Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine premijeru, dame i gospodo narodni poslanici, smisao našeg amandmana je bio, u stvari, ne samo to da javnost stekne uvid o stanju javnog duga, nego da se Vlada u parlamentu jasno izjasni zašto je taj javni dug takav kakav je, dakle, da se svakog meseca prati na koji način se taj javni dug povećava. Ovo je izuzetno potrebno iz razloga što smo svedoci toga da je javni dug sad već prešao neke granice koje su podnošljive za stanje privrede i za ovaj budžet, uzevši u obzir da su budžetski prihodi u znatnoj meri podbacili, a da su rashodi povećani. Pri tom se približavamo čak i onom procentu koji zakon predviđa kao granicu javnog duga.
Dakle, kada uzmemo u obzir ovu činjenicu da javni dug, ma koliko polako, ali ipak raste iz godine u godinu, onda je zaista svrsishodno da javnost, odnosno svi mi imamo uvid u to na koji način se troši novac iz budžeta, da ne bismo dolazili u situaciju da jednog dana proglasimo bankrot zato što nismo znali u kom smeru se kreće povećanje javnog duga. Mi smo svedoci ovih dana, ovih nedelja i meseci, da svaki čas se desi neka mala bura u čaši i to se desi, u stvari, između koalicionih partnera određeni nesporazumi oko toga da li podržati ili ne podržati neki zakon, konkretno i ovaj zakon o rebalansu, a do skoro smo imali problem oko Zakona o javnoj svojini i restituciji.
Interesantno je to da se jedno izvesno vreme vodi borba među koalicionim partnerima vlasti o tome da li će proći konkretni zakon ili neće proći. Normalno to se uvek završi, na kraju, tako što svi proglase pobedu. Bez obzira što je ta borba vođena pod određenom krinkom ili plaštom, brige za interes nacionalnih manjina, za ljudska prava ili za interes građana Vojvodine na kraju dođemo u situaciju da se sve to smiri, a da to nije donelo neke rezultate u smislu poboljšanja ljudskih prava, manjinskih prava. To i dalje ostaje kao otvoreno pitanje u kojoj meri kao država i društvo unapređujemo ta ljudska i manjinska prava, a normalno ni građani Vojvodine ne vide neku veliku korist od toga ukoliko neko ko se zalagao za građane Vojvodine proglasi pobedu. Ukoliko bi zaista i bilo rezultata toj nekoj koalicijskoj zavrzlami, u tom slučaju mi se ne bi večito vraćali na istu temu da li su manjinske zajednice zadovoljne sa određenim zakonima, zakonskim rešenjima, odnosno da li je Vojvodina dobila sve ono što joj Ustav garantuje, odnosno sve ono oko čega su se koalicioni partneri prethodni dogovarali.
Dakle, prosto je neprirodno da se koalicioni partneri koji su na vlasti sukobljavaju, a da pri tom te predloge zakona radi Vlada, pretpostavljamo, u nekom sadejstvu i u koaliciji i uz zajednički rad svih koalicionih partnera. To je normalno pretpostavka jedne funkcionalne i dobre Vlade.
Međutim, normalno je da se sve to dovodi u pitanje kada se uporede rezultati između one kolone korisnika koji su na kraju ovoga predloga zakona o rebalansu budžeta uskraćeni sa određenim prihodima i onih koji u stvari dobijaju više prihoda. Dakle, kada uporedimo te dve kolone onda možemo da shvatimo na koji način funkcioniše ova vlada i ova koalicija i ništa nas više ne može iznenaditi. Možemo da vidimo da se ovde radi u stvari o forsiranju i o davanju šanse većoj potrošnji na uštrb ekonomskog razvitka i privrednog razvoja.
Zato bi trebali da pogledamo zašto je bilo potrebno da se poveća obim sredstava Ministarstvu spoljnih poslova, MUP, VOA, BIA, Ministarstvu za životnu sredinu, rudarstvo i prostorno planiranje, Antidoping agenciji, Ministarstvu za KiM, upravnim okruzima. To su, dakle, primeri onih korisnika budžeta čiji prihodi su povećani, a pri tom su smanjeni prihodi, odnosno doznake Tužilaštvu za ratne zločine, Tužilaštvu za organizovani kriminal, DRI, Fiskalnom savetu, Ministarstvu poljoprivrede, Fondu za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanje osoba sa invaliditetom, Republičkom geodetskom zavodu, kapitalna ulaganja su smanjena za osam milijardi dinara, subvencije poljoprivredu su smanjene. Dakle, šta to nama u stvari kazuje i koju analizu možemo dati za funkcionalni značaj ove vlade. Mislim da Vlada dobija veoma lošu ocenu na koji način planira budžetsku potrošnju, na koji način realizuje tu budžetsku potrošnju, na koji način forsira pojedine budžetske korisnike.
Prema tome, kada mi raspravljamo o rebalansu budžeta nama je u potpunosti jasno da ova vlada očekuje da ovaj rebalans prođe, da ovaj rebalans samo otvori taj status kvo za koji se Vlada zalagala unazad tri i po godine, da ova Vlada u stvari ne namerava da iskorakne iz one pozicije u kojoj se nalazi već više od tri godine.
Sve ono što ukazuje na činjenicu da mi danas raspravljamo o tome da li povećati korisnicima penzije penzije i time napraviti jednu budžetsku rupu od sedam milijardi dinara, a pri tom uskratiti kapitalna ulaganja u iznosu od osam milijardi dinara, samo po sebi to pitanje je problematično. Kada pogledamo ko će u stvari da snosi najveću štetu za ova smanjivanja kapitalnih ulaganja onda možemo videti da će najviše tu da pogodi lokalne samouprave, pa u lokalnim samoupravama neće biti ulaganja za određene komunalne projekte, za infrastrukturu, za popravljanje puteva, za kanalizaciju, za vodovod i slično, a da pri tome neka kapitalna ulaganja, koja su i te kako popularna i koja su prilično bombastična po milioniti put će u stvari samo da pojačaju potrošnju po tim stavkama i za te korisnike, a sve radi marketinga i promociju određenih političkih stranaka koje čine ovu Vladu.
Prema tome, mi ne možemo da podržimo ovaj rebalans budžeta iako smatramo da će ovaj rebalans najverovatnije proći, s obzirom na karakter ove koalicije na vlasti. Smatramo da su sva ta sredstva koja su ovde navedena, koja predstavljaju određenu promenu za ranije budžetsko planiranje, da su već promenjena i potrošena, tako da nema ovde puno toga da se priča. Suština je ta da je Vlada u stvari ostala dosledna u tome da nikakve promene ne sprovodi ukoliko i sprovodi, te promene se sprovode samo radi toga da se u suštini ništa značajnije ne promeni.