Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, za razliku od kolege Palalića, neću govoriti o konvencijama iz oblasti odbrane, zadržaću se na ovoj konvenciji protiv torture, dakle na ovom opcionom protokolu.
Odmah na početku moram da kažem da je jako dobro što se dopunom Zakona o ratifikaciji opcionog protokola određuje Zaštitnik građana za obavljanje poslova nacionalnog mehanizma za prevenciju torture zbog toga što je to najprirodnije rešenje, jer se u opisu njegovih poslova i bavi ovom temom iz ovog delokruga.
Po meni, kada govorimo o torturi, mislim da nema mesta da govorimo o tome da postoji uopšte tortura u našim zatvorima. Ne postoji ni kao institucionalna ni kao sistemska pojava, ali ono što postoji u našim zatvorima to su pojedinačne pojave nečovečnog odnosno nekad ponižavajućeg i surovog ponašanja. O tome ne izveštavaju samo sredstva javnog informisanja, o tome pišu u svojim analizama i izveštajima nevladine organizacije koje se bave ovom problematikom.
Ono što je, po meni, najvažnije i što je najveći problem u zatvorima to je prenaseljenost i prilično neuslovni uslovi boravka lica lišenih slobode u našim zatvorima jer oni se, slobodno mogu da kažem, mogu podvesti pod ponižavajućim.
Danas je kapacitet naših zatvora negde oko 7.000 lica lišenih slobode. Ako se ne varam, u njima danas boravi negde oko 12.000 lica i pri tom uslovi za njihov boravak nisu adekvatni. Kada kažem ovo onda prvenstveno govorim o tome da masa lica lišenih slobode nema elementarne uslove. Znači, ne postoje kreveti, spavaju na dušecima. Nije retka pojava da čak postoje kreveti na tri sprata.
Dodatni problem je što ova lica borave u prostorijama koje su vlažne, koje su neosvetljene, u kojima nema dovoljno dotoka ni svetlosti ni vazduha i ako bi primenili sve one norme koje su predložene zatvorskim standardima EU, a to bi značilo da na svako lice koje je lišeno slobode pripada četiri kvadratna metra i osam metara kubnih, to bi značilo da je kapacitet naših zatvora danas ne 12.000, koliko lica danas boravi, već je kapacitet 4.500 lica lišenih slobode. To je danas veliki problem sa kojim se Srbija suočava. Umesto toga, na svakog zatvorenika u zatvoru u Srbiji otpada oko dva metra kvadratna i nije retka situacija da u prostoriji od 20 kvadratnih metara boravi i do 10 lica.
Pored manjka prostora, veliki problem kada govorimo o ovoj kategoriji lica jeste i manjak osposobljenih stručnih kadrova koji rade u zavodima za izvršavanje kazne zatvora. Tu prvenstveno mislim ne samo od stražara, već i od lekara. Nije redak slučaj da, recimo, na 1.300 zatvorenih lica dolazi samo jedan lekar.
Imamo situaciju u Specijalističkoj zatvorskoj bolnici gde je njen kapacitet oko 300 pacijenata, a da u svakom trenutku u njoj boravi 700 pacijenata teških psihičkih bolesnika sa kojima dežura jedan lekar i tri medicinske sestre. To je situacija koja nije prihvatljiva, ali ovaj problem moramo da posmatramo i sa druge strane zato što su primanja lica koja rade u zatvorima izuzetno niska i nisu proporcionalna vrsti i težini poslova koji obavljaju i zbog toga je jako teško da se uopšte nađe adekvatan stručni kadar koji bi bio voljan da radi u ovakvim uslovima.
U Godišnjem izveštaju Zaštitnika građana, o kojem smo raspravljali ovde pre nekoliko dana, imali smo priliku da čujemo da se mera pritvora u Srbiji potpuno pogrešno shvata i da se pritvor shvata kao kazna pre samog suđenja, da se vrlo često izriče i da su prostorije koje su namenjene za boravak lica koji su u pritvoru apsolutno neadekvatne i da ih ima nedovoljno. To je ono što je pisalo, nisam citirala, parafraziram, u Izveštaju zaštitnika građana.
Koliko se pritvor učestalo određuje najbolje pokazuje podatak da je od 2008. godine, od ukupnog broja osuđenih lica i lica koja su primljena na izdržavanje kazne zatvora do tri godine, njih 34% je u toku krivičnog postupka bilo u pritvoru. Znači, ovde govorimo o prilično učestalom određivanju mere pritvora koja se kod nas, nažalost, potpuno pogrešno shvata.
