Tvrdim da je povređen član 107. Poslovnika Skupštine Srbije, jer je govornik na sednici Narodne skupštine dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.
Jasno i glasno sam kazao da je žuta traka razapeta na kućama i piše na kućama lopova – oduzeto u korist države Srbije od koje je ukradeno. Nisam govorio o rukama, nisam govorio o rukavima. Svaka takva asocijacija je vrlo zlonamerna, vrlo neprimerena i dolazi od onih koji nisu Srbiju obojili u žuto nego u crno, ali to neka ide njima na dušu.
Računam, ima ljudi koji su već u godinama, dugo su ovde u parlamentu, često se otvaraju vrata, promaja je nezgodna za uši, tako da mi je žao što neki nisu imali želje i volje da pažljivije slušaju kada im govorim i kada im se obraćam, ali ne zbog vas, nego zbog javnosti. Hvatajte beleške, možda nešto naučite, a možda i prestane da vam se pričinjava. Hvala.

Tako sam i ja shvatio.
Molim vas da se slušamo i onda ne bi dolazilo do nesporazuma.
Po Poslovniku gospođa Vjerica Radeta, reklamira povredu Poslovnika sa moje strane.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 27, a u vezi sa članom 107. Mi smo malopre čuli jednu veliku uvredu za Narodnu skupštinu Republike Srbije i vi niste reagovali, a trebalo je. Mi smo čuli od gospodina Milivojevića da je Đura "Mutovi" uveo u srpsko pravosuđe institut zaštićenog svedoka. Mi znamo da je taj institut donet kao deo jednog zakona u ovom parlamentu. Istina, mi iz SRS smo bili apsolutno protiv toga, pogotovo zbog činjenice što smo znali da je u donošenje zakona, između ostalih, umešan i Đura "Mutavi". Evo, sada smo čuli od gospodina Milivojevića, koji je glasao za taj zakon, a vi niste reagovali, nije vam palo na pamet da zaštite institut Narodne skupštine i da skrenete kolegi pažnju da zakone u ovoj zemlji donose narodni poslanici i da ih donosi Narodna skupština Republike Srbije.
Nadam se da sada nećemo dobiti odgovor kao malopre, da neko nešto nije dobro razumeo. Ovo je apsolutno od reči do reči preneto u stenogram i svakako može da se proveri. Pošto je vama više puta skrenuta pažnja na povredu Poslovnika, čak i od strane poslanika, odnosno kolege iz vladajuće većine, mi zaista očekujemo da će jedanput da se desi jedan pravi demokratski princip, da ćete da prihvatite činjenicu da ste prekršili Poslovnik. Jednom da vidimo kako to izgleda kada predsedavajući sam sebi izrekne meru opomene. Lako je kada to radite kolegama poslanicima, ali ako ste vi takođe uveli institut….

Zahvaljujem.
I pored toga što se vi protivite upozorenju koje izriče predsedavajući, ako nije vezano za diskusiju o temi dnevnog reda, ja ću da kažem sledeće. Dakle, nema povrede na koju ste se pozvali. Vi ste povredili Poslovnik i upozoravam vas da to više ne radite, jer ste se javili desetak minuta pošto je to izgovoreno, a ne neposredno nakon što bi eventualna povreda mogla biti učinjena. Ipak ću u granicama dobre prakse i mojih džentlmenskih nadzora da vas zamolim da to ubuduće ne činite, a primio sam k znanju, učimo svi zajedno, demokratija je dugačak i složen proces.
Sada ću dati reč gospodinu Krasiću, ako se slažete, kao replika. Hvala lepo.

 Gospodine Novakoviću, vi vrlo dobro znate da retko koristim pravo na povredu Poslovnika i na repliku. Zašto? Zato što je ljudima iz DS zabranjeno, od strane Borisa Tadića, da bilo šta prigovaraju kad pričam.
Da vas obavestim o nekim stvarima koje vi možda i ne znate. Vrlo je neprijatno za društvo kada neko vozi automobil a nema vozačku dozvolu, a pogotovo je kod mene lično vrlo neprijatno kad se neko trudi da se penje a nema planinarsku dozvolu. Izbegavam te koji mi se penju, a nemaju planinarsku dozvolu.
Gospodine Novakoviću, ovde postoji jedan sistem koji kreće preko puta, od Mikija Rakića. Sećate se šta sam sve pričao o tom čoveku, alfa i omega, on je predsednik Srbije, a ne Boris Tadić. Svi su me napadali ovde. Međutim, zahvaljujući "Vikiliksu" mi smo dobili depeše i videli ko je Miki Rakić, alfa i omega. On je napravio izdajničku stranku SNS, kako se hvali američkom ambasadoru, šest meseci je radio po nalogu Borisa Tadića, kupovao, muvao, petljao.
Gospodine Novakoviću, rekao sam vam da ga je ona spodoba Vučić 2008. godine dovodio kod mene u Hag, da ga upoznam, kao on je veliki šef kabineta. Gospodine Novakoviću, kada neko meni pokušava da daje repliku ili da negira moje reči, neka se dobro zamisli, jer ako meni ne verujete, verujte vašim prijateljima Amerikancima…

