Hvala.
Replika u ime poslaničke grupe, Branislav Mitrović. Izvolite.

Nemojte da sumnjate da će tu šansu gospodin Dinkić iskoristiti. Kažete da se nije bavio praktičnim stvarima. Pogledajte samo kako je završena 2006. godina, da li sa deficitom ili sa suficitom. Pitaću vas – da li je prethodne četiri godine premijer, koga je vaša stranka predložila, se bavio teorijom i praksom i kakvo je katastrofalno stanje ostavio nakon završetka rada te vlade? Takođe ću vas podsetiti da u oblasti finansija u prethodne četiri godine gospodin Dinkić nije imao nikakvog udela i podsetiću vas da se baš upravo u prethodne četiri godine desila priča i oko "Agrobanke" i oko "Razvojne banke" Vojvodina.

Završavamo sa replikama.
Gospodine Laziću, vi ste izazvali repliku, dao sam pravo ovlašćenog predstavniku da odgovori jer ste spomenuli njihovu stranku. Molim vas, završavamo sa replikama.
Reč ima narodni poslanik Biljana Stošić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege poslanici, verovatno nije sasvim suvišno ovom prilikom još jednom naglasiti da kao poslanik SNS delim zadovoljstvo svojih stranačkih kolega, što je Predlog zakona o javnim nabavkama ušao u skupštinsku proceduru.
Poslanicima ovog doma, kao i najširoj javnosti, sasvim je poznato da je institucionalno uređivanje oblasti javnih nabavki bila jedna od okosnica naših predizbornih obećanja, jer smo i tada, kao i sada, smatrali da je neophodno uvesti red u način i postupak trošenja novca građana Srbije. Postoji, nadam se, iskren, a ne samo deklarativan, očigledan konsenzus svih stranaka i društvenih elita, da je odgovorno rukovanje sredstvima poreskih obveznika jedan od najočiglednijih parametara ozbiljne odgovorne vlasti, a time i ogledalo države u celini.
Javna je tajna takođe da su postupci javnih nabavki, predviđeni procedurama u ranijim zakonima ove vrste, uglavnom bili jedan od najznačajnijih zamajaca sistemske korupcije usled nedovoljno kvalitetnih zakonskih rešenja. To je, naravno, rezultiralo ogromnim odlivanjem sredstava, bilo da je reč o neracionalnom trošenju ili pak koruptivnim tokovima novca, pri čemu se teško može odlučiti koja je od ove dve opcije manje dobra ili više loša.
O samoj izradi ovog zakonskog rešenja i o javnim raspravama, kao i o najširem krugu učesnika koji su učestvovali u utvrđivanje njegovog konačnog teksta predloga, takođe je bilo dosta reči u proteklim mesecima. Ja sam, međutim, želela da svojom diskusijom skrenem pažnju na nešto šire aspekte problematike javnih nabavki. Sasvim lično i nemam dilemu da ćemo mi usvajanjem ovog dokumenta veoma mnogo normativno i institucionalno unaprediti ovaj ključno važan segment funkcionisanja države, da će tokovi novca biti sasvim transparentni, da će biti uređen nadzor nad svim postupcima tih procedura, odnosno da je najveći kvalitet predloženog teksta upravo njegova izvodljivost, održivost i mogućnost implementacije u što kraćem roku.
Ono što će, međutim, morati da traje mnogo duže, nažalost, jesu oni širi socijalni opšti društveni benefiti i efekti koje će predloženi dokument tek moći da donese, utemeljen na zdravoj polaznoj osnovi. Usudila bih se, naravno, krajnje uslovno, da taj fenomen označim kao civilnu, odnosno građansku kulturu javnih nabavki. Hoću reći da je pređašnja praksa trošenja novca građana Srbije, a tu ne mislim samo na prethodnu Vladu, svesno ili namerno, iz neukosti ili zle namere, bila uglavnom ispod svih civilizacijskih standarda. šta god da je bila namera nosilaca funkcije vlasti tada, ishod je prilično poražavajući. Najšira javnost, a tu, pre svega, mislim na ono što zovemo obični građani Srbije, nije ni navikavana da bude barem aktivni i koliko-toliko kvalifikovani pratilac postupka trošenja svog novca.