Naravno, govoriću o tome da je u izveštaju Zaštitnika građana rečeno i to da su lica koja su maloletna, a koja su pritvorena u isto vreme smeštena sa punoletnim pritvorenim licima, što je takođe nedopustivo ukoliko ne postoji odobrenje nadležnog sudije za maloletnike. Sve ovo ukazuje na nezavidan položaj lica koja su lišena slobode i naravno da ukazuje na to da su njihova osnovna ljudska prava ovakvim neuslovnim boravkom u ovakvim prostorijama apsolutno ugrožena.
Vlada je donela 2010. godine strategiju o rasterećenju, ako se ne varam, kapaciteta u zatvorima, ali ta strategija se ne primenjuje, kao što se ne primenjuje ni niz onih drugih strategija od kojih ću samo pomenuti onu strategiju o podsticanju rađanja, primera radi, koja se takođe ne primenjuje, a predstavlja izuzetno dobru strategiju, ali ona se ne primenjuje i ona predstavlja, nažalost, mrtvo slovo na papiru. Ne primenjuje se zbog toga što su za nju potrebna određena sredstva.
U toj strategiji se takođe navodi da je neophodno da dođe do izgradnje novih smeštajnih kapaciteta. Da bi došlo do izgradnje novih smeštajnih kapaciteta neophodno je da za to postoje pare. Pare ne postoje zbog toga što se finansiraju ili greške, zato što pare ili novac koji je namenjen prvenstveno ili za ovakve slučajeve odlazi na finansiranje raznih grešaka reforme pravosuđa i na postojanje nekih institucija u ovoj državi, poput Republičkog tužilaštava za ratne zločine, koje umesto da rade svoj posao čine niz grešaka u svom radu koji ih do sada kvalifikuje, ali za apsolutno ukidanje.
Sada kada je i poslednji haški optuženik otišao u Hag, mislim da njihova misija treba da bude kompletno završena. Naravno, nikome, ni samoj stručnoj javnosti, pravničkoj javnosti ili uopšte srpskoj javnosti nije jasno šta je svrha njegovog postojanja, posle svih onih blamaža koje nam je nanelo. Setićemo se samo slučaja Purde, Jurišića, Ganića. Da li treba da pominjem sada poslednji slučaj Nade Šakić ili nedavno oslobađajuću presudu Šandoru Kepiru, koju je doneo mađarski sud, a doneo je zbog toga što je predmet koji je bio nadležnosti srpskog tužilaštva ustupljen mađarskom sudu?
Dalje se postavlja pitanje, ukoliko to Republičko tužilaštvo za ratne zločine treba da ostvari misiju zbog koje postoji – zašto nije ništa uradilo na procesuiranju svih onih zločina pripadnika OVK koji su vršili pravu torturu nad srpskim žrtvama u privatnim logorima i u privatnim zatvorima na teritoriji KiM?
Danas se već sasvim jasno zna, ovde imam podatke, da su privatni zatvori i logori u kojima su Srbi zlostavljani i mučeni, da se nalaze u selu Jezero kod Uroševca, u zgradi zemljoradničke zadruge sela Maćine kod Orahovca, u rejonu Batlovskog jezera kod Podujeva, u selu Mališevo, gde se tačno zna ko je upravnik tog zatvora bio. Bio je izvesni Jakob Foti iz Crnog Luga. Dalje, šta se dešava sa privatnim zatvorom u selu Labljane, gde su takođe upravnici tog zatvora bili braća Abdulji i Abazi?
Znači, pored našeg Tužilaštva za ratne zločine, ovo apsolutno nisu zločini koji zaslužuju njihovu pažnju, niti zaslužuju uopšte da budu procesuirani. To tužilaštvo takođe ništa nije uradilo ni na procesuiranju ni povodom trgovine ljudskim organima na KiM, a priznaćemo svi ovde da se radi o jednom od najmonstruoznijih zločina koji se dogodio u novijoj našoj istoriji. Da li postoji uopšte gora tortura od one koja je vršena mahom nad Srbima kojima su vađeni organi i tako su puštani da umiru u najstrašnijim bolovima i mukama?
Umesto da se sada, znači, kada već izveštaj Dika Martija postoji i da sada nakon izveštaja Dika Martija oni daju jedan određeni svoj podstrek i da prosto učine neki pomak u ovoj oblasti, ono šta radi? Ono sve glasnije zagovara da istragu za trgovinu ljudskim organima treba da preuzme EULEKS, iako sam zna da EULEKS nema nikakav kapacitet da procesuira ovakav zločin, niti ima bilo kakve nadležnosti da preuzima određene istražne radnje izvan KiM, niti ima bilo kakav program zaštite svedoka koji je ključan u ovom slučaju. Zato je neophodno da o ovom najmonstruoznijem zločinu koji je izvršen, gde se vodi jedna nezavisna istraga pod okriljem UN, tačnije Saveta bezbednosti.
