Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica. Posle njega narodni poslanik Sreto Perić.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan od najvažnijih zakona za jednu državu, koji zaista, crpeći takva ustavna načela mora da pruži ono što u preambuli stoji, jednu opštu pravnu sigurnost koja je istovremeno i dostupna građanima.
Budući kao što smo već i čuli, a sasvim je izvesno da će i diskusija svih nas koji sada po dubini govorimo, u mnogo čemu preklapati. Najveći broj sporova je malih vrednosti i veliki broj građana Srbije, valjda i po svom mentalnom sklopu, želi jednostavno da tera svoju ličnu pravdu, međusobno se tuži i sudi i to zaista traje u nedogled.
Generalno obrazloženje da se želi biti ekonomičniji, racionalniji sa vremenom i efikasniji u postupku je stvar koju niko ovde ne može da zameri. Na kraju krajeva, ako postoji opšta saglasnost oko toga i ta namera da se u tome pokuša i uspe.
Međutim, da li je sve učinjeno da se do toga dođe, i ako je ovaj zakon rađen tako da on zaista jeste temeljno revidiran u odnosu na onaj iz 2004. godine? Dakle, potpuno je nov zakon i reformski zakon, po malo uliva zebnju, jer smo svedoci u poslednjih 10 godina da sve što je bilo reformsko je ispalo svoj potpuni antipod.
Samo kratko da naglasim šta nam se dogodilo sa obrazovanjem i koliko danas košta biti visoko obrazovan čovek, koliko prepreka na tom putu imate da dođete do okončanja studija, koliko vas to sve košta. Koliko nikada izrečena i napisana reforma zdravstva nas je zapravo dovela do svog antipoda kroz različite strategije i došlo se do toga da se gotovo sve zdravstvene usluge plaćaju? Na pragu smo još jednog, za razliku možda manje nego juče, kritikovanog zakona, u kome se generalno išlo na to da se sudijama olakša posao, ali će zato stranke u postupku prilično morati da košta – utoliko više, ukoliko je siromašnije.
Ovde gde se sud postavlja u poziciju koje, prosto, mirno posmatra kao nekakav konzul rimski u areni, koji gleda gladijatore, kako stranke predlažu veštačenja, predlažu veštake, kako sud ceni meritornost iznetih dokaza, i na kraju krajeva, donosi presudu u vremenu koje je upravo sam na prvom ročištu odredio kao nekakvo racionalno vreme.
Šta nam zapravo sve te logične procesne radnje ukazuju? Ukazuju da će to nekoga koštati više, a nekoga koštati manje. Neko će možda brže i jednostavnije doći do istine. Jer, preterano, neki sitni procesi nisu preterano zanimljivi i sudije, tim pre, kada im se sada formalno stavi do znanja, da su oni ipak pasivni posmatrači u celoj toj priči. Hiljade ljudi će biti zainteresovano da nastavi i dalje i dođe do toga. Ne verujemo da ćemo imati manji broj onih koji će se žaliti u Strazburu povodom toga, a nije ni lepa slika da u jednom reformskom zahvatu, hodu prema Evropi, opet donesemo zakon koji bitno neće pomoći.
Ima i nekoliko načelnih primedbi koje ovom prilikom treba izneti. Jedan posao koji se ovde može videti je jedno od načela. Raspravno načelo je u neku ruku dovedeno u pitanje, nezavisno od toga da li je zaista ispravno utvrđeno šta će se suditi u veću, šta će suditi sudija pojedinac, ali činjenica je da se čitanjem pisane izjave, načelo prava rasprave se potpuno gubi i dovodi u pitanje. Fenomen pisane izjave koju jedna od stranaka može da priloži pred sud je bez mogućnosti da se svedok sasluša. O tome smo i juče govorili i to je jedna od manjkavosti.
Da li će predviđene mere o dostavi pismena zaista skratiti proceduru, ostaje da se vidi. Verovatno da je potrebno da se na tom inicijalnom ročištu nađu snažniji mehanizmi koje bi stranke privele dolaskom na sud, a onda u okviru vremenskog raspona, koji definiše kao nekakvo racionalno raspravno vreme, kao nekakav normalni vremenski raspon, koji sudija kada sagleda materijal može da, očekujemo, pravedno proceni, da se onda zaista utvrdi prava adresa i pravo mesto boravka i da se, na kraju krajeva, proces zaista ubrza.
Da li ima osnova da samo građani ne budu dovoljno zadovoljni? Dakle, običan mali građanin sklon tim sitnim parnicama, plus brakorazvodne parnice, kojih je nažalost u Srbiji, zbog novog sistema vrednosti, sve više, da li će i njih to koštati više ili manje? Da li je dolazak do pravde, do istine, koja i u ovom juče obrazlaganom zakonu i danas prosto kao da izlazi iz zona interesa sudija, bar što se tiče materijalne, ne faktičke pred sudom donete istine? Građane će, obično sitne i te nesrećne siromašne, zabrinuti činjenica da će sada za obično pojavljivanje pred sudom, ako to nisu u stanju da urade sami, ili nekad i nema potrebe, recimo, ako je zaostavština u pitanju itd, ili neko ko živi u inostranstvu, ranije je mogao da pošalje punomoćnika, da nekoga ovlasti da ga zastupa, jer zaista nije potrebno da ga u tom postupku zastupa advokat, ovoga puta će morati da se osloni na neku advokatsku kancelariju i nešto što će morati da plati advokatu.
Zanimljivo je da se dovodi upit šta će mnoge pravne službe po opštinama, koje su dovele do toga da se mnoge opštine u Srbiji rangiraju po tome imaju li razvijeni servis za građane i one koji mogu da im napišu molbu, žalbu itd, nekakav papir koji se smatra da je jedan tužbeni podnesak, dakle, to će onda morati da donese pečat advokatske kancelarije, nezavisno ko ga je napisao, čak, kao što smo čuli, da to uradi pravnik ili neko drugi, ali da formalno nije advokat. Izgleda da je to možda bilo nepotrebno opterećenje ovog zakona i nepotrebno šamaranje po džepu. Dovoljno je što će sud inače uzimati enormne takse, posebno u drugostepenom postupku, naplaćivaće srazmerno očekivanoj visini parnice, ali naravno da je ovo jedan od detalja koji je mogao, i mi smo amandmanima mnogo toga pokušali da popravimo, da se jednostavno ovaj deo izbegne.