Nije mi namera svakako da ovom konstatacijom na bilo koji način omalovažim građane ove zemlje, jer ovde nije stvar u potcenjivanju njihove inteligencije ili sposobnosti da u nečemu učestvuju, već su u pitanju logični i sasvim neizbežni, a time i očekivani ishodi jedne loše višedecenijske prakse.
To što im je i sistemskim rešenjima i raznim znanim i neznanim manipulacijama najgore vrste uskraćivano pravo da imaju uvid u racionalnost i svrsishodnost trošenja svog novca, ne znači da se uspelo u obmani građana. Oni godinama i sve više imaju neoborivo uverenje da je tu nešto trulo u državi Srbiji, da zahvata ko hoće i koliko hoće, što dodatno pogoršava percepciju našeg građana o sopstvenoj državi, a posebno o nosiocima političke vlasti.
Konačno, možda je i najporazniji utisak svojevrsna opšta apatija i indiferentnost, a naročito čak i sve manja senzitivnost na korupciju, koja se posebno dobro primala u oblasti javnih nabavki. Poražavajuća je i činjenica, a to pokazuju mnogobrojna istraživanja, da su građani korupciju prihvatili kao uobičajenu društvenu pojavu, kao sopstveni način življenja. To je dovelo do gotovo socijalno šizofrene situacije, u kojoj građani više i nemaju problem sa korupcijom kao najvećim neprijateljem sebe, svoje porodice, okruženja i društva u celini, već su u velikom broju slučajeva sami spremni da učestvuju u korupciji.
Pošto su sve više zakazivali legalni, socijalni i institucionalni kanali, kroz koje su obični ljudi mogli da artikulišu i ostvare svoje legitimne životne interese, građani su navedeni da pristanu na korupciju kao način života i da mimo svoje volje čak postanu saučesnici u njoj, ne zato što su hteli, nego zato što im je manevarski prostor za izbor bukvalno bio istrgnut ispod nogu. To je stvorilo neizreciv odijum najšire javnosti prema nosiocima političkih funkcija, kao i kolektivnu frustraciju i sumnju u sve što državni organi rade, dovodeći tako najozbiljnije u pitanje i funkcionisanje samog društva u celini.
Tako je koruptivni moralni obrazac zaposedao sve šire i šire segmente civilnog i javnog sektora, što je dovelo do mirenja sa njenim neizbežnim postojanjem, kao i konstantno odlaganje i pacifikaciju borbe protiv nje, sa neizrecivom količinom demagogije i deklarativnog zalaganja za njeno iskorenjivanje, bolje rečeno na svođenje u neizbežne okvire u visini statističke greške, kao što to rade uređene zemlje.
Ko je za sve to odgovoran kod nas, tema je za neku drugu diskusiju ili, još bolje rečeno, za neke druge institucije. U aktuelnom momentu se radi o tome da se ovakva neodrživa situacija promeni, tačnije da se stvore uslovi da počne da se menja. Pored jasno izražene političke volje da se sa tim procesom počne, oličene u jasno utvrđenom principu o nultoj toleranciji na korupciju, potreban je i odgovarajući sistemski okvir, bolje rečeno temelj. Kvalitetan zakon o javnim nabavkama jeste upravo taj najvažniji alat u velikom spremanju države i društva.
