešća naše Vojske u vežbama koje su organizovane kako od strane evropske komande, SAD, tako i predstavnika iz Garde Ohajo, tako i zajedničkim vežbama koje su organizovane od strane Amerike i Bugarske. Znači, s druge strane, imali smo veoma veliki broj realizovanih i sastanaka i planova. Evo, usvojen je jedan plan od sto tačaka, koji će pospešiti i produbiti saradnju sa SAD.
Uz potrebu RS, kao vojno neutralne države, da ima što širu saradnju sa svim zemljama, postavlja se pitanje uz neraspravljene probleme koje imamo sa SAD oko pitanja Kosova i Metohije, koji je naš interes ako smo proglašenje nezavisnosti KiM definisali kao najveću pretnju bezbednosti RS, da te odnose na ovaj način produbljujemo. Tako isto i sa Turskom. Naravno, tu su različite vrste donacija, SAD bila je i različitih vrsta izvoza. Kad je u pitanju Turska, takođe, nekoliko godišnjih planova saradnje je potpisano i prosto se izdvajaju te dve države u odnosu čak i neke druge države koje su se promovisale, kao da su imale veliku saradnju sa njima, kao što su Italija, Nemačka. Ove dve države su izuzetno prisutne u bilateralnoj saradnji RS.
Lično iznosim ovde i stav naše poslaničke grupe, uz činjenicu da imamo tu vrstu problema koji se tiče našeg teritorijalnog integriteta i naše bezbednosti, pitanje je, zašto ovakvo intenzivno i koji su konkretni interesi da ovako intenzivno ovu saradnju razvijamo. S druge strane, kad je u pitanju Ruska Federacija, ta saradnja je skoro na krajnjem minimumu. Imamo najave poslednjih sastanaka koji su bili, da će doći do produbljivanja te saradnje. Imamo najavu dolaska načelnika generalštaba. Do sad jednostavno ta saradnja je bila apsolutno minimalna. Može se reći da je od strane RS, nije se pokazivala posebna zainteresovanost.
Što se tiče učešća RS u odnosima sa drugim bezbednosnim savezima i vojnim organizacijama, mi smo ovde više puta o tome pričali i prosto nikad nije na odmet pomenuti, a pogotovo kad su u pitanju ovi međunarodni ugovori. Činjenica da u okviru Partnerstva za mir, znači, saradnje sa NATO paktom imamo nekoliko problematičnih stvari koje RS nije sa tim vojnim savezom raščistila. S jedne strane, jeste obuka kosovskih bezbednosnih snaga, kako najveće pretnje po bezbednost RS. S druge strane imamo, evo, direktno protivno Kumanovskom sporazumu povlačenja KFOR sa granica RS, konkretno sa granice Makedonije. S druge strane, imamo izjave komandanta KFOR, faktički u duhu onog što govore političari u okviru EU, da je sever Kosova nekakva bezbednosna pretnja koja treba da se rešava. Znači, sve ono što sasvim sigurno nije u i bezbednosnom, ali i nacionalnom interesu RS.
Pre nego što se ta sva pitanja rasprave, teško da mi možemo krenuti dublje u tu saradnju. Videli smo pre neki dan u izjavama koje se odnose na proces planiranja i revizije, u okviru koga Srbija učestvuje, da mi tu zaista produbljujemo saradnju. To je jedna tema o kojoj nismo do sad mnogo razgovarali…
(Predsedavajuća:Narodni poslaniče, ne sporim da je tema zanimljiva, ali nije tema dnevnog reda. Molim vas, član 106. )
(Zoran Nikolić: Otkud vi to znate?)
(Predsedavajuća: Molim narodnog poslanika Zorana Nikolića da ne dobacuje. To je, takođe, zabranjeno odredbama Poslovnika Narodne skupštine. Ja vrlo pažljivo slušam…)
(Zoran Nikolić: Zato što ste nepristojni.)
