Gospodine ministre, imate reč.
Izvolite.

Samo kratko. Imajući u vidu da imate zamerku za koju kažete da je suštinska, moram da kažem da je zaista tehnička greška, jer ako pogledate sporazum koji je potpisan, odnosno Memorandum sa Kuvajtom, videćete u istom  članu 10. na engleskom jeziku kako izgleda originalno potpisan sporazum. Svakako da je neko u prekucavanju ili prevođenju pogrešio, ali ne mislim da taj neko treba da sada strada zbog nekog suštinskog poremećaja prevoda sporazuma koji je na engleskom jeziku originalan i onakav kako vi kažete da treba da bude, takav već i jeste.
S druge strane, zbog manipulacije javnosti koju ste pokušali na početku napravite, moram da vam kažem da mi nismo podstaknuti vašim idejama o potpisivanju sporazuma sa nekim zemljama više ili manje. Pretpostavljam da ne znate kad su ovi sporazumi potpisani, 2010. godine sa Kiprom, sa Kuvajtom u aprilu ove godine. Ali takođe, pošto će doći na ratifikaciju i neki drugi sporazumi kao što je Brazil, Španija, Grčka, Kina, ima još zemalja koje nisu priznale KiM, mi smo uveliko sa tim zemljama u nekom prošlom periodu, pre nego što ste vi to pričali u parlamentu potpali sporazume i otvorili mogućnost naše saradnje.
S druge strane, nešto na šta bih želeo da skrenem pažnju, profesionalcima pre svega, ovi sporazumi se odnose na bilatelarnu saradnju, a ne na multilateralnu saradnju, odnosno ne odnose se na pripadnike naše vojske koji su na Kipru pod srpskim oznakama i zastavom UN. Mi imamo Sporazum sa UN preko koga smo mi prisutni u mirovnim misijama, a ne bilateralne sporazume sa zemljama u kojima smo prisutni sa mirovnim misijama. Tako da, ovaj sporazum ni na koji način ne tretira pitanje naših mirovnjaka.
Pitanje readmisije, mislim da je to za Srbiju izuzetno važno pitanje. Pitanje – koliko je ljudi ušlo na Kosovo neovlašćeno 1999. godine, verovatno znate najbolje, u to vreme ste bili visoko pozicionirani u državnom aparatu u to vreme i pretpostavljam da te podatke znate bolje. Ali, ovo pitanje tretira upravo one koji neovlašćeno borave na našoj teritoriji. Ako bi se analiziralo koliko boravi neovlašćeno državljana Srbije na teritoriji Albanije, onda bi ušli u situaciju da Nemačka ne potpiše ovakav sporazum sa nama, a njihov je interes da se oni koji borave na njihovoj teritoriji neovlašćeno vrate svojoj kući, mnogo veći nego što je naš interes da vratimo Nemce koji su došli u Srbiju, u Nemačku. Pretpostavljam da takvih slučajeva i nema.
Tako da, teško da to može da se upoređuje, čiji je veći interes, ali budite sigurni da sam ubeđen da je MUP našlo veliki interes u potpisivanju tog sporazuma, bez obzira što zahvaljujući Kumanovskom sporazumu mi nemamo policijsku bezbednost i autoritet na prostoru KiM i ne možemo da pristupimo bilo kakvom legitimisanju, na osnovu utvrđivanja koliki je tačan broj ljudi koji neovlašćeno borave na tom prostoru. To je jedno nasleđe iz 1999. godine, jedno nasleđe koje očigledno ne možemo da promenimo, pa ukoliko bi čekali da se to promeni, bojim se da bi u međuvremenu Srbija došla u velike probleme upravo na način na koje su neke druge zemlje bile u problemima.
