Zahvaljujem gospođi Kolundžiji.
Prelazimo na raspored narodnih poslanika prema prijavama za reč u jedinstvenom pretresu o Predlogu deklaracije.
Dajem reč narodnom poslaniku Branku Ružiću.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade, poštovani ministri i poštovani predsedniče Republike, današnju deklaraciju, uz naravno dalje konsultacije koje ćemo obaviti u skladu sa dogovorom sa sastanka šefofa poslaničkih grupa, poslanička grupa SPS – JS će podržati. Naravno, ono što trebam na samom početku da poručim i želim da poručim, to je da svi zajedno treba da izrazimo divljenje prema građanima i naravno prema velikodostojnicima SPC, koji su primenili jedini mogući model protesta ovih prethodnih dana, a to je onaj tzv. Gandijevski model, kako bi se izborili za svoje legitimno pravo.
Naravno, sadržaj same deklaracije u sebi inkomporira jednu kritiku, odnosno izražavanje realne zabrinutosti zbog delovanja i međunarodnih misija na teritoriji KiM. Kada o tome govorimo, mi ni na koji način ne želimo da napadnemo niti KFOR, kome je sasvim jasno delegiran mandat Rezolucijom 1244, niti Euleks, ali želimo da izrazimo zebnju zbog onoga što se dešavalo prethodnih dana i da prosto definišemo ovom deklaracijom, a kada nešto deklarišete, onda prosto želite da pošaljete poruku, a ta poruka nije upućena samo građanima Srbije koji žive i u centralnoj Srbiji i na teritoriji KiM, nego želimo prosto da pošaljemo poruku i Međunarodnoj zajednici i UN i EU, da ukažemo na ono što se dešavalo prethodnih dana, što naravno ne bi smelo da se dešava u nekom budućem periodu.
Oni iz Međunarodne zajednice koji bi možda ovaj sadržaj deklaracije razumeli na neki pogrešan način, prosto trebaju da budu uvereni da je intencija nas koji ćemo glasati za ovu deklaraciju upravo suprotna, upravo u skladu sa Rezolucijom 1244 i upravo u skladu sa sadržajem mandata koje te međunarodne misije na teritoriji KiM imaju. Moramo definisati i uzrok svega onoga što se dešavalo prethodnih dana, od noći 25. na 26. juli. Dakle, to jeste jedan akt nasilja, jedan jednostrani specijalnih jedinica tzv. kosovske policije. Smatram da jedan takav akt prosto niti je prvi, niti je poslednji, nažalost, koji će se dešavati, a sve se to dešava u jednom teškom procesu snažne diplomatske aktivnosti i korišćenja svih mogućih diplomatskih mehanizama koje nam stoje na raspolaganju, kako bi upravo realizovali politiku Vlade Republike Srbije i ono što jeste sadržano u platformi Vlade Republike Srbije, a radi se o očuvanju integriteta i suvereniteta u skladu sa međunarodnim pravom i Rezolucijom 1244.
Neko bi rekao da je ova deklaracija ili bilo koja druga deklaracija refleksno ili reaktivno delovanje na događanja na terenu. Mi prosto moramo onim načinima koji nam stoje na raspolaganju da se borimo za naš državni i nacionalni interes i da pozovemo na staloženost, na mudrost, na strpljenje i da pokušamo da upravo pozivajući se na međunarodno pravo, na činjenicu da smo mi subjekt međunarodnog prava, a ne to tzv. samoproglašeno Kosovo, da je prosto 76 ili 77 država do danas priznalo tu samoproklamovanu nezavisnost, što čini otprilike 40% ukupnog broja zemalja članica UN. Takođe, realnost, koju ste mnogi pomenuli ovde, govori i to da je specifična težina i razlika između života južno od Ibra i severno od Ibra nešto što može da obremeni odnose na teritoriji KiM. Realnost je da se građani nalaze na barikadama i da ono što je samozvani premijer tzv. države Kosova namerio prosto nije uspeo da sprovede u delo, zato što se narod nalazi na barikadama, narod koji živi na teritoriji AP KiM.