Potpuno sam uverena da bi, ukoliko bi EULEKS vodio ovakvu istragu, ishod te istrage bio apsolutno isti ishodu onog slučaja za koji smo imali priliku pre nekoliko dana da vidimo kako se završio. Radi se o slučaju Šandora Kepira, koji je nažalost oslobođen svake vrste odgovornosti za svaki zločin izvršen u Drugom svetskom ratu. Radi se o jednom mađarskom nacisti. Ako želimo da ishod te istrage koju bi EULEKS eventualno vodio bude isti ovakav, onda naše Tužilaštvo za ratne zločine treba i dalje da insistira na tome da oni preuzmu vođenje ovakve istrage.
Naravno, ono što je mene šokiralo, kada je ovaj slučaj u pitanju, što niko od srpskih zvaničnika nije našao za shodno da reaguje povodom ovakve objavljene presude, već je predsednik Republike bukvalno bio nateran, nakon četiri dana od samog izricanja presude, da se ovim povodom oglasi. Ni za jednu ozbiljnu državu, za državu koja poštuje svoju istoriju, za državu koja drži do svog ugleda, kako u samoj državi, tako i izvan nje u međunarodnoj zajednici, ovakav ravnodušan stav prema sopstvenim žrtvama je apsolutno neprihvatljiv.
Zato je neophodno da pokažemo odlučnost i ono što je mnogo važnije - volju da svi zajedno istrajemo na tome da pokušamo na sve moguće načine da utičemo da se o ovom najmonstruoznijem zločinu u najnovijoj srpskoj, ne samo srpskoj nego i evropskoj istoriji, vodi jedna nezavisna istraga pod okriljem Saveta bezbednosti UN. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović. Izvolite.

Dame i gospodo, iako je SRS verovatno jedina stranka u Republici Srbiji koja se zalaže za koncept bezbednosti koji se oslanja na         ODKB i na koncept koji zastupa Ruska Federacija u smislu daljeg pregrupisanja u toj oblasti, mi smo vrlo neutralno i neostrašćeno proučili sve ove sporazume i ugovore i smatramo da se oni razlikuju i da jednostavno imate jedan loš sporazum, i to otvoreno kažemo, sa Albanijom i mislimo da je on i sa pravne i sa političke tačke gledišta loš.
Imamo jedan sporazum, imamo Konvenciju – Opcioni protokol uz Konvenciju o torturi, koji je u suštini neprimenjiv. Zašto? Zato što, videli ste, pre nekoliko dana je ovde bio Zaštitnik građana koji je dužan da sprovede ovaj opcioni protokol i on jednostavno nema faktičkih mogućnosti, iako ima utemeljenje u zakonima, da i mnogo manje stvari istera, što se kaže, do kraja. Treći sporazum koji je dobar, ali koji neće moći zbog EU da bude u potpunosti realizovan kao što bi mi želeli je sporazum sa Kiprom.
Konkretno, što se tiče opcionog protokola, uz Konvenciju protiv torture, vidimo da on nema mnogo veze sa evropskim pravom, sa akikomuniterom, uz ovu patetičnu izjavu o usklađenosti sa akikomuniterom, već se to pokušava privezati uz EU uz akcioni plan i podnošenje izveštaja Evropske komisije Republici Srbiji, što je, kao što znate, dužnost gospodina Dežera i mislim da je to neumesno jer, pre svega, ova konvencija se u pravnom smislu odnosi na instituciju koju pokrivaju UN. Dakle, mislim da malo EU ima veze sa tim i da je to neumesno objašnjavanje ovog opcionog protokola.
Kao što smo rekli, ne bavimo se demagogijom i populizmom i smatramo da za budžet Republike Srbije ovo nisu velike pare koje će se odvojiti za ova četiri savetnika za vozila itd.
Opet kažemo, naše iskustvo sa radom Zaštitnika građana i sa svim problemima sa kojima se on suočava u svom radu, videli ste pre nekoliko dana smo govorili kako jednostavno i pored nekoliko prijava gospodina Jankovića, nema nikakve šanse da se utiče na gospodina Aleksandra Vuksanovića, direktora Republičkog zavoda za osiguranje, ali o tome ćemo pričati kada dođu zakoni iz zdravstva. Dakle, sumnjamo i nažalost mislimo da, sigurni smo da to neće moći da se ispuni do kraja.