Podsećam da u evropskoj perspektivi Srbija kao zemlja koja se ubrzanim koracima približava EU će biti zasigurno destinacija velikog broja upravo onih koji žele da idu u pravcu EU, mogućnost povećanja broja azilanata u Srbiji će biti mnogo veći nego što je sada, odnosno sigurno će se to desiti u budućem vremenu i što budemo više imali ovakvih ugovora o readmisiji sa zemljama od kojih pretpostavljamo da će njihovi građani dolaziti u Srbiju, u želji da produže dalje na zapadnu Evropu, to će nam biti lakše da rešavamo te probleme ljudi koji će se naći na našoj teritoriji, jer ovo je jedan legalni i legitimni način da se rešavaju ti problemi i svaki drugi način na koji, pretpostavljam, bi nekim radikalnim metodama ga vršili, naprosto nije prihvatljiv i ne može da se izvrši.
Imam razumevanje ukoliko za nešto ne glasate, ali samo nisam razumeo da li glasate za Memorandum za saradnju u oblasti odbrane sa Kuvajtom i da li glasate za Sporazum sa Kiprom, jer nama je izuzetno važno da znamo da li Srpska radikalna stranka podržava saradnju sa ove dve prijateljske i bratske zemlje našoj Srbiji. Hvala.

Gospodine Deliću, vama je ostalo još dva i po minuta. Možete u okviru tog vremena.

Gospodine ministre, kada je u pitanju ovaj Sporazum sa Kuvajtom, kada sam rekao suštinska greška, ona je suštinska, iako je, kako vi kažete, tehnička.
Mi ovaj put nismo imali englesku verziju, već smo imali samo srpski prevod. I sami morate da zaključite da je to suštinska greška, koja se desila tehničkom omaškom.
Kada vi to tako kažete, onda to prihvatamo i svakako nismo da neko ko je to samo prevodio ili kucao da njemu ide glava, ali taj poslednji filter ovih dokumenta, posebno dokumenata koji dolaze u skupštinu, pa posle toga kada neko nešto otkuca, valjda neko treba to da pročita i da vidi da li je to u redu. Makar u moje vreme je to bila praksa.
Što se tiče ovoga ostalog, posebno što se tiče Albanije, mi se celo vreme pitamo koliko to Srba tamo boravi bez dokumenata?
Znam da su mnogi Srbi boravili, ali da su svi završavali u žutoj kući, pa i taj podatak od MUP bi nama bio važan. Bilo je toliko Srba, ali nisu nam ih vratili ni u delovima.
Što se tiče ovog podatka, nama je važno da znamo koliko Albanaca je uhvaćeno da nezakonito boravi na teritoriji Srbije, ali tek kada budemo… vi pominjete 1999. godinu, pa da, mi smo 1999. godine sve činili na KiM da sprečimo da iz Albanije ulaze njihovi državljani i u tome smo imali, kao što znate, uspeh, iako su bili podržani NATO paktom, iako je to ona čuvena operacija "Strela".
Trebalo bi da pročitate "Njujork tajms" od 1. juna 1999. godine, pa ćete videti, naslov je "Operacija Strela pretvorena u kašu", a to je otprilike negde bilo u mojoj zoni.
Mislim da, ipak, razumete o čemu mi ovde govorimo. Govorimo, bez obzira što mi imamo problem sa Albancima koji dolaze na teritoriju Srbije da bi preko Srbije otišli u neku drugu evropsku zemlju i postoji način kako se to rešava, ali potpisivati ovakav jedan sporazum, kada između Albanije i KiM, kao dela naše teritorije ne postoji nikakva granica, mislim da je preuranjeno i da to treba da čeka neko drugo vreme.

Ministre, izvolite.

Samo kratko i jednostavno. Poslednji filter koji, u stvari, treba da proverava dokumente iz Vlade koja stižu u parlament, upravo je parlament i ovde se zato i okupljate da promenite ukoliko nešto nije u redu, ukoliko nešto ne valja.
Međutim, da bi pričali o suštinskim greškama morali bi da znamo koju suštinsku grešku bi nanela ta greška koja se nalazi na sudskom prevodu a koja ne bi bila tretirana između Kipra i Srbije, jer zvanični sporazum je potpisan na engleskom jeziku, u kome te greške nema, tako da suštinska greška ne postoji, ma ko je napravio.