Vreme za repliku je isteklo. Nisam baš shvatio, ali ovim smo taj krug replika završili, kakav god da je.
Na član 3. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Radojko Obradović i zajedno narodni poslanici Nataša Mićić, Judita Popović, Marija Bugarčić, Nebojša Ranđelović i Bojan Đurić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospođa potpredsednica Judita Popović, pa gospodin Obradović.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine premijeru, dame i gospodo narodni poslanici, smisao našeg amandmana je bio, u stvari, ne samo to da javnost stekne uvid o stanju javnog duga, nego da se Vlada u parlamentu jasno izjasni zašto je taj javni dug takav kakav je, dakle, da se svakog meseca prati na koji način se taj javni dug povećava. Ovo je izuzetno potrebno iz razloga što smo svedoci toga da je javni dug sad već prešao neke granice koje su podnošljive za stanje privrede i za ovaj budžet, uzevši u obzir da su budžetski prihodi u znatnoj meri podbacili, a da su rashodi povećani. Pri tom se približavamo čak i onom procentu koji zakon predviđa kao granicu javnog duga.
Dakle, kada uzmemo u obzir ovu činjenicu da javni dug, ma koliko polako, ali ipak raste iz godine u godinu, onda je zaista svrsishodno da javnost, odnosno svi mi imamo uvid u to na koji način se troši novac iz budžeta, da ne bismo dolazili u situaciju da jednog dana proglasimo bankrot zato što nismo znali u kom smeru se kreće povećanje javnog duga. Mi smo svedoci ovih dana, ovih nedelja i meseci, da svaki čas se desi neka mala bura u čaši i to se desi, u stvari, između koalicionih partnera određeni nesporazumi oko toga da li podržati ili ne podržati neki zakon, konkretno i ovaj zakon o rebalansu, a do skoro smo imali problem oko Zakona o javnoj svojini i restituciji.
Interesantno je to da se jedno izvesno vreme vodi borba među koalicionim partnerima vlasti o tome da li će proći konkretni zakon ili neće proći. Normalno to se uvek završi, na kraju, tako što svi proglase pobedu. Bez obzira što je ta borba vođena pod određenom krinkom ili plaštom, brige za interes nacionalnih manjina, za ljudska prava ili za interes građana Vojvodine na kraju dođemo u situaciju da se sve to smiri, a da to nije donelo neke rezultate u smislu poboljšanja ljudskih prava, manjinskih prava. To i dalje ostaje kao otvoreno pitanje u kojoj meri kao država i društvo unapređujemo ta ljudska i manjinska prava, a normalno ni građani Vojvodine ne vide neku veliku korist od toga ukoliko neko ko se zalagao za građane Vojvodine proglasi pobedu. Ukoliko bi zaista i bilo rezultata toj nekoj koalicijskoj zavrzlami, u tom slučaju mi se ne bi večito vraćali na istu temu da li su manjinske zajednice zadovoljne sa određenim zakonima, zakonskim rešenjima, odnosno da li je Vojvodina dobila sve ono što joj Ustav garantuje, odnosno sve ono oko čega su se koalicioni partneri prethodni dogovarali.
Dakle, prosto je neprirodno da se koalicioni partneri koji su na vlasti sukobljavaju, a da pri tom te predloge zakona radi Vlada, pretpostavljamo, u nekom sadejstvu i u koaliciji i uz zajednički rad svih koalicionih partnera. To je normalno pretpostavka jedne funkcionalne i dobre Vlade.