Najgora je stvar što sud više zaista nije u obavezi da traži istinu, već je bogatija strana zainteresovanija strana, strana koja možda time što će angažovati snažnijeg i moćnijeg, uglednijeg veštaka, sudu predočiti takav meritum stvari, da će sud, ako se temeljno sudija ne zainteresuje, a sad očito nije u obavezi, možda moći da donese presudu koja će kasnije biti predmet spora. Dakle, ako sudije još uvek nisu u stanju da se zabrinu, zato što gotovo trećina njih se nekako u reizboru 2009. godine nije našla na listi sudija, što samo po sebi može biti vrlo indikativno, da sa sudstvom nešto zaista debelo nije valjalo, a onda da li samo trećina ne valja ili je možda blizu polovini ili je zaista u tome greška, da ipak nije trećina, da mnogo više ljudi vredi da radi. Sa ovom mrežom sudstva, ovim brojem sudija i ovim brojem parničnih sporova koje imamo u Srbiji, pitanje je hoćemo li zaista dostići jedan od Predlogom zakona definisanih kriterijuma – efikasnost?
O pravičnosti neprekidno govorimo. Upravo ako tu pravičnost podrazumeva obaveza plaćanja, veštačenja, supervizije itd, onda će zaista neki ljudi ostati uskraćeni za prava, ma koliko da nam se nekada njihova potreba da dokažu svoje pravo činila smešnom ili nekada rigidniji zakon, poput ovoga koji pledira da to bude, čini dobrodošlim, da ljudi jednostavno prestanu da se parniče oko gluposti. Na kraju krajeva, to je ustavno pravo i dok ne pretrpimo svi jednu katarzu i ne prođemo kroz jedno činjenično stanje, da se pred sud mora ići samo kada je nužno, moramo ostaviti taj iskorak i tu mogućnost.
Ni advokati nemaju preterano razloga da se raduju, neće oni dobiti mnogo više bogate klijentele, ali će biti mnogo više formalno vezani obavezom da prikupe odgovarajuće podatke, da vode računa tome kako se u kojim prilikama i koja stranka prema njemu odnosi, da vode računa prema sudu, jer sudijama je bar zadržano to pravo da učesnike u sporu čak i kažnjava. Za veštake, za divno čudo, ne. Ovoga puta, ni ovom prilikom, kod ovakve reforme, ovo je reformski jer je izmenjen zakon, nije predviđeno da možete, da sud može, očigledno videvši, iako pasivno posmatrajući proces pred sobom, kazni veštaka, da mu oduzme predmet, da plati ono što nije uradio, da odugovlačenje postupka jednostavno veštaku stavi do znanja. Veštaci su već prošli, dobili svoj zakon, dobili svoja prava, ušli u registar. Mnogi od njih su, manje ili više, poznati. Mnogi od njih su u stanju da prosto dogovorno sa strankom koju zastupaju odugovlače postupak.
Dakle, sud je mogao da zadrži sebi jedno od mogućih privilegija, da i veštacima stavi do znanja da moraju biti ažurni u postupku, a ne da samo one koji će primati pismeno, one koji učestvuju u procesu, neposredno zainteresovane strane, parničare privoli da nekada možda izgube spor zato što su zaista morali da odu u bolnicu ili da odu na neki privremeni rad, čekajući sve da će ga neko pozvati na ročište ili ne. Dakle, to su neke stvari gde se možda moglo otići. Neću sad govoriti o svim detaljima, o amandmanima ili o nečemu što je već pomenuto. Amandmanima ćemo pokušati nešto da popravimo. Naravno, imamo i mi primedbu na ovih tri posto učešća u akcijama koje sudija može da ima, njegovo izuzeće. Prolongiranje spora i razvlačenje procesa samo zbog sudije nije fer i nije u redu. To bi trebalo imati u vidu, da nekada i advokat, pravni zastupnik, nekada i sama stranka, ako se brani sama, može da ima razloge zbog kojih će morati da se pomeri utvrđeni termin i da se ročište odloži, tako da se možda i formira jedan novi vremenski okvir. To treba jednostavno staviti u zakon, jer sud će možda iskreno i poverovati da je postojao razlog koji postoji, ali neće imati pravnog osnova da po tome postupi.
Otprilike to bi bili detalji o ovom elementarnom našem načelnom pristupu. Ostatak vremena ću ostaviti za kolegu, a detalje u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Iskorišćeno je deset minuta i 45 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslaniče, Sreto Perić, možete da koristite deset minuta, ako želite sada. Sada želite reč? (Da.)
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava kao najvišeg pisanog akta jedne zemlje. Do vladavine prava se dolazi naravno slobodnim i neposrednim izborima, podelom vlasti, garantovanjem Ustavom pojedinačnih i manjinskih prava, kao i slobodnim i nezavisnim sudstvom. Da bi imali slobodno i nezavisno sudstvo, potrebno je da imamo dobre zakone koji uređuju tu oblast. Jedan od zakona koji dozvoljava veliku mogućnost sudijama da budu slobodni i nezavisni u svom radu jeste i dobar zakon o parničnom postupku. Zakon o parničkom postupku je jedan iz procesnih zakona. Dakle, on reguliše materiju kako i na koji način se vodi određeni postupak za zaštitu subjektivnih prava. Uglavnom subjektivnih prava, a onda su brojna. Ovo je jedna od zakona koji se možda primenjuje na najveći broj građana jedne zemlje, pa samim tim i ovaj naš na najveći broj građana Srbije. On ne bira ni pol, ni uzrast, ni veroispovest, ni bilo koje druge razlike koje postoje kod nas.
U obrazloženju, a i gospođa ministar je u svojim uvodnim izlaganjima, predstavljajući ovaj zakon u Narodnoj skupštini, rekla šta je suština i šta se želi postići sa ovim zakonom. Vaša želja da postignete nešto dobro, da iz ovog blata u kojem se nalazi pravosudni sistem Srbije pokušate nešto da izvučete i da uradite, za mene nije sporna. Nama nije cilj da sada hvalimo pojedine odredbe, a moram da priznam da nekoliko odredaba u zakonu od 508, koliko ukupno ima, možda i dovode do nekih boljih rešenja, gde će možda ovu vladavinu prava i afirmisati na jedan način na kakav žele građani određene države da imaju to. Osnovno je kod dobrih pravnih teoretičara, naravno sudija, advokata, tužilaca, kada nisu sigurni u neku pojedinačnu odredbu, pogotovo koja reguliše procesno pravo, da pogledaju načela tog zakona. Mi, i vi i ja, a verovatno i veći broj građana, znamo šta su ta načela i kada vidimo kako i na koji način su pojedine odredbe razrađene u ovom zakonu, kako i na koji način ste vi u obrazloženju to objasnili, onda se da zaključiti da vi polako gušite možda najbitnija načela koja postoje. Jedno od tih je, recimo, izbornost u suđenju i javnosti. Uostalom, o tome ću ja govoriti malo kasnije.
