Iskorišćeno je devet minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, posle nje narodni poslanik Petar Jojić.

Nastaviću svoju priču o Predlogu zakona o upravnoj inspekciji, kao dobrom početku nečega za šta se verbalno zalažemo svi, za postizanje kvalitetnije državne administracije. Hoću da kažem da mislim da bi ova nesporna primena upravne inspekcije na terenu mogla da se prevede kolokvijalnim jezikom na to da svi oni koji sprovode donete zakone, "ne varaju" time što one male procente koje se u donošenju zakona ne namerno, nego možda i slučajno ostave u zakonu, ne pretvaraju u ona mala vrata na koja provede određene i samo neke, već da te nesagledane situacije i te pukotine u zakonu tako definišu, da li mišljenjima, da li zahtevom za izmenu i dopunu, da li one budu rezultat jedne ovakve inspekcije, gde se po zapisniku to utvrdi, pa kasnije prevede u ispravku ili preciznije tumačenje zakona, ali, u svakom slučaju, to podrazumevam pod ovom nespornom primenom zakona, pod gubitkom onog diskrecionog prava.
Zašto baš na tome insistiram? Ispričaću vam na najbližoj materiji sebi, a to je na finansijskom sistemu. Kriza koja od 2007. godine, baš kao kriza finansijskog kapitalizma jeste nešto što zapljuskuje i nas i ne da nam je često nam je izgovor, ali jeste naša stvarnost, jeste upravo kriza koja je stvorena na zloupotrebi informacije upućenih. Znači, reč je o finansijskom kapitalizmu koji nema povremene krize, on je u stalnoj krizi. Zašto? Posao finansijskog sistema da prikupi štednju onih koji mogu da je ostvare i da je plasira u najprofitabilnije sektore i da u tom plasiranju prikupljene štednje u najprofitabilnije sektore ostvari sebi nagradu, ali i najveću dobit za imaoce štednje. Ali šta se dešava? Ti predstavnici finansijskog kapitalizma, zato što su upućeni, stvaraju veštački zanos o mogućnosti da se zaradi u nekim oblastima, očekujući od drugih da ulažu tu štednju pod obećanjem te dobiti, a onda se sam finansijski sektor izvlači iz toga, ostavljajući i nečiju štednju, ali i neke investitore potpuno bez zarade, ne samo bez vere u finansijski sektor, nego ostavljajući čitava društva u minusima i finansijskoj krizi.
Mnogi teoretičari, praktičari i filozofi, među kojima ću istaći Žaka Talija, koji je osnivač Evropske banke za obnovu i razvoj, koji kaže da je prosto nemoguće da finansijski sektor sebi obezbedi takve zarade, a bez ikakve proizvodnje novostvorene vrednosti i da u tome trpi cela ekonomija.
Kako se to sad prevodi na upravnu inspekciju i na primenu zakona? Ti upućeni, koji stvaraju veštački zanos da se štednja može profitabilo uložiti i da zarade svi, u primeni zakona se najčešće zloupotrebljava, i to ne čine zaposleni, to čine vlasnici upućenih informacija, oni koji znaju gde su ta mala vrata na koja se može proći, pa se privilegija od poznavanja, ne čoveka koji to može da omogući, nego od onog da neko može da vam kaže "ne, nisam prekršio zakon", ali vi shvatate da to nije urađeno na pravi način.
Da bi se izbegle te zloupotrebe upućenih, a upućeni nisu zaposleni, upućeni su obično ti bankari, analitičari, ali i kreatori zakona koji onom ko trenutno predstavlja državu ume da servira takav zakon i da bez ikakvih posrednika sebi omogući privilegovanu poziciju.
Mi smo svedoci toga kroz mnogobrojne procese i privatizacije i dolaska do atraktivnih zemljišta za gradnju, rušenje, pa gradnju. Ako išta narodu smeta, stari kažu "nije mu krivo na malo, nego mu je krivo na nepravo". Znači, narodu nije problem ako svi imamo manje, ali mu je problem što postoji nepravda u kojoj neko svesno stvar uslove da neko zaradi, a niko ne može da zaradi dok neko ne izgubi. Znači, upravna inspekcija mora da bude taj vrh političke piramide koja može da spreči tu vrstu zloupotrebe koja kompromituje i političku stranku, politički sistem i društvo kao takvo.