Što se tiče Sporazuma sa Albanijom, moram reći sa pravne strane, on je više nego nerazumljiv. Nije jasna teritorija na koju se odnosi Sporazum, nije jasno da li je KiM u sastavu Republike Srbije? Da li je to nekakva kvazi država ili je to deo Albanije, prosto i sam naslov Sporazuma se ne izjašnjava o teritoriji na kojoj važi taj sporazum.
Svaki student Pravnog fakulteta, već na prvoj godini ima dužnost da položi uvod u pravo i tada je dužan da nauči šta je definisanje granične linije između pojmova, verovatno imate pravnike u Ministarstvu odbrane i Ministarstvu policije i znate da gospodin Čavoški to definiše kao jednu razliku između srodnih pojmova. Ovde se uopšte ne zna na šta se odnosi Sporazum i sa pravne tačke gledišta to je, priznaćete, skandalozno i pokazuje da jednostavno ugovori koji se zaključuju u Republici Srbiji su sa pravne tačke gledišta nepotpuni, jer jednostavno postoji jedan pritisak EU, koji dovodi do toga jednostavno su nejasni zakoni, posebno ovaj Predlog zakona sa Albanijom.
Takođe, što se tiče ovog Ugovora sa Albanijom, postoji u pravu statičko i evolucionističko tumačenje. Ovaj sporazume sa Albanijom je, koliko vidimo u članu 19. zaključen na neodređeno vreme. Dakle,postoji više mogućnosti za to da li će se on primenjivati na način kao što to misli EU, a odgovorno tvrdim i mi u SRS smo sigurni da EU, znači više od četiri petine država članica EU, smatraju tzv. državu Kosovo za nekoga ko će biti član EU i smatraju da je ta kvazi tvorevina država, naravno mi to ne smatramo, mi se oslanjamo na UN, oslanjamo se na preambulu našeg Ustava. Međutim, ako pogledate Lisabonski ugovor i u tom smislu možemo tumačiti ovaj sporazum sa Albanijom, videćete da od 2014. godine blokirajuća manjina za Savet ministara EU, će biti samo šest zemalja.
Podsećam vas, da je samo pet zemalja protiv toga da se Kosovo prizna kao država. Posle 2017. godine Lisabonski ugovor propisuje da je blokirajuća većina u Savetu ministara, a vi znate sigurno i to je uostalom i vaš posao da nas vodite u tu EU, da je blokirajuća većina u Savetu ministara, koji je iznad Evropske komisije i iznad svih ovde tako glorifikovanih institucija i predstavnika da je blokirajuća većina 15 država članica.
Dakle, desiće se da li 2014, 2017. to nije teško predvideti, desiće se da će Savet ministara EU doneti takvu odluku koja će faktički priznati Kosovo kao nezavisnu državu. To je realnost koja proizlazi iz Lisabonskog ugovora i koji ni jedan neutralan i neostrašćen pravnik neće moći da demantuje.
Dakle, radi se o jednom ugovoru, koji verujte mi, za par godina će se vratiti kao bumerang pravnom i političkom sistemu Republike Srbije. Takođe, može se reći da postoji čvrst stav Republike Srbije da to ne dolazi u obzir, da nećemo priznati Kosovo itd. Međutim, moram primetiti da jednostavno potpisnik ovog sporazuma predlaže podelu Kosova i Metohije, naravno rekao da je to lični stav, a imamo i ovde jednu tzv. opozicionu stranku koja kaže da mi ne znamo šta ćemo da radimo sa Kosovom i Metohijom, nemamo stav. Ali, znate kada neko nema stav onda uzima stav od nekog drugog, od EU, od većine država EU, to znači da će oni uzeti ovaj stav ovih četiri petine država članica EU. Dakle, to je sasvim jasno i sve drugo su fraze, obmane o tzv. evropskom putu, evropskoj budućnosti i tome da ćemo da doživimo bolje itd. itd.Ovo su činjenice, ovo je jedno pravno tumačenje ovog ugovora sa Albanijom i mislim da jednostavno je to nešto što će se desiti u ubrzanom roku.
Ministar nije bio tu, rekao sam da je taj ugovor sa Kiprom dobar, za razliku od ovog sa Albanijom, i mi se naravno ne slažemo sa ministrom u smislu strategijskog pravca, gde treba da ide Republika Srbija. Opet kažem, mi smo za ovu konvenciju o evropskoj bezbednosti, gospodina Medvedeva, ali smatramo da sa Kiprom, kao sa jednom prijateljskom zemljom, svakako treba održavati odnose. Međutim, dobronamerno izražavamo sumnju da se taj sporazum neće moći ispuniti do kraja jer jednostavno to neće dati EU.