Kada govorimo i pominjemo sudije, mi u SRS uvek moramo da kažemo da mi imamo izuzetno dobre, profesionalne, stručne i vrlo savesne sudije i isto tako imamo one koji ne da ne zaslužuju da budu u sudnicama, nego na potpuno drugim mestima. Prosto, kod nas je takva situacija, pa i u drugim zanimanjima to imamo.
Još jedna otežavajuća okolnost za vas, gospođo ministre, jeste što se vi nalazite na čelu Ministarstva pravde u momentu kad mnoge stvari nisu definisane. Kako da date kvalitetan odgovor našim nosiocima pravosudnih funkcija na KiM, kako da ih inkorporišemo, kako da ih integrišemo, kao što neki vole da kažu, u ovaj naš pravosudni sistem? Nemate vi rešenje za to.
Pokušali se kroz ovaj zakon u parničnom postupku da opravdate svoju reformu zakona iz oblasti pravosuđa, s jedne strane, a svakako Zakon o mreži sudova. Vi ste pokušali da skratite neke rokove koji objektivno uozbiljuju malo obaveze sudija, s jedne strane a, sa druge strane, guše kvalitet, ne ostavljaju dovoljno vremena i mogućnosti pravim i dobrim sudijama da donesu dobre presude. Ako su neki rokovi ograničeni, ako neki instituti koji su godinama, možda i vekovima bili razvijani u našem pozitivnim zakonodavstvu, ne postoje ili su svedeni na minimum, vaša želja je bila da pokažete da i sa ovim brojem izvršilaca može da se postigne da se ima efikasno pravosuđe. To prosto nije moguće.
Otprilike, ovo je bacanje prašine vašim mentorima iz EU, koji od vas očekuju mnogo više u ovom pogledu. Veliki broj sudija još uvek prima nezaslužene plate. Možda su nezasluženo ostali izvan sistema pravosuđa, o tome je SRS govorila u više navrata, ali ako su oni u pravu, oni moraju da rade kao sudije. Ako nisu u pravu, onda ne smeju da iz budžeta Republike Srbije, na uštrb drugih građana, primaju neke naknade.
Vrlo često u poslednje vreme svi predstavnici Vlade Republike Srbije govore da je vođena javna rasprava o bilo kojem zakonskom predlogu koji dođe u parlament. Nemamo ništa protiv javne rasprave, nismo ni nešto posebno za javnu raspravu u tom obliku u kojem je vi vodite, ali smatramo da za jedan ovakav zakon, kao što je Zakon o parničnom postupku i juče se raspravljalo o Zakonu o krivičnom postupku, za nepunih 10 dana da narodni poslanici, za devet dana, računajući od momenta slanja u proceduru do momenta vođenja rasprave, dozvolićete da je to jako kratko vreme. Mi želimo da vodimo ovu raspravu na takav način da vam ukažemo na propuste, da vam ukažemo na sve probleme koji postoje u vašem ministarstvu, da prilikom donošenja nekih podzakonskih akata, koje vi na osnovu ovog ili drugih zakona kao ministar možete da donesete, da donesete dobre poslovnike, dobre pravilnike, na neke ću možda, ukoliko vreme dozvoli, ukazati i na ovoj diskusiji.
Moja namera je bila da, pored svog iskustva koje imam iz ove oblasti, konsultujem i advokate i sudije i stručne radnike, ali to prosto nije bilo moguće u meri u kojoj sam želeo. U svakom slučaju, kvalitetna rasprava neće izostati.
Presude Evropskog suda za ljudska prava, takođe se u obrazloženju pozivate na to. Govorio sam vam u jednoj od ranijih rasprava da moramo jednom one presude, kada se donesu od Evropskog suda za ljudska prava, ukoliko su posledica ne znanja ili nedovoljne savesnosti kod sudija koji je doneo, da jednog dana moraju da počnu da odgovaraju za te presude ili odluke, a ne da cenu tih, nije uvek u pitanju samo nedovoljna stručnost nego je u pitanju možda i korupcija u pravosuđu, da ne snose te posledice građani Srbije.
Načelo suđenja u razumnom roku, to je nešto što je odomaćeno i u uporednim pravima i kod nas se o tome često priča. Evo dobre prilike i za vas, ne znam da li ćete imati priliku da se ovih dana sretnete sa glavnim haškim tužiocem, gospodin Ignjatović je rekao da će da razgovara sa njim na temu da naši osuđenici u Haškom tribunalu mogu da služe kaznu i kod nas, a vi još jednom porazgovarajte vezano za suđenje u razumnom roku prof. dr Vojislavu Šešelju. To je vaša obaveza, to su član
10. i član 13. Ustava, koji kaže šta je obaveza državnih organa Srbije vezano za svoje građane, ma ko bili i gde se nalazili, a ovde govorimo o jednom građaninu Srbije koji je sigurno bolji od svih drugih.
Kada se priča o onome što želite možda da favorizujete ili posebno istaknete, to je želja EU da zaštiti prava potrošača, pa da se odredi mesna nadležnost po osnovu prebivališta potrošača. Samo da vam skrenem pažnju da je jedna nemačka firma, a vi se vrlo često pozivate na neke zakone iz Nemačke, osnovala firmu na Kipru, izvršila rasprodaju proizvoda koje je uvezla iz Kine i potrošači nisu imali mogućnost da zaštite svoje proizvode. Namerno sam naveo primer sa Kipra, toga je bilo i u Srbiji, to je više deklarativno nego što ćemo moći stvarno da računamo na efikasnu zaštitu.
Suđenje u zbornom sastavu, to je jedno od osnovnih načela Zakona o parničnom postupku, ali je ovde u kompletnom prvostepenom postupku to izbegnuto. Zatim, kada je u pitanju učešće javnosti u sudskom postupku, ovde se ne govori samo o običnoj i stručnoj javnosti koja može da prisustvuje samom postupku, nego se misli i na učešće građana u procesu vođenja postupka. U prvom stepenu nema mogućnosti.