(Predsedavajuća:Molim narodnog poslanika da ne remeti red na sednici i da ne promoviše prostotu, bezobrazluk i nevaspitanje tokom sednice Narodne skupštine. To nije definitivno zabranjeno odredbama Poslovnika, ali se podrazumeva da neko ko je narodni poslanik to ne radi. Psovke i uvredljivi izrazi tokom izlaženja iz sale su nedopustivi svakom ko sebe smatra pristojnim čovekom.
Vas molim o dnevnom redu. Član 106. Na dnevnom redu su četiri sporazuma.)
U svakom slučaju, tema jesu međunarodni sporazumi i tema jeste pitanje koje se odnosi na međunarodnu vojnu saradnju. Ova dva sporazuma koja su danas pred nama jesu važna, ali sasvim sigurno imaju određene nedostatke ili, u krajnjoj liniji, nisu definisala ova pitanja koja su uobičajena da se definišu.
Kada je u pitanju Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipra o saradnji u oblasti odbrane, u članu 4. koji se odnosi na potraživanje štete "u slučaju smrti ili povrede koje mogu biti nanete osoblju ili imovini u slučaju smrti ili povrede koje mogu biti nanete osoblju ili imovini koja je rezultat bilo kog dela ili propusta osoblja druge strane tokom realizacije ovog sporazuma", smatrali smo da je bilo neophodno da se precizira način realizacije ove štete koja bi se mogla pojaviti u ovom slučaju. Ovde je vrlo neprecizno i vrlo nekonkretno navedeno da će faktički tu štetu snositi ona strana čije je osoblje. Mislimo da različiti razlozi mogu dovesti do prouzrokovanja štete u ovom slučaju i to je trebalo na neki konkretan način ovde precizirati. Ceo taj deo koji se odnosi na naknadu štete je vrlo loš i vrlo nepovoljan i sasvim sigurno da nije bio jasan motiv zašto se na ovaj način realizovao.
Što se tiče Memoranduma o razumevanju između Vlade Republike Srbije koju predstavlja Ministarstvo odbrane i Vlade države Kuvajt, ovaj memorandum je najavljivan kao sporazum koji će doneti Srbiji veliki posao. Neki su ga zvali – tzv. tenkovski sporazum. Znači, treba da otvori mogućnost Republici Srbiji da učestvuje u modernizaciji i remontu 149 tenkove u Republici Kuvajt. Taj sporazum je potpisan, u Kuvajt je išao predsednik Republike, ovde prisutni ministar, u svim medijima je najavljeno da je taj sporazum faktički dogovoren, da je taj posao dogovoren, itd. Mi smo ovde dobili jedan krajnje uopšten sporazum koji ni na koji način ne definiše konkretan interes Republike Srbije obzirom na najavu koja je bila. Znači, mediji su pisali o tome da je taj posao vredan 400 miliona dolara i da će Republika Srbija vrlo brzo krenuti u upošljavanje svojih industrijskih kapaciteta i svoju odbrambenu industriju i u realizaciju ovog sporazuma.
Znači, otvaram ovo pitanje zato što su mediji govorili da sama Republika Srbija neće učestvovati u čitavom ovom poslu nego je pominjan niz drugih država. Konkretno, i list "Odbrana" je pisao da će u tome učestvovati i sve bivše republike SFRJ, kao i Rusija i Francuska. Naravno, bilo bi bitno, obzirom na najavu tog posla, da ministar kaže nešto o tome jer je predstavljeno da je ovaj posao faktički dobijen kad smo dobili ugovor. Mi u ovom ugovoru od tog posla nismo videli ništa. U krajnjoj liniji, nisu samo mediji pisali o tome nego je pisao i list "Odbrana", koji je pod konkretnim uticajem samog Ministarstva odbrane.
