Vrlo kratko bih se osvrnuo na ovo što ste rekli, ne znam koliko ste informisani. Međutim, mi smo razmotrili to pitanje. Naravno, problem jeste što je dug nastao u vreme prosperiteta između 2004. i 2007. godine, a moramo ga vraćati u trenutku kada imamo krizu.
Sa druge strane, mi smo svesni da tu mora nešto da se uradi i u tom kontekstu je formirana radna grupa koja će napraviti zakon i ona je krenula da radi. Izrada zakona je u toku i na osnovu tog zakona definisaće se vraćanje tog duga na sličan način kao što je to bilo i u nekim drugim slučajevima, kada smo preuzimali obaveze koje su stvorene u prethodnom periodu. Tako da, možete vašim glasačima, penzionerima vojnim reći da to više ne stoji u fioci, da je izvučeno iz fioke, da se ozbiljno razmatra i da će taj predlog zakona, verujem, u dogledno vreme, a svakako za mandata ove vlade i to relativno brzo uvideti svetlost dana.

Zahvaljujem premijeru.
Dajem reč narodnom poslaniku Rizi Halimi.

Hvala, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, kao i prošle godine i u ovoj godini rebalansom se smanjuju budžetska sredstva namenjena koordinacionom telu za Preševo, Bujanovac i Medveđu.
Međutim, opet kažem, kao i prošle godine i ove godine očekujem da će biti dodatnog smanjenja preko poznatog neiskorišćavanja sredstava i vraćanja na kraju godine sredstava državnom budžetu. Nažalost, takva nam je situacija u nekoliko poslednjih godina.
Gospodine predsedniče, odlučili ste da štedite upravo na sredstvima koordinacionog tela i na sredstvima Kancelarije za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja. Ništa novo, i vaši prethodnici su isto radili, pa imamo ogromno zaostajanje nerazvijenih područja i u primeru opštine Preševo znamo, koliko puta to već iznosim, kroz koje prolazi Koridor 10, a imamo veoma prometan granični prelaz prema Makedoniji, a i prema Kosovu, a situacija je takva da imamo sedam puta niži narodni dohodak po stanovniku u odnosu na državni prosek, a stopa nezaposlenosti znate da je više od 70%.
Veoma teška ekonomska situacija, uz dodatna zatvaranja vrata i državnih javnih institucija, za mlade Albance koji diplomiraju u Univerzitetima Prištine, Tirane i Tetova, uz prateću diskriminatornu projekciju i u drugim životnim oblastima, stimuliše masovni odlazak Albanaca iz Preševske doline, koje je rezultiralo i sa aktuelnim problemom sa velikim brojem naših stanovnika iz tog područja koji traže azil u Belgiji i drugim Evropskim državama.
Zapravo, zatvaranje svih perspektiva za normalan život, uz nespremnost Vlade da bar stvori minimalne uslove za povratak izbeglog stanovništva iz perioda 1999. do 2001. godine, vreme vanrednog i ratnog stanja, dovelo je do katastrofalne situacije, da se upravo sada opština Medveđa nalazi pred završnom fazom potpunog etničkog čišćenja - od ranije 5.500 Albanaca, ostalo je svega 500 u ovoj opštini.
Na sva moja pitanja ove prirode, ja olako dobijam površne odgovore, ili ponekad netačne. Pošto sam ovih dana dobio pismeni odgovor za privrednu problematiku od strane ministra unutrašnjih poslova, koji u nastojanju da demantuje moje tvrdnje da je stopa nezaposlenosti preko 70%, iznosi i da se procenjuje da ta stopa u opštinama Preševo, Bujanovci, Medveđa se kreće između 24% i 25% prema statističkim podacima, odnosno između 32% i 44% prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje. Ja čitavo vreme iznosim službene podatke i jedne i druge institucije. Oni su jedinstveni, podudaraju se. I šta može drugačije da se kaže u opštini od 35.000 stanovnika, kada ima oko 9.000 nezaposlenih, prijavljenih u nadležnoj službi, a svega oko 3.000 zaposlenih, i onda ako smo ozbiljni, ne može se ni u kom slučaju ova katastrofalna situacija sakriti od javnosti preko igre šiframa, ili lepim rečima.
