Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ljubica Mrdaković Todorović. Izvolite.

Hvala.
Poštovana gospođo ministar, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, današnja diskusija povodom predloženih zakona o zaštiti prava pacijenta i zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama u delu zakonodavnih aktivnosti Ministarstva zdravlja Republike Srbije je vrlo važna karika u realizaciji planiranih aktivnosti, u donošenju sistemskih zakona iz oblasti zdravstvene zaštite.
Menadžmentima zdravstvenih ustanova dobro je poznata činjenica da se za kvalitet zdravstvene usluge prema evropskim kriterijumima među 25 rangiranih država nalazimo, nažalost, na poslednjem mestu. Na loš kvalitet pruženih zdravstvenih usluga ukazivali su i zaštitnici prava pacijenata u svojim godišnjim izveštajima upravnim odborima zdravstvenih ustanova, kao i Ministarstvu zdravlja, ali u prošlosti nije bilo dovoljno sluha da se na ukazane nepravilnosti adekvatno reaguje i poboljša kvalitet usluge, kao i odnos prema pacijentu.
Donošenje predloženog zakona o zaštiti prava pacijenata neophodno je radi bolje zaštite prava pacijenata, s obzirom da je cilj predlagača posebnog zakona bio otklanjanje sukoba interesa i unapređenje zaštite prava pacijenata na svim nivoima pružanja zdravstvene usluge, kao i usaglašavanje našeg pravnog sistema sa evropskom, odnosnom Rimskom poveljom o pravima pacijenata iz 2002. godine.
Sami zaštitnici pacijentovih prava ukazivali su na tri ključna momenta, odnosno problema u svom dosadašnjem radu. Prvi je činjenica da su u radnom odnosu u zdravstvenoj ustanovi, što dovodi u pitanje nezavisnost i objektivnost njihovog postupanja i stvara sukob interesa.
Drugi problem, po njima, predstavlja to što se poslovi zaštite pacijenata poveravaju uglavnom pravnicima koji su istovremeno angažovani na svojim primarnim poslovima u zdravstvenoj ustanovi, tako da je zaštita pacijentovih prava u većini slučajeva bila sporedni posao za koji nisu imali dovoljno vremena da bi ga kvalitetno obavljali.
Treći problem činila je nepotpuna i nedovoljna zakonska regulativa, kojom bi se preciznije uredila oblast zaštite prava pacijenata i postupanje po prigovoru. Novim Predlogom zakona reguliše se položaj savetnika i Saveta za zdravlje i to na nivou lokalne samouprave kao osnivača za primarno zdravstvo, čime se otklanja sukob interesa, jer kod dosadašnjeg zaštitnika prava pacijenata, koji je u radnom odnosu u zdravstvenoj ustanovi, nije se moglo u dovoljnoj meri otkloniti njegova nepristrasnost u postupanju prilikom rešavanja po prigovoru pacijenata.
Takođe, pozitivno je i to što su skraćeni rokovi, tj. postignuta je efikasnost u postupanju prilikom zaštite prava pacijenata, jer ova vrsta postupka podrazumeva i hitnost.
Što se tiče pojedinih članova ovog zakona, dala bih i neke sugestije koje ćete vi, ministarka, sa svojim članovima stručnog tima razmotriti, a sve u cilju što bolje praktične primene zakona i razvijanja tog partnerskog odnosa između zdravstvenih radnika i pacijenata.
Član 29. Predloga zakona predviđa poštovanje pacijentovog vremena, što je novina i to je jako dobro, jer u prošlosti je dosta prigovora pacijenata bilo upravo u vezi ovog prava pacijenta. Član 30. predviđa pravo na prigovor, tako da je pacijentu ponuđena čitava lepeza mogućnosti da se obrati kako zdravstvenoj ustanovi, tj. rukovodiocu službi, direktoru, tako i savetniku za zaštitu prava. Smatram da bi možda već efikasnost u postupku bila da imamo sistematičnost, jer u 90% slučajeva prigovori pacijenata nisu takve težine da zahtevaju odmah prigovor kod savetnika prava pacijenata, nego smo uglavnom to rešavali na nivou službi, postojeći problem.