Znači, pitanje je kakav je status tog posla i da li se tu nešto realizovalo? U krajnjoj liniji, ako je tačno da će učestvovati i druge države, kakav će konkretno biti profit Republike Srbije od ovog posla? Pitanje je vezano za kompletnu ovu problematiku a uz to imamo i činjenicu da je najavljeno i da je saopšteno da je Srbija ostvarila, kada je u pitanju saradnja u oblasti odbrane i izvoz naoružanja, profit od milijardu i 200 miliona dolara. Suštinsko pitanje jeste – u kojoj meri su ti poslovi realizovani, koliko je tu sredstava naplaćeno i na koji način i gde su ta sredstva plasirana? Jer, to je jako važno.
Ako mi zaključujemo različite vrste međunarodnih sporazuma u oblasti odbrane ili na osnovu toga se prave poslovi ili, u krajnjoj liniji, pravimo niz sporazuma a nemamo informaciju o tome da li su poslovi realizovani i gde su sredstva usmerena obzirom na informacije koje smo dobili ovde u Narodnoj skupštini, razmatrajući niz dokumenata, da je stanje naoružanja i vojne opreme Vojske Republike Srbije loše.
Mi znamo da je Republika Srbija zakinula kroz budžet i kroz rebalans budžeta sredstva Vojsci Republike Srbije. Ali, poslovi koji su pravljeni i koji su najavljivani od strane Ministarstva, trebali su sasvim sigurno u određenoj meri da pomognu da se rešavaju ti problemi. Jer, jedno je da govorimo o tome da su poslovi u izgledu, jedno je kad su poslovi zaključeni a jedno je da su poslovi realizovani. Ako su realizovani, gde su sredstva završila?
To su suštinske primedbe na međunarodne sporazume koji se zaključuju. Mi nemamo informaciju o tome šta i na koji način se ti sporazumi realizuju. To je suštinsko i ključno pitanje, a sve sagledavajući bezbednosne interese Vojske Republike Srbije. Svima nam je interes da Vojska Republike Srbije bude jaka i da bude bezbednost i odbrana Republike Srbije stabilna i jaka.
Ali, imamo niz problema koje ne govore samo predstavnici opozicije. U poslednjem intervjuu, koji je vrlo interesantan, direktora Inspektorata za odbranu koji se nalazi na samom sajtu Ministarstva odbrane govori se o propustima na koje smo i mi ovde više puta ukazivali. Govori se da projekat aktivne rezerve nije zaživeo. Kaže se: "Obuka jedinica za obavljanje zadataka Treće misije nije obuhvaćena programom obuke". Znači, Treće misije Vojske Republike Srbije, a to je faktički pomoć civilnim organima kad su u pitanju vanredne situacije. Kaže se: "Retko se izvodi obuka u noćnim uslovima i upotrebe NHB oružja". Znači, prosto, problemi koji se ističu ovde u Narodnoj skupštini nisu samo nešto što ističu poslanici opozicije nego ističu i predstavnici Ministarstva odbrane ili najviših organa unutar Ministarstva odbrane.
U tom smislu treba sagledati čitav taj proces. Dobro je da imamo puno poslova. Dobro je da ih realizujemo. Ali, bitno je da li ih realizujemo i ta sredstva koja dobijamo da li se usmeravaju u modernizaciju našeg naoružanja i vojne opreme? To je ključno pitanje kojim mi ovde treba da se bavimo i treba o tome da razgovaramo. Mi te informacije, kao i saradnju sa NATO paktom u okviru Partnerstva za mir, nemamo.
Nigde ne možete naći podatak ili informaciju o bezbednosnim sporazumima koji su potpisani sa EU. To nigde ne postoji. Ja ne vidim zašto je to tajna i zašto to nijedno ministarstvo ni Vlada Republike Srbije nije istaklo? To je vrlo bitno jer oni stvaraju pravnu osnovu za učešće pripadnika Vojske Republike Srbije u mirovnim misijama EU. Zašto se to krije?
Postoji niz problema koje mi ovde često ističemo i želimo o tome da pričamo u Narodnoj skupštini. Opet kažem, uvažavamo činjenicu da je potrebna međunarodna saradnja, da Srbija treba da jača svoju međunarodnu saradnju, ali efekat sporazuma, efekat toga, kvalitet ovih sporazuma je takav da mi ne možemo da govorimo da su oni u krajnjoj liniji bili uspešni. Hvala.