Takođe, ne smemo zaboraviti da je realnost da južno od Ibra takođe žive naši sunarodnici, građani ove države koji se u jednom delu integrišu u funkcionisanje tih institucija koje su samoproklamovane, ali žele da zaštite svoja prava, svoj interes i da političkim delovanjem odbrane praktično ono što je njihovo ognjište i da pokušaju da iznesu svoj jasan stav po pitanju svojih života na teritoriji pokrajine.
Naravno da ekstremizam nije način da se ovo pitanje reši. Naravno da bilo kakav nasilni akt ili nasilje nije način da se ovo reši. Ali, kada govorimo o jednom, možda jedinom načinu koji imamo, pored ovog Gandijevskog načina protesta, to je dijalog, moramo da uputimo jasnu poruku i očekujem da ćemo svi mi ovde, kao što je i predsednik Vlade rekao, a na kraju očekujem i da će predsednik Republike to učiniti, poslati jasnu poruku upravo Međunarodnoj zajednici, EU, da je za dijalog potrebno dvoje, da ne možemo biti mi diskriminisani u nekim delovima, a da neko bude favorizovan, da ne smemo da upadnemo u klopku da govorimo o tome da čak postoji opravdanje za jedan ovakav unilateralni akt, zato što nije postignut dogovor o tzv. carinskim pečatima.
Ono što je najvažnije i što stoji u Rezoluciji 1244 i u mandatu KFOR i Euleksa, to je slobodan protok robe i ljudi. To je nešto što treba da usledi nakon ove sednice parlamenta, što treba da bude pozitivan efekat usvajanja ovakve deklaracije, što treba da bude intencija naših pregovarača, odnosno ljudi koji su zaduženi za taj dijalog kada budu razgovarali na ovu temu i da prosto omogućimo da se situacija na terenu stabilizuje i da se dovede u normalu. Znamo da postoji jedna diskrepanca između forme i formalnog okvira i nečega što je faktički prisutno na terenu, ali moramo da vodimo računa kada će doći momenat i koji je to tajming kada moramo pomiriti tu formu i faktičko stanje, ali do tada moramo istrajavati i insistirati na onome što definiše i najviši pravni akt naše zemlje i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti i Povelju UN i sve helsinške dokumente, sve ono što jeste praktično poluga i što predstavlja mehanizam za našu borbu na očuvanju onoga što jeste naš državni interes.
Nastavak dijaloga praktično može biti otpočet onog momenta kada se stvari vrate u pređašnje stanje, a pređašnje stanje bi značilo da se situacija na terenu normalizuje, da se sve ono što su učinili i resorni ministar za Kosovo i gospodin Stefanović ovih prethodnih dana praktično materijalizuje kroz normalizaciju situacije i da ono što su građani AP, naši sunarodnici jasno poručili kao odgovor na ovaj jednostrani akt, prosto normira i formalizuje i samim tim bi situacija bila vraćena u pređašnje stanje i dijalog bi mogao biti nastavljen.
Ono što danas trebamo da dostignemo, a ne samo da demonstriramo, to jeste jedinstvo i važno je da postoji visok stepen jednog konsezualnog pristupa ozbiljnosti čitave ove teme, delikatnosti ove teme, interesu države Srbije, interesu građana Srbije koji žive na teritoriji AP Kosovo i Metohija, da ta demonstracija jedinstva ne bude isključivo demonstracija nego zaista i dostizanje jednog iskrenog jedinstva po pitanju naše buduće borbe na ovom polju u ravni dostizanja onoga što je realno. Dostizanja, ako je potrebno, i istorijskog kompromisa koji je takođe omogućen Rezolucijom 1244, ali je to moguće učiniti isključivo ukoliko, uslovno rečeno, svi akteri tih razgovora budu zadovoljili one svoje strateške ciljeve i interese i ukoliko budemo uvažavali realnost koja postoji na terenu.
Uveren sam da će ova deklaracija, bez obzira što bi neki želeli da umanje njen značaj, značiti mnogo kao jasan stav države Srbije, jer najodgovorniji ljudi u ovoj državi sede danas ovde i ta poruka će upravo biti još jača ukoliko je svi budemo zajedno odaslali i uveren sam da će izroditi pozitivan efekat. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Riza Halimi ima reč.