Korupcija je najozbiljnija bolest društva, a kod nas epidemijske razmere, čega smo svesni svi, za čije zaustavljanje je prevencija najbolji metod lečenja. Uverena sam da je najveći kvalitet predloženog dokumenta upravo što predviđa mehanizme za sprečavanje nepravilnosti i mahinacija prilikom procesa javnih nabavki. Zato dajem svoj glas i punu podršku ovom predlogu zakona, jer ne pristajem na nemoć države, ne pristajem na nemoć društva. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ivan Karić. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege, Zeleni Srbije uvek imaju stav da pokušaju da unaprede neko zakonsko rešenje ili neki zakonski predlog. Krenuću sa dve relativno dobre stvari. Načelo zaštite životne sredine i obezbeđivanje energetske efikasnosti jeste novina u Zakonu o javnim nabavkama, ali je to samo u tom delu deklarativnosti. Ovo načelo se pominje i ništa više od toga. Nisu definisane zelene ili ekološke javne nabavke, kako ih neko zove, a pojam – zeleni, zelene nabavke, zelene ekonomije, postoji još od Deklaracije u Riju plus 20. Prema tome, nismo mi zeleni zbog zelenih nabavki, niti su zelene nabavke zelene zbog zelenih.
Član 28. koji govori o građanskom nadzorniku nam se principijelno sviđa. Mislimo da on treba da postoji, ali da bi trebalo da ga bira nadležni odbor ili samo da ga imenuje Uprava za javne nabavke. S obzirom da je ova oblast o kojoj svi govorite kao o koruptivnoj oblasti, trebalo bi da ga neko više telo imenuje i postavlja, a da to ne bude Uprava za javne nabavke. Zato me iznenađuje ushićenje sa kojim neke kolege pričaju o novom zakonu o javnim nabavkama i sa kakvim negodovanjem i nipodoštavanjem govore o prethodnom ili prethodnim zakonima o javnim nabavkama, iako su bili svih ovih 12 godina ili barem sedam-osam godina kreatori tih politika i kreatori javnih nabavki.
Sada sam ja kao koalicioni partner DS više odgovoran za ono što su ta gospoda radila svih ovih 12 godina, zato što su oni zaboravili da su bili u Vladi i prethodnih puta. Vrlo mi je neprijatno kada treba da se obratim gospodinu Arsiću za nešto što je neko drugi uradio.
(Poslanici SNS dobacuju.)
Kada ste tako hrabri, dođite bliže.
Praktično su u prethodnim vladama uništavali javne nabavke, u ovoj vladi uništavaju zaštitu životne sredine i praktično su uništili sistem zaštite životne sredine. Mislim da našim građanima koji ovo gledaju nije teško da pogode o kome se radi, a ja neću davati povod za repliku. Zbog toga mi je neprijatno da se gospodinu Arsiću obraćam, zbog toga što su, kako naš narod kaže, vedrili i oblačili neki drugi svih ovih 12 godina, a opet neki drugi svih ovih 20 godina. Čudi me kada se ja osećam prozvan ili kada me ta gospoda i dame prozivaju zbog toga što sam u koaliciji sa DS.
Zelena javna nabavka je javna nabavka ekološki prihvatljivih i inovativnih proizvoda i usluga. To je važno da imamo u vidu, s obzirom da se ni u ovom zakonu, nažalost, ne pominje mnogo zelena javna nabavka, jer ona mora da sadrži ekološke kriterijume za izbor proizvoda i usluga koje su predmet javne nabavke. Da kažemo da će se možda u nekim narednim koracima videti potreba za zelenim javnim nabavkama. Mi se i dalje bavimo samo saniranjem posledica, a ne bavimo se prevencijom. To je ono što, nažalost, svih ovih godina, decenija a možda i vekovima u Srbiji može da se kaže da uvek lečimo posledice, a nikad se ne bavimo prevencijom određenih stvari.