Ministar Šutanovac ima reč. Izvolite, gospodine ministre.

Mislim da je ključno elementarno nerazumevanje šta je sporazum a šta je ugovor i koji deo posla u svemu tome sprovodi Vlada Republike Srbije a koji deo posla sprovode preduzeća, bilo javno preduzeće bilo druga preduzeća koja su u većinskom državnom vlasništvu.
Ne mogu da vam govorim kao predstavnik medija jer ja nisam predstavnik medija o tome šta su sve mediji pisali i mislim da bi bilo neprirodno da o tome govorim. S druge strane, ne uređujem časopis "Odbrana", a verujte mi, čak ni ne utičem na uređivačku politiku. Drago mi je da koristite informacije sa sajta Ministarstva odbrane i iz časopisa "Odbrana", što pokazuje jedan visok stepen transparentnosti u radu Ministarstva odbrane, čime ste i vi, kao narodni poslanik, po prvi put došli u situaciju da možete dobiti saznanja za koja ste sumnjali, postojale su indicije, a sada već imate ljude koji su pozvani da o tim indicijama govore na efikasan i pravi način.
Ono što je važno reći – ovo nisu ugovori Ministarstva odbrane. Ovo su sporazumi dve vlade, gde Ministarstvo odbrane potpisuje određene sporazume i na osnovu ovih sporazuma neće biti poslova. Znači, ovo nisu biznis sporazumi.
Žao mi je što niste imali priliku da pročitate sporazume od ranije, na osnovu kojih nikad nisu pravljeni poslovi, u smislu da oni definišu poslove, već su pravljene legalne osnove da se stvaraju poslovi između dve države, dve vlade ili čak dve vojske, odnosno proizvođački kapaciteti i onih koji su kupci.
S druge strane, mogli biste znati kao poslanik da Ministarstvo odbrane, sem što vrši promociju naše odbrambene industrije kroz sporazume koje pravi i kroz naše posete koje su u proteklom vremenu, vidim da ste i vi zadovoljni, veoma aktivne, ne ostvaruje prihod od ugovora koje realizuju državne kompanije. Tako je bilo i pre 20 godina, tako je i sad, tako će biti verovatno i za 10 godina. Ministarstvo odbrane nema prihod ukoliko "Krušik", ili "Sloboda", ili "Jugoimport" zaključe određeni ugovor, na osnovu koga su uposlili desetak hiljada ljudi širom Srbije, koji dobijaju platu, koji rade itd. Bilo bi jako dobro kada bi mi raspolagali sa tim novcem, ali ta vrsta ekonomije više ne postoji u Srbiji zato što postoji tržišna ekonomija i mi nismo oni koji imaju pravo da raspolažu sa tim novcem i to je negde sasvim logično i nadam se da se i vi zalažete za to.
Ono što meni danas nije jasno ovde, a svakako bi želeo da bude jasno, to je odnos koji će poslaničke grupe imati prema sporazumima sa Kiprom i Kuvajtom. Imam priliku da na raznim prijemima i Kipra i Kuvajta vidim predstavnike svih parlamentarnih delegacija koje dolaze na te prijeme i mene će svakako pitati da li je Srbija podržala ugovor o saradnji i ko nije podržao ugovor o saradnji, odnosno koji je to deo prijateljskog, bratskog naroda u Srbiji koji ne podržava ugovor o saradnji u o oblasti odbrane, recimo, sa Kiprom?
Ukoliko je to DSS, a vidim da je naznačeno da ste vi protiv toga u redosledu narodnih poslanika, gde ste rekli da je DSS protiv, voleo bih da to kažete jasno i glasno i da predstavnici kiparskih vlasti koje su ovde u vidu ambasadora, dobiju to saznanje, upravo ko je taj koji priča o saradnji, ko zamera nama neku drugu saradnju, a onemogućava saradnju sa prijateljskom zemljom Kipar.