Ima još jedna situacija, to bih podelio sa vama, da li Zakon o parničnom postupku može da stavi van snage odredbe Porodičnog zakona, konkretno mislim na član 203? Vi ćete reći da može zato što ste već takvu odredbu, čini mi se u članu 507. ovog predloga zakona, predvideli. Mislim da to nije u redu. Porodični zakon je poseban zakon, a iz ovog zakona o parničnom postupku, pored tzv. redovnog postupka, postoji i niz drugih skraćenih, specijalnih postupaka. Porodični zakon je jedan poseban zakon gde se radi o emotivnim, o nekim drugim pravima. Vi ste čak rekli da će se član 203. staviti van snage nakon stupanja na snagu ovog zakona. Mislim da to nije u redu, da to niste dobro uradili.
Dostavljanje podnesaka među strankama, smatramo da uopšte neće unaprediti ovaj postupak i da ga neće skratiti, može čak samo da dovede do zabune kod suda. Oni jesu u obavezi posle ovoga da obaveštavaju sud, ali pitanje je kakve će to imati posledice.
Pripremanje glavne rasprave, postoje sudski i zakonski rokovi, a ovde se favorizuju neki sudski rokovi, da sudija napravi procenu kad može objektivno da okonča određeni postupak. Mislim da rokove treba poštovati. Potrebno nam je efikasnije i ažurnije sudstvo, ali ne po svaku cenu. Moramo dozvoliti i sudijama ponekad da, na osnovu izvedenih dokaza, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, naprave procenu kada mogu da odlože ili možda čak prekinu određeni postupak.
Kada je u pitanju izricanje kazne za nepoštovanje suda, svakako smo za to da onaj ko se nedolično ponaša u sudnici bude i kažnjen, ali ovi iznosi koji su predviđeni, pitanje je koliko su objektivni. Pokušaću jednu, samo je u prvom stepenu okončana i iz nje se neće zaključiti ništa, jedna presuda gde su određeni učesnici kažnjeni zbog toga što su rekli "sramota je da ti predstavljaš jednu političku stranku i njenog lidera". Zato su kažnjeni kaznom. U obrazloženju se kaže da takvim svojim drskim i bezobzirnim ponašanjem su ugrozili spokojstvo građana. Eto, neko iz Kraljeva je ugrozio moje spokojstvo i drugih u Ljuboviji, u Malom Zvorniku ili možda u Merošini, sa izjavama da neko nije dostojan da zastupa određenu političku stranku ili određenog političkog predstavnika.
Kada je u pitanju rešenje prethodnog pitanja, sa ovim ću i da završim, ovde ste rekli da je Vrhovni kasacioni sud trebalo o tome da donese odluku, a na zahtev osnovnog suda, ukoliko nije dobro obrazložen predlog, taj sud će to da odbije. On ne kažnjava grešku sudije pojedinca ili suda uopšte, on kažnjava i dovodi do negativnih posledica nekog tužioca ili tuženog. Mislim da to nije u redu. Kaže se da se može zatražiti tumačenje ukoliko se to odnosi na veći broj primera, a da li je to jedan, sto ili možda hiljadu primera koji mogu da zatraže mišljenje od Vrhovnog kasacionog suda da donese takvu odluku.
Još je dosta pitanja koja bi trebalo da vam postavimo, a vreme ne dozvoljava. Nadamo se da ono što smo rekli, da li razmišljate o drugačijoj mreži sudova, mislim da je to krajnje vreme, a ovo je već pokazalo da nije održivo i da nije na dobar način rešeno. Hvala.

Iskorišćeno je 12 minuta i 45 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Ovim završavamo prepodnevni deo sednice. Rad nastavljamo u 15,05 časova, nastavkom rasprave po redosledu narodnih poslanika.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Srđan Miković, a posle njega narodni poslanik Mićo Rogović.
(Posle pauze.)

Nastavljamo rad sednice u popodnevnom redu raspravom, a po redosledu narodnih poslanika i prema prijavama za reč, u načelnom pretresu o Predlogu zakona o parničnom postupku.
Govornik koji je na redu dobija reč. Narodni poslanik Srđan Miković, posle njega narodni poslanik Mićo Rogović. Izvolite.

Gospođo potpredsednice, poštovani predstavnici Ministarstva pravde, dame i gospodo narodni poslanici. Danas raspravljamo o Predlogu zakona o parničnom zakonu u načelu i činjenica da je to vrlo važan zakon. Ljudi kada su u situaciji da ostvare svoja prava često su prinuđeni da se obrate sudu i da upravo u parničnom postupku ostvare ta svoja prava.
Upravo zbog toga je važno za državu i društvo da sudovi budu efikasni i da se sudijama, koji su u okviru reforme pravosuđa izabrani, omogući instrument kojim će praktično biti u situaciji da omoguće svim onim ljudima koji treba da ostvare svoja prava i samo ostvarivanje tih prava. Da su sudovi imali dobar instrument i da su samim tim sudovi bili efikasni ne bi bilo potrebe da se menja, odnosno donosi ZPP. Međutim, svedoci smo da upravo zbog nekih rešenja u važećem ZPP suočeni smo sa neefikasnošću sudova i praktično veliki broj građana podnosi ustavne žalbe ili predstavke pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Normalno je u svakoj državi da pokušamo maksimalno da obezbedimo ostvarivanje prava građana u redovnom postupku, znači u redovnim sudovima i zbog toga je važno da tokom ove rasprave o ZPP kako u načelu, tako i po amandmanima dođemo do što je moguće boljih rešenja. Od toga će zavisiti efikasnost sudova. Sigurno ne možemo da se pomirimo sa situacijom da često poverioci ne mogu da ostvare svoja prava i da upravo zbog neefikasnog postupka dolazimo u situaciju da mnogi poverioci moraju da vode dugotrajne i skupe parnice, a opet dužnici su u povoljnoj situaciji često izbegavajući svoje obaveze, što dobrim delom doprinosi i nelikvidnosti privrede i mnogim drugim težim posledicama.