Hvala gospođo predsednice. Pokušaću da dam doprinos današnjoj sednici i na početku u duhu jedne od polaznih tačaka u kojima se govori o tome da Narodna skupština bi trebala da brani čast i dostojanstvo svog naroda, u tom duhu ću da kažem da u ime mojih glasača u Preševskoj Dolini ne mogu da prihvatim ovu deklaraciju, jer je ona nastavak i čak je gora od onih dosadašnjih deklaracija i rezolucija koje su unazad četiri godine bile na sednicama i usvojene od strane Narodne skupštine.
Već su od drugih diskutanata analizirane te osnovne slabosti i nedostaci, nedorečenosti ili uopšte, po meni, neodržive konstatacije, počev od one najkrupnije da se obavezuje Vlada da nastavlja funkciju na teritoriji Kosova, a mi čitavo vreme govorimo da na osnovu Kumanovskog sporazuma, kakvo je stanje i šta i koje su mogućnosti da Vlada ili bilo koji drugi državni organ Srbije funkcioniše u Srbiji. Svi znaju da je to ravno nuli i da sve te kompetencije imaju, na početku su imale međunarodne institucije kroz protektorat, zatim su preuzele obaveze u okviru međunarodno nadgledane nezavisnosti Kosova, da pomognu institucije Kosova da tu vlada zakonitost. U okviru te zakonitosti, meni je nejasno kada se ovde kaže da ćemo se vratiti dijalogu ako se vratimo u prethodno stanje u kome se i od strane međunarodne zajednice više puta konstatuje da u tom delu ima šverca, nelegalnih aktivnosti, organizovanog kriminala, da čak i Euleks u ove dve godine nije uspeo onaj glavni kriterijum o kome je zadužen da tu spori tu klimu zakonitosti i da ne bude tog zakonskog vakuma koji je bio prisutan.
Po meni je nejasno kako se misli sad kada se kaže – deo međunarodne zajednice koji ugrožava opstanak srpskog stanovništva na Kosovu. Koji je to deo? Mora da se kaže. Ko to od međunarodne zajednice ugrožava opstanak srpskog stanovništva na Kosovu i na koji način? Ako se misli na učešće dobrog dela Srba na lokalnim izborima, kojom prilikom su izabrani legitimni predstavnici u lokalnim samoupravama koja trenutno ima najšire kompetencije bilo gde u svetu. Apsolutno ne znam u kom delu sveta lokalne samouprave imaju veće kompetencije nego one na Kosovu, kada su u pitanju manjine, pogotovo srpsko stanovništvo.
Prolazim kroz selo Pasine često, sada se tu dovršava objekat i za porodilište i za stacionar. Biće verovatno brzo završen. Dosta sela u Kosovskom polju sada imaju fakultete. Imaju čak određene sredine Štrpce, a da ne govorim o Gračanici i bolničke kapacitete. Mi u Preševu ne možemo 23 godine porodilište da otvorimo. Mi govorimo 10 godina u Preševu o učiteljskom fakultetu. Deset godina ga nismo uspeli otvoriti, tek se sada govori i to u zadnjem trenu, zadnjem trenutku da će da, ne Niš, koji je odbio, ne Kragujevac koji je odbio, nego će Subotica da otvori jedan ekonomski fakultet u Bujanovcu i kada svi rokovi za upis već prolaze.
Da li se mi zalažemo, kada je domen ljudskih prava, građanskih prava da i Srbi na Kosovu, sve manjine imaju sva prava zagarantovano međunarodnom konvencijom, pa da tako imaju i Albanci i druge manjine u Srbiji? Tu sada gledamo kroz duple aršine i da onda mi to uzimamo kao danas, imamo prilike pojedine ministre ili preko novina, ali i danas, čak su prevazišle opoziciju u svojim emotivnim diskusijama. Šta na primer znači izjava ministra Bogdanovića da KFOR nema pravo da primeni silu, a narod ima pravo da mirno protestuje, da onda na osnovu toga novinari naprave naslove – barikade jedini adut za nove pregovore? Koje nove pregovore? Da li iz ovoga što sam pročitao u Deklaraciji, meni je nejasno. Da li se radi o novim pregovorima u kojima će se govoriti o statusu Kosova ili govorimo o već postojećim započetim pregovorima za šta je već donesena Rezolucija UN i čak ta rezolucija je zajedno sa EU sponzorisana od strane srpske delegacije?
Ako mi sada govorimo o nekim drugim pregovorima onda to treba otvoreno da se kaže, ali to ne zavisi od ove Skupštine. To treba rešavati, ako ima to za šanse, a naši predstavnici znaju da apsolutno za sada takvih šansi nema i nema takve spremnosti od strane međunarodne zajednice, pa ni o podeli Kosova, koje ponekad može između redova i na osnovu nekih izjava i da se čuje. Nego šta mi čitavo vreme slušamo? Da za brzi, efikasan put Srbije prema EU nije potrebno tražiti priznanje Kosova, nego stvoriti dobre odnose, rešavati praktične probleme, rešavati životne probleme.
Slažem se da specijalce ne treba koristiti, ja to najbolje znam. Albanci u Preševu i Bujanovcu znaju šta znači kad specijalci deluju. Ne ovo što su spektakularno politički se predstavljali u ovim danima na severu, nego treba da se vidi šta znači kada je žandarmerija tamo, kada treba jednu kuću pretresati i kad se duplo ili trostruko veći broj angažuje da se blokiraju čitava sela. Jedanput je skoro pola Preševa blokirano pre tri godine. Tada prolaznici po dva, tri sata nisu mogli svoje poslove da obavljaju. To tek treba videti. Koja je to specijalna policija koja treba nakon dva, tri sata da beži?