Smatramo da je već u preambuli ovog sporazume dobro, ne znam da li ste to vi ubacili ili kiparska strana, da se vrši jedno pozivanje na Povelju UN i to je dobro jer Povelja UN u članu 55. govori o ravnopravnosti svih naroda, što očigledno nije slučaj sa našim narodom, sa Republikom Srbijom, jer smo mi, najblaže rečeno drugorazredni partner tzv. EU.
Obrazloženju ovog sporazuma sa Kiprom se govori da će to biti, i ministar je to tačno rekao, da to će to biti jedna vrsta sveobuhvatne saradnje, ne samo između Ministarstva odbrane nego između dve vlade i opet kažemo da je to dobro. Međutim, mi opet smatramo da je Kipar kao jedna zemlja koja ima dosta sličnih problema kao Republika Srbija može biti i poučan primer za to što će se dešavati u budućnosti i šta treba da bude pravac Republike Srbije u daljim događajima u kojima smo govorili u prethodnom delu.
Na šta to konkretno mislim? Vi sigurno znate da je 1974. godine Turska izvršila invaziju na Republiku Kipar i proterale je tada negde oko 200 hiljada grka, stanovnika Kipra. Zauzeli su negde oko 36% teritorije, a 18% stanovnika slično kao što je slučaj sa Kosovom i Metohijom i SRJ je bilo turskog porekla, tj. bili su ta manjina koja je u dobrom delu vršila separatističke pokret. Šta se desilo u međuvremenu? Kipar je ušao u EU 2004. godine, međutim nije došlo do ujedinjenja ostrva, naprotiv, vi sigurno znate ministre da je došlo do tzv. plana o ujedinjenju, 9900 stranica ako se ne varam koji je kiparskim Grcima, u Nikoziji, predložen tek jedan dan pre referenduma. Što, morate priznati neodoljivo podseća na Rambuje. Kiparski Grci su na referendumu 76% je odbacilo taj plan jer on, inače autora prava su Velika Britanija i Amerika, on predviđa da 40 hiljada turskih vojnika ostane na severnom delu ostrva, da 120 hiljada naseljenih ljudi iz Turske ostane na okupiranom delu ostrva i da bi skandal bio pravni i potpun da se ukine privremeno parlament kiparskih Grka, predsedničke savet ako se ne varam i Vrhovni sud.
Dakle, katastrofalan plan koji su naravno kiparski Turci prihvatili velikom većinom, a kiparski Grci su to odbili. Da katastrofa ne bi bila potpuna i da taj plan o ponovnom ujedinjenju Kipra ne bi bio usvojen u Savetu bezbednosti UN pobrinula se ne jedna članica EU, ne ni SAD, nego je veto uloženo od strane Ruske federacije. To vam govori sve. Vi imate zemlju koja je u EU, vi imate zemlju koja je maksimalno uključena u taj sistem EU, u evro atlansti sistem, naravno nije u NATO, ali kada je došlo pitanje da li će se zaštiti prava kiparskih Grka, da li će se legalizovati agresija od strane Turske, ostala je samo Ruska federacija da brani interese kiparskih Grka.
Mislim i to je naš dobronameran savet za vas, da jednostavno to može biti jedno poučno iskustvo za Republiku Srbiju, za dalje korake oko Kosova i Metohije jer priznaćete da, mi možemo da govorimo o tzv. lobiranju, o tome šta je bilo devedesetih, ko je kriv, nije kriv, ali ovde treba da govorimo o budućnosti.
Vi sigurno znate da jedan od najvećih lobija u SAD je upravo Grčki. Smatra se čak da je među prvih tri i ima više grčkih iseljenika u SAD nego svih iseljenika iz bivših republika Jugoslavije. Dakle, radi se o nečemu što jednostavno je neuporedivo sa svim našim naporima, sa vašim naporima, sa naporima pre i koji će biti jer, jednostavno, ako oni nisu uspeli, tu ću biti potpuno konkretan, da ujedine Kipar i da se ta agresija faktički neutralizuje od strane Turske, onda mi to nećemo nikada uspeti. Ja vam to garantujem. Vi sigurno znate da je potpredsednik SAD bio etnički Grk, da je šef CIA, 20 godina, gospodin Tene bio etnički Grk i oni uopšte nisu uspeli da urade bilo šta smisleno i bilo šta dobro za kiparske Grke. Ponavljam – to je uradila Ruska Federacija.