Mislim da dovođenje u zabludu parlamenta kako vi ispravljate suštinske greške naprosto nije korektna, jer to je greška u kojoj je samo neko sticajem okolnosti pogrešio u kucanju ili u prevođenju.
Naravno, ukoliko želite da taj neko bude kažnjen, mislim da bi to bila velika šteta jer se svakome dešavaju takve greške.
(Božidar Delić, sa mesta: Replika.)

Nema osnova za repliku.
(Božidar Delić, sa mesta: Po Poslovniku onda.)
Izvolite, nemojte samo zloupotrebiti, molim vas, javljanje po Poslovniku.

Molim vas, treba mi samo pet sekundi.
Gospodine ministre, hoće li tekst na engleskom jeziku biti objavljen u "Službenom glasniku" ili na srpskom jeziku?

Prelazimo na raspored učešća u radu narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 5, 6, 7. i 8. dnevnog reda.
Dajem reč narodnoj poslanici Milici Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, za razliku od kolege Palalića, neću govoriti o konvencijama iz oblasti odbrane, zadržaću se na ovoj konvenciji protiv torture, dakle na ovom opcionom protokolu.
Odmah na početku moram da kažem da je jako dobro što se dopunom Zakona o ratifikaciji opcionog protokola određuje Zaštitnik građana za obavljanje poslova nacionalnog mehanizma za prevenciju torture zbog toga što je to najprirodnije rešenje, jer se u opisu njegovih poslova i bavi ovom temom iz ovog delokruga.
Po meni, kada govorimo o torturi, mislim da nema mesta da govorimo o tome da postoji uopšte tortura u našim zatvorima. Ne postoji ni kao institucionalna ni kao sistemska pojava, ali ono što postoji u našim zatvorima to su pojedinačne pojave nečovečnog odnosno nekad ponižavajućeg i surovog ponašanja. O tome ne izveštavaju samo sredstva javnog informisanja, o tome pišu u svojim analizama i izveštajima nevladine organizacije koje se bave ovom problematikom.
Ono što je, po meni, najvažnije i što je najveći problem u zatvorima to je prenaseljenost i prilično neuslovni uslovi boravka lica lišenih slobode u našim zatvorima jer oni se, slobodno mogu da kažem, mogu podvesti pod ponižavajućim.
Danas je kapacitet naših zatvora negde oko 7.000 lica lišenih slobode. Ako se ne varam, u njima danas boravi negde oko 12.000 lica i pri tom uslovi za njihov boravak nisu adekvatni. Kada kažem ovo onda prvenstveno govorim o tome da masa lica lišenih slobode nema elementarne uslove. Znači, ne postoje kreveti, spavaju na dušecima. Nije retka pojava da čak postoje kreveti na tri sprata.
Dodatni problem je što ova lica borave u prostorijama koje su vlažne, koje su neosvetljene, u kojima nema dovoljno dotoka ni svetlosti ni vazduha i ako bi primenili sve one norme koje su predložene zatvorskim standardima EU, a to bi značilo da na svako lice koje je lišeno slobode pripada četiri kvadratna metra i osam metara kubnih, to bi značilo da je kapacitet naših zatvora danas ne 12.000, koliko lica danas boravi, već je kapacitet 4.500 lica lišenih slobode. To je danas veliki problem sa kojim se Srbija suočava. Umesto toga, na svakog zatvorenika u zatvoru u Srbiji otpada oko dva metra kvadratna i nije retka situacija da u prostoriji od 20 kvadratnih metara boravi i do 10 lica.
Pored manjka prostora, veliki problem kada govorimo o ovoj kategoriji lica jeste i manjak osposobljenih stručnih kadrova koji rade u zavodima za izvršavanje kazne zatvora. Tu prvenstveno mislim ne samo od stražara, već i od lekara. Nije redak slučaj da, recimo, na 1.300 zatvorenih lica dolazi samo jedan lekar.