Međutim, normalno je da se sve to dovodi u pitanje kada se uporede rezultati između one kolone korisnika koji su na kraju ovoga predloga zakona o rebalansu budžeta uskraćeni sa određenim prihodima i onih koji u stvari dobijaju više prihoda. Dakle, kada uporedimo te dve kolone onda možemo da shvatimo na koji način funkcioniše ova vlada i ova koalicija i ništa nas više ne može iznenaditi. Možemo da vidimo da se ovde radi u stvari o forsiranju i o davanju šanse većoj potrošnji na uštrb ekonomskog razvitka i privrednog razvoja.
Zato bi trebali da pogledamo zašto je bilo potrebno da se poveća obim sredstava Ministarstvu spoljnih poslova, MUP, VOA, BIA, Ministarstvu za životnu sredinu, rudarstvo i prostorno planiranje, Antidoping agenciji, Ministarstvu za KiM, upravnim okruzima. To su, dakle, primeri onih korisnika budžeta čiji prihodi su povećani, a pri tom su smanjeni prihodi, odnosno doznake Tužilaštvu za ratne zločine, Tužilaštvu za organizovani kriminal, DRI, Fiskalnom savetu, Ministarstvu poljoprivrede, Fondu za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanje osoba sa invaliditetom, Republičkom geodetskom zavodu, kapitalna ulaganja su smanjena za osam milijardi dinara, subvencije poljoprivredu su smanjene. Dakle, šta to nama u stvari kazuje i koju analizu možemo dati za funkcionalni značaj ove vlade. Mislim da Vlada dobija veoma lošu ocenu na koji način planira budžetsku potrošnju, na koji način realizuje tu budžetsku potrošnju, na koji način forsira pojedine budžetske korisnike.
Prema tome, kada mi raspravljamo o rebalansu budžeta nama je u potpunosti jasno da ova vlada očekuje da ovaj rebalans prođe, da ovaj rebalans samo otvori taj status kvo za koji se Vlada zalagala unazad tri i po godine, da ova Vlada u stvari ne namerava da iskorakne iz one pozicije u kojoj se nalazi već više od tri godine.
Sve ono što ukazuje na činjenicu da mi danas raspravljamo o tome da li povećati korisnicima penzije penzije i time napraviti jednu budžetsku rupu od sedam milijardi dinara, a pri tom uskratiti kapitalna ulaganja u iznosu od osam milijardi dinara, samo po sebi to pitanje je problematično. Kada pogledamo ko će u stvari da snosi najveću štetu za ova smanjivanja kapitalnih ulaganja onda možemo videti da će najviše tu da pogodi lokalne samouprave, pa u lokalnim samoupravama neće biti ulaganja za određene komunalne projekte, za infrastrukturu, za popravljanje puteva, za kanalizaciju, za vodovod i slično, a da pri tome neka kapitalna ulaganja, koja su i te kako popularna i koja su prilično bombastična po milioniti put će u stvari samo da pojačaju potrošnju po tim stavkama i za te korisnike, a sve radi marketinga i promociju određenih političkih stranaka koje čine ovu Vladu.
Prema tome, mi ne možemo da podržimo ovaj rebalans budžeta iako smatramo da će ovaj rebalans najverovatnije proći, s obzirom na karakter ove koalicije na vlasti. Smatramo da su sva ta sredstva koja su ovde navedena, koja predstavljaju određenu promenu za ranije budžetsko planiranje, da su već promenjena i potrošena, tako da nema ovde puno toga da se priča. Suština je ta da je Vlada u stvari ostala dosledna u tome da nikakve promene ne sprovodi ukoliko i sprovodi, te promene se sprovode samo radi toga da se u suštini ništa značajnije ne promeni.

