Eto, da dovedem u vezu, govorim o Jugoslovenskoj kinoteci, da svi filmovi koji se rade u Srbiji, da su producenti, znači srpski filmovi, producenti bi bili obavezni da daju kopije, po jednu kopiju da daju Jugoslovenskoj kinoteci ili kako da je nazovemo srpska, nije bitno, ali da to bude njihova obaveza, da bismo sprečili osipanje tog blaga koje imamo.
Ako je skupa možda jedna celuloidna filmska traka, koja znamo košta pet hiljada dolara, a distributeri srpski kažu – skupili smo jedva novac i da uradimo film, a kamoli još i da damo kinoteci, to može onda da se u nekom drugom formatu dostavi kinoteci, u obliku hard diska, u obliku elektronske kopije, ali da kinoteka mora da ima kopiju srpskog filma, to da bude obaveza distributera i producenata, kako bismo sačuvali to blago koje imamo u kinoteci.
Pošto je srpska ili Jugoslovenska kinoteka spomenuta samo malo, onako uzgred u članu 12, eto vi ste već razmišljali o tome, već ste razgovarali i članovima 23, 48, 59, 61, 77, 96. i 98, vi ste upoznati već sa tim članovima, bismo mogli da rešimo ovaj problem.
Hvala. Mislim da bismo ovim potezom zaista sačuvali naše srpsko blago u obliku i filma i svega onoga što se zove blago srpske ili jugoslovenske, gospođo Čomić, kinoteke.