Gospodine predsedniče, totalno su kontraproduktivne obmane u stilu, da koordinaciono telo radi odlično, a sa druge strane, situacija na ovom području je sve teža.
Pozicija za plate u službi koordinacionog tela porasla je u toku jedne godine od 2010. u 2011. oko tri puta, jer sigurno, otprilike, toliko je porastao i broj zaposlenih u ovoj službi u Beogradu. Sa druge strane, ostaju neiskorišćena veoma značajna sredstva koja su i te kako neophodna za socio ekonomski razvoj ovog područja. Umesto da se pojača kapacitet lokalnih samouprava najnerazvijenih opština, da se one osposobe, da se uspešnije nose sa veoma teškim životnim problemima i da se nadležna ministarstva konkretnije angažuju u privrednom razvoju ovih opština, Vlada je stvorila novu državnu birokratsku strukturu koja iz distance nameće arbitrarne mere, koje očigledno ne daju rezultate.
U situaciji kada Republička agencija za privatizaciju prodaje čak i zaštitno preduzeće za svega 2.500 evra, da bi preko 30 radnika ostalo bez posla, u situaciji kada se čak i prodavnice trgovinskog preduzeća ne mogu kupovati od strane lokalnih biznismena, nego se nameću sumnjivi biznismeni iz Vranja i Budve, koji sada imaju sudske procedure, a znamo i zbog čega, u situaciji kada lokalni biznismeni nemaju pristupa u korišćenju privrednih kapaciteta Koridora 10 i graničnih prelaza, u situaciji kada deonica auto puta između Preševa i Bujanovca, koja je svečano otvorena pre dve i po godine, cela Vlada je bila na tom svečanom otvaranju, još uvek nije završena i saobraćaj se još uvek vrlo otežano odvija zbog radnih prepreka koje su tu postavljene pre mnogo godina, takođe, u situaciji kada je više sredstava potrošeno za vojnu bazu nego za socijalno ekonomske projekte, pogotovo u situaciji da još uvek nije obezbeđena sloboda kretanja, normalni protok robe i proizvoda, onda je stvarno teško napraviti neki pomak u ekonomskom razvoju.
Zato je tu, ne zanemarujući ulogu lokalnih vlasti, neophodna dominantna uloga Vlade da reši ove probleme, da se time ostvari neki neophodni minimum za ekonomski razvoj, za normalan život ljudi i tek bi onda bi mogli u tom pravcu da govorimo o odgovornosti koju imaju lokalne vlasti za stvaranje i ove strane ambijenta za pogodan privredni razvoj.
Ove stvari koje sam ovde naveo, isključivo su iz domena oblasti kompetencija centralne vlasti. Ne možemo mi rešavati probleme koji se tiču kretanja trgovine i u pravcu Makedonije, i u pravcu Kosova. Bez toga nema. Koji će biznismen, koji lud čovek će da investira na tom području, kada ne može svoje proizvode da proda? To je ono što može Vlada da uradi, da obezbedi novi i ozbiljniji pristup, da bi se konačno krenulo da se i na tom području, kažem i ponavljam, normalno živelo i da imamo perspektivu za neki razvoj. Opet ponavljam, a i sa time završavam, dajmo mogućnost da ljudi tamo normalno žive. Hvala vam.

Reč ima premijer.

Poštovani narodni poslaničke, ako sam dobro razumeo vašu diskusiju, vi smatrate da su rebalansom budžeta smanjena sredstva za ove namene o kojima ste govorili.
Moram da kažem da to u suštini nije tačno. Zapravo, radi se o sledećem. Pregledom vaših pozicija, znači ove dve pozicije na koordinacionom telu i na Fondu za razvoj nedovoljno razvijenih područja, došli do zaključka, da je zaključno sa 31. avgustom ove godine utrošak budžetiranih sredstava iznosio između 14% - 17%. Drugim rečima, za osam meseci vi ste potrošili, odnosno, ne vi, nego je utrošak bio ispod 20%, a planirano je da onda ostane za naredni period od četiri meseca i da se utroši više od 80%.
