Član 3. govori o značenju pojedinih izraza, koja se u ovom zakonu upotrebljavaju, to je 1. član na koji smo mi podneli amandman i to na tačku 4. gde reč "agencija" zamenjujemo reči "uprava" koja će se nazivati po našem predlogu "uprava za vraćanje imovine i obeštećenje".
Kada sam dobila mišljenje Vlade, bila sam uverena, pošto je to već bilo na nekoj drugoj, trećoj stranici, da ste ovaj amandman usvojili, jer je tako sitno nama dostavljen ovaj materijal, da ono "ne prihvata", nisam primetila i nisam verovala da ste usvojili svega dva, tri amandmana i bila sam prosto začuđena, verujući u trenutku da ste konačno shvatili, da značaj poslova koji se obavljaju po ovom zakonu, zaslužuju da ih obavlja organ uprave koji je u sastavu Vlade, i obradovala sam se za kratko da je ovaj amandman usvojen. Međutim, lepo i jasno piše da se amandman ne prihvata sa obrazloženjem koje je dato za 99% odbijenih amandmana, a to je da je predloženo rešenje prikladnije.
Građanima Srbije objasniću zašto ovo rešenje smatram neprikladnim, neprimerenim, već da amandman SNS jeste ono što ste morali da usvojite.
Poslovi i nadležnosti za vraćanje imovine ne mogu da se povere javnoj agenciji. Prema Zakonu o javnim agencijama, one mogu da obavljaju, prvenstveno, stručne i razvojne poslove, kod čijeg obavljanja nije neophodan stalan nadzor Vlade. Vi to znate, zato što je to u Zakonu tako napisano, upravo da bi se izbegao kod agencija neposredan politički nadzor.
Međutim, agencije se uglavnom osnivaju tamo gde agencija može, za razliku od organa uprave, da određene poslove obavi delotvornije, sa manje troškova, i ako može, da se finansira iz cene usluga koje obavlja. Vi ste tu ključnu razliku koja utiče da neke poslove obavlja agencija ili organ uprave ovde potpuno prevideli i potrebu kontrole Vlade i kontrole parlamenta nad izvršavanjem ovog zakona i potrebu ga se taj nadzor obavlja i ono što je isključeno kod agencija, kao potreba neposrednog nadzora a ovde neophodno, vi ste stavili u istu ravan.
Ne radi se ni o kakvim razvojnim i stručnim poslovima što Zakon o javnim agencijama kaže, već zaista o poslu organa uprave u najužem smislu. Vi ste gospodine Petroviću pravnik i verujem da razumete o čemu govorim, i s obzirom na to da je reč o vrednosti posla teškom preko dve milijarde evra, da li smatrate primerenim da agencija nad kojom Vlada ne može da ima po definiciji, odnosno važećem zakonu neposredan nadzor i kontrolu, pa i ovaj parlament, treba da radi taj posao u ovoj formaciji kako ste predložili?
Poznato vam je da postoje veliki problemi u zakonitosti rada mnogih od agencija koje postoje, o tome da vi kao Vlada i mi kao parlament i građani Srbije, u čijoj službi ste i vi i mi, nismo u prilici da baš na najbolji, najefikasniji i zakonit način javnosti predstavimo koliko te agencije kontrolišemo. U ovom poslu je to nedopustivo.
Obaveza vraćanja imovine je civilizacijska obaveza i to niko ne može da ospori, i međunarodna obaveza i obaveza na putu pristupanja EU pred međunarodnom zajednicom. Nemojmo uopšte da se čudimo što smo jedan zakasneli posao ostavili za krajnji trenutak.
Zato je potpuno neprihvatljivo da jedan tako odgovoran ali i politički osetljiv, a rasprava je ovih dana to pokazala, obavlja javna agencija nad kojom imate samo potrebnu i nepotpunu kontrolu kao Vlada koja će ovaj zakon trebati da izvršava.
Ono što izričito isključuje i diskvalifikuje jednu bilo koju agenciju da radi ovaj posao je pre svega Zakon o javnim agencijama i zaista ne znam zašto ovaj amandman niste prihvatili. Očigledno da je ovde potreba da se ustroji agencija, opet se zaposle neki ljudi, opet će biti problem ko i koliko prima plate za to, da li neki organ kontrole nadzora, kako god ga nazivali, ima pravo na mogućnost i stručnost da ima uvid u rad te agencije, a kada u javnosti krene nezadovoljstvo zbog načina na koji ona veliki deo posla nedefinisan ovde oko procena vrednosti, pravične dopune, onde gde nije dovoljno isplaćeno po nekim ranijim zakonima, stvore u javnosti problem, onda ćete reći – šta da radimo, postoje zakonska ograničenja? Da ponovim….
(Predsedavajuća: Izvinite, narodna poslanice. Moja je greška. U šestom minutu sam vas slučajno prekinula. Molim vas samo da se prijavite.)
Kada bih znala kada ste vi mene isključili, a ne znate ni vi.
Ništa, reći ću da je to potpuno neprihvatljivo.
Mi po Zakonu o agencijama, koje se bave stručnim i razvojnim poslovima, ni zbog političke osetljivosti vrednosti ovog posla, ni potrebe da se zadovolji pravda da ovaj posao radi agencija nad kojom Vlada nema neposrednu kontrolu, niti Skupština i Vlada prave neophodan nadzor.
Kada se budu desili problemi sprovođenja ovog zakona u praksi, a proisteći će iz mnogih ne definisanih ovde kriterijuma za to koji je pravni sledbenik, na primer, zadužbine, o čemu ćemo kasnije govoriti o tome da li treba i koliko dopuniti tada nepravičnu naknadu za neku već vraćenu imovinu i kada to proizvede krupne probleme, vi ćete onda reći – nemoćni smo, Zakon o javnim agencija je takav. Usvojili ste zakon o restituciji, kolokvijalno rečeno, koji nama sada ne omogućava da se u to mešamo. Kao što je svojevremeno rekao jedan od vaših istaknutih članova kojeg danas nema, gospodin Đinđić – nemojte da dođemo u situaciju da nešto bude činjenično stanje i da onda kažete nemoćni smo.
Ovo je trenutak da ne stvorimo uslove za činjenično stanje koje ide na štetu građana Srbije, ugleda Vlade, ali i ugleda ovog parlamenta, gde je još moguće da blagovremeno izmenimo ovaj član zakona amandmanom, kako vam je SNS predložila. Hvala na pažnji.