Uverena sam da u ovoj zemlji postoje takvi ljudi, ali su oni svoje znanje upotrebljavali samo za sebe, mnogi od njih su u nekim procesima istraživanja, sudskim postupcima, ali nisu svi dovoljno. Očekujem da uprava tome doprinese.
Najkonkretnije, kad govorimo o upravnoj inspekciji, ponoviću da morate da precizirate u članu 3. da upravna inspekcija nikako ne može da kontroliše rad sudova, tužilaštva i pravobranilaštva. Mi smo intervenisali u članu 2, gde smo kog organa uprave dodali reč: "službi", znači da se podrazumeva da može da kontroliše inspekcija službe i u sudovima, tužilaštvima, pravobranilaštvima itd, ali ne može rad samog suda, zato što je član 2. tako formulisan da ga gramatičkim tumačenjem neko može tako podrazumevati da inspekcija može da kontroliše i rad sudova, pravobranilaštva itd. Smatramo da bi bilo neophodno da se to precizira, da neko ne bi imao posle ambiciju da i to može da kontroliše.
Intervenisali smo i u članu 10. kod školske spreme, gde je propisano članom 84. vašeg zakona o državnoj upravi, gospodine Markoviću, da može da bude ovlašćen za vođenje upravnog postupka samo državni službenik koji ima stečeno visoko obrazovanje drugog stepena, odnosno završene master studije. To je u redu. Zato nije u skladu baš sa vašim zakonom da propišete da za poslove upravnog inspektora može da bude dovoljno obrazovanje osnovne studije u trajanju od četiri godine, još manje da takvo lice može da bude glavni inspektor.
Znači, ako upravni postupak mogu da vode samo službenici koji imaju zvanje master, teško je prihvatljivo da ih kontrolišu oni koji su iznad. Da li su po tumačenju ministarstva, pogledajte, proverite, neću da tvrdim.
U članu 11. smo dali predlog u vezi sa službenom legitimacijom. Svrha službene legitimacije nije dokazivanje prava i dužnosti, već je dokazivanje službenog svojstva, u ovom slučaju baš upravnog inspektora.
Zato smo predložili da se u tom članu 11. brišu navedene reči jer su potpuno nepotrebno. Smatramo i da upravna inspekcija apsolutno ne treba da ima posebnu uniformu. Znači, oni nisu policajci koji legitimišu građane i nije neophodno da imaju prepoznatljiv izgled, možda čak i ne treba da imaju prepoznatljiv izgled.Takođe, troškovi itd, kriza, neću to da obrazlažem, posebno je dodatni razlog zašto ovo treba usvojiti.
Dalje, u skladu sa usvajanjem ovog amandmana nestaje potreba da još jedan podzakonski akt usvojite, a to jeste u skladu sa onom sečom propisa o kojem govorite.
U članu 16. gde se govori o obezbeđivanju javnosti u radu, poštovanju, posebno tretiramo poštovanje dužnosti obaveštavanja stranaka i davanje mišljenja o primeni zakona i drugih akata i svih drugih obaveza u odnosima sa strankama, tako mi definišemo stav 1. tačke 1. Zašto? Smatramo da je zaista potrebno obavestiti stranku u postupku i davati mišljenje o primeni zakona i drugih propisa, jer upravo te obaveze organi državne uprave često ne poštuju.
Izvinjavam se gospođi, možda smo negde sličnih godina, sećate se ranije prakse, kada se donese neko mišljenje ono se objavi, pa mogu svi da ga koriste, a sad se neka praksa ustanovila da mišljenje traži jedno pravno lice, jedna stranka, a zbog neke sitne takse i to mišljenje može da se primeni samo na taj slučaj i taj zahtev. Onda je potrebno da ta mišljenja za, ona kaže, male pukotine, dileme, objavljivati i davati uputstvo da sutra neko ne može da kaže – to nije bilo dovoljno precizno, ja sam to shvatio ovako. Onaj ko je nadležan da daje to mišljenje neka ga da.
U članu 17. Predloga, mi smo predložili obavezno poštovanje sprovođenja javnih konkursa i u stavu 2. smo malo i Skupštini dali posao koji je inače definisan, a po pitanju organa čije članove bira Narodna skupština. Znači, potrebno je da posebno istaknemo da predmet kontrole treba da bude sprovođenje javnih konkursa. Svi znamo da postoje ozbiljne sumnje da se to ne poštuje i da se zaobilazi procedura, najnežnije rečeno.