Pošto se radi, uglavnom, o građevinskim radovima za koje je potrebno da se prođu određene procedure javnih nabavki, da se izabere podizvođač i da on izvrši radove, da da fakturu, da se ta faktura overi itd. Došli smo do zaključka da nije moguće da vi do kraja godine potrošite planirani iznos.
Iz tog razloga smo vam skratili te pozicije, uz obavezu koju smo preuzeli, a sada je i ja javno preuzimam, ukoliko smo napravili grešku pa vi uspete da potrošite više nego što je ovaj skraćeni iznos, spremni smo da iz tekuće budžetske rezerve nadoknadimo taj deo koji budete mogli da potrošite više, od iznosa koji vam je trenutno u budžetu.
Ne radi se o bilo kakvoj želji da se to skrati, već se radi o tome da uđemo u jedno realno planiranje i to je razlog zašto je ovakvo budžetirano na tim pozicijama.

Zahvaljujem.
Nema razloga za repliku gospodine Halimi.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine premijeru ili ministre finansija, mislim da ste ipak u ovom trenutku ministar finansija, poštovani građani Srbije.
U trenutku kada imamo nešto više od 30 dana zakonskog roka da nam stigne budžet za 2012. godinu, raspravljamo o rebalansu budžeta za neke pare koje su već potrošene, u trenutku kada se najavljuju mogući izbori do kraja godine i kada poslanici vladajuće koalicije kritikuju, mislim na vas gospodine predsedniče, za ono i za šta i za šta niste krivi, vaš je problem, a možda i problem Srbije što to prihvatate, ali ste imali tri i po godine da kažete javnosti i građanima Srbije zašto to prihvatate.
Dakle, kada kolege poslanici iz vladajuće koalicije kritikuju Predlog rebalansa budžeta, a istovremeno kažu da će da ga glasaju, postavlja se elementarna logika - zašto glasati nešto sa čim se ne slažete i zašta mislite da nije u redu? U znak protesta zbog takvog načina vođenja kampanje, gospodine predsedniče, koristim priliku da vas zamolim da prihvatite amandman koji sam podneo, a radi se o bolesnoj deci u gradu Čačku i okolini. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Dejan Radenković ima reč.

Hvala. Iznenadio sam se kratkim govorom kolege.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče Vlade, u rebalansu budžeta dobili smo jednu sasvim razumnu analizu fiskalnog saveta, u kojoj je istaknuto gde nas vodi rebalans, zašto se rebalans radi i kakve će biti posledice istog rebalansa. Tu prosto ne možemo ništa da dodamo novo.
Ono u čemu se SPS u potpunosti slaže sa fiskalnim savetom je da ovaj rebalans ostaje u okvirima ograničenja koja smo sami sebi propisali i determinisali zakonskim okvirima. Takođe je tačno da će prostora za ovakve manerve biti sve manje u budućnosti. Međutim, mi ovim rebalansom ne rešavamo pitanje budućnosti, koje smo zacrtali razvojnim strategijama i od kojih nismo odustali, već rešavamo nešto što je jedan trenutni problem koji je, pre svega, posledica kretanja na svetskom tržištu, a, ako hoćete, i političkih dešavanja koja prate realizaciju naše spoljne politike.
Fiskalni savet je jasno istakao da nam trebaju strukture reforme i mi ne bežimo od tog cilja. Smatramo da će i u svakoj narednoj vladi i u skupštinskoj većini biti moguća samo minimalna odstupanja od ekonomske politike i politike dugoročnog razvoja Srbije, koja je ova vlada trasirala i delom ostvarila u uslovima u kakvim, da prosto kažemo, nije bila ni jedna vlada poslednjih 11 godina.
Prva i najveća zamerka koja se ovde može čuti u javnosti i od oponenata ove skupštinske većine je da se Srbija ubrzano zadužuje. Ako se pogledaju samo brojke koje se odnose na kretanje javnog duga Republike Srbije, to je nedvosmisleno tačno. Ali je pravo pitanje da li je moglo da se radi drugačije? Nije Srbija jedina zemlja ovoga sveta koja je antikriznu politiku dobrim delom zasnivala na porastu budžetskog deficita i njegovog finansiranja kroz državno zaduživanje. Ako smo mi crne ovce, šta onda reći za viševekovne kapitalističke privrede koje su posegle za istim rešenjem? Prosto, da pitamo šta je tu alternativa?