Zeleni smatraju da svaki konkurs za izbor dobavljača mora biti jasno označen, da je konkurs za zelene javne nabavke i da mora da sadrži ekološke kriterijume prihvatljivosti. To znači, po našem mišljenju, da bi Vlada trebala da donosi godišnji plan zelenih javnih nabavki, da bi tim planom trebali da se određuju proizvodi i usluge koje se obavezno uvode u sistem zelenih javnih nabavki, odnosno koje moraju da zadovolje ekološke kriterijume za izbor. U nekom narednom periodu bi naravno taj plan trebao da se donese do 1. septembra za narednu godinu, za narednu budžetsku godinu. U tome bi trebalo da učestvuje nadležno ministarstvo, koje onda mora da definiše i pravilnike o ekološkim kriterijumima za izbor proizvoda, o uputstvima za vrednovanje, tehničkim specifikacijama za proizvode i usluge itd.
Mislimo da je od izuzetnog značaja da se uvrste zelene javne nabavke, da ekološki inovativne nabavke opreme ili usluga nabavke sa višegodišnjom isporukom ili kupovinom na lizing. Naime, u zaštiti životne sredine i u zelenim nabavkama se vrlo često menjaju tehnologije, pa jednostavno da možete da vratite neku zastarelu tehnologiju i da na njeno mesto dođe nova tehnologija, da to javne nabavke prepoznaju i da pomažu. Smatramo da i centralizovane i dinamičke i objedinjene i okvirne, sve mogu i sve treba da u nekom narednom periodu budu zelene javne nabavke, zbog toga što nova tehnologija donosi ekološki inovativne nabavke opreme ili opreme i usluge itd. Tu imamo ove modele zelenih lizinga, jer nove generacije vrlo brzo pristižu.
U tom smislu, Zeleni smatraju da mora da postoji prilog tri, koji bi se odnosio na zelenu listu na kojoj će se nalaziti zeleni popis nedvosmisleno ekološki prihvatljivih usluga i dobara, za koje možemo, naravno neko telo to mora da utvrdi, da su ekološki i po nameni i po svojstvu.
Zelene javne nabavke, naravno, treba postepeno uvoditi planovima Vlade i da je to zadatak pre svega Vlade i tu imamo nabavku recikliranog papira za pisanje, za fotokopiranje, imamo organsku hranu za koju mislimo da je jako značajna za obroke u obdaništima i osnovnim školama i dečijim bolnicama. Rezervisane javne nabavke organskih proizvoda ili ekoloških proizvoda za decu u obdaništima, predškolskim i školskim ustanovama. Spominjem samo neke, štedljive sijalice bez živinih vlakana, kotlove na pelet i toplotne pumpe za javne objekte, javne nabavke za izolaciju objekata. Nabavku ekološkog goriva, ako takvo gorivo uopšte postoji, možemo da govorimo o ekološki prihvatljivom gorivu, bio-etanolu, bio-dizelu itd.
Mislimo da Uprava za zajedničke poslove, odnosno na koji način će Uprava za zajedničke poslove nabavljati papir i šta je to obavezuje da to bude reciklirani papir. Ako čekamo da nam se deponije uvećaju, da nam se otpad nagomila, pa da onda uvodimo recilirane proizvode, biće kasno. Zbog toga mislim da je veoma važno da u državi Srbiji počnemo sa razmišljanjem malo unapred, bez obzira da li će to biti u nekoj narednoj vladi, kolege iz Napredne stranke, kolege iz DS ili možda svi zajedno u nekim narednim vladama.
Ima nekoliko pitanja na koja nam trebaju odgovori. Šta obavezuje velike kuhinje i proizvođače hrane, velike menze, medicinske ustanove da za dezinfekciju objekata ne koriste hemijska sredstva. Naime, veoma veliki procenat zagađenja dolazi od nepravilne dezinfekcije ili od prekomerne dezinfekcije hemijskim sredstvima, a vrlo dobro se zna da postoje odlična biološka sredstva na bazi enzima ili na bazi neškodljivih mikroorganizama. Neko mora to da definiše i neko mora da podstiče ljude koji će se baviti javnim nabavkama da razmišljaju ekološki i da se bave zelenim javnim nabavkama.