Novi ZPP, računam da će obezbediti efikasniji i ekonomičniji postupak pred sudovima i doprineti pravnoj sigurnosti svih pravnih subjekata. Ovaj predlog zakona pripremila je ozbiljna radna grupa, koju su činili predstavnici, ne samo predstavnici Ministarstva pravde nego i predstavnici nosilaca pravosudnih funkcija svih stepena i vrsta sudova, advokature, profesori pravnog fakulteta. I danas kada raspravljamo o zakonu u načelu i kada budemo za koji dan raspravljali o zakonu o pojedinostima sigurno je da će se otvoriti jedan veliki broj dilema da li je idealno rešenje pronađeno, ili postoji mogućnost da se ovaj dobar predlog zakona, u određenom delu koriguje i da stignemo do još boljih rešenja, do jasnijih rešenja ili rešenja koja će u praksi imati bolje pozitivne efekte.
Smatram da ovaj predlog zakona obezbeđuje svim strankama pravo na zakonito i jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava. Ovaj predlog zakona nosi i određene izmene u odnosu na dosadašnje zakonsko rešenje. Mislim da je ono što je najvažnije, to je vremensko ograničenje trajanja postupka, znači samog parničnog postupka. To doprinosi ostvarivanju načela suđenja u razumnom roku, jer predviđeno je da sud, već na početku parničnog postupka zajedno sa parničnim strankama, je dužan da odredi vremenski okvir za preduzimanje pravnih radnji. Mislim da je to jasno i svakom građaninu, a pogotovo ljudima koji su iz pravosuđa zašto je to toliko važno, jer time će se stvoriti izvesnost i izglednost kada određena stranka može da utvrdi da li ima pravo ili nema pravo na nešto što ona smatra da ima pravo.
Moram da kažem da su, posebno na ime predloga zakona je da je utvrđena posebna mesna nadležnost u posebnim sporovima. To su sporovi za zaštitu prava potrošača prema mestu prebivališta. To je nešto novo. Zatim, možemo da razgovaramo o tome da li u prvostepenom postupku treba da sudi sudija pojedinac ili treba da sudi veće. Smatram da je ovaj predlog zakona dobar. Da u prvostepenom postupku treba da sudi sudija pojedinac. Time doprinosimo uštedi, a opet moram da kažem da je zakon dovoljno demokratičan da nije ugroženo ustavno pravo na zborno suđenje jer stranke imaju pravo da zahtevaju da im u konkretnom slučaju sudi veće. U pogledu postupka pred drugostepenim sudom i po vanrednim pravnim lekovima uvek sudi veće. Mislim da je ovaj predlog zakona u ovom delu apsolutno dobar i da tu ne treba ništa dalje korigovati.
Mislim da je u Predlogu zakona dobro definisano pitanje isključenja izuzeća sudije. U dosadašnjoj pravnoj praksi pred sudovima imali smo situacije da se podnosi predlog za izuzeće svih sudija određenog suda, bez obzira da li taj sudija sudi ili ne u konkretnom postupku, znači u konkretnom predmetu. Ovo predloženo rešenje u Predlogu zakona smatram da je mnogo bolje.
U pogledu Predloga zakona da stranka može da učestvuje samostalno i preko punomoćnika koji može da bude isključivo advokat, o tome možemo da polemišemo. Lično smatram da je to dobro rešenje upravo zbog svih odgovornosti koja advokat ima i po Zakonu o advokaturi koji smo skoro usvajala jer nije ista stvar ukoliko neko kao advokat nastupa pred parničnim sudom ili neko ko je samo diplomirani pravnik sa položenim ili bez položenog pravosudnog ispita ili ono što je dosada bilo rešenje, čak i bez Pravnog fakulteta. Pitanje odgovornosti nije isto, a smatram da je odgovornost na svim nivoima i uključujući i odgovornost advokata treba postavljati na drugi način nego što je do sada bilo.
Smatram da je to dobro rešenje iako je smatram da u određenom delu, znači u članu 85. je koristan amandman, što je naš kolega gospodina Nenad Konstantinović podneo, da treba u članu 85. posle stava 2. dodati stav 3. "zastupanje Republike Srbije i njenih organa, jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave uređuje se posebnim propisima", tu pre svega mislim na prvobranilaštvo, na sva ova tri nivoa. Mislim da je to koristan amandman, nadam se da ćemo o tome diskutovati kada budemo raspravljali amandmane, u pojedinostima.
Hteo bih samo taksativno da pomenem neke stvari koje su u Predlogu zakona, a to je primena informacionih tehnologija u parničnom postupku, novi momenat koji do sada nije bio tako regulisan. Zatim, ono što je interesantno, to je da ročišta u parničnom postupku mogu da se odlažu samo izuzetno. Sam zakon to detaljno reguliše.
Pitanje dostavljanja pismena. To je dosada bio veliki problem u vođenju parnice i pokušaju stranaka da ostvari svoja prava. Možemo da diskutujemo samo o načinu, znači, da li postoji modalitet da se koriguje sam način dostavljanja, mislim da je ideja dobra. Smatram, da i zakonsko rešenje dobro ako neko ima bolje rešenje tim bolje, ali smatram da je dobro da se na osnovu zvaničnih podataka i to je evidencija o prebivalištu ili na osnovu adrese iz registra pravnih lica, tačno odredi koja adresa na koju će se pokušati dostavljanje i ukoliko se stranka ne pojavi, ukoliko ne bude zatečena stranka, ukoliko se ne pojavi na sudu u roku od 30 dana, ne smeju ostale stranke da budu ugrožene izbegavanjem prijema pismena.
Moram da kažem da opet u pogledu efikasnosti precizirano je da sud može zastati sa postupkom samo kada je to izričito propisano posebnim zakonom, a ne kada i po slobodnoj oceni on ceni da je to celishodno. Time se ubrzava sam postupak. I sam uvodničar, odnosno gospođa ministarka i mnogi moji prethodnici su pominjali sva ova nova rešenja, u pogledu isticanja odmah na pripremnom ročištu, koje su sve činjenice sporne, koji dokazi treba da se izvedu i kako treba i do kada se utvrdi vremenski okvir za sprovođenje postupka.