Sa druge strane, u više navrata sam pokušao da apelujem na ovaj visoki dom da nam dozvolite da održimo jedno, neću reći predavanje, jednu prezentaciju u kojoj biste imali mogućnosti da se sveobuhvatno informišete šta se sve radi u Ministarstvu odbrane i sa kim, kako, koliko sarađujemo, koje smo posete imali, koja smo vrata otvorili, ko nam je dolazio, gde smo odlazili, da sami vidite da je ono što govorite jedna manifestacija velike zablude, jer to što pričate ne stoji.
Najveća saradnja sa Amerikom i Turskom u obimu, nije, veća je bila i sa Austrijom. Drago mi je kada, recimo, danski ili norveški premijer kažu da su stubovi saradnje dve zemlje upravo saradnja u oblasti odbrane, ili Irak, Alžir i mnoge druge zemlje.
Podsetiću vas da smo ovakav sporazum potpisali i sa Kinom. Verujem da biste vi našli neku zamerku i u tom sporazumu, ali to nas nije omelo da to učinimo. Sa druge strane, često govorimo o međunarodnoj saradnji. Po prvi put u istoriji Srbije ili Beograda, kako hoćete, došao je ministar odbrane Brazila da potpiše jedan takav sporazum. Rekli smo da se koncentrišemo u ovoj godini na podsaharsku Afriku, imali smo Nigeriju, Namibiju, planiramo Angolu. Znači, planiramo da širimo naš uticaj, koji nije samo važan sa aspekta sistema odbrane, već je važan sa aspekta pozicioniranja naše cele države i naše industrije. Kada kažem industrija, ne mislim samo na odbrambenu industriju, mislim, nadam se i verujem da ću dobiti vašu podršku i na građevinsku industriju. Memorandum sa Kuvajtom je vrlo jednozačan, vrlo jednostavan, nema mnogo članova. Ako ste čitali član 3. mogli ste vrlo lako da shvatite šta se tu otvara kao mogućnost, a polje je toliko široko da, ukoliko na adekvatan način budemo imali mogućnost da odgovorimo njihovim potrebama, sigurno je da će se nešto od toga što su pisali mediji ispuniti. Moram da vam kažem, ni na koji način ne kontrolišem ni jedan medij. Drago mi je kada mediji daju podršku, žao mi je kada u parlamentu Srbije nemamo podršku da uposlimo Srbiju na način na koji je to neophodno, od onih koji upravo brinu najviše o građanima, ali se nadam da ćete do kraja rasprave shvatiti da je u interesu, na kraju krajeva i vas, građana Srbije i Ministarstva odbrane, države Srbije, ali i onih koji rade u odbrambenoj industriji, da se ovaj memorandum potvrdi u parlamentu u što je moguće većoj podršci i da se otvori mogućnost da se uposli veliki broj građana Srbije.
Sa druge strane, ne želim da komentarišem biznis planove, da ja vama sada iznosim sa kim ćemo da radimo modernizaciju tenka i ko će to da radi. Prvo, nisam pozvan to da radim, nisam direktor preduzeća, niti upravnik nekog sektora, ja sam ministar odbrane i kao takav brinem o nekim drugim stvarima, a dajem podršku da, u onoj meri u kojoj je moguće, naša privreda učini sve, a i ukoliko nije moguće, da se angažuju oni privredni kapaciteti koji postoje i koji će pod određenim kvalitetima, cena i rokovima, biti najpristupačniji i omogućiti da mi napravimo i uštedu i zaradu u isto vreme i mislim da je to nešto što je sasvim prirodno.
Oba sporazuma za mene nisu sporazumi koji treba na bilo koji način da izazovu debatu u parlamentu Srbije. Naprotiv, mislim da su ovo sporazumi kojima treba svi da aplaudiramo, nevezano od toga ko je na vlasti, ko nije. Druga stvar, morate znati da su oba sporazuma zaključena sporazumno sa obe strane, da ne možete stavljati ono što vi želite, već i druga strana ima svoje zahteve. Naravno da je ovo jedna, da kažem fina linija na kojoj smo se našli u zajedničkom interesu i nije to moglo da bude bolje po Srbiju. Verujemo da je to najveći interes i jedne i druge strane. Na kraju krajeva, sporazum podrazumeva da obe strane budu zadovoljne.