U skladu sa tim smatramo da građanski nadzornik mora da postoji i za zelene javne nabavke. Zahvaljujem vam se i hvala na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, kada se u Narodnoj skupštini Republike Srbije donosi jedan ovako važan, veliki, kapitalan, krupan sistemski zakon kao što je to Zakon o javnim nabavkama, nameće se nekoliko pitanja.
Pošto srpska javnost ne boluje od kolektivne amnezije, moraću, iako bi to neki voleli, da srpska javnost boluje od amnezije, ja ću postaviti ta pitanja. Da li i zašto postojeći Zakon o javnim nabavkama ne valja iako je uz određena brušenja, uz određene korekcije već 10 godina u primeni? Zašto nije bilo političke volje da se ova oblast dodatno i detaljno uredi ako bi indikator za tako nešto trebalo da bude, ono što je malopre i moja koleginica Jadranka Joksimović i rekla, da 2002. godine je po jednom tenderu, po jednoj javnoj nabavci se javljalo nešto više od osam, skoro devet ponuđača za razliku od 2012. godine, kada je taj broj svega tri ponuđača? Ko je odgovoran što u javnost, transparentnost i poštenje javnih nabavki u Srbiji više niko ne veruje?
U dosadašnjoj parlamentarnoj raspravi kolege narodni poslanici iz opozicionih političkih grupa su iznosili stavove da je ovaj predlog zakona o javnim nabavkama, da je manje ili više dobar, ali da nemaju poverenje u vladajuću većinu, odnosno da nemaju poverenje u one koji ovaj zakon o javnim nabavkama trebaju i da primene i da ga sprovedu.
Srpska napredna stranka nije ni tražila, niti očekivala to poverenje. Srpska napredna stranka se zalaže i bori za poverenje građana Republike Srbije. Kao što kaže, uvaženi kolega, gospodin Zoran Ostojić, a pominjem ga bez želje da ga izazovem na repliku, da poentiram. Mogli ste da vidite i danas u svim istraživanjima javnog mnjenja koji su preneli i pisani i elektronski mediji, što je manje poverenja opozicije u SNS, to je sve veće poverenje građana u SNS i ona ima sada i broj, a to je 41%, a to sam siguran da ste videli i u pisanim i u elektronskim medijima.
Taj rejting je zaslužen. Zaslužen time što smo svoja predizborna obećanja u najvećoj meri i ispunili i ispunjavamo, a to je suštinska borba protiv kriminala i korupcije koji ima svoju personifikaciju u imenu i prezimenu gospodina Aleksandra Vučića, ali i novi zakon o javnim nabavkama koji smo u predizbornoj kampanji obećali, a danas ga i usvajamo.
Ne moraju da veruju kolege, uvažene kolege iz DS, LDP, nama iz SNS. Međutim, meni nije jasno, zbog čega onda ne veruju visokim zvaničnicima EU, ukoliko je evropska budućnost Srbije nesporan cilj. Podsetiću vas na sednicu koja je održana, na posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije koja je održana 29. marta 2011. godine kada nam se ovde u ovoj sali, kao jedini gost, kao jedini govornik, sa ove govornice obratio gospodin Štefan File.
Govorio je o devet prioriteta koje Srbija mora da ispuni do punopravnog i mora da im se posveti, do punopravnog članstva u EU. U okviru drugog prioriteta koji se odnosio na suštinsku borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, posebno je istakao javne nabavke. Citiraću rečenicu, reči gospodina Filea.
"Posebnu pažnju je potrebno posvetiti javnim nabavkama tako da se one sprovode u skladu sa standardima EU, imajući u vidu da je ova oblast veoma podložna korupciji u Srbiji". (Kraj citata.)
Zar vam ova rečenica nije bila i nije dovoljan okidač da su javne nabavke oblast koju je neophodno dodatno urediti i da je ova rečenica dovoljan indikator da ovakav novi predlog Zakona o javnim nabavkama treba usvojiti i treba mu dati šansu. Srpska napredna stranka je stranka koja ne pravi barikade. Srpska napredna stranka je stranka koja pravi mostove. Zbog toga ću vas pozvati da u danu za glasanje u punom kapacitetu damo podršku novom zakonu o javnim nabavkama.