Smatramo da treba da se izvrši kontrola tamo gde je konkurs sproveden, ali je on čista forma, jer ima mnogo slučajeva gde vi ne vršite onu suštinsku kontrolu koja je kod onih koji su mi bliski pa poznaju ekonomiju, šta znači suštinska ispravnost knjigovodstvenog dokumenta. Može nešto formalno da bude ispravno i formalno zadovoljeni uslovi, ali da u suštini nisu ispoštovani ti uslovi, pa eto da ponovimo onaj primer – čovek ima iskustvo i znanje i stručni ispit i sve ostalo, ali nikako da prođe, a zna da se primaju neki manji kvalitetni kadrovi.
(Sulejman Spaho: Vidim ministre kako slušate svog koalicionog partnera.)

Molim narodnog poslanika Sulejmana Spahu da ne dobacuje i da ne remeti red na sednici Narodne skupštine.
Upozoravam vas narodni poslaniče i posle toga ću biti prisiljena da vam izreknem opomenu.
(Sulejman Spaho: To je i moj ministar kao što je i vaš.)
Izričem vam opomenu.

Organi, čije članove bira Narodna skupština su državni organi i njihova nezavisnost i samostalnost od Vlade je jasna kao organa izvršne vlasti.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče Sulejman Spaho, molim vas da ne nastavljate remećenje reda na sednici Narodne skupštine. Ukoliko želite da na osnovu člana 108. nastavljam da izričem mere opomene, na raspolaganju sam vam, ali reda na sednici će biti, obavezna sam na to članom 27. Izvinite narodna poslanice, ali ovo je jedni način na koji mogu da reagujem.)
Kada je taj deo u pitanju, u redu, ne treba da se meša upravna inspekcija, ali oni imaju službe, zaposlene, oni imaju status državnih službenika. Tu upravna inspekcija ima mesta i treba da se uključi najdirektnije, najdefinisanije u rad ovih organa. Kao primer ovih organa može da posluži Agencija za borbu protiv korupcije i Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ovi organi imaju svoje službe, njihovi zaposleni imaju status državnih službenika i zato je neophodno da vi imate ovlašćenja da kontrolišete primenu propisa i u ovim organima čije članove bira Narodna skupština. Ne dovodimo u pitanje same članove komisije, ali službe i njihove zaposlene obavezno. Zašto bi se oni razlikovali?
Član 29, došli smo do zapisnika kada upravni inspektor sačinjava zapisnik o sprovedenom nadzoru i mi očekujemo da se nalaz činjeničnog stanja sa opisom nezakonitosti, nepravilnosti i nedostatka u radu upiše i da se nalog za preduzimanje mera, za otklanjanje ovih radnji, ako je hitnost potrebna, obavezno navede, da se taj zapisnik sačini na licu mesta u toku obavljanja nadzora i da se dostavi rukovodiocu nadziranog organa. Eliminišemo mogućnost dogovora, nisu to raščišćavajući sastanci sa DRI, znači, na licu mesta i odmah da se upozna rukovodilac, a može da se dostavi državnom organu koji vrši nadzor nad radom nadziranog organa. Na primer, nad direktoratom civilnog vazduhoplovstva, Ministarstva saobraćaja i infrastrukture, itd, odnosno onaj kome on odgovara za rad. Onda Vlada ne može da kaže – znate, oni imaju specifičan status, pa mi ne znamo šta oni rade, kakve su cenovnike doneli itd. Smatram da je ovo izuzetno na mestu. Sami znate da ovako predložen postupak inspekcijskog nadzora, kako ste ga vi definisali, za ovoliki broj korisnika mora da sadrži i ovaj element da bi opravdao svoju svrhu.
U članu 30. predvideli smo izmenu gde smo rukovodiocu nadziranog organa dali pravo da stavi primedbe u pisanom obliku, znači ako je stručan, razume se u svoj posao, on odmah može na primedbe inspektora da stavi svoje primedbe i da on to može u roku od tri dana od prijema zapisnika da učini. Inspektor je dužan da razmotri te primedbe i da prema potrebi dopuni inspekcijske radnje, jer se greške dešavaju, svi su živi ljudi. O tim primedbama na zapisnik upravni inspektor odlučuje rešenjem. To je ono što smo rekli – zapisnik ne može da bude osnov za žalbu, nego rešenje. Pošto sam to u pravoj raspravi govorila, neću ponavljati.