Gospodine Halimi, vreme.
Reč ima narodni poslanik Đuro Perić.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi predsedniče Republike, cenjeni gospodine Cvetkoviću, predsedniče Vlade i ministri, dame i gospodo narodni poslanici, danas smo čuli vrlo iscrpna izlaganja ministra Bogdanovića i šefa pregovaračkog tima gospodina Stefanovića oko zbivanja na severu Kosova. Stekao sam utisak da je ovo najteže stanje na KiM, posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2004. godine.
Ponadali smo se bili da će započeti pregovori sa privremenim institucijama samouprave u Prištini, uz posredovanje međunarodnih medijatora, dovesti do toga da se bar neka životna pitanja, u prvom redu, Srba na KiM, koja se inače naznačuju i kao tehnička, ali mislim da sva ta pitanja, počev od slobode kretanja do katastra i carinskih pečata, nisu samo tehnička, nego zadiru u suštinu funkcionisanja jednog društva, jedne zajednice. Zbog toga su ona i bila vrlo teška i vrlo se teško dolazilo do određenih rešenja i mislim da je to bio trenutak kada se počnu rešavati ta pitanja na zadovoljavajući način za sve građane na KiM.
Međutim, u toku samih pregovora i onoga što je dogovoreno u vezi slobode kretanja i matičnih knjiga, a što je na obe strane pregovarača različito ocenjeno, iznenada je došlo, sa prištinske strane, do jednostranog prekida, odnosno kako je rečeno, odlaganja ovih pregovora za jesen. Čini se da je došlo sa njihove strane do ozbiljnih problema oko toga šta bi dalji pregovori mogli da donesu u krajnjem ishodu.
U kontekstu toga, mislim, ne slučajno, da je došlo i do uvođenja embarga na promet roba, kao jednostrane akcije prištinskih privremenih vlasti, da nasilnom operacijom pokušaju preuzimanje kontrolnih punktova Jarinje i Brnjak od strane pripadnika specijalne policije, sa namerom da se silom i po cenu čak ljudskih života nametne promena ukupnog stanja i realnosti na severu Pokrajine. Mislim da su to dosta značajne stvari i da se tu nešto krupnije dešavalo.
Nažalost, vlasti u Prištini su sve ovo radile u koordinaciji sa međunarodnim misijama na KiM, što je komandant KFOR-a konačno i priznao, rekavši da mu je naređeno da štiti prištinski pravni poredak. Mislim da u ovome i leži najveći problem i opasnost jer se i ovom prilikom ispoljila hipokrizija i dvoličnost tvrdnjom diplomatskih predstavnika nekih zemalja da su to prištinske strukture radile na svoju ruku.
U ovom svetlu bi trebalo da se vidi i oko ova dva incidentna slučaja što smo imali, a to je što nije dozvoljeno ministru inostranih poslova da prisustvuje u Savetu bezbednosti, tamo onim sednicama, kao i ovom slučaju zaustavljanja i pretresa ministra Bogdanovića i gospodina Stefanovića na graničnom prelazu.
Poslanička grupa PUPS potpuno podržava Vladu Srbije u zahtevu da Međunarodne mirovne misije na KiM spreče jednostrane akcije prištinskih privremenih vlasti čiji je cilj da izmene realnost i etničku strukturu u Pokrajini, to im je i dužnost i namera. Dešava se, kao što vidimo, i suprotno.
KFOR i Euleks moraju obezbediti potpunu sigurnost na KiM, u skladu sa mandatom koji su im poverile UN, zatim Rezolucija 1244 i odluke EU, a ne da se stavljaju na stranu prištinski opasnih akcija koje su se sada dešavale ovih dana. Znamo, bez obzira na sve, da je ukupna situacija na KiM vrlo složena i teška jer je i situacija kod srpskog stanovništva vrlo različita. Stanje na severu KiM je drugačije od onoga u enklavama i južno od Ibra, a imamo takođe i određen broj Srba koji su u strukturama prištinskih organa u vlasti.
Za sve ovo teško da se mogu naći jedinstvena rešenja od strane Republike Srbije koja bi bila potpuno zadovoljavajuća. Zbog toga je potrebna izuzetna diplomatska umešnost i veština da se bilo kom pitanju srpskog stanovništva na KiM priđe i da se na uspešan način reši. Problem koji je nastao paljenjem objekata i druge imovine na prelazu Jarinje od strane grupe nasilnika treba ozbiljno ispitati. Taj čin je u potpunosti suprotan interesima srpskog naroda.
(Predsednik: Vreme.)
Ima još vremena.
(Predsednik: Šest minuta je prošlo. Završite rečenicu, gospodine Periću.)
Jedino bih hteo da kažem da se treba zahvaliti ovom narodu dole, pošto smo čuli, koji se nalazi na tim barikadama i štiti svoju slobodu i svoju imovinu, a ujedno štiti i Republiku Srbiju i sve njene interese. Hvala.