` To je nešto što bih vas molio da imate u vidu i kada pričate generalno o privredi u Srbiji ili odbrambenoj industriji, da shvatite da ministar odbrane, činjenica jeste da se ponašamo često kao trgovačkih putnici, ali mi ne upravljamo tim sistemima, ne raspolažemo tim novcem, taj novac se uliva u neku zajedničku kasu, da li u budžet kroz dobit ili plate radnika, investicije itd, ali to nije nešto što ja direktno, lično ili indirektno kontrolišem. Mislim da je sasvim prirodno i najnormalnije da upravo oni koji su u tim fabrikama prave svoje planove, dobiju odobrenje i da se po njima stvari i realizaciju. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Gospodine Palaliću, nema osnova za repliku. Ministar je samo argumentovano obrazložio sve ono što su bile vaše dileme, nedoumice ili ne informacije ili neadekvatne informacije.
Gospodin Božidar Delić ima reč. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo četiri zakona o potvrđivanju sporazuma i memoranduma. Kao prvi zakon koji je stavljen na dnevni red, to je Predlog zakona o dopuni Zakona o ratifikaciji opcionog protokola, uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka.
Što se tiče SRS, ovde ništa ne bi bilo sporno. Ovaj zakon ima samo tri člana. Međutim, ipak moramo skrenuti pažnju na upotrebu nekih rogobatnih termina, verovatno kod prevođenja. Nikako se ne bismo mogli složiti da naš Zaštitnik građana obavlja poslove nacionalnog mehanizma. Ipak je umesto ovog "mehanizma" trebalo u našem jeziku neki primereniji izraz da se upotrebi.
Sa druge strane, ovde su date neke cifre koliko će to i u ovoj i u sledećoj godini koštati građane Srbije. Slažemo se da Zaštitniku građana treba dati dovoljno sredstava da može da radi svoj posao. Pre nekoliko dana, kada je bio ovde, rekli smo kako od njega očekujemo da taj posao radi.
U izveštaju se na jednom mestu spominje angažovanje eksperata i predviđene su dnevnice za te eksperte. Mi se tome protivimo, jer ako će dobiti ovaj nacionalni mehanizam još četiri člana i, uz sve ono što ima Zaštitnik građana, angažovanje lekara, angažovanje psihologa itd, mislim da to nije dobro i da bi to bilo razbacivanje parama. Ali, imamo drugu, mnogo ozbiljniju primedbu kada je u pitanju ovaj zakon.
Razlozi za donošenje ovog zakona po hitnom postupku, mi se uvek inače protivimo jer kod nas hitni postupak izgubio svaki smisao, jer kod nas je sve hitno u državi Srbiji. Srbija je 1. decembra 2005. godine ratifikovala opcioni protokol uz konvenciju protiv torture i drugih surovih neljudskih ponižavajućih kazni i postupaka. Kao i sve druge države potpisnice, bila je dužna da za godinu dana, najkasnije za godinu dana nakon stupanja na snagu tog protokola i njegove ratifikacije uspostavi ili odredi jedno ili više tela koja će vršiti praktično nadzor nad ovim. Ona to nije učinila.
Gospodo ko i svaki dan ovde govorite o ljudskim pravima i koji govorite o evropskom putu kako možete sebi da dozvolite da napravite takav jedan propust i da šest godina ne uradite jednu osnovnu stvar. U opcionom planu za ispunjavanje preporuka iz Godišnjeg izveštaja Evropske komisije za 2010. godinu radi ubrzanog sticanja statusa kandidata preporukom 18 u poglavlju dva "Ljudska prava i zaštita manjina" takođe vam je skrenuta pažnja da je predviđeno i da treba da se izvrši osnivanje nacionalnog mehanizma prevencije. Tek kada je ove godine, posle dolaska ekspertske misije za ljudska i manjinska prava, koja je boravila u Srbiji od 14. do 18. marta ove godine, preporučeno, u stvari skrenuta je pažnja da nismo izvršili jednu tako važnu obavezu. Onda je to došlo na dnevni red.