Članovima 32. do 37. predviđene su dužnosti pacijenata i zaštitnici pacijentovih prava dosta do sada imali primedbi od zdravstvenih radnika da pacijenti smatraju da imaju prava, ali da nemaju nikakve obaveze. U pitanju je taj partnerski odnos, pa ako pacijenti imaju određena prava, moraju da imaju i određene dužnosti. Smatram da je to potrebno na neki način sankcionisati pacijente u slučaju ukoliko se ne pridržavaju opštih normi zdravstvenih ustanova i da za svoje postupke odgovaraju ne samo tako što će lekar to zabeležiti u zdravstvenom kartonu i odbiti da pruži zdravstvenu uslugu, izuzev ukoliko je u pitanju hitna medicinska mera, već i da se na neki drugi način sankcioniše pacijent za svoje ponašanje.
Članovima 38. do 41. predviđena je zaštita prava pacijenta. Menja se ta institucija u – savetnik za zaštitu prava. Rečeno je da lokalna samouprava određuje savetnika. Pitam da li će lokalna samouprava savetnika imenovati na svojoj skupštini? Precizira se da savetnik mora imati pet godina rada u struci, da treba da poznaje propise iz oblasti zdravstva. Možda je potrebno da zdravstveni savetnik ima i određeno radno iskustvo i u zdravstvenoj ustanovi.
Nije predviđeno da u slučaju grubog kršenja ili postupanja zdravstvenog radnika savetnik može odmah da obavesti zdravstvenu inspekciju ili Ministarstvo zdravlja.
Kada je u pitanju kvalitet rada zdravstvenih radnika, da li će baš savetnik biti kompetentan da proceni kvalitet pruženih usluga ili možda u svemu tome da konsultuje i neko drugo telo, recimo da konsultuje komisiju koju imamo za kontrolu kvaliteta rada zdravstvenih radnika u zdravstvenim ustanovama ili neko drugo telo?
Članom 41. stav 4. predviđeno je da je direktor u obavezi da u roku od pet dana od dana dobijanja izveštaja od strane savetnika obavesti savetnika šta je preduzeo u vezi prigovora, a istim tim članom stav 6. predviđeno je da savetnik mesečno dostavlja izveštaj direktoru ustanove. Mislim da sve ovo dodatno opterećuje tekst ovog zakona.
Savetnik može da dostavi izveštaj Skupštini grada kao organu kome odgovara za svoj rad kao i Ministarstvu zdravlja i to je precizirano u članu 41. stav 7. Pitam - da li je predviđeno kakav je postupak i da li savetnik i u kojim slučajevima može da obaveštava javnost i na koji način sarađuje sa medijima u vezi prigovora pacijenata?
Članom 42. i 43. predviđen je savet za zdravlje na nivou lokalne samouprave, predviđeno je ko bira savet, ali nije predviđen broj članova i detaljniji izbor ovog tela što se verovatno prepušta lokalnoj samoupravi, ali možda ne bi bilo na odmet da to stoji i u predloženom zakonu. Smatram da je potrebno predvideti i obezbediti bolju saradnju savetnika i sa Republičkim fondom, tako da je SNS uložila amandmane koje ćemo razmotriti.
Sve u svemu partnerski odnosi i uzajamno poverenje između lekara i pacijenata treba da predstavlja najvažniji segment ovog zakona. Zakon će doprineti tom partnerstvu jedino ako se i ostali zakoni u zdravstvu promene u skladu sa pravima pacijenata koji su ovde navedena i do kojih nam je svima stalo, zbog toga očekujemo i novi zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju za koji se SNS zalaže i u čijoj izradi će dati puni doprinos.