Sud po pravilu zakazuje jedno ročište za glavnu raspravu, a postoji mogućnost izuzetka u više dana uzastopno ili određenim razmacima u skladu sa utvrđenim vremenskim okvirom. Precizirana je definicija međupresude, njen predmet izreke je pravna priroda. Vraćena je presuda zbog izostanka. U predlogu zakona istina ima i određene stvari koje su za ozbiljnu analizu. Naročito kada budemo raspravljali o zakonu u pojedinostima, ali ja bih ovog trenutka samo dve stvari istakao, a to je član 368. Predloga zakona. To je koji predviđa da žalba protiv prvostepene presude koja se fizičkom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi izuzev 300 evra u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS, na dan donošenja odluke, odnosno kojem se preduzetniku ili pravnom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi izvoz od hiljadu evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan donošenja odluke, ne odlaže izvršenje. To je isto predviđeno po pitanju naknade troškova.
Međutim, ukoliko ovaj član ostane ne promenjen u odnosu na predlog zakona, ja lično smatram da bi se enormno povećao broj postupaka izvršenja, a za slučaj uspeha u postupku po pravnim lekovima, kao i broj postupaka protiv izvršenja kod neosnovanih naplata i slično. Pitanje da li bi bio besmislen institut žalbe? Uporedno pravno, ovakvu odredbu nisam našao da postoji, a njena formulacija po meni predstavlja mešanje rešenja iz upravnog postupka u parničnim, odnosno iz izvršnog postupka u parnični. Formulacija ove odredbe je materija zakona o izvršenju i obezbeđenju, a ne Zakona o parničnom postupku.
Konačno, postavlja se pitanje kada se u parnici pojavljuje kao stranka, odnosno kao dužnik, fizičko lice i preduzetnik, odnosno pravno lice, na primer, kao solidarni dužnici, naknada štete i saobraćaja i ukoliko dođemo u situaciju da presuda glasi na iznos između tri hiljade između trista i hiljadu evra protivrednosti. Da li prema pravnom licu može da se krene u izvršenje odmah, a prema fizičkom licu tek eventualno po rešavanju po žalbi?
Znači, diskutabilna je ta odredba. Mislim, da ima osnova da u članu 368. Predloga zakona diskutujemo detaljno. Znači, bez obzira što opet moram da kažem, namera predlagača zakona se uopšte ne dovodi u pitanje. Jer činjenica je da u mnogim postupcima dužnik izvrgava i gleda na koji način da ne izvrši obavezu, ali daj da vidimo da tu efikasnost na određeni, drugi način rešimo.
Moram da kažem još jednu stvar, da imam zamerku i to govorim kapitalnu zamerku jer znate kako biće stvari o kojima ćemo diskutovati, a pitanje je da li iko može da utvrdi da je u pravu. To govorim po pitanju revizione vrednosti, da li je to protivvrednost sto hiljada evra ili trista hiljada evra, da li je protivvrednost 200 hiljada evra ili 100 hiljada evra u privrednim sporovima i koliko.
Znači, to je diskutabilno, jer tu niko ne može da pretenduje, da kaže apsolutno sam u pravu, jer se dovodi u pitanje produžavanje u nekim slučajevima neopravdano produžavanje trajanja postupka. Ali se opet sa druge strane treba omogućiti određenim slučajevima ispitivanje po vanredno pravnom leku kao što je revizija. Znači, to su neke stvari i ja sam na te članove podneo amandmane ali ne tvrdim da sam u pravu, niti mogu da pretendujem to, više sam podneo amandmane da ovde raspravimo to još jednom, da otvorimo tu temu da vidimo, odmerimo koja je to ona prava vrednost za reviziju.
No, jednu stvar, gde smatram da bi trebalo ozbiljno da se svi pozabavimo, to je članom 474. gde u privrednim sporovima sporne činjenice se isključivo dokazuju ispravama. Podneo sam amandman, da po pravilu se dokazuje ispravama jer ukoliko bi se sporne činjenice dokazivale isključivo ispravama, isključila bi se mogućnost čitavog niza odredaba pozitivno pravnih propisa, pa bi se tako eliminisala mogućnost primene instituta rušljivih ugovora, zabluda, pretnja, prinuda, zatim smetnja državine kao i dokazivanje postojanja čitavog niza ugovora za koje Zakon o obligacionim odnosima nije predviđena obaveza da pismena forma, znači zakup ugovor o kupoprodaji, isključena je mogućnost dokazivati da je neki ugovor nastao i da postoji jer nemoguće je dokazivati saglasnost kao volja nastanka ugovora za koji nije propisana pismena forma i praktično ova odredba čini potpuno neupotrebljivom i neprimenjivom odredbu člana 471. ZPP stav 1.
Navedena formulacija eliminiše i upotrebu naziva veštaka što je u privrednim sporovima nedopustivo ni prema odredbama ZPP kojima su regulisane isprave, znači članovi 238. do 243. kao ni odredbama Zakona o sudskim veštacima nije predviđeno da nalaz veštaka ima svojstvo isprave. Znači, pored izuzetnog nije moguće te isprave upotrebljavati poslovnu prepisku stranaka u izvršavanju ugovornih obaveza kao ni poslovna prepiska nije predviđena kao isprava osim finansijsko-knjigovodstvenih dokumenata, a privredni sporovi se ne vode samo oko plaćanja ili neplaćanja, već povodom čitavog niza pravnih instituta koji ne moraju biti na nivou finansijsko-knjigovodstvene dokumentacije.
Znači, u tom delu mislim da ima osnova da raspravljamo kada budemo raspravljali o pojedinim članovima. Evo, ja koristim priliku, malo sam sad zloupotrebio situaciju da i u raspravi u načelu pomenem dva određena konkretna člana ocenjujući ovaj predlog zakona kao dobar. Kao izuzetno, i juče sam to rekao kada smo raspravljali o predlogu zakona o krivičnom postupku u tih šest osam ili ovih 508 članova sigurno je da svaki pojedinac može da nađe nešto na šta će ukazati prstom i reći – e, mislim da ovo treba drugačije rešiti.
Međutim, ovih 508 članova postaviti i formulisati ovakav predlog zakona nije mali posao. Veliki je posao jer čestitam onima koji su učestvovali u Radnoj grupi i svima koji su doprineli da ovakav predlog zakona stigne do nas, jer smatram da je dobar predlog zakona. Daje nova rešenja, ne samo po pitanju revizije, moram da kažem da predlog za ponavljanje postupka je sada po ovom predlogu zakona najvažniji pravni lek. U skladu sa tim predloženim proširenje razloga kao i produženje roka za izjavljivanje ovog pravnog leka.