Zamerke na postojeći Zakon o javnim nabavkama SNS je iznosila i u prethodnom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, iznosila je i u predizbornoj kampanji, iznećemo i sada i iznosimo i sada baš da ovaj novi zakon o javnim nabavkama ne bi ušao u slične probleme i da bi kroz izazove prošao mnogo bolje. Te nepravilnosti su veliki broj izuzetaka od primene zbog kojih su javne nabavke u Srbiji na nivou od 9% BDP. Podsetiću vas da je taj procenat u zemljama EU 16%. Šta to znači? Da 7% BDP nama luta, troši se van zakona, potencijalno van zakona. Zbog toga ne mogu da prihvatim kao vrednost, kao mogućnost, kao način nešto što je iznošeno u raspravi kada su govorili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, kada je rečeno da je borba protiv korupcije u javnim nabavkama jedina ako se smanji iznos javnih nabavki. Ne, mislim da je cilj, jedan od ciljeva ovog zakona, da dostignemo da javne nabavke u budućnosti budu i dostignu taj iznos od 16% BDP.
Sledeća zamerka je neusklađenost sa direktivama EU, što se moglo videti iz reči gospodina Filea koji je i rekao da bi one trebalo da se sprovode u skladu sa standardima EU, što samo po sebi znači da se ne sprovode po standardima EU, bar ne po postojećem Zakonu o javnim nabavkama.
Neregulisane nabavke iz oblasti odbrane i bezbednosti, o kojima je takođe govorila koleginica Jadranka Joksimović, jer po podacima DRI, koji je javni dokument koji može da se vidi i na sajtu DRI, se vidi da se na poverljive nabavke, koje se ugovaraju neposrednom pogodbom, u 2010. godini potrošilo pet milijardi dinara, za razliku od javnih nabavki u istoj godini, gde je Ministarstvo odbrane potrošili 6,3 milijarde dinara. To je opasan odnos. Ne kažem da se tih pet milijardi dinara potrošilo i da ima koruptivnih dela u svemu tome. Ne. Čim se nešto zatvara u dva para očiju, u četiri zida, čim je nešto netransparentno, podložno je sumnji da se taj novac potrošio i da je on otišao u nekim koruptivnim putevima.
Široka mogućnost upotrebe pregovaračkog procesa bez objavljivanja javnog poziva i bez efikasnog mehanizma za sprečavanje zloupotreba ovog postupka, vidite, tu je došlo do određenih zamerki, gde se takav postupak, predviđen i ovim zakonom, novim Predlogom zakona o javnim nabavkama. Taj postupak tretira i objašnjava član 36. Međutim, ono što bih ja poručio kolegama i koleginicama, to je da nijedan zakon pa ni ovaj Predlog zakona o javnim nabavkama, ne možemo da čitamo selektivno. Ne možemo da čitamo tako što ćemo gledati svaki šesti član ili u tom članu svaki treći stav. Moramo da čitamo stav po stav.
Naslov iznad člana 36. kaže – pregovarački postupak bez objavljivanja poziva za podnošenje ponuda. Ako samo tu rečenicu i samo taj naslov uzmemo u obzir, da, to jeste opasno, da to jeste moguće da neko nekoga neće pozvati ili da će neko nekoga pozvati. Međutim, ono što bih voleo da se istakne, a to je drugi stav ovog člana, koji kaže – naručilac je dužan da pre pokretanja pregovaračkog postupka iz stava 1. tačka 2. do 6, zahteva od Uprave za javne nabavke mišljenje o osnovanosti primene pregovaračkog postupka.