Mislim da je ovakvo ponašanje nedopustivo da se šest godina ne uradi nešto što je tako jednostavno, što zahteva samo pisanje ta tri člana i naša najveća primedba je upravo u ovome, u načinu postupanja državnih organa koji su ovu problematiku trebali davno da stave na dnevni red.
Dalje, imamo dva zakona koji govore o sporazumu, odnosno memorandumu koji su između Vlade Republike Srbije i Republike Kipar i Republike Kuvajt. Prvo, kada je u pitanju Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipra u saradnji u oblasti odbrane. Ovo izgleda da je gospodin ministar, jer ipak mislim da je ovo radilo ministarstvo za potrebe Vlade, uvažio sugestije SRS i imamo dva sporazuma sa državama koje nisu priznale KiM, koje su prijateljske države i sa kojima imamo zajedničke interese.
Moram reći za prvi zakon da je to dobar zakon, odnosno dobar sporazum, da je urađen i zasnovan na principima ravnopravnosti i reciprociteta zajedničkih interesa i u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom i principima međunarodnog prava. Voleli bismo i da su drugi sporazumi sa nekim drugim državama napravljeni na sličan način. Recimo, uvek se setim SOFA sporazuma. Kada uporedimo SOFA sporazum i kada uporedimo ovo, to je nebo i zemlja. U ovom sporazumu su zaštićeni interesi Republike Srbije i apsolutno sve je urađeno na ravnopravnoj osnovi. Oblasti u kojima će se ostvarivati član 5. apsolutno podržavamo. Navedene su praktično sve oblasti, ali je na kraju rečeno da u svim drugim oblastima koje su od zajedničkog interesa, takođe i način ostvarivanja saradnje je nešto što mi ovaj put pozdravljamo, jer smatramo da sa svim državama se to treba raditi na taj način.
Međutim, kada je u pitanju član 10, kada smo bili na Odboru za odbranu i bezbednost, tu nije bio gospodin ministar, verovatno da bi on još na Odboru dao odgovor na to pitanje, dao sam primedbu na stav 1, pa ću sada to pročitati: "Osoblje strane pošiljaoca je obavezno da poštuje zakone, procedure, propise i običaje strane pošiljaoca tokom njihovog učešća u aktivnostima koje se realizuju na teritorije strane primaoca u skladu sa ovim sporazumom". Smatramo da je ovde greška, da treba da bude kada se drugi put u tekstu pominje strana pošiljaoca u stvari treba da bude strana primaoca, jer ovo ako bi bilo ovako je nelogično. Ovako nešto ima u SOFA sporazumu gde se demonstrira snaga, itd, a ako radimo u obostranom interesu onda ovde mora da stoji strana primaoca. Ako se čitaju dalje tačke 2. i 3. logično se dolazi do toga da jedino ovako bi bilo ispravno.
Očekujem da će to gospodin ministar da ispravi, ali pošto mi to smatramo greškom, a ovo je suštinska, ipak ako ovo pogledate ovo nije samo tehnička greška, jer ako bi ovo ovako ostalo onda je to suštinska greška. Gospodine ministre, napominjem da gotovo u svakom dokumentu koji smo dobili u poslednje vreme svaki put smo ukazali na određene greške. Nedopustivo je da se u Skupštinu šalju dokumenti u kojima grešaka, jer, moja ocena, to je nepoštovanje Skupštine. Ako u prvom čitanju mi otkrijemo da se radi o greškama, to bi svakako vaši saradnici ili oni koji pišu ove zakone i druge akte morali više puta da pročitaju i na različitim nivoima i da se ostvari ubuduće više ne dešavaju.