Uz još jedno izvinjenje, nenamernom kretnjom ste bili isključeni sa mikrofona, od šest minuta. U tom trenutku je minut i 45 sekundi, dva minuta amandmana i onda četiri minuta i 45 sekundi od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe. Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Zoran Šami, Milan Lapčević, Radojko Obradović, Milica Radović i Aleksandar Pejčić.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

 U obrazloženju zašto se odbija ovaj amandman stoji, kao i u drugim obrazloženjima – amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženo rešenje prikladnije.
Pokazaću vam da predloženo rešenje nije prikladnije, nego je prikladnije ovo koje je predloženo amandmanom. Reagovali smo na definiciju osnovice obeštećenja, koja po vama podrazumeva ukupnu vrednost predmeta obeštećenja, utvrđenu od strane nadležnog organa u skladu sa ovim zakonom, a u skladu sa ovim zakonom, osnovica obeštećenja se obračunava ovako. Prvo, ukupan iznos obeštećenja ne može da pređe dve milijarde evra. Tu ste stavili granicu. Dalje ste rekli da se dobije osnovica tako što se utvrđuje u evrima iznos obeštećenja, konkretno za svaki pojedini slučaj, tako što se osnovica obeštećenja pomnoži koeficijentom koji se dobije kada se stavi u odnos iznos od dve milijarde evra, to je onaj vaš maksimum, i iznos ukupnog zbira osnovice obeštećenja utvrđenih rešenjima o pravu na obeštećenje, uvećanog za procenu neutvrđenih osnovica iz člana 5.
Iz toga proističe da ljudi kojima ne može u naturi da se vrati imovina, a vi ste se potrudili ovim zakonom da to budu u što je moguće manjoj meri, taj naturalni povraćaj, da će oni dobiti obeštećenje u novcu u vidu državnih obveznica u iznosu koji ne sme da pređe 500 hiljada evra ikada, u najboljem slučaju po njih je 500 hiljada evra, a može biti mnogo manji iznos od 500 hiljada evra zahvaljujućim ovim koeficijentima iz člana 31. i ovom stavljanju u odnos ukupne mase sa ukupnim zbirom osnovice obeštećenja. Zašto? Ako se naduvaju osnovice obeštećenja i neka imovina koja ne može u naturi da se vrati proceni se na tri miliona, pa se tako uradi u velikom broju slučaja, pa se tu uključe i onima kojima treba povraćaj po osnovu eksproprijacije do 1968. godine, pa se onda uradi tako da to budu i svi drugi, onda će ispasti da će neko za imovinu koja mu se nije vratila u naturi, koja iznosi dva miliona, u procenjenoj vrednosti dobiti 30 hiljada evra, teoretski da. I to je ključna nepravda zakona. Zato to mora da se kaže.
Vi kažete da ste amandman odbili zato što je neprikladan. U čemu je neprikladan? Vašoj potrebi da zavrnete sve one kojima ne želite da vratite u naturi imovini.

Da li još neko želi reč?
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Miković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Srđan Miković.