Dajem reč narodnom poslaniku Nenadu Prokiću.

Poštovana predsednice, uvaženi predsedniče Vlade, članovi Vlade, kolege, najnoviji događaji na Kosovu ne bi nikako smeli da budu kao što je to do sada redovno bivalo nekakav alibi za oživljavanje propale politike i opravdavanje za ostvarivanje trenutnih političkih ambicija pojedinih političkih aktera u zemlji. Neiskrena politika prema Kosovu, politika velikih reči i pogrešnih dela je ono čemu prisustvujemo već tako dugo, a rezultat nam je pred očima. Bilo bi zaista krajnje vreme da na Kosovo pogledamo poštenom i što je manje mogućno pristrasnom dioptrijom.
Banditske horde organizovane od strane sumnjivih pojedinaca, tobožnjih patriota i ratnih profitera ne bi smele više nikad da odlučuju ni o čemu, kada je reč o srpskom društvu. Previše štete su takvi već načinili, da bi zvanični Beograd mogao da ih u bilo kom pogledu dalje toleriše. Započeti razgovori su počeli da daju prve dobre rezultate i nikako ne bi smeli da budu prekinuti.
Bilo bi zaista sjajno kada bi Vlada bila u stanju da pravovremeno konstituiše jednu sasvim realnu politiku, aktivističku politiku koja ide u susret problemima. Nikakvi nadolazeći izbori ne smeju biti izgovor za odugovlačenje u takvim pregovorima i takva kalkulisanja su u prošlosti uvek davala porazne rezultate i dovodila do katastrofe, pa sada imamo dve kategorije Srba na Kosovu – jedne u enklavama, a druge na severu. Oni u enklavama su već digli ruke od Srbije.
Ništa ne može biti bolje od pregovora između Prištine i Beograda i sve ostalo ne vodi ničemu. Moraju se otkriti organizatori i izvršioci divljačkog razbijanja i paljenja na graničnim prelazima. Sasvim je jasno da oni ne deluju na dobrobit bilo koga, osim onih aktera koji koriste krizu za svoje sopstvene kriminalne pothvate.
Ništa što oni rade ne sme da ugrozi evropski put Srbije i na Vladi je da ih spreči u tom antipatriotskom delovanju. Svaki naredni korak mora biti povučen u dogovoru sa Briselom i u tom smislu su neke izjave predsednika Tadića i šefa pregovaračkog tima Stefanovića ohrabrujuće. Trebalo bi napustiti tu politiku da posle jednog dobrog koraka dođe jedan loš korak, što je već prepoznatljiv stil rada ove vlade.
Podsećam one koji danas rukovode Kosovom da im je prevashodna obaveza da modernizuju svoje društvo i da ga osposobljuju za dijalog, za reforme. Obaveza Beograda je da im u tome pomogne. Pozivamo ih da se uzdrže od unilateralnih akata jednostranih poteza kojima podrivaju napore koje sami čine kroz pregovore i dijalog koji je konačno počeo.
Eskalacija sukoba i podrivanje napora, ma sa koje strane da dolaze, vode ka reafirmaciji politike koja je unakazila region. Kome je to uopšte više potrebno je jedno nezaobilazno pitanje otkrivanja vinovnika najnovijih nemira? Ovog puta nije reč o nebeskoj Srbiji, nego o protoku robe. Avion kad leti, to vi gospodine Mrkonjiću znate, iz Beča za Kosovo leti preko Italije. Umesto da naše vlasti naplaćuju prelete, mi na taj način dokazujemo kako Kosovo ne postoji.
Način na koji budemo reagovali na najnoviju kosovsku krizu jasno će poručiti i svetu i nama samima da li smo išta naučili iz svih dosadašnjih poraza i katastrofa. Time da li smo postali sposobniji da pronađemo konstruktivan način za rešavanje krize, meriće se i celokupna naša aktuelna sposobnost da se uključimo u svetske tokove sada kad već nismo nekada. Vlada mora da shvati da je status kvo koji ona održava ne odgovara nikome, a ponajmanje Srbima na Kosovu. Pogotovo eskalacija sukoba, naravno. Dakle, mora da se zauzme aktivniji stav, naravno kroz pregovore.
Pozivamo premijera da kroz tesnu saradnju sa evropskim saveznicima hitno obezbedi nastavak pregovora i da se na taj način što pre izađe iz krize. Ako neko sebično misli da se mogu sačekati izbori i da će život stati dotle veoma se vara na svoju štetu i na štetu svih ostalih. Razgovorom za stolom se na kraju sve završava. Jednim nesporazumom za stolom, posle svih pratećih događaja, sledi sporazum za nekim drugim stolom po pravilu potpuno drugačijim od prethodnog. Nesporazumu za stolom u Rambujeu je sledio sporazum za stolom u Kumanovu. Koji je sto bio bolji? Da li ova vlada prolongirajući sporazum za stolom o jednom pečatu priziva neki kasni dogovor o sto dodatnih pečata, sve pri tom misleći na izbore mnogo više nego o pečatu nego i o samom Kosovu.
Hajde da zaista tvrdo sagledamo situaciju van spiska lepih želja i od Srbije će sasvim sigurno tražiti ne eksplicitno ali implicitno tolerisanje Kosova. To će sigurno biti isporučeno. Iz jednostavnog razloga što oni jesu, što postoje i sasvim izvesno neće nigde otići. To znači da će se od Srbije tražiti da toleriše razne kosovske pečate, a ne samo ovaj. Da li je ova vlada spremna da sada kaže da to neće nikad učiniti i šta ako to kasnije ipak učini? Da li će to biti još jedna velika društvena i politička prevara? Postavlja se pitanje da li smo uopšte sposobni za iskren dijalog? Da li smemo da obećamo da ćemo proćerdati po stoti put budućnost Srbije samo zato što se naš spisak lepih želja nije ostvario, jer nismo bili dovoljno pametni da ga ostvarimo jer smo glasali tako dugo i tako neoprostivo za sumanutu politiku.
Pozivate se na jedinstvenost, kada je reč o Kosovu, valjda kako bi se izbegla sopstvena odgovornost kasnije. Uvek se poziva na tu jedinstvenost. Nema takve stvari kao što je jedinstvo u propasti za aktivnu, pozitivnu i dobronamernu društvenu grupu i pojedince. Zašto se ne bismo jedanput pozvali na jedinstvo i u potpunom preokretu jednog neuspešnog i posrnulog društva kao što je naše? Ako smo za to mi sposobni onda će valjda biti i drugi, ako nismo mi kako imamo pravo da pozivamo nekog drugog. Moramo Srbiju da poštedimo tog prostora starih senki. Između ideje i realnosti, između pokreta i dela, između koncepta i kreacije, između reakcije i emocije, između želje i grča, između moći i egzistencije, između suštine i pada, uvek stoji taj prostor senki. Kroz njega se stvari u svetu završavaju ne praskom, nego cviljenjem. Hoćemo li zaista ovako da i dalje cvilimo ili ćemo pokušati da se promenimo? Ova deklaracija nema ni jednu novu misao, nije pisana aktivističkom smislu i mi ne možemo zbog toga da glasamo za nju, bićemo uzdržani. Hvala.