Što se tiče Zakona o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama, dugo očekivani zakon. Konačno smo krenuli u reformu srpske psihijatrije, jer nema zdravlja bez mentalnog zdravlja. Mentalno zdravlje ima centralno mesto u ljudskom, društvenom i ekonomskom kapitalu nacije i s toga bi ga trebalo smatrati suštinskim i sastavnim delom ostalih oblasti javne politike kao što su ljudska prava, društvena zaštita, obrazovanje i zapošljavanje.
S tim u vezi SNS ukazuje da je tretman vulnerabilnih populacionih grupa, gde spadaju i duševno obolele osobe, tesno povezan sa poštovanjem ljudskih prava i da smo zbog tog stanja u psihijatrijskim bolnicama i ustanovama socijalne zaštite imali ozbiljne primedbe od institucija Saveta Evrope, UN, međunarodnih nevladinih organizacija. Pomenuću samo izveštaj NDR iz 2007. godine.
Nadam se da je predloženi zakon prva karika i nadam se da će se vremenom kada se steknu uslovi zaživeti i koncept zaštite mentalnog zdravlja u zajednici sa svojstvenim gašenjem azila, jer zbog postojanja azilarnih ustanova za dugotrajni boravak psihijatrijskih pacijenata u kojima se oni leče, ne bih komentarisala način na koji se leče, Srbija je u periodu između 2003. i 2007. godine učešćem u jednom od projekata Pakta za stabilnost imala obaveza da i u ovoj oblasti dostigne međunarodno prihvatljive standarde koje promoviše Svetska zdravstvena organizacija i da sprovede psihijatrijsku reformu.
Podsećam da je i Nacionalna komisija za mentalno zdravlje u tom projektu 2004. godine pripremila Predlog zakona o zaštiti prava mentalno obolelih lica, da je ministar zdravlja na ministarskoj konferenciji u Helsinkiju potpisao Deklaraciju o mentalnom zdravlju, da je u mom gradu Nišu u opštini Medijana 2005. godine otvoren kao pilot projekat "Prvi srpski centar za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici" i da je napisan u januaru 2007. godine, a usvojen kod Vlade Dokument nacionalne strategije za mentalno zdravlje.
Sve pobrojane aktivnosti doprineće pristupanju EU jer težimo evropskim standardima i nadam se da ćemo u bliskoj budućnosti podzakonskim aktima uspeti da pređemo i na taj koncept zaštite mentalnog zdravlja u zajednici, jer rad mobilnih psihijatrijskih službi u zajednici kroz pravljenje individualnih programa lečenja za svakog psihijatrijskog pacijenta na određenoj teritoriji kroz organizovanje kućnih poseta, otvaranjem zaštićenih stanova, stalnim praćenjem stanja pacijenta i kroz mnoge druge aktivnosti na terenu obezbediće sveobuhvatni kontinuirani tretman duševno obolele osobe kako u toku hospitalizacije, tako i nakon otpusta i tako na najmanju moguću meru svesti mogućnost pogoršanja duševnog zdravlja koje bi kod pojedinih pacijenata moglo da dovede do agresivnog ponašanja i izvršenja krivičnog dela.
U danu za glasanje SNS će podržati oba predloga zakona. Hvala.

Pošto su ovlašćeni predstavnici potrošili svoje vreme, sada prelazimo na listu i prvi je narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Gospodine predsedavajući, predložio bih pošto je ministarka ispala vrlo korektna i obavestila me, pošto sam prvi na listi govornika, da odredite pauzu jer ministarka ima kratak sastanak, jer sam hteo u ime poslaničke grupe da iznesem određene stavove. Verovatno je ministarka na neka pitanja trebala da odgovori, ali ja sa stolicom ne mogu da razgovaram. Pošto ministarka ima kratak sastanak predložio bih vam da na osnovu člana 27. odredite pauzu dok se ministarka ne vrati da bismo mogli kvalitetno da radimo i raspravljamo. Uz puno poštovanje prema saradnicima, sigurno da neće imati ovlašćenje ministra da odgovaraju na sva pitanja.