Gospođo potpredsednice, gospodine ministre, u članu 3. predložio sam da se tačka 10) menja i da glasi – pod pojmom bivši vlasnik podrazumeva se fizičko ili pravno lice (zadužbina, profesionalno-strukovno udruženje lekara, advokata i sl), koje je bio vlasnik oduzete imovine u momentu podržavljenja.
Usvajanjem predloženog amandmana posebno se ističu primeri pravnih lica koja se mogu pojaviti kao bivši vlasnici oduzete imovine. Tu bih samo dao primer Advokatske komore Vojvodine, koja je osnovana 1921. godine i mnogi advokati su tokom više decenija doprinosili sticanju imovine same Advokatske komore Vojvodine. Slična situacija je i sa profesionalnim strukovnim udruženjima lekara. Mislim da je bilo zgodno da se kada se već pominju pravna lica da se osim zadužbina kao pravna lica istaknu i profesionalna strukovna udruženja lekara i advokata. Tu mislim na one koji imaju kontinuitet do današnjeg dana i pravno sledbeništvo.

Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 4. i član 4. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Žika Gojković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Pročitaću član 4. -  imovina se vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu u skladu sa ovim zakonom. Ovim amandmanom mi faktički tražimo supsidijarnu restituciju i predlažemo da se član 4. menja i glasi – da se imovina vraća u naturalnom obliku ili se nadoknađuje u vidu druge odgovarajuće imovine iz državnog fonda, a tržišna novčana naknada isplaćuje se samo ako vraćanje u naturalnom obliku nije moguće.
Obrazloženje da je neophodno zakonom predvideti supstituciju ili zamensku restituciju oduzete imovine drugom imovinom iz imovine republičkog fonda, a prema evidenciji republičke Direkcije za imovinu i odgovorima koji su dati na upitnik Evropske komisije. U Srbiji je u više navrata predviđena supstitucija, i to Zakonom o načinu i uslovima priznanja prava i vraćanju zemljišta koja je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivredno-zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, po osnovu Zakona o vraćanju utrina i pašnjaka selima na korišćenje i Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama.
Smatramo da bi predloženo rešenje povredilo član 20. stav 2. Ustava Republike Srbije, u kome se kaže da dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava se ne može smanjivati.
Pored svega ovoga, smatramo da je ovo rešenje pravednije. Država je uzela, država vraća. Jednostavnije je, nepokretnost se daje za nepokretnost. Pod broj tri, ovim rešenjem se ne opterećuje dodatno budžet Republike Srbije, niti građani koji daju svoja sredstva u budžet Republike Srbije, jer imovinu nisu oduzimali pojedincima građani Republike Srbije, već država, pa budući da država i raspolaže odgovarajućom imovinom, znači, svuda tamo gde je moguće da država izvrši supstituciju smatramo da je to potrebno.
Obrazloženje za odbijanje ovog amandmana je da je to u suprotnosti sa osnovnim konceptom Predloga zakona, a ja bih još jednom pomenuo da smo mi u Zakonu o restituciji, koji smo Narodnoj skupštini Republike Srbije predali još 1991. godine, predvideli ovakvo rešenje. Znači, povraćaj imovine, supstitucija ili novčano obeštećenje.

Iskorišćeno je dva minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nikola Novaković, predstavnik poslaničke grupe URS.

Zahvaljujem, gospođo potpredsedniče.
Obećao sam da ću da podsetim kako je to nekad jedan poslanik, obrazlažući i diskutujući pojedinačno po svakom amandmanu, počinjao uvek ovako – ovaj zakon je loš, ali ovaj amandman je dobar.
Dakle, u toj parafrazi, ističem stav koji duboko zastupam i u koji iskreno verujem i tvrdim da restitucije nema nikakve, ni čestite, ni pravedne, ni kako god da je zovemo, bez supstitucije. Dakle, bez supstitucije nema restitucije. To je sve ostalo priča o trošenju budžetskih sredstava, kroz ovakav ili onakav vid obeštećenja, koji u svojoj suštini neće na kraju biti ni obeštećenje, nego će biti isplata nekih naknada koje nikakve veze nemaju ni sa tržištem, ni sa vrednostima nekretnina, ni sa očekivanjima koja su do sada izazvana kod svih onih građana koji imaju pravo ili se nadaju bar da će ga ostvariti u vezi sa primenom ovakvog jednog zakona.
Dakle, u danu za glasanje ću iz sve snage vrlo zdušno podržati ovaj amandman. Moja je poruka da i drugi amandmani, da sad ne govorim stalno uvek jedno isto – ovaj zakon je loš, a ovaj amandman je dobar, koji imaju u sebi tu poruku, da bez supstitucije nema restitucije, imaće moju nepodeljenu podršku. Hvala.

Iskorišćeno je minut i 50 sekundi od vremena predstavnika poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić i Aleksandra Janković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodna poslanica Zlata Đerić.