Moram da ukažem da su ovaj predlog zakona sadrži odredbe koje uređuju posebne parnične postupke i to postupak o potrošačkim sporovima, zatim, postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana. U svakom slučaju mi smo sada u prilici da o ovom zakonu raspravljamo da ga doradimo i da ga do dana za glasanje pripremimo, znači da bude onakav kakav treba.
Ovaj predlog zakona treba da stupi na snagu 1. februara 2012. godine a upravo i ova rasprava treba da doprinese ne samo stručnoj javnosti, nego i ukupnoj javnosti da zna šta ih očekuje posle 1. februara 2012. godine, u smislu ostvarivanja postupaka u parničnom postupku.
Čestitam još jednom sastavljaču Predloga zakona i pozivam vas da nakon usvajanja određenih amandmana kojima možemo još da unapredimo ovaj tekst zakona, izglasamo zakon o parničnom postupku.

Dvadeset minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović, a posle njega narodni poslanik Dejan Mirović. Na raspolaganju poslaničkoj grupi je 14 minuta. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo kolege narodni poslanici, gospođo ministre, pred nama je Predlog zakona o parničnom postupku i još jednom moram da ponovim stav SNS, da tekst ovog zakona sadrži veoma veliki broj novih rešenja i da će, samim tim, osavremeniti parnični postupak.
Ono o čemu želim da pričam u ovom delu načelne rasprave u pojedinostima o amandmanima, ne samo ja, nego i ostale poslaničke grupe i mislim da treba da povedete računa, jer ovaj stari zakon doživljava izmene, ali ulaziti u dalje izmene ovog zakona mislim da bi parnični postupak dovelo do neke njegove suprotnosti. Zbog toga apelujem na vas i predstavnike vašeg ministarstva da sve naše predloge, bez obzira iz koje poslaničke grupe dolaze, saslušate, vidite koliko su celishodni, razumni i da nađu mesta u novom predlogu zakona o parničnom postupku, s obzirom da bi dalje izmene parničnog postupka odnosno Zakona o parničnom postupku mogle dovesti parnični postupak u njegovu suprotnost.
Nemoguće da i ovaj predlog zakona a i stari i neki budući zakon o parničnom postupku rešava sve nagomilane pravno-političke probleme. Taj deo problema mora da se reši na neki drugi način, a rešenja se kriju i u nekim organizacionim problemima, zatim u kadrovskim problemima i, takođe, i u materijalnim problemima.
Kada o ovome govorim, želim samo da napomenem i da kažem da stav SNS nije na strani niti Advokatske komore Beograda, niti Advokatske komore Srbije i tu ću i završiti, ali i dodati samo još jednu rečenicu. Ovo je često, malo i zloupotrebljena tema. Ministarstvo pravde svojim ne činjenjem, vezano za sukob ove dve advokatske komore, čini komplikovaniju situaciju i situaciju da u budućnosti možemo imati probleme i u oblasti poreske uprave, oblasti finansija, u oblasti raznih sudskih rešenja i epiloga sudskih procesa, s obzirom na legitimnost pojedinih advokata, odnosno advokatskih komora Beograda i, u ovom slučaju Srbije, tako da još jednom ispred poslaničke grupe SNS apelujem na Ministarstvo pravde da u narednom periodu uzme ove probleme u rešavanje i da se dođe do razumnog rešenja i sporova.
Ono na šta sam hteo da posebno obratim pažnju u ovom delu izlaganja to je da zamena prideva pismeni glagolskim pridevom i to glagolskim trpnim pridevom pisani i to nepotrebnu i pogrešnu zamenu, po mišljenju nas iz SNS, po mom ličnom mišljenju, a ne samo nepotrebnu i pogrešnu nego i nedoslednost u primeni ovih termina. Tako, recimo, u članovima 14, 64, 91, 93, 100, 120, 126, 250, 251, 256, 342. i 477. izvršena je zamena odnosno prideva pismenim glagolskim trpnim pridevom pisani, dok, recimo, kada govorimo o nedoslednosti u ovoj zameni, u članovima 136, 136a stav 2. i 144, 243, 341. i tako redom, nije izvršena zamena, odnosno prideva pismenim glagolskim trpnim pridevom pisani.
Verovatno se u delu ovih članova htela da napravi jezička korekcija u odnosu na dosadašnji tekst zakona o parničnom postupku. Međutim, ovde moramo da imamo u vidu činjenicu da termin, odnosno imenica, odnosno pridev, pismeno, nas treba u ovom kontekstu da interesuje samo u obliku pravnog oblika a ne u smislu jezičke greške. Tako dokumenti tipa – izjave, ugovora mogu imati samo formu pismeni, a ne formu pisani.
Sa druge strane, glagolski trpni pridev označava da je na imenicu stoji izvršena radnja, pa tako, kada kažemo da ugovor, odnosno dokumenti ili izjava može biti pisan, isto tako ugovor može biti i fotokopiran, printovan ili tome slično, zato mislimo da je termin pismeni i primene u starom zakonu u odnosu na novi predlog zakona dosta celishodniji i logičniji, a nije ovo samo primer ovde. Mi imamo i u oblasti prosvete i obrazovanja situaciju da tradicionalne izraze – pismena vežba, pismeni zadatak, sada koristimo za njih neke druge termine – pisani zadatak ili pismena vežba, što niti je u tradiciji sa srpskim jezikom a pogotovo ovde u kontekstu zakona, odnosno Predloga zakona o parničnom postupku treba da nas interesuje samo pravna forma.
Zadržao bih se samo malo na članu 7. i članu 13. u ovom delu načelne rasprave iz razloga jednostavne konstatacije da želimo pokazati da stari članovi u važećem Zakonu o parničnom postupku imaju bolju upotrebu i da ih nije trebalo menjati pa ću u daljem delu rasprave zadržati se na članovima 7. i pogotovo na član 13. koji obuhvata deo osiguravajućih društava, odnosno vezano za parnični postupak i ulogu osiguravajućih društva u parničnom postupku i nadovezati se na deo priče, koji je i deo moj kolega, u smislu člana 13. pričao, pogotovo potpredsednica Skupštine i nadam se da ćete ovde, pogotovo vezano na primedbe na član 13. imati razumevanja, jer mislim da interesi građana, ljudi koji su oštećeni, postupkom, odnosno oštećeni moraju imati veće privilegije, odnosno veći značaj u odnosu na deo i ulogu osiguravajućih društava u ovom zakonu.