Narodni poslanik, Stojanka Petrović ima reč. Izvolite.

Poštovani predsedniče, poštovani članovi Vlade, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, krajnje je zabrinjavajuća situacija na prostoru Kosova i Metohije i sled događaja usmerenih protiv Srpske zajednice su jedan od razloga što je Vlada Republike Srbije uputila zahtev za ovo današnje zasedanje.

Proteklo je punih godinu dana od kako je raspravljano o situaciji na Kosovu i Metohiji kao i mišljenju Međunarodnog suda pravde usvojene odluke o zajedničkoj Rezoluciji Vlade Republike Srbije i EU o početku dijaloga između Beograda i Prištine. Jasno je da je u više navrata imalo razloga da ovaj parlament zaseda jer su se u međuvremenu nizali događaji o kojima je trebalo raspravljati i za koje je trebalo iznaći načine kako ih rešavati. Poznato je da je Rezolucijom dijalog trebalo da krene još na jesen, ali je tada predsednik tzv. Kosova sam urušio svoju Vladu, izazvao vanredne izbore koje je dobio i uz pomoć manjinskih stranaka i na žalost, među kojim je Srpska liberalna stranka, formirao Vladu koja vodi dijalog sa Beogradom.

Pored jasne poruke Vlade Republike Srbije, da se nisu stekli uslovi, da Srbi učestvuju na tim izborima, značajan broj Srba južno od Ibra uzeo je svoje učešće na njima na kojima je bio prijavljeni veći broj srpskih političkih subjekata jer su smatrali da je to najbolji način da se kroz institucije izbore za veće prava i bolji život. Tog momenta došlo je do podele Srba na one koji su izašli na izbore i one koje su ih bojkotovali, a poznato je da su Srbi sa severa Kosova i Metohije u potpunosti izvršili bojkot. Time Srbi sa severa Kosova šalju jasnu poruku, i Beogradu i Prištini da ne žele da se integrišu u kosovske institucije.

Novi, stari premijer Kosova Hašim Tači uz pomoć međunarodne zajednice na čelu sa SAD, počeo je priprema tim i stvori strategiju za dijalog sa Beogradom. Novo formirana skupština Kosova izabrala je predsednika čije je legitimitet osporio Ustavni sud Kosova. Ekspresnom brzinom i dekretom američke ambasador u Prištini za predsednicu imenuje nepoznatu ličnost, a skupština bez polemike daje saglasnost , što govori da Vlada Kosova sve vreme sprovodi politiku i donosi odluke uz saglasnost vodećih država sveta koje su priznale nezavisnost Kosova.

Dok Priština i međunarodni faktori sinhronizovano deluju, suprotno srpski politički subjekti, poziciji i opozicija kao i njihove ispostave na prostoru Kosova i Metohije, ne mogu da nađu način približavanja jedinstvenom stavu, kako i o čemu i šta treba da bude prioritet dijaloga sa Prištinom.

