Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, predsedniče Republike, tačno godinu dana je prošlo od poslednje skupštinske rasprave o KiM i tada je na dnevnom redu bilo mišljenje Međunarodnog suda pravde koje je, bez obzira na jezičke i pravne akrobacije bilo nepovoljno za Srbiju, jer se većina sudija izjasnila da deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Tom prilikom smo dali i ovlašćenje i podršku Vladi da podnese rezoluciju pred Generalnom skupštinom UN, da učini sve političke diplomatske napore da ta rezolucija bude usvojena. Rezolucija jeste usvojena, ali ne u obliku u kom je podneta, i dobra stvar je što je za nju glasalo svih 27 zemalja članica EU.
Na osnovu te rezolucije, obavezali su se i Beograd i Priština da će pokrenuti dijalog o tehničkim pitanjima.
Danas je dijalog prekinut i danas mi treba da usvojimo jednu novu skupštinsku deklaraciju i to s punim nazivom o aktuelnom stanju na KiM i nakon jednostranih nasilnih akata privremenih institucija samouprave u Prištini. Šta se dešavalo na KiM i šta se i dalje dešava, čuli smo od predstavnika Vlade i nemam pravo da osporim ni jednu reč iz tog izveštaja, jer nisam bila ni učesnik, ni posmatrač na licu mesta, već sam sve vreme bila u Beogradu, obaveštavala se preko medija, preko društvene mreže, preko kontakata koje imam sa ljudima koji žive na čitavom Kosovu o tome šta se dole dešava.
Zašto ovo pominjem, reći ću vam. Iz dva razloga. Prvo, zato što verujem da je retko ko od danas ovde prisutnih otišao na sever Kosova i obišao narod na barikadama. Drugo, zaista želim da se zahvalim i Borku Stefanoviću i ministru Goranu Bogdanoviću na tome što su ne časeći časa na prvi znak krize se spakovali i otišli na sever Kosova. Tako se radi i zato imaju pravo da danas i podnose izveštaj i da nam kažu šta se dole zaista dešava, šta će se dešavati i čim se ova sednica završi oni krenu nazad.
Tim potezom, slanjem svoja dva visoka funkcionera, Vlada Srbije je jasno iskazala spremnost da sva, pa i ona najsloženija i najosetljivija pitanja i situacije rešava mirnim i diplomatskim sredstvima. Kad smo kod toga, takođe, želim da se zahvalim i ministru Vuku Jeremiću na njegovom nesebičnom trudu da stigne do Saveta bezbednosti UN i da pokuša da izloži problem u kome se našla ne samo Srbija i KiM, već i čitav region, i da pred tim telom zastupa stavove Srbije, bez obzira na protivljenja nekih stalnih članica Saveta bezbednosti.
Kako je i zašto došlo do toga da Priština najpre uvede blokadu na robu iz Srbije, a da po tom ohrabrena jednom mlakom reakcijom Međunarodne zajednice na ovakav potez, koji je suprotan ne samo Sporazumu CEFTA, već i logici slobodnog kretanja robe, ljudi i kapitala, ode i korak dalje i slanjem specijalaca pokuša da preuzme administrativne prelaze i time praktično zaposedne čitav sever Kosova? Odgovor na ovo pitanje, kao i mnoga druga koja iz njega proizilaze, sigurno ćemo dobiti u nekoliko narednih dana, jer svi znamo da vlasti u Prištini nikad nisu preduzimale neke radikalne poteze bez makar prećutne saglasnosti njihovih sponzora i mentora.
Evropska unija, to treba reći, nije sa odobravanjem gledala na ovakav potez, naglasivši da to nije urađeno uz konsultacije sa Briselom. Iz Vašingtona nam kažu isto. S druge strane, meni je zapala za oko izjava francuskog ambasadora na Kosovu, Žan Fransoa Fitoa, koji je izjavio da je kosovska vlada time preuzela kontrolu nad severom Kosova, na šta ima pravo. Sličnu izjavu dao je Endi Megafi, šef Međunarodne i civilne kancelarije. Jedino logično objašnjenje ovako suprotstavljenih izjava leži u činjenici da ne postoji jedinstveni stav unutar EU prema Kosovu, i to će ostati sve dok postoje zemlje članice koje nisu priznale samoproglašenu državu Kosovo, a to su, treba da se podsetimo svaki put kad pričamo o EU, Grčka, Kipar, Slovačka, Rumunija i Španija.