Na primeru člana 7. stava 2. u starom zakonu, mislimo da je suštinska greška u propisivanju da će sud utvrditi samo činjenice koje su stranke iznele. Sud po ovome nema pravo da utvrdi činjenice koje stranka nije iznela, osim naravno, to se nadopunjava u sledećem stavu 3. gde isključivo radi sprečavanja, nedozvoljenog raspolaganja stranaka. Sasvim je opravdano pravilo da sud izvodi samo dokaze koji su stranke predložile, ali je neprihvatljivo da sud iz tako izvedenih dokaza ne može izvesti zaključak o postojanju činjenice koje stranke nisu uzele a koje su vrlo bitne i za presudu i za odluku.
Uzmimo primer da je, recimo, stranka iznela činjenicu da je prevarena. Iz navedenih dokaza u postupku proizilazi da prevare nema jer nedostaje prevarna namera kod protivničke strane, ali postoji izvinjavajuća zabluda kod stranke, međutim, sud ovu činjenicu zbog člana 7. ne može da uzme u obzir jer stranke nisu isto iznele.
Sada bih se u daljem delu izlaganja zadržao, po nama, na spornom članu 13. Predloga zakona o parničnom postupku koji, zbog javnosti moram da ga pročitam, glasi: "U parničnom postupku protiv učinioca krivičnog dela, sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravosnažnu presudu krivičnog suda, kojom se optuženi proglašava krivim". Stav 2. istog člana: "Pravosnažna odluka krivičnog suda ne proizvodi pravno dejstvo u parničnom postupku prema licu koje nije imalo mogućnosti ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku kome je ta odluka doneta".
Mi smo i predložili i predali amandman da se predloženi član 13. u celosti briše i da iz starog zakona treba da ostane član koji glasi da u parničnom postupku sud i u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezanog za pravosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.
Mislim da ovo što smo predložili da je univerzalno prihvaćeno rešenje u svim savremenim demokratskim pravnim sistemima.
Zbog javnosti moram da pročitam obrazloženje koje ste vi, s obzirom na uvođenje člana 13. stava 2. pogotovo naglasili i obrazložili, a ono glasi u članu 13. stav 2. Zakona da je predviđeno da pravosnažna sudska odluka krivičnog suda u parnici ne proizvodi pravno dejstvo prema licu koje nije imalo mogućnosti ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku u kome je ta odluka doneta. Dalje navodite – ovakvo rešenje je uzelo u obzir odluku Ustavnog suda Austrije, koji je utvrdio da bi dejstvo krivične presude na lica koja nisu učestvovala u krivičnom postupku, a ovde se naročito ima u vidu osiguravajuća društva, predstavlja povredu prava na pristup sudu, odnosno povredu člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Niti ste nam dostavili prevod odluke Ustavnog suda Austrije na srpski jezik, niti znamo da li ovo postoji. Jednostavno, navodite. Mislimo da je stavom 2. člana 13. naneta velika šteta elementarnom integritetu pravosudnog sistema, a posebno šteti i nedopustivo ugrožava prava lica oštećenih u krivičnom delu.
Predloženim rešenjem polazite od nakaradnog i pravog neodrživog stanja, da istina koja je dovoljno utvrđena da nekoga, recimo, pošalje u zatvor, nije dovoljna istina da osiguravajuće društvo plati štetu. Uzmimo jedan slučaj da Vlada Srbije u drugim rečima predlaže da, na primer, siročad koja su ostala bez roditelja u saobraćajnoj nesreći, nakon što je krivični sud osudio vinovnika udesa i smestio ga u zatvor, moraju jovo nanovo, ispočetka, sa neizvesnim ishodom dokazuju da krivično osuđeni vinovnik je zaista u parničnom postupku vinovnik.
Ovo znači novu proceduru, nova veštačenja, nove svedoke, dokaze, parnice, advokatske troškove i parnični postupak u kome može da se dokazuje da li je u krivičnom postupku nešto dobro urađeno.
Ako je krivični postupak i postupak koji je proizašao, odluka koja je proizašla iz njega, dovoljno razumna i jasna da vinovnika pošalje u zatvor, nije dovoljno pouzdana da osiguravajuće društvo plati štetu. Jedan apsurd i zaista i u ovome što ću dalje govoriti, molim vas da obratite pažnju.
Mi u ovom obrazloženju nismo uzeli ni primere iz pravnih sistema zakonskih okvira drugih država, recimo, ni ostalih zemalja Evrope, niti zemalja recimo, Američkog kontinenta, već navodimo odluku, neku odluku Ustavnog suda, ne znamo ni u kom predmetu, ni po kom osnovu i ovde se stavljamo u situaciju da se bukvalno stavljamo na stranu osiguravajućih društava, a protiv interesa širokih masa koje mogu da budu u ovim postupcima.
Moram da vam navedem jedan citat da je cilj da ugled krivičnog pravosuđa ne bude narušen protivrečnošću između dveju presuda do koje bi moglo doći ako bi parnični sud utvrđivao relevantne činjenice, nezavisno od onoga šta je krivični sud našao, "Građansko procesno pravo", autor i profesor dr Borivoje Poznić i profesor dr Vesna Rakić-Vodenilić, izdanje iz 1992. godine strana 72.
Znači, neko treba ponovo da o svom trošku ulazi u dokazivanje već dokazanog i utvrđenog i to utvrđenog pod dosta strožijim pravilima i uz visok stepen poštovanja građanskih i procesnih prava okrivljenog, ako je od strane Vlade Srbije, zaista je previše u ovoj situaciji.
Uz sve to, neko se iz vašeg ministarstva bavi odlukama Ustavnog suda Austrije. Imam odluke Ustavnog suda Srbije koje se ne poštuju i ne znamo ko treba da ih sprovede u delo. Imamo more sporova i mi se bavimo nekom odlukom, a ne znamo ni na koji predmet Ustavnog suda Austrije i ako već treba da se bavimo time, zaista nemam komentara.
Nije ovo prvi put da se Vlada Srbije u odnosu prema osiguravajućim društvima bavi na ovakav način i upućuje uredbama, u ovom slučaju u Zakonu o parničnom postupku, na specijalne odnose između Vlade Srbije i osiguravajućeg društva. Moram da vas podsetim da je ova ista Vlada 21. maja 2010. godine u "Službenom Glasniku Republike Srbije" broj 34/10 donela neverovatnu uredbu o naknadi štete nad licem.

Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je iskorišćeno.