Pretpostavio sam da ćete možda uvažiti obavezu ministarke pošto su tu saradnici.
Međutim, vi ste u pravu i moram napraviti pauzu dok ministarka obavi susret sa strankom koju ne može da odloži. Napravićemo pauzu od 20 minuta i počinjemo u 12,20 minuta.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Samo da konstatujem, dogovorio sam se sa poslanicima, pošto još ministar nije stigla, da idem na redosled narodnih poslanika koji žele da govore bez prisustva ministarke, a koja će u međuvremenu stići.
Prema tome, dajem reč narodnom poslaniku Radoslavu Komlenoviću. Izvolite.

Hvala. Poštovani predsedavajući, uvaženi članovi ministarstva, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poslanička grupa JS će podržati odmah u danu za glasanje ova dva zakona. Drago nam je što su ovi zakoni u proceduri i mi smatramo da su oni trebali još pre da dođu na raspravu u ovaj visoki dom.
Pošto su se do sada moje kolege, narodni poslanici, opredelile i puno su toga rekli o Zakonu o pravima pacijenata, moje izlaganje biće usresređeno na zakonu o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Poslanička grupa JS će podržati ovaj predlog zakona, jer temelji i principi JS, kao političke organizacije, su zaštita svih socijalno ugroženih lica, a u tu grupu, i te kako, spadaju i lica sa mentalnim smetnjama. Razlozi za donošenje zakona o licima sa mentalnim smetnjama su potreba da se oblast mentalnog zdravlja uredi na potpuniji način sa osnovnim ciljem da se uspostavi viši nivo kvaliteta i zaštite mentalnog zdravlja.
U Republici Srbiji ne postoji poseban zakon koji uređuje oblast zaštite mentalnog zdravlja. Pitanja vezana za zaštitu prava lica sa mentalnim smetnjama su donekle regulisana, ali poprilično razuđena u posebnim, pozitivnim zakonskim propisima, tako da se pojavilo da su mnoge odrednice nedorečene ili loše uređene. Zbog toga se pristupa izradi strategije zaštite mentalnog zdravlja, "Službeni glasnik RS" br. 8/07. Kako strategija promoviše potrebu za reformom sistema, ovaj zakon predstavlja logičan postupak koji će adekvatno i efikasno da uredi mehanizam zaštite ljudskih prava lica sa mentalnim smetnjama. Donošenje ovog zakona ima za cilj da posebno uredi organizovanje i sprovođenje mentalnog zdravlja, način i postupak, kao i način, postupak, organizaciju i uslove lečenja i smeštaja lica sa mentalnim smetnjama u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i drugim zdravstvenim ustanovama.
Lica koja pate od mentalnih smetnji nisu izolovani slučajevi, niti zanemarljiva kategorija stanovništva. Mentalne smetnje čine veliku grupu heterogenih poremećaja koje u različitim periodima života ugrožavaju više od 25% ljudi, bez obzira na socijalni status ili poreklo.
Prema izveštaju o mentalnom zdravlju Svetske zdravstvene organizacije iz 2003. godine, na svetu samo od depresije pati oko 340 miliona ljudi, 45 miliona ljudi od šizofrenije i 29 miliona ljudi od demencije. Kod oko 20% lica koja posećuju lekare opšte prakse mogu se utvrditi jedna ili više mentalnih smetnji među najčešće i najviše onesposobljavajućih. Prema gore navedenim treba dodati smetnje zloupotrebe psihoaktivnih, psihokontrolisanih supstanci alkohola i droge, epilepsiju i mentalnu retardaciju.