Želim da ukažem na još jednu stvar. U članu 32. tražili smo izmenu da se protiv rešenja upravnog inspektora može izjaviti žalba ministarstvu nadležnom za državnu upravu u roku od osam dana i stavili smo da žalba ne zadržava izvršenje rešenja. Znate da ste članom 32. predvideli da se žalba podnosi glavnom inspektoru. Kadija te tuži - Kadija ti sudi. To je u suprotnosti sa članom 216. Zakona o upravnom postupku gde je propisano ono dvostepeno rešavanje gde ne može da se odredi nadležnost u okviru istog organa. Molim vas, proverite, član 216. Zakona o upravnom postupku.
U članu 35. takođe smo imali izmene kojima u stvari predlažemo da upravni inspektor ima obavezu da predloži rukovodiocu nadziranog organa kako da opšti akt koji je u neskladu sa zakonom uskladi. To je prava svrha kontrole. Znači, ne da nađemo krivca, ne samo da ga kaznimo, nego da uočene nepravilnosti dovedemo u sklad sa onim što se zove usklađenost pravnog sistema. Smatramo da ovaj predlog, ne i obaveza, svakako može da pomogne nadziranom organu, govorim o članu 35. u stavu 1, stav 2, posle stava 2. dodajemo stav 3. kojim ovom preciziramo. Ukoliko je upravni inspektor ocenio da opšti akt nije u skladu sa zakonom, predložio, kako mi amandmanom predviđamo, način da se taj akt usaglasi sa zakonom, nadzirani organ nije u ostavljenom roku to uradio, mi predlažemo obavezu upravnog inspektora umesto mogućnosti, znači ne mogućnost nego obavezu da se podnese glavnom upravnom inspektoru inicijativa za podnošenje predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti takvog akta. Smatramo da je to potpuno na mestu.
U članu 36. gde se daje mogućnost a ne obaveza inspektoru da zatraži od organa izveštaj, mi očekujemo da to bude pravo, ukoliko oceni osnovanost predstavke.
Na samom kraju, jedna tehnička, ali ako smo jedna država pa vi izvršna a mi zakonodavna vlast, prosto želim da jedan deo pravila koji mi primenjujemo u pisanju zakona i amandmana a tiče se uputstva koje je uradio Zakonodavni odbor Narodne skupštine i doneo jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa gde je definisano kako se propisi pišu, između ostalog da se upotreba stranih reči svede na najnižu moguću meru, na neophodnu, gde u članu 33. ovako piše: "Strane reči mogu da se koriste samo ako u srpskom jeziku ne postoje odgovarajuće reči". Nadam se da ćemo se svi složiti da reč: "direktiva", novolatinska, engleska reč "derektiv", koja se upravo prevodi kao uputstvo, propis, pravilo o držanju o nekoj stvari, pravac rada i smernica. Mi smo se odlučili za reč: "uputstvo" umesto reči: "direktive" kao podzakonskog akta, s obzirom da se radi o nečemu što je metodologija jednog procesa, odnosno govori se o evidenciji nadzora pa smatramo da taj podzakonski akt treba tako nazvati.
Znači, ovu i ovakvu detaljnost, nemojte reći da je sitničavost, ste zaslužili kvalitetom obrazloženja i pristupom ovom zakonu i samo tako shvatite i ove primedbe koje su iznete na zakon. Zahvaljujem se na pažnji.

Iskorišćeno je 20 minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar Milan Marković.

Zaista mogu samo da vam se zahvalim, jer ovu diskusiju smatram istinskom pomoći da ovaj zakon bude bolji nego što sada jeste. Jedan deo amandmana očigledno ćemo prihvatiti, to mogu već sada da kažem, bez analize, a jedan deo amandmana čini mi se da nećemo, ali, potrudićemo se da vam to obrazložimo da razumete zašto nećemo. Ali, u svakom slučaju, hvala vam generalno na trudu koji ste uložili. To je zakonodavna aktivnost i jednostavno nikada ne može samo jedna strana da dobro proceni, a posebno kada se radi o zakonima koji ne idu na širu javnu raspravu. Kad zakoni idu na širu javnu raspravu, onda je mnogo lakše, ali, ovi koji ne idu na širu javnu raspravu, ovo mnogo znači. Zaista vam se iskreno zahvaljujem na ovoj diskusiji koju ste imali.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Posle njega ima reč narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo, SRS je proučila Predlog ovog zakona na koji su poslanici SRS uložili jedan broj amandmana i istakli određene prigovore i primedbe, sa čime se upravo SRS ne slaže.