Nijedan pregovarački postupak bez javnog poziva ne sme da se pokrene bez mišljenja Uprave za javne nabavke. To je već još jedna kontrola samog postupka javnih nabavki. Mogli ste i da kažete – nama ne treba tako nešto, mogli smo i da izbacimo ovakav član. Ali, ja ću vas onda pitati, da ste na funkciji ili da ste na mestu direktora Narodne biblioteke Republike Srbije, kako ćete nabaviti knjigu recimo, pokojnog Mome Kapora, ako postoji samo jedan izdavač za tu knjigu? Da li ćete obezbediti tri ili pet ponuđača? Ne, naravno da nećete. Imaće jedan ponuđač sa kojim ćete se dogovoriti u direktnoj pogodbi, bez javnog objavljivanja.
Mnogo je još zamerki na postojeći zakon o javnim nabavkama i neefikasan sistem zaštite prava i nedelotvoran prekršeni postupak, et cetera, i mnogo još toga. Međutim, SNS je okrenuta budućnosti, okrenuti smo onim efektima koji će ovaj predlog zakona o javnim nabavkama dati već od dana primene, a to je 31. mart 2013. godine.
Ono što bih posebno istakao je sam postupak donošenja jednog ovakvog sistemskog zakona i zaista bi pozvao i Vladu Republike Srbije i sve buduće predlagače zakona, bilo kojih, naročito sistemskih, da sprovedu ili probaju da sprovedu ovakvu proceduru. Predlog zakona je predat u prethodnom sazivu Narodne skupštine i objavljen na internet stranici, 7. februara 2012. godine.
Tokom septembra i oktobra su sprovedena i organizovana obimna javna slušanja, održano je nekoliko konferencija. Nacrt zakona o javnim nabavkama, poslat je na nekoliko desetina adresa međunarodnih institucija, najvećih korisnika javnih nabavki, ali i predstavnika nevladinog sektora i civilnog društva. Tako da mogu slobodno da kažem da je za ovaj predlog zakona, da iza ovog predloga zakona, stoji najširi mogući front i Vladinog i nevladinog sektora i međunarodne zajednice. Ona jeste zbog mišljenja i sugestija i stalne misije sugestija i delegacija EU u Srbiji, Evropske komisije, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, ministarstava odbrane, energetike, finansija i privrede sa druge strane, najvećih korisnika javnih nabavki, "Telekoma", JAT-a, "Jugoimporta", EPS-a, ali, kao četvrto i ne manje važno, značajno smo iskoristili mišljenja civilnog sektora.
O novim vrednostima koje donosi ovaj zakon o javnim nabavkama, govorile su i moje kolege iz SNS. Ja ću istaći samo neke, a to su centralizacija javnih nabavki, i veoma značajno povećanje konkurencije.
Centralizacija javnih nabavki se dešava na dva nivoa, to je centralizacija javnih nabavki na nivou Republike i centralizacija javnih nabavki na nivou lokalnih samouprava. Što se tiče centralizacija na nivou države, ona se odnosi na sve državne organe, agencije, regulatorna tela i za pravosudne organe. Za centralizaciju na nivou lokalnih samouprava opština i gradova, ona se odnosi na javna komunalna preduzeća, vrtiće, škole, domove zdravlja i bolnice.
Ono što je dobro, a postoji jedan veliki broj lokalnih samouprava u Srbiji, koje su male po veličini i po broju stanovnika, postoji mogućnost i predviđeno je da više lokalnih samouprava mogu da organizuju javne nabavke na jednom mestu. Procena je da centralizacija na nivou države će obuhvatiti oko 10% vrednosti svih javnih nabavki.
Šta se postiže centralizacijom? Ostvaruju se znatne uštede, što nam je zaista bio jedan od primarnih ciljeva, kroz veće količine smanjenje troškova postupaka, standardizaciju dobara i usluga. Međutim, ono što je i primaran cilj centralizacije, a to je bolje planiranje i nadasve, čvršća kontrola koja se dobija centralizacijom javnih nabavki.