Takav odnos, pristup i razjedinjenost na srpskoj političkoj sceni, a uz stalne pritiske međunarodnog faktora dovodi do toga da albanska strana ulazi u dijalog sa nekom opipljivom i vidljivom vrednošću.

Pred sam dijalog, švajcarski parlamentarac Dik Marti, iznosi podatke o trgovini ljudskim organima Srba sa Kosova, žutoj kući o kojima raspravlja Evropski parlament i OEBS, donose deklaraciju o sprovođenju istrage, ali vidimo u poslednje vreme da je to gurnuto u neki drugi plan i da oni koji su zaduženi da to spreče ćute i ne oglašavaju se.

Dok je Srbija kooperativna po svim pitanjima, primera radi punom saradnjom sa Hagom, vodeće članice EU, SAD, stalno postavljaju nove uslove i zahteve Beogradu. To sve čine kako bi primorale i naterale Beograd da se udaljava od Kosova i Metohije i da Srbi shvate da je Beograd nemoćan da im pomogne i da moraju da se integrišu tamo gde ne žele, a na samom početku vođenja dijaloga između Beograda i Prištine.

Mi poslanici nismo obaveštavani o onome šta se dešava u Briselu, pa sam se ja kao poslanik informisala preko raznih kosovskih štampanih elektronskih medija, kao i izjavama posrednika Roberta Kupera posmatrača, odnosno onog koji vodi pregovore iz senke Tomasa Kantrimena, kao i glasnogovornika visoke predstavnice EU Ketrin Ešton. Tek posle dve runde vođenih pregovora na Odboru za KiM upoznati smo od našeg šefa pregovaračakog tima šta se dešava u tim pregovorima. Postavljala sam niz pitanja, tražila tumačenja i odgovore jer su građani sa KiM, odakle ja dolazim tražili od mene da im pojasnim u kojem smeru teče dijalog, da li je ono o čemu se razgovara jeste povoljno i da li će doći do boljitka i poboljšavanja uslova za život srpskog naroda jer postojao strah da će se desiti ovo što je sada upravo prisutno.

Sledeće runde pregovora doneli su već nešto vidljivo i opipljivo, a to se tiče slobode kretanja, ličnih dokumenata i registarskih tablica. Smatrala sam da se o tim pitanjima ne treba razgovarati u paketu. Mora se sagledati realno stanje na terenu jer nisu isti uslovi života Srba na severu i južno od reke Ibar, koji su do danas i posle ovih zbivanja bili u jako nepovoljnijim uslovima življenja. Zbog okolnosti i pritisaka kosovskih institucija oni su bili prinuđeni da i protiv svoje volje prihvate lična i druga dokumenta koja izdaje administracija u Prištini, kako bi se bez ometanja, pretresa, provociranja i drugih neprijatnosti mogli makar malo slobodnije kretati po čitavoj pokrajini.

Naprotiv, za razliku od njih nama sa severa Kosmeta nisu neophodna ta ista dokumenta, jer sa ličnim kartama, saobraćajnim dozvolama i registarskim tablicama koje izdaje Republika Srbija. Šaljemo jasnu poruku Prištini i međunarodnoj zajednici da niti želimo, niti hoćemo da se integrišemo u institucije koje za nas nisu prihvatljive. Srbi sa severa Kosmeta ne žele da prihvate kosovske lične karte, izvod iz matične knjige rođenih i venčanih na kojima su označeni grb, zastava i pečat republika Kosovo, kao i izvod o državljanstvu u kome se prihvata državljanstvo Kosovar, što za sever znači odricanje od srpskog i dobrovoljno prihvatanje asimilacije.

Sve ovo govori da se o severu Kosova mora posebno pregovarati i počne razmišljati o korekciji, tj. prilagođavanju granica jer to pokazuje realno stanje na terenu koje traje punih 12 godina i ne može ga niko nasiljem preko noći promeniti. Na žalost, realnost je da je i pre dogovora preko 35.000 Srba imalo ličnu kartu koju izdaje kosovska administracija. Na nesreću među njima je i veliki broj Srba sa severa kojima ona nije bila neophodna. Pre svih, to su osobe starije od 65 godina od kojih veći broj prima penzije iz Srbije i zarad 45 evra odriče se svog srpskog državljanstva. Među njima je i veliki broj Srba koji žive u centralnoj Srbiji preko 40 godina, a vode poreklo sa Kosova, zarad minorne finansijske nadoknade prodaje se nacionalni identitet dok se na drugoj strani u običnim razgovorima zaklinju u srpstvo i Srbiju.

