Hvala, gospođo predsedavajuća.
Ovih dana mediji nas obaveštavaju uglavnom o aferama koje su napravili i čiji su nosioci funkcioneri protekle vlasti i govore nam na koji način su se trošili novci građana Srbije i na koji način su se funkcioneri odnosili prema tom novcu.
Ono što su dve drastične priče, ja ću obe iskoristiti kao uvid u ono što kasnije želim da kažem, jeste prva, to je ova velika polemika, naravno u medijima, jer nažalost, dok dođe sve do parlamenta koji je jedini vlasan da o tome razgovara, to postane neka već istrošena i neupotrebljiva priča. Znači, prva priča je o tome da je sadašnji ministar finansija, Dinkić, optužio bivšeg ministra finansija i premijera, gospodina Cvetkovića, da je falsifikovao podatke o javnom dugu Srbije i da oni na kraju 2011. godine nisu bili 45,1, kako je to rekao bivši premijer, nego da su bili 49,6%, a da se posle kampanje za ove poslednje izbore taj javni dug popeo na skoro 56%. U ciframa, to je 135 milijardi dinara, odnosno 1,2 milijarde evra.
Da ne ulazimo sada u to da Dinkić demantuje da je o tome išta znao, što je malo čudno, jer je moj kolega, gospodin Obradović, rekao da odavde, iz ovog parlamenta, poslanici DSS su bar 30 puta pitali i gospođu Dragutinović, koja se sada pominje kao viceguverner Narodne banke, a koja je tada bila ministar finansija i sve ostale ministre finansija - koliki je javni dug Srbije? Dobijali smo nemušte odgovore.
Naravno, nemušti odgovori su se nastavili i kasnije kada je gospodin Cvetković sad na ovo napisao demant i rekao da kao što nisu prodali ni pustili KiM niz vodu, tako nisu ni napravili ovoliki dug. Onda se javnost dalje zanimala da li je to pitanje metodologije ili definisanja, ili ovoga ili onoga. Uglavnom ostalo je vrlo, vrlo nejasno šta se u stvari događalo. Ali, ono što je jasno, to je da će generacije mladih Srba plaćati dugove u budućnosti, jer je očigledno da je dug enorman i da je Srbija postala zaista prezadužena zemlja.
Drugi primer je ovo što smo proteklih dana govorili ovde u skupštini, a to je da je bivši ministar za zaštitu životne sredine u tom čuvenom i nesrećnom Fondu za zaštitu životne sredine potrošio silne novce kao predsednik Upravnog odbora i ostavio dug ovom fondu od 5,8 milijardi dinara, što je bilo, kako kaže ministar finansija Dinkić, povod da se ovaj fond ugasi. Vrlo sam skeptična prema toj tvrdnji, zato što mislim da ona, naravno, ispitati sve šta se događalo u tom fondu, kako je Upravni odbor radio, ali sa druge strane, bila sam zagovornik toga i ostala zagovornik toga da je Fond morao da opstane i bez obzira na sve to.
U proteklom mandatu bivše vlasti i Ministarstvo zdravlja je apostrofirano kao ministarstvo gde ima najviše korupcije, u čijoj oblasti ima najviše korupcije, pa nisu zatvoreni ni domovi zdravlja, kako je ovde već rečeno. Drastičan je primer, pa ga ponovo koristim.
Dakle, to su dva drastična primera u zadnjih nedelju dana ili desetak dana. Onda se postavlja pitanje – da li javnost može da ima informacije, na koji način može da ima informacije, koje su informacije istinite, ko daje informacije koje su poluistinite, ili nisu uopšte istinite?
Naravno, mesto za sve to je jedna institucija koja je osnovana u vreme kada su se zaista demokratske institucije i nezavisna regulatorna tela i osnivala. To su vlade Vojislava Koštunice i posle, to je DRI. Naravno, zašto je osnovana? Pa, da prati kako rade državne institucije, kako se troši novac građana Srbije, da reguliše pitanje korupcije, jer to je rak rana srpskog društva, nažalost, i dalje. Iako je prioritet bivše vlade da se bori protiv korupcije, ona je nekako bukvalno podivljala, upravo u vreme te silne borbe protiv nje i upravo ova institucija, DRI je mesto, taj ključ gde poslanici i građani Srbije treba da dobijaju sve potrebne informacije o tome kako su radila ministarstva, lokalne samouprave, gradovi, pokrajine i sve ostalo.
U proteklih nekoliko godina zaista su prošle te prve porođajne muke u kojima nismo imali nikakve informacije o tome šta su radili revizori, koliko su posetili institucija, šta su pronašli, ali su posle izvesnog vremena počeli da stižu izveštaji u Narodnu skupštinu, prilično veliki. I javnost je takođe imala preko medija mogućnost da dobije informacije o tome šta su nalazi tih revizora. Ono što smo znali u protekloj godini, u 2011. godini, negde oko 200 poseta su revizori napravili, 200 institucija su posetili, i ministarstva i lokalne samouprave i gradove, da ne ponavljam. Svuda je isto pronađeno. Samo su apostrofirana Narodna banka i Uprava carina da se tamo nisu događale nepravilnosti. Svi izveštaji navode na to da postoji jedan jedini zakon koji je centralna priča svega, gde se događa korupcija i nepravilan rad. To je Zakon o javnim nabavkama.
Ono što je zamerka moje poslaničke grupe jeste – revizori treba da postoje. Revizori su opravdali svoje postojanje u proteklih pet godina, ali moraju biti hrabriji. Stvari se ne završavaju na prekršajnim prijavama. Te prekršajne prijave budu tema medija nekoliko dana. Plati se 50 ili 100 hiljada iz svog džepa ili iz džepa institucije koju predstavlja određeni čovek i onda se na tome sve završi.
Nije to cilj i ne može to biti cilj. Nekako su te dve stvari jednostavno pomerene. Ono što me takođe posebno parališe i ne sviđa mi se je manir javne rasprave po medijima revizora, po ovom ministru koga je označio kao prekršioca zakona. Onda ministar njemu odgovori to i to. Jedan jako ružan način. Onda u celu priču mora da se uključi sud, moraju da se uključe pravosudni organi i da onda država, građani, svi mi ovde u parlamentu dobijemo pravu informaciju šta se zapravo događa.
Zbog toga ćemo mi podržati rad DRI i ovog saveta u novom mandatu. Hvala.