To su neka iskustva i naša dobronamerna kritika i jedna realnost da jednostavno ovaj sporazum sa Kiprom neće biti ispunjen do kraja i nećemo moći ta korisna iskustva od strane grčkog dela Kipra da primenimo na KiM i na sadašnji položaj Republike Srbije. Zašto? Zato što to jednostavno EU neće dati.
Opet se vraćam na onaj sporazum sa Albanijom, jednostavno, zagovornici nezavisnosti KiM imaju i imaće tek posle implementacije Lisabonskog ugovora apsolutnu većinu u Savetu ministara EU koji je faktički sa Evropskim savetom glavno telo EU. A ovo sada, da li je Štefan Lene rekao ili nije rekao, da li je gospodin Dežer napisao neki izveštaj pa je komisija usvojila, priznaćete da su to trećerazredne činjenice. Činjenica je da glavno telo EU će po Lisabonskom ugovoru imati pravo da nam postavi takve uslove koji će biti možda još gori od onih koji su postavljeni Kipru.
Kažem – mi imamo mogućnost. Sve ima alternative, i u životu, i u pravu, i u politici, a to je jedna neostrašćena politika koja će pre svega gledati ekonomski i društveni interes Republike Srbije i koja će nam pomoći da prevaziđemo teška vremena koja nas očekuju. Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. i 90, danas ćemo raditi do završetka ove tačke, odnosno ovih zajedničkih tačaka dnevnog reda. Dakle, ako bude bilo potrebno, i nakon 18,00 časova.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Hvala gospođo predsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u ime moje poslaničke grupe da govorim o dva ugovora ovde danas. Jedan od njih je Protokol između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o sprovođenju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o readmisiji i ovaj drugi je Opcioni protokol uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka.
Počeću od ovog za koji mi se čini da ima više da se kaže. Pre nekoliko nedelja Srbija je bila zgrožena kada je na "Ju tjubu" osvanuo snimak kako se u policijskoj stanici Vršac prebija jedan mladi Rom i umesto da se vrlo ozbiljno pokrene procedura, tog trenutka ministar policije je shvatio da je to jedan od boljih načina da se skrene pažnja medija i da po demokratiji, po modelu demokratije po meri "Grand parade" pozove mladog čoveka sa njegovim ocem da se slikaju, popričaju itd. Naravno, to je jedan od manira koji očigledno kako se približavaju izbori postaje sve moderniji – voze se kombajni, usisivači se pale u svaku kuću u koju se uđe, ali, to je jedan od modela koji očigledno ne može da se nazove demokratski.
Zašto sam ja izabrala baš ovaj primer? Moram da podsetim sve u Srbiji da je Srbija vrlo davno usvojila Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, kada se Srbija obavezala da će u dogledno vreme, a to dogledno vreme je bilo godinu dana, da oformi nacionalni mehanizam za prevenciju protiv torture i da formira jedno ili više tela koje bi radilo ovaj posao. Opcioni protokol uz Konvenciju se odnosio na sva mesta gde borave i gde mogu da se nađu lica lišena slobode, a to su zatvori, KPZ, KPZ za maloletnike, specijalne ustanove za psihijatrijske bolesti, psihijatrijske ustanove, centri za pritvaranje emigranata.
Zakon koji je pred nama i koji se dugo čekao, predlaže da posao tog nacionalnog mehanizma obavlja Zaštitnik građana, što ne mogu da kažem da je loše rešenje, jer se Zaštitnik građana i do sada bavio i do sada je, između ostalog, imao nadležnost da se bavi pravima ljudi lišenih slobode. Zatim, da vrši kontrolu zakonitosti i pravilnosti rada organa javne uprave i institucija koje se ovim poslom bave i imao je, što je vrlo važno, nesmetani pristup svim mestima gde su boravila lica lišena slobode. Samo pre nekoliko dana, mislim prošle nedelje, pred poslanicima se nalazio Izveštaj Zaštitnika građana. Taj izveštaj je zaista bio vrlo korektno napisan, pokrivao je veliku oblast koju Zaštitnik građana ima. Jedan vrlo važan deo tog, jedna segment koji nije bio mali, upravo se odnosio na prava osoba lišenih slobode.
Interesantno je da je Zaštitnik građana samoinicijativno ili po pritužbi zaista posetio veliki broj tih osoba i napisao nekoliko zamerki koje mogu da se, doduše, stave u nekoliko grupa. Prva grupa se odnosi na policijsko zadržavanje i on kaže, nekoliko slučajeva ukazao na nečovečno i ponižavajuće postupke prema uhapšenim licima u policijskom zadržavanju i naveo je tamo primere gde je sve mogao da komentariše. Jedan od tih primera drastičnih je Čukarica, gde je u potpuno neadekvatnom prostoru čovek pronašao neke kuke na koje se obesio.
