Poštovane dame i gospodo, sad sam malo zbunjen. Dešava se, star čovek. Ovaj amandman je naravno prihvaćen, od strane ministra, kao što je čitav niz amandmana, ne znam kako je došlo do nesuglasica. Sasvim jasno, amandman gospođice Vukićević, koji se tiče očuvanja srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta prihvaćen, pa samim tim nije bilo potrebe druge formulacije kasnije. Ili amandmani gospodina Vukovića, koji su, upravo o tome smo govorili, na adekvatan način u skladu sa terminološkim promenama i tehnološkim promenama, sada dodatno jasnije, preciznije nešto što je rešavano Zakonom o kulturnim dobrima, sada smestio kroz nekoliko članova ovaj zakon i kao što, ako to treba da ponovim i sada je prihvaćen i amandman na član 4. i amandman na član 18. koji je podneo Odbor za kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srbije.
Sve su ovo amandmani, kao i amandmani gospođe Đerić, koji su prihvaćeni, i ostali da ih ne nabrajam, svi su prihvaćeni zbog toga što nešto što ili postoji u stvarnosti, a nije do kraja bilo definisano nekim članom, ovo je primer. Već se na nivou lokalne samouprave, na nivou pokrajine, kao i na nivou Republike, izdvajaju sredstva i postoji potreba i sreća često postoji mogućnost da se izdvoje sredstva kojima bi se pomagao jedan opšti interes kroz konkretan projekat. Dakle, sav ovaj opšti interes koji je pobrojan i koji ste vi pročitali, koji je predlagač zakona uvrstio i pobrojao, on se često prepoznaje na nivou lokalne samouprave i autonomne pokrajine i ne vidim razlog da se smatra da je opterećivanje, možda grešim, zato kažem da sam zbunjen. Ovo nije način na koji je formulisan amandman. Ovo nije obaveza lokalnih samouprava i autonomne pokrajine da nešto što je opšti interes, pa za šta je po Zakonu o kulturi svakako nadležna Republika, ovo nije obaveza koja se nameće, nego mogućnost koja postoji da nešto što se već radi naprosto i zakonom bude definisano i na taj način bude olakšano.
Moj stav je jasan. Ali, moram da podsetim i povodom drugih delova diskusije, izvinjavam se zbog bolesti ću biti odsutan jedno 15-ak minuta, da odgovorim na deo zbunjujućih podataka koje smo čuli. Ne daj Bože da je tako, da je samo onoliko filmova o značajnim književnim delima u Srbiji snimljeno, koliko je nabrojano u jednoj diskusiji. Ovog časa mogu deset puta više da izgovorim, jer kinematografija ne postoji u poslednjih deset godina, a i u okviru njih pogledajte filmove po delima Stevana Sremca, Branislava Nušića, da ne nabrajamo dalje.
Inače, nije Andrić nikad dobio nikakvu Nobelovu nagradu za roman "Na Drini ćuprija", jer se ta nagrada ne dodeljuje za pojedinačnu knjigu, ali je svakako istaknuto i to je deo diskusije. Potpuno razumem potrebu poslanika da često nešto što je rešavano jednim članom zakona oni koriste u političkoj diskusiji, sasvim razumljivo, povodom drugog člana, ali svakako da ne mogu da dozvolim da se difamiraju određeni poslanici zbog toga što su jedne ili druge struke. Upravo zato smo narodni poslanici.
Da li je amandman podneo filmski kritičar ili ga je podneo lekar, meni kao ministru je potpuno sve jedno. I vama je svakako potpuno svejedno, jer nedaj bože da vas samo struka ili iskustvo upućuju na bavljenje ovim poslom. Smisao Narodne skupštine je potpuno drugačiji, i ove diskusije i u načelu i u pojedinostima služe da nezavisno od iskustva, od obrazovanja u skladu sa jedinstvenim pravnim sistemom Srbije, mi nalazimo najbolja rešenja.
Zbog toga se zahvaljujem svima koji su tome pomogli, svejedno šta su po obrazovanju, da li je neko lekar, pa je dao amandman. Najčešće, kao što znate, svi vi imate i stručne savetnike u poslaničkim grupama, nemojte da ih se lišavate ako ih nemate. Mislio sam da ste to vi.
