Nastaviću svoju priču o Predlogu zakona o upravnoj inspekciji, kao dobrom početku nečega za šta se verbalno zalažemo svi, za postizanje kvalitetnije državne administracije. Hoću da kažem da mislim da bi ova nesporna primena upravne inspekcije na terenu mogla da se prevede kolokvijalnim jezikom na to da svi oni koji sprovode donete zakone, "ne varaju" time što one male procente koje se u donošenju zakona ne namerno, nego možda i slučajno ostave u zakonu, ne pretvaraju u ona mala vrata na koja provede određene i samo neke, već da te nesagledane situacije i te pukotine u zakonu tako definišu, da li mišljenjima, da li zahtevom za izmenu i dopunu, da li one budu rezultat jedne ovakve inspekcije, gde se po zapisniku to utvrdi, pa kasnije prevede u ispravku ili preciznije tumačenje zakona, ali, u svakom slučaju, to podrazumevam pod ovom nespornom primenom zakona, pod gubitkom onog diskrecionog prava.
Zašto baš na tome insistiram? Ispričaću vam na najbližoj materiji sebi, a to je na finansijskom sistemu. Kriza koja od 2007. godine, baš kao kriza finansijskog kapitalizma jeste nešto što zapljuskuje i nas i ne da nam je često nam je izgovor, ali jeste naša stvarnost, jeste upravo kriza koja je stvorena na zloupotrebi informacije upućenih. Znači, reč je o finansijskom kapitalizmu koji nema povremene krize, on je u stalnoj krizi. Zašto? Posao finansijskog sistema da prikupi štednju onih koji mogu da je ostvare i da je plasira u najprofitabilnije sektore i da u tom plasiranju prikupljene štednje u najprofitabilnije sektore ostvari sebi nagradu, ali i najveću dobit za imaoce štednje. Ali šta se dešava? Ti predstavnici finansijskog kapitalizma, zato što su upućeni, stvaraju veštački zanos o mogućnosti da se zaradi u nekim oblastima, očekujući od drugih da ulažu tu štednju pod obećanjem te dobiti, a onda se sam finansijski sektor izvlači iz toga, ostavljajući i nečiju štednju, ali i neke investitore potpuno bez zarade, ne samo bez vere u finansijski sektor, nego ostavljajući čitava društva u minusima i finansijskoj krizi.
Mnogi teoretičari, praktičari i filozofi, među kojima ću istaći Žaka Talija, koji je osnivač Evropske banke za obnovu i razvoj, koji kaže da je prosto nemoguće da finansijski sektor sebi obezbedi takve zarade, a bez ikakve proizvodnje novostvorene vrednosti i da u tome trpi cela ekonomija.
Kako se to sad prevodi na upravnu inspekciju i na primenu zakona? Ti upućeni, koji stvaraju veštački zanos da se štednja može profitabilo uložiti i da zarade svi, u primeni zakona se najčešće zloupotrebljava, i to ne čine zaposleni, to čine vlasnici upućenih informacija, oni koji znaju gde su ta mala vrata na koja se može proći, pa se privilegija od poznavanja, ne čoveka koji to može da omogući, nego od onog da neko može da vam kaže "ne, nisam prekršio zakon", ali vi shvatate da to nije urađeno na pravi način.
Da bi se izbegle te zloupotrebe upućenih, a upućeni nisu zaposleni, upućeni su obično ti bankari, analitičari, ali i kreatori zakona koji onom ko trenutno predstavlja državu ume da servira takav zakon i da bez ikakvih posrednika sebi omogući privilegovanu poziciju.
Mi smo svedoci toga kroz mnogobrojne procese i privatizacije i dolaska do atraktivnih zemljišta za gradnju, rušenje, pa gradnju. Ako išta narodu smeta, stari kažu "nije mu krivo na malo, nego mu je krivo na nepravo". Znači, narodu nije problem ako svi imamo manje, ali mu je problem što postoji nepravda u kojoj neko svesno stvar uslove da neko zaradi, a niko ne može da zaradi dok neko ne izgubi. Znači, upravna inspekcija mora da bude taj vrh političke piramide koja može da spreči tu vrstu zloupotrebe koja kompromituje i političku stranku, politički sistem i društvo kao takvo.
Uverena sam da u ovoj zemlji postoje takvi ljudi, ali su oni svoje znanje upotrebljavali samo za sebe, mnogi od njih su u nekim procesima istraživanja, sudskim postupcima, ali nisu svi dovoljno. Očekujem da uprava tome doprinese.