Iz člana 2. proizilazi oblik nadzora i rad za sprovođenje zakona i drugih propisa, kao i koje su to nadležnosti na kojima će se zasnivati upravo rad Upravne inspekcije? Ono što primećujemo to je da mislimo da je ovo preširoko i da izlazi možda iz okvira upravnih organa, pogotovo kada je u pitanju sudstvo. Ne znam koliko se tu upravo sudstvo može naći da upravni inspektor i upravna inspekcija može vršiti određene kontrole i nadziranje, ali, ako je to trebalo, onda je to trebalo isključivo kod sudova i nekih drugih subjekata koji će se nadzirati reći da je to u skladu, samo kontrola, u skladu sa Zakonom o upravnom postupku.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, upravno pravo ili kako ga zovu administrativno pravo je posebna grana prava koju čine pravne norme koje se odnose na upravu, regulišući njenu delatnost. Upravno pravo nema neku izdvojenu i precizno određenu materiju koja bi tu granu jasno karakterisala i nije nastala pod uticajem posebnih pravnih odnosa, kao što je to, na primer, slučaj kod krivičnog ili porodičnog prava, naslednog i drugo. Ovo je pravo mlađeg porekla i javilo se tek u 19. veku. Da bi se razvila kao posebna grana prava, nije bilo dovoljno što se uprava i upravna delatnost reguliše zakonima i drugim pravnim propisima, nego je trebalo da se razvijaju i specifičnosti upravno-pravnih poslova. Negativno rečeno, nije bilo dovoljno da uprava bude podvrgnuta opštim pravnim propisima.
Za upravno pravo nije moguće precizirati karakteristična obeležja koja bi ga pojmovno razlikovala od drugih grana prava. Upravno pravo velikim delom razbijeno je i rasuto u velikom broju do sada manjih zakona i drugih podzakonskih propisa.
Uporedno pravo je u političkom smislu pravo državne vlasti, a u negativnom pravu odbrane od države i njene granice, pravo individualnih prava. Otuda je ono političko pravo, od političkog interesa i slika određenog društveno-političkog sistema.
Kada je u pitanju Predlog zakona, ja bih uporedo istakao neke činjenice koje bi se odnosile na upravne organe. Upravni organi, njihov položaj i struktura su posebna vrsta državnih organa i čine sastavni deo strukture vlasti. Njima se poverava u načelu vršenje upravne funkcije, ali u pojedinim sistemima oni mogu vršiti i druge funkcije. Njihov položaj i uloga u raznim sistemima su različiti, što zavisi od njihovog ovlašćenja odnosno prema drugim organima i drugim faktorima.
Postoje različite vrste upravnih organa, s obzirom na različite kriterijume – centralni i lokalni, odnosno područni i inokosni, kolegijalni itd. Upravni organi mogu biti u većoj ili manjoj meri politički, odnosno birokratski. Odnosi između njih samih mogu biti više ili manje zasnovani na načelu hijerarhije odnosno na načelu centralizma ili decentralizma.
Kada je u pitanju upravna inspekcija i upravni postupak, upravni postupak je u stvari skup pravila kojima se reguliše postupanje organa uprave i drugih državnih organa, kad upravnim stvarima neposredno primenjujući propise rešavaju o pravima i obavezama pojedinaca, pravnih lica i drugih stranaka. Sam taj postupak po pravilima upravnog postupka dužne su da postupaju i ustanove i organizacije kada na osnovu ovlašćenja datog im zakonom ili propisom donetim na osnovu zakona za vršenje javne službe rešavaju o pravima i obavezama ili pravnim interesima pojedinaca i pravnih lica ili drugih stranaka.
Dame i gospodo, kao što je poznato razlikuju se dve vrste upravnoga postupka, opšti upravni postupak i posebni upravni postupak. Opšti upravni postupak obuhvata pravila kojima se u celini reguliše postupanje najvećeg broja organa i organizacija pri rešavanju upravnih sporova. Opšti upravni postupak regulisan je Zakonom o opštem upravnom postupku, to je onaj savezni zakon još ranije koji je donet i Zakonom o opštem upravnom postupku koji je u međuvremenu bio izmenjivan i dopunjavan.