Ne vidim zašto bismo jedini mi bili problematična zemlja, kada deficit nije samo naša praksa. Ne vidim zašto su alternative koje postoje i koje su bile da se ide na značajno smanjenje socijalnih programa. Hajde da kažemo da se tu nalaze i dotacije koje idu za penzije iz budžeta, tu je i naše školstvo i zdravstvo, da kažemo da je tu i ćutanje pred neplaćanjem usluga javnim preduzećima od strane najsiromašnijih građana naše zemlje.
Ne znam samo ko bi to i sutra rekao penzionerima da žive previše dobro ili ko bi ušao u otvoreni sukob sa sopstvenim zdravstvom i školstvom. Mi iz poslaničkog kluba nismo advokati našim ministrima, ali ono što moramo da kažemo i što je evidentno je da upravo SPS nije želeo da popusti pred inercijom štrajkova i da je nudio uvek najkompromisnija i najrazumnija rešenja u sektorima kojih se prihvatio. Niko nam ne može imputirati demagogiju i lako deljenje novca kojeg nema i može nam bilo ko teško prepisati da želimo da branimo Vladu, čiji smo deo, po svaku cenu. Politikanstvo tog tipa, koje je bilo prisutno u prošlosti, nam je strano i to dokazujemo kroz naš radi i odbijanje da budemo popularni tako što ćemo deliti sredstva kojih nema i tako što bi drugi krivili da ne možemo da učinimo nešto što je nemoguće ili je štetno, kako za naše partnere iz vlasti, tako i za veliku većinu građana Srbije.
Ko ne shvati da je konsenzus oko toga kuda ide pristojna politika Srbije najvažniji resurs našeg društva, onda će teško taj shvatiti i druge konsenzuse koje smo postigli i koji su nam omogućili da se nosimo sa velikim izazovima u poslednje tri godine. Nadrealna alternativa ovog svega bi bila da se pokuša prikupiti još više od naše privrede, koja je u vrlo lošem stanju i koja objektivno nije u stanju da više doprinese prihodima države, osim da ostanemo bez dobrog dela preduzeća ili da u sivi sektor oteramo najveći broj firmi. Prebacivanje privredi da treba da obezbedi još više sredstava je licemerno, a navođenje pojedinačnih primera neodgovornosti je bacanje prašine u oči. Akcije uterivanja finansijske discipline, koje vode ka zatvaranju preduzeća, suštinski i praktično su jako štetne.
Ako bismo imali bilo kakvu suštinsku zamerku ili primedbe kada je u pitanju rebalans, to je da upravo privreda treba da ima više koristi od ovog deficita i da se od nje skine deo tereta. Ali, svesni smo da je tu bilo malo manevarskog prostora. Niko ne može da negira potrebu da naša preduzeća sačuvamo kroz delimično subvencionisanje kreditnih linija i druge mere koje vode pojeftinjenju finansiranja. U vrlo bliskoj prošlosti postojala je opcija da prodamo naša najbolja javna preduzeća. Prodajom Telekoma i još par manjih javnih preduzeća zatvorili bi budžetsku konstrukciju i ne bismo imali problem i imali bi sredstva za ambicioznije kapitalne projekte.
Dakle, iako smo imali želju da našu zemlju lišimo bremena javnih preduzeća u sektorima gde privatni mogu bolje da posluju, nismo smatrali da ih treba poklanjati, a posebno ne ona koja donose profit. Svima je poznato da trenutno samo od profita Telekoma mogu se finansirati obaveze po osnovu kamata za eventualna nova zaduženja, a da godine koje dolaze neizbežno donose i bolju i daleko prihvatljiviju cenu za Telekom i ostala javna preduzeća. Štaviše, naš cilj je da kroz privatizaciju preduzeća dobijemo partnere koji će nam rešiti strateška pitanja, kao što je slučaj u energetici, a ne da pošto poto skinemo još jednu privatizaciju sa dnevnog reda, kao što je to bilo u našoj bliskoj prošlosti.