Kao što sam na početku i rekao, u ovom trenutku u javnosti, transparentnosti, poštenja javnih nabavki, u Srbiji, nažalost niko ne veruje. Po jednom tenderu, po jednoj javnoj nabavi se javlja jedva tri ponuđača i to jedan koji treba da dobije posao, i dva, nažalost, koja su tu fingirana. Zbog toga smo naročitu pažnju predali i podali da povećamo konkurenciju ovim zakonom o javnim nabavkama, i to je bio jedan od prioriteta.
To povećanje konkurencije, obezbeđuje se kroz olakšano dokazivanje obaveznih uslova, rokovi su primereni objektivnim potrebama. Svi oglasi se objavljuju na internetu, a ne na nekim lokalnim glasilima pa da niko za njih ne čuje. Preciziran je način utvrđivanja tehničkih specifikacija. Sprečeno je da sitni, formalni nedostaci dovedu do odbacivanja povoljnijih ponuda, što znači da po novom Zakonu o javnim nabavkama neće stajati pored svakog tendera, maltene, i sličica ili logo firme, koji taj posao treba da dobije. Obavezna je naknada troškova u slučaju obustave postupaka, a imali smo u Srbiji u proteklih deset godina, mnogo slučajeva kada se od javne nabavke odustajalo, baš zato što firma koja je trebala da dobije posao, nije bila i najpovoljniji ponuđač. Liste kandidata u kvalifikacionom postupku mora da ima najmanje pet kandidata.
Kada se ove mere koje Zakon o javnim nabavkama predviđa dodamo, podsetiću vas, da smo uz budžet za 2013. godinu usvojili i Predlog zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, gde je rok za izmirenje obaveza države prema dobavljačima 45 dana, mislim i siguran sam da će ta dva faktora biti motivišuća da budući ponuđači što masovnije, što više se uključe u tržišnu utakmicu i da daju najpovoljnije uslove i najniže cene za dobra i usluge.
Sankcije su takođe sastavni deo i ovog predloga zakona. One se odvijaju kroz ništavnost ugovora i kroz prekršaje. Za prekršaje je predviđena slojevitost, kako kroz povećanje zaprećenih novčanih kazni, produženog roka zastarelosti, tako i kroz predlog za razrešenje odgovornog lica, naručioca, koji krši odredbe zakona o javnim nabavkama.
U danu za glasanje, naravno, SNS, kao deo vladajuće koalicije će sa zadovoljstvom glasati za Predlog zakona o javnim nabavkama, koji će doneti jednu novu atmosferu, pošteniju, odgovorniju, bolju atmosferu i za ulaganje i atmosferu koja će podići ugled cele države Srbije i zbog toga vas ja još jednom pozivam da u danu za glasanje, u punom kapacitetu, podržimo i damo šansu ovom predlogu zakona o javnim nabavkama.

Hvala.       
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas kada razgovaramo, kao što je prethodni govornik rekao, o jednom vrlo važnom zakonu, Zakonu o javnim nabavkama, meni u tom redu ispred vas, predsedavajući, fali ministar nadležan za ovu oblast, pa makar to bio i gospodin Dinkić. Fali mi neko ko bi trebao da sprovodi ovaj zakon.
Ovde je pred nama još jedan, u priličnoj meri, populistički zakon. To govori činjenica da je ovo predlog grupe poslanika, odnosno poslaničkih grupa, a tome se uvek pribegava kada se nečemu želi dati opštenarodni karakter.
Gospodin Babić je malopre listao današnju štampu i govorio rejtinzima političkih stranaka. Znate šta, Milošević u najbolje vreme je imao znatno bolji rejting od ovog koji danas beleži SNS, ali da ne zaboravimo da je u tom periodu plata bila pet maraka, da se gorivo prodavalo u kanticama, da se čekalo u redu za hleb, da je bila inflacija itd.
Hoćete da me prekinete? Verovatno niste slušali prethodnog govornika, da li je tako?