Zatim, kad je u pitanju pritvor, Zaštitnik građana je ukazao da su periodični obilasci pritvorenika od strane nadležnog suda letimični, a što, naravno, pokazuje da nadležno Ministarstvo nema ama baš nikakve izveštaje o tome, a da ti izveštaji kažu bilo koju stvar koja nije u redu ili neku nepravilnost uočenu tokom tih poseta. On je komentarisao i to što sudije za maloletnike ne obilaze redovno pritvorene maloletnike za koje su nadležni, niti odlučuju o njihovom smeštaju zajedno sa punoletnim licima. To je obaveza nadležnih sudija, ali nažalost stanje u zatvorima pokazuje da maloletna lica borave zajedno sa licima koja su punoletna.
Zatim, ono što je Zaštitnik građana uočio, dakle, citiram njegov Izveštaj, "to su brojni propusti u radu Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija", pa kaže "lekarski pregledi po prijemu u zavode su paušalni, protokoli ne postoje, ne vrše se laboratorijske analize, ne obavljaju se periodični lekarski pregledi osuđenih", a inače zakon je predvideo da mora u tri meseca da ima jedan takav pregled. "U najvećem broju zavoda ne postoje bolesničke sobe, u pojedinim zavodima ne postoje ambulante ili postoje potpuno neodgovarajuće ambulante. U mnogim zavodima prisustvo lekara je svedeno na dva sata dnevno". Govorimo o broju ljudi otprilike 1300, 1900, 2000, a u vreme vikenda ili praznika tamo i nema lekara. Kažu da je uobičajeno, kaže Zaštitnik građana, "da je uobičajeno da terapiju daje nemedicinsko osoblje".
Tu su, dakle, samo neke od zamerki koje je Zaštitnik građana naveo ovde, a koje ja zbog svog vremena ne mogu da proširim. Jako bih volela, jer imam mnogo i trebalo bi o tome da govorimo. Kad se sve to što je sad izrečeno vrlo šturo i dosta opisno, jer takav je Izveštaj, mada Zaštitnik građana navodi vrlo konkretne primere sa imenima i prezimenima, hoću da govorim o jednom vrlo drastičnom primeru o kome se nisu nadležni organi izjasnili, nisu bilo šta rekli o tome, iako su mediji izveštavali o tome, iako je moju poslaničku grupu zamolila majka mladića da o tome govorim. Radi se o mladiću starom 21 godinu, Aleksi Filipoviću, koji je nekoliko meseci bio u Istražnom zatvoru u Smederevu. Mladić je imao psihičkih problema, imao je suicidne ideje. Nekoliko puta je pokušao samoubistvo. U vreme tog boravka je upućivan u bolnicu centralnog zatvora. U njegovom dosijeu pišu ovi pokušaji samoubistva.
Zbog razbojništva mladić je osuđen na pet godina i devet meseci u Osnovnom sudu u Smederevu. Dakle, počinio, osuđen i tu nemamo komentar. Ali, majka je apelovala da ga smeste u ustanovu zatvorenog tipa radi lečenja i radi izdržavanja kazne. Međutim, veštak je utvrdio da za tim nema potrebe. Mladić je upućen u Kazneno-popravni zavod u Valjevo. Tamo nema uslova za smeštaj osoba lišenih slobode sa ovakvim problemima. Tamo nema adekvatnog lečenja. Tamo nema osoblja koje bi moglo da se bavi potrebama ovakvih osoba, kakav je bio pokojni Aleksa. Dana 24. maja 2011. godine u samici Kazneno-popravnog zavoda Aleksa se obesio. Nekoliko dana pre toga Apelacioni sud mu je smanjio kaznu na četiri godine. Zakon je ovde vrlo jasan - država je obavezna da preduzme potrebne i dostupne mere, kako bi zaštitila život ljudi na izdržavanju kazne. Tu nema komentara.
Dalje, nesprečavanje samoubistva lica lišenih slobode predstavlja povredu prava na život. Tu je zakon vrlo jasan i vrlo je u vezi sa konvencijom koju smo potpisali. Ali, kako u ovom slučaju uopšte nije bilo bilo koje izjave, bilo kog postupka, niti bilo koje procedure koju je obavezan onaj ko je nadležan da izvrši, smatram da i ovim što ovde javno govori, a govorim u vezi sa Konvencijom protiv torture, neljudskih postupaka i surovih kazni, neko od nadležnih ipak treba da se izjasni i ipak treba da radi svoj posao. Nije valjda moguće da kada nam je neprijatno da onda nemamo potrebu da o tome govorimo. Dužni smo, zato što nas sve plaćaju građani Srbije.