Izvinjavam se zbog ove digresije. Najnormalnije je da poslanici koriste svaku vrstu tog tehničkog i stručnog znanja, da bi ih pretočili u amandman, kojim će nastojati da se što bolje definiše jedan opšti i javni interes i svima koji su to uradili zahvaljujem se.
Ali, još jednom moram da podsetim, nekoliko puta se govorilo o članu 7. Nije u pitanju novac koji se daje iz budžeta unapred, nego najviše do 20% sredstava uloženih za snimanje filmova u Republici Srbiji se vraća. Naravno da se vraća iz budžeta, jer je on prethodno potrošen i naravno da postoji u budžetu. Nije u pitanju stimulacija unapred, nego na kraju i služi i nije moguće diskutovati da li je bolje da to bude 10 ili 20%. To bi značilo da mi potcenjujemo one, a vi ste ih toliko hvalili kao velike i moćne predstavnike filmske industrije, oni su i veliki i moćni što vode računa o svakom dinaru. Naravno da će ići tamo gde je 20% a ne gde je 10% povraćaj. Pošto je u svim zemljama u okruženju taj povraćaj 20% mi nismo mogli da biramo, jer bi inače bilo licemerno ili potcenjivanje ljudi koji ulažu taj novac da vi kažete – dođite kod nas, mada ćete kod nas da izgubite još 10%. Što bi to radili?
Nama je važno, a posebno u ovim teškim vremenima, da i u onim oblastima gde se ne ulaže, da aktiviramo ta ulaganja. Naravno, shvatio sam da je jedan od amandmana bio krajnje dobronameran. To je onaj destriktivni, koji je predviđao da vi unapred možete da se prilikom ovakve obaveze distancirate od onoga što će na kraju možda biti sadržaj filma, možda. Ali, podsećam vas, pitali ste da li postoji neki film koji je snimljen ovde u filmskom studiju, a da ne govori loše o srpskom narodu? Odgovaram vam – da, postoji nekoliko stotina takvih filmova, od nekoliko stotina koji su snimani, jer ako mislite, ako iko od nas misli da filmska industrija, pre svega, brine da snima filmove ovde o nama. Ne, nego o onim temama koje su interesantne njihovoj publici.
Uostalom, prošetajte malo Avala filmom i pogledajte one kulise i o čemu su ti filmovi bili, koji su snimani ovde. Prošetajte i nekim drugim mestima gde se filmovi snimaju i videćete, ti filmovi, po pravilu, ne govore o nama. Oni koji baš žele da budu tendenciozni, zašto mislite da im je neophodna tolika autentičnost? Sve će slagati o Srbiji, jedino neće slagati to, da li su snimali u nekom ambijentu koji se nalazi u drugoj državi, a nalazi se u regionu, koji nekoga lako može da prevari da li je autentičan ili nije. Besmisleno je.
S druge strane, sve što ovaj zakon tretira je pokušaj da se stvore adekvatni i jednaki uslovi, da to ne zavisi od ministarstva nego upravo od onih ljudi koji se tim poslom bave, da oni kroz ustanovu kulture, jer ne znam zašto film za koji ulažemo, i podsećam, ne samo mi, najveća sredstva kada je u pitanju savremeno stvaralaštvo, u svim zemljama se radi. Zašto samo film ne bi imao ustanovu kulture, pa sve ostale oblasti je imaju, na adekvatan način, koja bi se o tome starala? Dakle, ne samo kinoteka koja je kod nas jugoslovenska, već i Filmski centar Srbije, koji bi o tome brinuo.
Zašto je to važno? Zato što u našim političkim sporovima često hoćemo da budemo isključivi. Kad prođe vreme, to je potpuno svejedno. Podsetio bih vas, mi to olako zaboravljamo zbog ideologije.
Danas sam otkrio ploču Gligoriju Vozaroviću, pa smo se setili, Njegoš i Vuk su pisali protiv Dositeja. Srbiji, hvala bogu, trebaju i Dositej, i Vuk i Njegoš. To koje su rasprave bile oko toga ko će da koristi koju štamparsku mašinu, to je bilo malo ideologije, malo privrede, kao i uvek, gde će da završi tipografija. Ali, kada prođe vreme, važno je da su postojali uslovi da može da se štampa ili pečata.
Vraćamo se na to, da li možete da upotrebite jedan i drugi termin. Važno je bilo da je moguće i da se to radi u Srbiji. Onda, kada prođe vreme, izbrisaće se tragovi ovih velikih sukoba i važno je da sačuvamo sve neistomišljenike koji su stvarali dobra dela. To je važno i u filmu. Naravno, nastojalo se gde god je neophodno, ne zato što se upotrebljava.