Očigledno je, kada je u pitanju sporazum sa Kiprom, kada ga pogledate on je urađen i zbog toga što na toj teritoriji borave naši vojnici, tako da je i sa te strane dobro što odredbe ovog sporazuma rešavaju i sve te moguće koji mogu da se dese prilikom mirovne misije.
Što se tiče drugog zakona o potvrđivanju memoranduma, takođe smatramo da je on urađen onako kako bi inače trebalo da se radi, da je i ovde apsolutno na jednoj ravnopravnoj osnovi i u interesu obe strane, znači da su praktično svi članovi da su kroz ove ciljeve, ovde je jedan od kolega govorio o toj nekoj saradnji u oblasti vojne industrije, itd. Možda se kroz ovaj sporazum i vidi da sporazum daje određene osnove da se mogu zaključiti i ti ugovori i ide u tom pravcu, što je u svakom slučaju dobro. Takođe i način realizacije sporazuma smatramo, koji će se kroz zvanične posete, konsultacije, izvođenje obuke, seminare, radionice, itd, smatramo da je to takođe jedna od metoda, odnosno načina na koji se ovi ciljevi mogu ostvariti.
Osim ove jedne primedbe na prethodni zakon za koju smatramo da je suštinska i za koju očekujemo da mora biti ispravljena, ovaj put kažemo da pred sobom imamo memorandum i zakon koji su urađeni i na adekvatan način štite interese Republike Srbije. Uvek napominjemo da bi bilo dobro da kada su u pitanju i neke druge veće, moćnije zemlje imamo i sa njima slične sporazume.
Kad se radi o četvrtom zakonu, to je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o readmisiji lica koja nezakonito borave na teritoriji Srbije.
Mi smo na Odboru za odbranu i bezbednost postavili i pitanje o tome - koliko lica iz Republike Albanije boravi na teritoriji Republike Srbije, odnosno koliko je takvih lica uhvaćeno u tom nezakonitom boravku? Ali, gospodo mi teritorijom Republike Srbije smatramo i teritoriju KiM, i onda smatramo da je ovaj sporazum sa Republikom Albanijom preuranjen, pogotovo mi kad ovo kažemo imao u vidu da je 1999. godine, što naša aktuelna vlast nikada neće da spomene, na strani agresora i NATO pakta bila i Republika Albanija. Po međunarodnom pravu ona se svakako svrstava u agresore, a i bila je agresor, jer je albanska vojska direktno učestvovala u napadima na našu zemlju. I zbog toga što nismo na kraju krajeva dobili iz MUP odgovor na pitanje - koliko imamo lica iz Albanije. Mi znamo da vi ovde kroz ovaj zakon razmatrate samo lica koja su uhvaćena ovde na teritoriji Srbije, bez KiM.
Smatram da je nedopustivo, jer na taj način vi već teritoriju KiM ne smatrate teritorijom Republike Srbije, ali za mene bi bilo još interesantnije koliko je to u Albaniji uhvaćeno državljana Srbije u nezakonitom boravku?
Očekujem da ćete, posle ove moje diskusije, nam dati odgovore na ta pitanja. Ali, pošto nam na jedno pitanje nikako neće dati odgovor, a to je koliko državljana Albanije nezakonito boravi na KiM? Evo, neke moje kolege kažu 300.000, znam da ih je verovatno desetine i desetine hiljada. Onda smatramo da jednostavno ne možemo glasati za ovaj zakon. Smatramo da on nije trebao da se nađe na dnevnom redu.
S jedne strane, dobro je da u poslednje vreme mi o svim sporazumima, memorandumima, raspravljamo možda u vremenskom periodu od šest meseci do godinu dana kada se oni potpišu. Još koliko prošle ili pretprošle godine mi smo ratifikovali neke sporazume iz SFRJ, pa zatim iz SRJ, tako da su neki bili i po 15 godina stari, što je nedopustivo. Svakako podržavam da moramo na tom planu biti mnogo ažurniji, ali kada je u pitanju ovaj sporazum, ovaj sporazum bi trebao da čeka dok na adekvatan način ne rešimo pitanje KiM. Hvala.