Posebni upravni postupci regulišu postupanje samo određenih vrsta organa u određenim upravnim materijama u oblasti carina, u oblasti poreza, u oblasti deviza, socijalnog osiguranja, zaštite ratnih vojnih invalida, društvenog knjigovodstva, ranije što je bilo, pojedinih vrsta inspekcija itd.
Opšti upravni postupak u odnosu na posebne upravne postupke ima dopunski karakter, što znači da se pravila opšteg upravnog postupka primenjuju upravnim materijama za koje je propisan poseban upravni postupak, a u pitanju koja nisu određena propisima o posebnom upravnom postupku.
Kada je u pitanju Predlog zakona nije precizno definisao, niti normirao, a ni predvideo određena načela. Načela upravnog postupka su - načelo zakonitosti, načelo materijalne istine, načelo saslušanja stranaka, načelo slobodne procene dokaza, načelo samostalnosti u rešavanju, načelo prava žalbe, načelo pravosnažnosti rešenja, načelo ekonomičnosti postupka, načelo pružanja pomoći neukoj stranci, načelo prava stranke i drugih učesnika da u upravnom postupku upotrebljavaju maternji jezik.
Jeste ovde u ovom zakonu i spomenut u upravnom postupku učesnici su, dakle, kao što i zakon ovde predviđa, državni organi, ustanove i organizacije nadležni za vođenje upravnog postupka, drugo, stranke i njihovi zastupnici.
Gospodine ministre, vi ste po profesiji advokat, ali ne videh ovde da se u ovom postupku strankama daje pravo da mogu po Ustavu da angažuju i zastupnika, odnosno advokata u određenim slučajevima, što u svakom slučaju je trebalo predvideti kao mogućnost, da imaju pravo na advokata i na zastupnika prvih obaveznih učesnika, možda je to trebalo preciznije i jasnije predvideti.
Pored ovih obaveznih učesnika u upravnom postupku se mogu u svojstvu učesnika pojaviti još svedoci, veštaci, tumači i slučajni učesnici. Upravni postupak se pokreće i pokreće ga nadležni organ, državni organ, odnosno ovlašćena ustanova, u konkretnom slučaju kako se predlaže, do sada je to bilo predviđeno i propisano Zakonom o upravnom postupku. Međutim, mi sada donosimo jedan zakon koji će proizvesti određene posledice da neće biti lako primenljiv, ali da je preširoko zašao u brojne strukture društva i preuzeo određena ovlašćenja u svoje ruke, da rešava mnogobrojna pitanja, kako fizičkih tako i pravnih lica.
Dakle, upravni postupak se pokreće po službenoj dužnosti od strane nadležnog državnog organa ili po zahtevu stranaka.
Ono što je, takođe, bitno napomenuti to je da su velika ovlašćenja data ovim zakonom glavnom inspektoru inspektorata. Drugo, biće problematično rešavanje u drugom stepenu po žalbi stranke koja se nadzire, jer Ustav predviđa žalbu, ali se postavlja pitanje da li je to primereno da glavni inspektor izda nalog inspektoru svome, nižem po rangu, da izvrši nadziranje jedne institucije i da taj inspektor donese rešenje da naloži mere a da nadzirani organ izjavi žalbu, a da tu žalbu rešava glavni inspektor. To nije u skladu ni sa Ustavom, ni sa pravnim pravilima, ni sa uporednim pravom, jer ovakvog primera ja nisam našao nigde.
Gospodine ministre, možete li da nam saopštite u kojoj državi, da li je to u Francuskoj, Nemačkoj tako regulisano da glavni inspektor može da rešava po rešenju i odluci njegovog nižeg inspektora kome je on dao nalog da izvrši nadziranje i da donese takvu meru?
Dalje, ako donese rešenje nadzirani inspektor ili glavni inspektor u konkretnom slučaju, ovo je druga situacija, tada žalbu rešava ministar ili je bilo pametnije i pravilnije reći – rešava ministarstvo nadležno ili je možda bilo potrebno da se predvidi i propiše da građanin ima pravo da pokrene upravni postupak pred nadležnim upravnim sudom. To je sad stvar koja može i ne mora, ali bilo bi u svakom slučaju u opštem interesu naših građana, da mogu da koriste određena pravna sredstva i pravne lekove, ali u postupku, mimo organa koji učestvuje u donošenju odluka, odnosno rešenja u konkretnom slučaju.