Obrazloženje se ne odnosi na to da se nešto upotrebljava u Srbiji, nego se upotrebljava kao uobičajena međunarodna terminologija, pa da ne bismo rizikovali da neko ko je nevešt prevodilac, u nekoliko navrata tamo amo šalje jedna te ista pisma jer ne zna na šta se odnosi, onda gde god su ti članovi, naravno da piše ono što je uobičajeno. Recimo piše "produkcija", "kinematografija", kao što je uobičajeno da piše televizija, a ne piše "sokoćalo", jer nije cilj da se zbunjujemo.
U svakom slučaju, vaš primer je interesantan i slažem se da obuhvata sve, ali zato i ne znači ništa, ovo "vrh brate".
Hvala još jednom svima koji su pomogli, ali još jednom ću da kažem, kada smo vodili računa o tome, morali smo da vodimo računa i o drugima koji su zainteresovani, a nisu direktno u proizvodnji filmova i u kinematografiji. Jedan od primera su mediji.
Videli ste kako to biva sa zakonima kada su u javnoj raspravi mesecima, onda se neko setio u poslednji čas, pa smo morali da zaštitimo prilikom finansiranja, morali smo da učinimo sve da se ne primeni model koji je uobičajen u regionu, a to je da se direktno naplaćuje televizija za potrebe kinematografije, da se televizije obavežu.
Znamo da su naše televizije siromašne, da imaju već problem sa nedovoljnim oglašavanjem, da je tržište malo, pa smo umesto toga predvideli obavezu koja se tiče regulatornog tela RRA. Dakle, da tu ono što se naplaćuje, odatle se izdvaja, gde se inače i sada, iz suficita izdvajalo preko budžeta, pa se to raspoređivalo u skladu sa zakonom. Naprosto, tražili smo način i hoću da se zahvalim svima koji su u tome pomogli, uračunavajući RRA.
Danas imamo jedan amandman kojim je moguće da, naravno, mediji su rasterećeni i tek će biti, jer se nadamo da će i posle ovoga dodatno RRA snižavati sve ono što se sada naplaćuje od emitera. Vrlo je važno da se smanjuju njihovi rashodi. Naravno, kada bude bilo moguće, da budu i veće naplate i kada budemo imali veće tržište, od toga će imati koristi svi, pa između ostalog, kinematografija. Dotle, kinematografija deli sudbinu ostalih.
Isti je slučaj i sa Ratelom. Morali smo da vodimo računa, da svejedno što su predviđena daleko manja sredstva od suficita koji se ostvaruje Ratelu, koji se naplaćuje od operatera, taj deo suficita se ulaže u budžet, delom za podizanje nivoa telekomunikacione tehnologije, stvaranje preduslova za tehnološki razvoj, a i do sada je deo toga završavao, ili oko nekih podizanja kapaciteta u okviru prosvete, kulture. Sada se samo unapred definiše i na taj način, takođe, postaje vidljivo gde se sve ostvaruju uštede i na šta se sve troši ono što je višak prihoda u odnosu na rashode. Ni na jedan način niti se povećava, niti postoji razlog da se povećavaju obaveze operatera. Naprotiv, one i u ovoj oblasti moraju da se smanjuju. Kao što znate, ova nezavisna regulatorna tela nisu nezavisna po tome do koje mere mogu da troše na svoje plate, nego su nezavisna u odlučivanju i sprovođenju zakona koji je ova narodna skupština donela.
Veliko zadovoljstvo što smo uspeli svi na različite načine da doprinesemo tome da nađemo ona rešenja koja će omogućiti da se izborimo i da sačuvamo, pored svih strahova i pritisaka drugih, da obezbedimo da na medije nemamo novi namet, nego umesto toga da stvorimo uslov da se oni dodatno rasterete, da je isti slučaj sa operaterima i da stvorimo stabilnu mogućnost finansiranja kinematografije, a da pri tome ona ne bude izuzeta od stanja u kome se društvo nalazi. Mada, i to je podatak za gospođicu Jovanović, a pretpostavljam da je kompliment koji nije izrekla, da je činjenica da je 2011. godine snimljeno mnogo više filmova nego 2010. i 2009. godine zajedno i hvala svima koji su tome pomogli.