Imamo stanje da je posle zadnje runde pregovora došlo do prekida dijaloga na temu carinska služba i carinski pečat. U potpunosti sam saglasna da naš pregovarački tim nije mogao da prihvati pečat na kojem bi pisalo republika Kosovo. Da se desilo suprotno to bi značilo da Beograd neposredno priznaje jednostranu proglašenost nezavisnog Kosova, tako da bi nastavak dijaloga o rešavanju tehničkih i životnih pitanja praktično značilo da dijalog vode dve susedne nezavisne države. Od tog momenta, Priština počinje da vuče jednostrane poteze, a sigurno u dogovoru sa nekim od svojih mentora. Uspostavljen je embargo na uvoz robe iz Srbije, čime je prekršen CEFTA sporazum o slobodnoj trgovini.

Za sve to vreme, EU ćuti, a glavni pregovarač Robert Kuper se oglašava o nastavku dijaloga u septembru. Ubrzo, posle toga, 25. jula, vlada Hašima Tačija povlači nov, opasan i rizičan potez, ubacuje specijalne policijske jedinice ROS i u noći se upućuju na kapiju 1 Jarinje i kapiju 31 Brnjak i sve to uz pomoć i podršku KFOR. Od toga do danas na tom području uglavnom naseljeno Srbima traje drama. Neuspeli pokušaj policijskih jedinica ROS da vlada administrativnim prelazima i preuzma KFOR, a što transparentnim transporterima, vozilima posle blokade i helikopterima prebacuje albansku graničnu policiju i carinske službenike, kako bi pomogao Prištini da ostvari pun suverenitet na teritoriji čitavog KiM.

U prvih 24 sata Euleks se ne oglašava, ali od utorka deluje zajedno sa snagama KFOR. Pitam se, da li su jedni i drugi neutralni ili su se svrstali na stranu Prištine. Svi ti potezi koji se povlače, uznemiravaju srpski narod, dolazi do blokada puteva, a bes i gnev je teško kontrolisati. Tako frustrirani i neodgovorni pale carinski punkt na Jarinju, a što nanosi štetu Srbima sa severa, a i onima južno od Ibra, jer su Albanci na nekim mestima preuzeli mere odmazde. Taj nepromišljeni incident naneo je veliku štetu našem pregovaračkom timu, kao i državi Srbiji.

Na osnovu svega što se desilo u ovih par dana, vidi se da su privremene institucije u Prištini nasilno pokušale da promene realno stanje na terenu, izvrše dodatni pritisak na Srbiju i suštinski ponište Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. Komandant KFOR i predstavnici Euleksa vode razgovore sa našim predstavnicima iz Beograda, kako bi povratili stanje na administrativnim prelazima, kao što je bilo pre ulaska specijalnih jednica ROS, dok se u toku tih razgovora događao upravo suprotno dogovoreno. Ovakvim postupkom, KFOR i Euleks krše statusno neutralne okvire poverene Rezolucijom 1244, takvim svojim delovanjem ugrožavaju opstanak srpskog stanovništva, a samim tim interese RS na području KiM.

Sprovođenje akata privremenih kosovskih institucija je neposredno ugrožen suverenitet, teritorijalni integritet, kao i ustavni poredak RS na prostoru KiM. Nadam se i hoću da verujem da će vlada preduzeti sve raspoložive mere na očuvanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Mislim i verujem da je najbolji način za iznalaženje kompromisnog rešenja nastavak dijaloga između Beograda i Prištine uz posredovanje medijatora koji bi trebali biti krajnje neutralni, a što do sad nije slučaj.

Kad govorimo o kompromisnom rešenju, mišljenja sam da bi Vlada RS trebalo da izađe sa konkretnim predlogom, šta je po njenom mišljenju moguć kompromis, da sa tim predlogom teksta upozna sve nas poslanike i narod Srbije i ukoliko bude prihvaćen u Skupštini, izađe za pregovarački sto i na taj način upoznati albanski pregovarački tim, kao i medijatore zadužene za vođenje dijaloga. Sve govorimo o nekom kompromisu, bez konkretnog predloga, jeste floskula, prazno, neopipljivo, nevidljivo. Neće nas niko razumeti, niti narod, niti međunarodna zajednica, a ni albanska strana. Hoću da verujem, a i da se nadam da će se napokon posle svega ovog što se trenutno dešava na prostoru KiM, vlada preuzeti neophodne, brze i vidljive korake i ispuniti sve što stoji u ovoj deklaraciji, kako bi narod sa KiM to osetio odmah i vratio nadu i veru za svoj opstanak, čiji bi garant trebala da bude Republika Srbija.

Hoću da budem danas uverena da je u ovom Domu spremna svaka strana i pozicija i posvađana opozicija na jedinstven stav, kad je u pitanju očuvanje nacionalnog interesa i naroda na KiM, jer sve vreme, svi na svoj način, pričaju o nama. Po prvi put mi na severu KiM danas nismo podeljeni. Nemojte ni vi, jer to nam je sad više nego ikad potrebno. Hvala.