Ovog trenutka samo ću reći nekoliko reči o ovom drugom ugovoru, ako imam vremena, o protokolu između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Albanije o readmisiji. Readmisija kao proces i ugovori ove vrste zaista ne bi trebali da budu sporni, ali šta je sporno u ovom koji zaključujemo sa Republikom Albanijom? To je to što u oceni potrebnih finansijskih sredstava vi ovde kažete da vam finansijska sredstva uopšte ne trebaju. To mene uverava da, s obzirom da na teritoriji Kosova i Metohije, koji su integralni deo države, sastavni deo i neodvojivi deo države Srbije, živi 300.000 onih ljudi koji su došli iz Albanije i koji se ovde neovlašćeno nalaze na teritoriji Srbije.
Dakle, ako vam ne trebaju dodatna sredstva, a budžetom su predviđena vrlo mala sredstva u vezi sa ovim, moram da vas pitam da li ste vi to rekli da teritorija Kosova i Metohije nije integralni deo Srbije? Volela bih da dobijemo odgovore na ovo, zato što ćemo se u odnosu na vaše odgovore mi opredeljivati sa li ćemo glasati ili ne. Hvala vam.

Ministar Šutanovac ima reč.

Teritorija Kosova i Metohije je integralni deo Srbije upravo onoliko koliko je i bila u vremenu kada je premijer Vlade bio gospodin Vojislav Koštunica, tako da se ta stvar nije promenila sa stanovišta našeg Ustava i našeg zakonodavstva. Činjenica da od Kumanovskog sporazuma Srbija nema mogućnost da kontroliše bezbednost ni na koji način na Kosovu i Metohiji je činjenica iz prošlog veka koju mi ne možemo da promenimo, jer to je jedan sporazum koji je i dalje na snazi.
S druge strane, readmisija, kao što ste rekli, je nesporno neophodna. Ako mislite da jedan takav zakon treba da padne zato što sredstva nisu obezbeđena, uvek postoji takozvana budžetska rezerva i uvek se može pristupiti pomoću nje readmisiji onih koji se nalaze nezakonito na našem prostoru, tako da to ne treba da bude veliki strah. Čini mi se da imamo istovetno mišljenje i zahvaljujem se ukoliko dajete iskrenu podršku za jedan takav zakon koji je zaista neophodan. Hvala.

Gospodine Aligrudiću nemate osnova za repliku.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Kao šef poslaničke grupe. Pominjan je predsednik moje stranke.)
Ne, nema osnova za repliku.
Molim vas, u kontekstu iznošenja činjenica mogu se pominjati personalno sva lica. Nisu uvredljive i nisu neistinite, prosto, radi se o činjenicama.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Povreda Poslovnika, član 27.)
Izvolite.

 Član 27, reč je o vama, gospođo predsedavajuća.
Dakle, uvažavam da imate pravo da vodite sednicu kako vi mislite da treba, ali moje je da se pobunim ako mislim da to dobro ne činite. Mislim da je vaša obaveza da pažljivo pratite tok sednice i ono što se izgovara. Kada je prethodni govornik izvukao paralelu između dve vlade, pominjući ime Vojislava Koštunice, tvrdeći da se teritorijalni integritet danas isto poštuje kao u vreme Vlade Vojislava Koštunice, tu je došlo do apsolutne zamene teza. Dakle, ovde se ne radi o tome. Ovde je vrlo konkretno pitanje tokom rasprave postavljeno i vi ste kao i predsedavajuća morali da pratite raspravu i vodite računa o onome što se ovde izgovara.
Dakle, nemoguće je na taj način porediti stvari, tim pre što današnja Vlada čini faktičke poteze koje tadašnja Vlada nikada nije radila, koje negiraju teritorijalni integritet Srbije. O tome je ovde hiljadu puta govoreno u Skupštini. Mislim da vaše vođenje sednice sa vaše strane nije korektno. Pročitajte pažljivo član 27. i u vezi sa čime se sve on dovodi kada je reč o primeni Poslovnika.

I dalje procenjujem da je ministar iznosio samo činjenice, vrlo argumentovano, tako da mislim da nema povrede Poslovnika. Međutim, ako niste zadovoljni u danu za glasanje će se Skupština izjasniti. Zahvaljujem.
(Miloš Aligrudića, sa mesta: Da, u danu za glasanje.)
Narodni poslanik Dušan Marić ima reč. Izvolite.