Najkonkretnije, kad govorimo o upravnoj inspekciji, ponoviću da morate da precizirate u članu 3. da upravna inspekcija nikako ne može da kontroliše rad sudova, tužilaštva i pravobranilaštva. Mi smo intervenisali u članu 2, gde smo kog organa uprave dodali reč: "službi", znači da se podrazumeva da može da kontroliše inspekcija službe i u sudovima, tužilaštvima, pravobranilaštvima itd, ali ne može rad samog suda, zato što je član 2. tako formulisan da ga gramatičkim tumačenjem neko može tako podrazumevati da inspekcija može da kontroliše i rad sudova, pravobranilaštva itd. Smatramo da bi bilo neophodno da se to precizira, da neko ne bi imao posle ambiciju da i to može da kontroliše.
Intervenisali smo i u članu 10. kod školske spreme, gde je propisano članom 84. vašeg zakona o državnoj upravi, gospodine Markoviću, da može da bude ovlašćen za vođenje upravnog postupka samo državni službenik koji ima stečeno visoko obrazovanje drugog stepena, odnosno završene master studije. To je u redu. Zato nije u skladu baš sa vašim zakonom da propišete da za poslove upravnog inspektora može da bude dovoljno obrazovanje osnovne studije u trajanju od četiri godine, još manje da takvo lice može da bude glavni inspektor.
Znači, ako upravni postupak mogu da vode samo službenici koji imaju zvanje master, teško je prihvatljivo da ih kontrolišu oni koji su iznad. Da li su po tumačenju ministarstva, pogledajte, proverite, neću da tvrdim.
U članu 11. smo dali predlog u vezi sa službenom legitimacijom. Svrha službene legitimacije nije dokazivanje prava i dužnosti, već je dokazivanje službenog svojstva, u ovom slučaju baš upravnog inspektora.
Zato smo predložili da se u tom članu 11. brišu navedene reči jer su potpuno nepotrebno. Smatramo i da upravna inspekcija apsolutno ne treba da ima posebnu uniformu. Znači, oni nisu policajci koji legitimišu građane i nije neophodno da imaju prepoznatljiv izgled, možda čak i ne treba da imaju prepoznatljiv izgled.Takođe, troškovi itd, kriza, neću to da obrazlažem, posebno je dodatni razlog zašto ovo treba usvojiti.
Dalje, u skladu sa usvajanjem ovog amandmana nestaje potreba da još jedan podzakonski akt usvojite, a to jeste u skladu sa onom sečom propisa o kojem govorite.
U članu 16. gde se govori o obezbeđivanju javnosti u radu, poštovanju, posebno tretiramo poštovanje dužnosti obaveštavanja stranaka i davanje mišljenja o primeni zakona i drugih akata i svih drugih obaveza u odnosima sa strankama, tako mi definišemo stav 1. tačke 1. Zašto? Smatramo da je zaista potrebno obavestiti stranku u postupku i davati mišljenje o primeni zakona i drugih propisa, jer upravo te obaveze organi državne uprave često ne poštuju.
Izvinjavam se gospođi, možda smo negde sličnih godina, sećate se ranije prakse, kada se donese neko mišljenje ono se objavi, pa mogu svi da ga koriste, a sad se neka praksa ustanovila da mišljenje traži jedno pravno lice, jedna stranka, a zbog neke sitne takse i to mišljenje može da se primeni samo na taj slučaj i taj zahtev. Onda je potrebno da ta mišljenja za, ona kaže, male pukotine, dileme, objavljivati i davati uputstvo da sutra neko ne može da kaže – to nije bilo dovoljno precizno, ja sam to shvatio ovako. Onaj ko je nadležan da daje to mišljenje neka ga da.
U članu 17. Predloga, mi smo predložili obavezno poštovanje sprovođenja javnih konkursa i u stavu 2. smo malo i Skupštini dali posao koji je inače definisan, a po pitanju organa čije članove bira Narodna skupština. Znači, potrebno je da posebno istaknemo da predmet kontrole treba da bude sprovođenje javnih konkursa. Svi znamo da postoje ozbiljne sumnje da se to ne poštuje i da se zaobilazi procedura, najnežnije rečeno.
Smatramo da treba da se izvrši kontrola tamo gde je konkurs sproveden, ali je on čista forma, jer ima mnogo slučajeva gde vi ne vršite onu suštinsku kontrolu koja je kod onih koji su mi bliski pa poznaju ekonomiju, šta znači suštinska ispravnost knjigovodstvenog dokumenta. Može nešto formalno da bude ispravno i formalno zadovoljeni uslovi, ali da u suštini nisu ispoštovani ti uslovi, pa eto da ponovimo onaj primer – čovek ima iskustvo i znanje i stručni ispit i sve ostalo, ali nikako da prođe, a zna da se primaju neki manji kvalitetni kadrovi.
(Sulejman Spaho: Vidim ministre kako slušate svog koalicionog partnera.)