Imamo situaciju u Specijalističkoj zatvorskoj bolnici gde je njen kapacitet oko 300 pacijenata, a da u svakom trenutku u njoj boravi 700 pacijenata teških psihičkih bolesnika sa kojima dežura jedan lekar i tri medicinske sestre. To je situacija koja nije prihvatljiva, ali ovaj problem moramo da posmatramo i sa druge strane zato što su primanja lica koja rade u zatvorima izuzetno niska i nisu proporcionalna vrsti i težini poslova koji obavljaju i zbog toga je jako teško da se uopšte nađe adekvatan stručni kadar koji bi bio voljan da radi u ovakvim uslovima.
U Godišnjem izveštaju Zaštitnika građana, o kojem smo raspravljali ovde pre nekoliko dana, imali smo priliku da čujemo da se mera pritvora u Srbiji potpuno pogrešno shvata i da se pritvor shvata kao kazna pre samog suđenja, da se vrlo često izriče i da su prostorije koje su namenjene za boravak lica koji su u pritvoru apsolutno neadekvatne i da ih ima nedovoljno. To je ono što je pisalo, nisam citirala, parafraziram, u Izveštaju zaštitnika građana.
Koliko se pritvor učestalo određuje najbolje pokazuje podatak da je od 2008. godine, od ukupnog broja osuđenih lica i lica koja su primljena na izdržavanje kazne zatvora do tri godine, njih 34% je u toku krivičnog postupka bilo u pritvoru. Znači, ovde govorimo o prilično učestalom određivanju mere pritvora koja se kod nas, nažalost, potpuno pogrešno shvata.
Naravno, govoriću o tome da je u izveštaju Zaštitnika građana rečeno i to da su lica koja su maloletna, a koja su pritvorena u isto vreme smeštena sa punoletnim pritvorenim licima, što je takođe nedopustivo ukoliko ne postoji odobrenje nadležnog sudije za maloletnike. Sve ovo ukazuje na nezavidan položaj lica koja su lišena slobode i naravno da ukazuje na to da su njihova osnovna ljudska prava ovakvim neuslovnim boravkom u ovakvim prostorijama apsolutno ugrožena.
Vlada je donela 2010. godine strategiju o rasterećenju, ako se ne varam, kapaciteta u zatvorima, ali ta strategija se ne primenjuje, kao što se ne primenjuje ni niz onih drugih strategija od kojih ću samo pomenuti onu strategiju o podsticanju rađanja, primera radi, koja se takođe ne primenjuje, a predstavlja izuzetno dobru strategiju, ali ona se ne primenjuje i ona predstavlja, nažalost, mrtvo slovo na papiru. Ne primenjuje se zbog toga što su za nju potrebna određena sredstva.
U toj strategiji se takođe navodi da je neophodno da dođe do izgradnje novih smeštajnih kapaciteta. Da bi došlo do izgradnje novih smeštajnih kapaciteta neophodno je da za to postoje pare. Pare ne postoje zbog toga što se finansiraju ili greške, zato što pare ili novac koji je namenjen prvenstveno ili za ovakve slučajeve odlazi na finansiranje raznih grešaka reforme pravosuđa i na postojanje nekih institucija u ovoj državi, poput Republičkog tužilaštava za ratne zločine, koje umesto da rade svoj posao čine niz grešaka u svom radu koji ih do sada kvalifikuje, ali za apsolutno ukidanje.
Sada kada je i poslednji haški optuženik otišao u Hag, mislim da njihova misija treba da bude kompletno završena. Naravno, nikome, ni samoj stručnoj javnosti, pravničkoj javnosti ili uopšte srpskoj javnosti nije jasno šta je svrha njegovog postojanja, posle svih onih blamaža koje nam je nanelo. Setićemo se samo slučaja Purde, Jurišića, Ganića. Da li treba da pominjem sada poslednji slučaj Nade Šakić ili nedavno oslobađajuću presudu Šandoru Kepiru, koju je doneo mađarski sud, a doneo je zbog toga što je predmet koji je bio nadležnosti srpskog tužilaštva ustupljen mađarskom sudu?