Dakle, tu će se u praksi pojaviti veliki problemi i biće velikih primedbi i bilo je bolje da to ne može da rešava glavni inspektor, već može da rešava komisija, a ta komisija treba da stoji iza takve odluke. Ovako velika ovlašćenja dati glavnom inspektoru je vrlo opasno i vrlo problematično.
Vidite, u skladu sa Zakonom o upravnom postupku i upravnom aktu postoji i upravno sudstvo. To upravno sudstvo bi trebalo u svakom slučaju da sporne složene predmete rešava kako neko ne bi bio oštećen u konkretnom slučaju.
Dame i gospodo, u pojedinostima biće reči, ali mi mislimo da su načela upravnog postupka morala biti sadržana ovih 10 načela što sam naveo. Ona su morala naći mesta konkretno, precizno u ovom zakonu. Hvala.

Iskorišćeno je 13 minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar Milan Marković.

Ovo je bilo jedno dosta opširno izlaganje ali,  prv, ne znam da li je lapsus ili vi niste pratili, da kažem, zadnjih šest-sedam godina koji su se zakoni menjali i u kom pravcu. Dakle, upravni postupak se ne može pokrenuti pred upravnim sudom.
(Petar Jojić, sa mesta: Moglo je da se predvidi.)
Ne mogu da verujem šta mi kažete. Da se predvidi da se upravni postupak pokrene pred upravnim sudom?
(Petar Jojić, sa mesta: Moglo je da se predvidi da građanin zaštiti svoja prava.)
Upravni postupak ne može da se pokrene pred upravnim sudom.
(Petar Jojić, sa mesta: Upravni spor.)
Upravni spor je nešto sasvim drugo. Zato kažem da je bio lapsus. Dovoljno vas dugo poznajem, prosto ste me zbunili.
Ovo pitanje konstantno – ko odlučuje o žalbi, to je nešto što je kao sistemskim zakonom rešeno zakonom o državnoj upravi još 2005. godine. Potpuno je stalno ponavljanje toga. Tri, četiri godine mi non-stop imamo isti spor ko odlučuje o žalbi. U Zakonu o državnoj upravi napisano je da o njoj odlučuje ministar, kada je u pitanju Ministarstvo, kada je u pitanju organ uprave u sastavu ministarstva odlučuje direktor tog organa. Morate da razumete da ne možemo.
Moje mišljenje je da ne treba da idemo van onoga što u žargonu zovemo sistemskim zakonom. U tom smislu nikako ne možemo staviti da ministarstvo odlučuje o nečemu. Mogli bismo kada bi sistemski zakon to predvideo i verovatno je bilo ranije tako, zaista ne znam, pretpostavljam da vi to bolje znate, obzirom i da ste radili u ministarstvu, ali je to sada nemoguće te zbog moram odmah da vam kažem da insistiranje na tome je nemoguće.
Što se tiče Zakona o opšte upravnom postupku, u ovom zakonu piše da se on primenjuje i za nas je važan Zakon o upravnom postupku. Ne daj Bože da naše ministarstvo pokušava da uređuje kao što je, nažalost, veliki broj posebnih postupaka uređen, što ste vi dobro primetili i što mislim da je šteta. Sada sam čuo da je najnovije u Hrvatskoj, da su počeli da intenzivno rade na tome da posebne postupke vraćaju u opšti okvir, odnosno u Zakon o opštem upravnom postupku. Mislim da je to jako dobra stvar zbog sigurnosti, zbog toga da građani unapred znaju šta ih čeka itd. Oni sada vraćaju veliki broj postupaka u okvire Zakona o opštem upravnom postupku.
Prosto sam morao ovde da intervenišem i da ispravim ovaj lapsus koji ste i sami rekli da je slučajnost i da intervenišem vezano za ministarstvo, jer to je sve propisano članom 59. koji je sada nadležno za rešavanje o žalbi. Dakle, isključivo smo se držali toga. Nije ovo neka naša interpretacija. Mi smo se držali onoga što nam je dato sistemskim zakonom još 2005. godine.
Ne sporeći argumente koje iznosite, prosto da razumete zašto ovo piše, piše zato što je tako predviđeno još 2005. godine i ne možemo bežati van toga, a nije ni dobro da se beži van toga. U svakom slučaju, hvala vam za mnoge druge stvari koje ste rekli.