Sedam minuta i 30 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč?
Narodni poslanik Rade Obradović.

Zahvaljujem gospođo Čomić.

Članovi 1, 2. i 3. Zakona o budžetu definišu član 1. definiše strukturu budžeta. Član 2. definiše visinu deficita i način na koji se finansira deficit i član 3. se odnosi na spoljni dug, na unutrašnje obaveze i direktne i indirektne odnose.

Predložio sam amandman da upravo kada se uzme u obzir koliko je visina spoljnog duga ubrzano rasla u poslednje tri godine. Kada se uzme u obzir da je Zakonom o javnom dugu koji je bio u proceduri pre jedno godinu i po ili dve dana, kojim je omogućeno da se lokalne samouprave na potpuno drugačiji način zadužuju i finansiraju, znači bez saglasnosti za svako zaduživanje od strane Skupštine. Zakon koji sledi posle Zakona o budžetu je promena Zakona o javnom dugu, gde se omogućava da jedinice teritorijalne autonomije, znači opštine, gradovi autonomna pokrajina mogu da se zadužuju emitovanjem hartija od vrednosti.

Predložio sam amandman u istovetnom tekstu, kao i moje kolege. Amandman glasi da Vlada svakog meseca dostavlja Narodnoj skupštini izveštaj o stanju javnog duga. To je potpuno prirodno iz razloga da bi Narodna skupština imala blagovremene informacije. Većina zemalja ima budžet, ima rebalans, pa prođe šest, sedam, osam meseci između jednog i drugog akta i zgodno je, naročito ako javni dug raste ovakvom brzinom da Skupština svakog meseca dobije informaciju o visini javnog duga.

Odgovorili ste mi da se amandman ne prihvata jer se to štampa u Biltenu kao i kod mog amandmana na informacije o deficitu. To se štampa u Biltenu javnih finansija i nalazi se na sajtu Ministarstva finansija. Dozvolite, to nije dovoljna informacija. Da ne bi došli u situaciju u kojoj se nalaze neke zemlje u okruženju i u Evropi sa ogromnim javnim dugom, moramo o tome da razgovaramo. Moramo da imamo jasnu sliku koliki je javni dug. Direktne obaveze, indirektne obaveze su ukupno 13 milijardi i 800 miliona, pri tom, naravno po metodologiji Ministarstva finansija. Da li se to računa? Kakav to uticaj i efekat ima na javni dug? Kada pogledate podatke Narodne banke, onda se ti podaci ne slažu za otprilike tri milijardi evra, 300 milijardi dinara u odnosu na podatke koje evidentira Ministarstvo finansija.

Kada pogledate koliko duguju pojedine opštine. Ovo je samo deo duga lokalne samouprave. Kada se sve to uzme u obzir onda je situacija prilično ozbiljna i prilično alarmantna. U delu javnog duga koji se odnosi na unutrašnji dug, treba napomenuti da se tu nalazi stara štednja, skoro tri milijarde eura, 300 milijardi dinara u deviznoj valuti. To je unutrašnji dug, ali defakto spoljni dug. Promena od samo 10%, promena kursa evra, da li će to biti za mesec dana, šest meseci ili godinu. Promena od samo 10% lošijeg kursa je povećanje javnog duga za 10%. To bitno kvari sliku i procente o kojima govorim. Da li 43%, da li je to 45%, to je najmanje važno. Mnogo je važnije kolike su obaveze u odnosu na javni dug i da li to Srbija može da uradi. To je jedna stvar. Druga stvar je, da li postoji sposobnost naše privrede, da li postoji Srbije, da narednih godina nema deficit. Ako pogledate projekcije gde su podaci gori nego što se pretpostavljalo pre godinu dana i projekcije tj. pretpostavke za 2011. godinu, projekcije za 2012. godinu, jasno je da narednih godina ćemo takođe imati deficit. Kada uzmemo u obzir zakon o restituciji i dvesta milijardi dinara koje su obaveze prema restituciji, potpuno je jasno da javni dug raste i da će te obaveze iz godine u godinu biti sve veće.

Već sam nekoliko puta u Skupštini govorio o tome. Obaveze koje republika i budžet republike imaju prema fondu PIO, prema penzionerima koji svake godine ima jedan do jedan posto više. To naravno nije ni unutrašnji ni spoljni dug, ali je to svake godina obaveza koja iz godine u godinu raste i to su nekakve obaveze koje moraju da se finansiraju iz budžeta. Kada govorimo o spoljnom dugu, to su elementi koje moramo da uzmemo u obzir o kojima moramo da razgovaramo. I tek kada utvrdimo kolike su obaveze na godišnjem nivou i napravimo projekciju za sledeću godinu videćemo da te obaveze iz godine u godinu rastu, bez jasne slike kako će se one finansirati u situaciji kada je privatizacija zaustavljena i kada u stvari nemamo šta da prodamo.

To je bio smisao i amandmana, to je smisao i ovog člana. Na žalost niste prihvatili amandman ali nas niste ubedili da javni dug neće biti u narednim godinama sve veći i veći. Dokle ćemo izdržati, to ćemo tek da vidimo. Pa kad se budete vratili onda ćete mi odgovoriti. Hvala vam.

Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč.
Izvinite, samo najpre reč gospodin Momo Čolaković.