Dalje se postavlja pitanje, ukoliko to Republičko tužilaštvo za ratne zločine treba da ostvari misiju zbog koje postoji – zašto nije ništa uradilo na procesuiranju svih onih zločina pripadnika OVK koji su vršili pravu torturu nad srpskim žrtvama u privatnim logorima i u privatnim zatvorima na teritoriji KiM?
Danas se već sasvim jasno zna, ovde imam podatke, da su privatni zatvori i logori u kojima su Srbi zlostavljani i mučeni, da se nalaze u selu Jezero kod Uroševca, u zgradi zemljoradničke zadruge sela Maćine kod Orahovca, u rejonu Batlovskog jezera kod Podujeva, u selu Mališevo, gde se tačno zna ko je upravnik tog zatvora bio. Bio je izvesni Jakob Foti iz Crnog Luga. Dalje, šta se dešava sa privatnim zatvorom u selu Labljane, gde su takođe upravnici tog zatvora bili braća Abdulji i Abazi?
Znači, pored našeg Tužilaštva za ratne zločine, ovo apsolutno nisu zločini koji zaslužuju njihovu pažnju, niti zaslužuju uopšte da budu procesuirani. To tužilaštvo takođe ništa nije uradilo ni na procesuiranju ni povodom trgovine ljudskim organima na KiM, a priznaćemo svi ovde da se radi o jednom od najmonstruoznijih zločina koji se dogodio u novijoj našoj istoriji. Da li postoji uopšte gora tortura od one koja je vršena mahom nad Srbima kojima su vađeni organi i tako su puštani da umiru u najstrašnijim bolovima i mukama?
Umesto da se sada, znači, kada već izveštaj Dika Martija postoji i da sada nakon izveštaja Dika Martija oni daju jedan određeni svoj podstrek i da prosto učine neki pomak u ovoj oblasti, ono šta radi? Ono sve glasnije zagovara da istragu za trgovinu ljudskim organima treba da preuzme EULEKS, iako sam zna da EULEKS nema nikakav kapacitet da procesuira ovakav zločin, niti ima bilo kakve nadležnosti da preuzima određene istražne radnje izvan KiM, niti ima bilo kakav program zaštite svedoka koji je ključan u ovom slučaju. Zato je neophodno da o ovom najmonstruoznijem zločinu koji je izvršen, gde se vodi jedna nezavisna istraga pod okriljem UN, tačnije Saveta bezbednosti.
Potpuno sam uverena da bi, ukoliko bi EULEKS vodio ovakvu istragu, ishod te istrage bio apsolutno isti ishodu onog slučaja za koji smo imali priliku pre nekoliko dana da vidimo kako se završio. Radi se o slučaju Šandora Kepira, koji je nažalost oslobođen svake vrste odgovornosti za svaki zločin izvršen u Drugom svetskom ratu. Radi se o jednom mađarskom nacisti. Ako želimo da ishod te istrage koju bi EULEKS eventualno vodio bude isti ovakav, onda naše Tužilaštvo za ratne zločine treba i dalje da insistira na tome da oni preuzmu vođenje ovakve istrage.
Naravno, ono što je mene šokiralo, kada je ovaj slučaj u pitanju, što niko od srpskih zvaničnika nije našao za shodno da reaguje povodom ovakve objavljene presude, već je predsednik Republike bukvalno bio nateran, nakon četiri dana od samog izricanja presude, da se ovim povodom oglasi. Ni za jednu ozbiljnu državu, za državu koja poštuje svoju istoriju, za državu koja drži do svog ugleda, kako u samoj državi, tako i izvan nje u međunarodnoj zajednici, ovakav ravnodušan stav prema sopstvenim žrtvama je apsolutno neprihvatljiv.
Zato je neophodno da pokažemo odlučnost i ono što je mnogo važnije - volju da svi zajedno istrajemo na tome da pokušamo na sve moguće načine da utičemo da se o ovom najmonstruoznijem zločinu u najnovijoj srpskoj, ne samo srpskoj nego i evropskoj istoriji, vodi jedna nezavisna istraga pod okriljem Saveta bezbednosti UN. Hvala.