Drugo objašnjenje može biti da je zvanična pozicija EU da podržava dijalog između Beograda i Prištine i da specijalni izaslanik Ketrin Ešton, Robert Kuper, koji je posrednik u dijalogu, stiže u Beograd za par dana. Prošlo je 12 godina od kada su NATO i UN stavili KiM pod svoju kontrolu. Za to vreme nisu uspeli da od Kosova stvore multietničko društvo, niti da uspostave vladavinu prava. Dole živi većinsko stanovništvo koje je naraštajima naučilo da u srpskim vlastima vidi krvnog neprijatelja, a da na Srbe gleda kao na strani element koji treba da bude iseljen čim se ukaže mogućnost. Slično je i sa odnosom Srba na KiM prema Albancima. Jasno je da modeli kohabitacije ovde nisu primenljivi u neposrednoj budućnosti. Jasno je da, osim zahteva za simboličkom suverenošću, moramo da otvorimo i put za traženje novih rešenja.
Nema dobrih rešenja za KiM, ona su potrošena, ostala su samo loša, a mi treba da pokušamo da nađemo najmanje loše. Ovo nisam rekla ja, ovo sam citirala Zorana Đinđića iz 2001. godine. Ali, od tada do danas ništa se nije promenilo. Najbolja rešenja su bila ona do 1999. godine, od tada do danas svi se, svako na svoj način, trudimo da nađemo najmanje loše rešenje. Nisam danas stekla utisak, slušajući debatu, a nadam se da će me dalji tok debate demantovati, da smo mi spremni da pokrenemo jednu odgovornu političku raspravu, da osim likovanja, pravdanja, traženja krivca i pametovanja, mi u stvari danas i nemamo bog zna šta da saopštimo. Teško možemo da izađemo iz svojih stranačkih rovova i teško možemo bilo šta da ponudimo Srbima na Kosovu, osim parola i raznovrsnih političkih stavova.
Pitam se da li možemo nešto da naučimo i od kosovske skupštine, koja je pre par dana jednoglasno, osim Srba koji su bojkotovali sednicu i glasanje, ali svi drugi su dali podršku vladi Kosova da uspostavi kontrolu na severu jer to smatraju pitanjem od najvišeg nacionalnog interesa, pa da li je za sve nas ovde to isto odbrana severa Kosova? Nisam sigurna, iskreno govoreći. Za neke u Srbiji su Srbi sa severa Kosova ili teret ili breme ili večiti izvor manipulacija, pa se tako i oni vrte u začaranom krugu političkih igara skoro svih političkih stranaka iz Beograda.
Stav URS je da dijalog između Beograda i Prištine mora da se nastavi, ma koliko to u ovom trenutku, dok danas govorimo ovde, izgledalo daleko. Mi za prekid dijaloga nismo krivi, jer dijalog jeste u našem interesu i u interesu i Srba i Albanaca sa Kosova. Da, tačno je, ima mnogo protivnika dijaloga i u Prištini i u Beogradu, ali i među Srbima na severu Kosova. To je normalno, jer u tom dijalogu će neki izgubiti stečene privilegije, a neke politička zaslepljenost i egoizam sprečavaju da sagledaju širu sliku i da pogledaju celu Srbiju, a ne samo jedan delić njene teritorije. Pošto čak ni najekstremniji pripadnici srpskog i albanskog naroda više niti veruju, niti pozivaju na rat, a oni koji to ipak čine gledaju da budu što dalje od Kosova, jasno je da jedino dijalog otvara vrata nekim rešenjima, ne najboljim, kao što sam rekla, ali sigurno ne i najgorim.
Još nešto želim da kažem za kraj. Koliko je danas bilo teško podržavati, a kamoli voleti EU, jasno je da, kao što nemamo prava da dignemo ruke i odustanemo od diplomatske borbe za KiM, tako isto nemamo prava da se odričemo od partnerstva i saradnje sa EU. Samo usaglašavanjem i partnerstvom sa EU mi možemo da dođemo do rezultata u korist interesa i Srba na KiM i Srbije kao države i njene evropske perspektive.