Moglo bi se postaviti pitanje – gde su investicije koje nisu rezultat procesa privatizacije? Ako se ima u vidu osetljivost političkog trenutka i izborna godina, investitori koji su se opredelili za Srbiju kao dobro mesto za svoj biznis jednostavno čekaju. Mi nećemo odustati od ekonomske politike koja Srbiju treba da učini dobrom investicionom destinacijom, ali ne smatramo da bi neka druga skupštinska većina radila bilo šta drugo, osim što bi još više produbljivala i uvećavala sadašnje namere.
Ko smatra da ne plaćamo cenu odbrane našeg suvereniteta i kroz priliv investicija, ili se ne razume u politiku ili skriva tu činjenicu. Ali, isto tako, zabrinutost će nestati, jer mi upravo miroljubivim aktivnostima pokazujemo da nećemo na srednji rok izgubiti ni investicije, ni ono što branimo, jer ne možemo drugačije. Već ovde više puta pominjan javni dug je nešto što se permanentno imputira i gleda se kroz kriterijum 45% BDP. Mi smo našom legislativom postavili cilj koji je ambiciozniji nego ciljevi zemalja koje pretenduju da postanu deo evro zone. Da biste postali deo tog evropskog kluba, 60% je zadovoljavajuća opcija, a mi smo granicu postavili na 45% i nećemo je probiti ni ovim rebalansom.
Oni koji potenciraju da teret otplate duga raste jer su nepovoljni uslovi zaduživanja, donekle su u pravu, ali mi uprkos tome nemamo problema sa servisiranjem naših obaveza. To moramo da istaknemo. Štaviše, emisija evro obveznice Republike Srbije po 7% govori da nas investitori ne percipiraju kao zemlje sa posebno rizičnim javnim finansijama. U poređenju sa obveznicama zemalja, koje nam prikazuju kao neposrednu budućnost Srbije, naše obveznice su vrhunske hartije od vrednosti.
Možete o dugu zemlje raspravljati veoma dugo i analizirati iz više uglova, ali samo je jedna opcija relativna, a to je ocena tržišta, investitora koji su sigurno mnogo puta promislili pre nego što su se odlučili da kupe hartije od vrednosti države koja jednostavno, moramo da kažemo, nema od koga dugog da kupi kredibilitet ako ga ona sama ne stvara.
Dakle, niti smo mi prezaduženi, niti su naša sredstva potrošena na besmislice. Postoje zamerke koje su sasvim na mestu. To moramo da kažemo i da priznamo, ali to ne ruši ni sam rebalans, ni sam budžet. Sigurno se može još više učiniti na stavkama čija je namena krajnje uopštena. Bolje korišćenje državne imovine je odličan put. Transparentnije i efikasnije javne nabavke, takođe. Revizija nekih prava, takođe.
Iako ima mnogo mogućnosti da Srbija postane efikasnija država, ali one nisu u domenu ovog rebalansa. To je pitanje istrajnog rada na srednji i dugi rok i ovaj rebalans i treba da nam da dovoljno materijala da nam se ne desi da pođemo od suviše optimističkih pretpostavki. Ali, drage koleginice i kolege, sa druge strane isuviše pesimizma bi, takođe, moglo dovesti do rebalansa čiji bi uzroci bili atipični za naše stanje.
Dakle, možemo da konstatujemo da problema ima, da se radi na njihovom rešavanju, da će se nastaviti dalje, jer nema mnogo manevarskog prostora za iskakanje iz pravca koji smo zacrtali. Ono što bi trebalo postići jesu što kvalitetnije javne finansije, sve bolja podela odgovornosti između privatnog i javnog sektora, jasan društveni konsenzus o bitnim pitanjima i, iznad svega, ovaj rebalans i nije neko veliko pitanje, niti još jedan dokaz čega god hoćete, nego samo jedno tehničko prilagođavanje budžeta ka realnim mogućnostima naše zemlje. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.