Prema procenama iz 2000. godine, mentalne smetnje i poremećaj ponašanja bili su uzrok 12,3% svih gubitaka usred bolesti, povreda i 30,8% godina provedenih sa invalidnošću i predstavljaju tri od 20 vodećih uzroka smrti širom sveta. Lica koja pate od mentalnih smetnji posebno su osetljiva na kršenje ljudskih prava. Zbog sklonosti da se posmatraju kao drugačiji i potencijalno opasne osobe, društvo ih je vodilo ka sve većoj izolaciji, tako da su takva lica bila smeštena u azile, gde su na njima bile primenjivane razne mere ograničenja kretanja, različiti oblici prinudnog tretmana, uključivanje, vezivanje i fizičko kažnjavanje bez nadzora ili kontrole. Zloupotreba prava psihijatrijskih pacijenata postojala je i van azila i ogledala se na različite načine, a često kao neopravdane terapijske procedure.
Naučno razumevanje mentalnih smetnji uznapredovalo je poslednjih nekoliko decenija. Nove dijagnostičke metode, nova znanja u oblasti fiziologije mozga i razumevanja individualne psihologije dovele su do značajnog poboljšanja. Zbog toga se pojavila potreba za donošenjem jednog ovakvog zakona koji bi u potpunosti regulisao postupak ponašanja i načina lečenja, ali u prvom redu zaštite ljudskih prava ovih pacijenata.
Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama postoji samo u 20 zemalja Evrope. Njegovo donošenje je obaveza svih zemalja Pakta za stabilnost Balkana jugoistočne Evrope, a postalo je obaveza svih zemalja Evrope koje su članice Svetske zdravstvene organizacije posle decembra meseca 2005. godine u Helsinkiju, tako da su sve vlade, odnosno ministarstva zdravlja obavezni da donesu zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.
U skladu sa unapred iznetim, zakon sadrži odredbe koje se odnose na unapređenje prava lica sa mentalnim smetnjama, predviđanje i formiranje organizacionih jedinica zdravstvenih ustanova za lečenje lica sa mentalnim smetnjama, definisanje individualnog plana lečenja lica sa mentalnim smetnjama, dobrovoljni smeštaj lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu, razlozi za zadržavanje i smeštaj bez pristanka u psihijatrijsku ustanovu, otpust iz psihijatrijske ustanove, prava i dužnosti lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijskoj ustanovi, primena fizičkog sputavanja i izolacije, posebni oblici lečenja lica sa mentalnim smetnjama i uvođenje kaznene politike za kršenje pojedinih odredbi ovog zakona.
Najbitnija stvar u primeni ovog zakona je uloga suda koji odlučuje o načinima prijema, zadržavanja, otpusta i prava lica sa mentalnim smetnjama, rokovi su hitni, strogo prekluzivni.
U članu 13. i 14. zakona je jasno propisano kako se vodi zdravstvena evidencija i prevencija i način lečenja koji će da obezbedi najbolji odgovarajući medicinski postupak. U članu 16. je propisano da se ni jedna medicinska mera neće sprovoditi bez prethodne saglasnosti informisanog lica sa mentalnim smetnjama sa zakonom. U članu 18. i 19. propisano je da lice, ukoliko nije sposobno da da svoj pristanak, može biti podvrgnuto lečenju samo uz saglasnost njegovog zakonskog zastupnika, a ukoliko nema zakonskog zastupnika, a lečenje je neophodno, da bi se sprečilo pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja. Predlaže da odluku donese konzilijum lekara zdravstvene ustanove.
Zbog svega iznesenog u ovom zakonu, poslanička grupa JS podržava donošenje ovog zakona, jer smo mišljenja da će i te kako da poboljša uslove lečenja ovih lica, a svi smo, na žalost, svedoci jezivih slika, u kakvom se stanju nalaze ustanove kao što je specijalna bolnica "Laza Lazarević", specijalna bolnica u Toponici kod Niša ili bolnica u Kovinu. Predlažemo, a potrebno je uložiti znatne napore da i te ustanove se urede i dobiju humano okruženje za sve osetljive pacijente.
Još jednom naglašavam da će poslanička grupa JS u danu za glasanje podržati oba zakona. Hvala.

Zahvaljujem se na razumevanju.
Pošto je ministarka stigla, prelazimo na redosled. Ujedno se zahvaljujem narodnom poslaniku Dušanu Milosavljeviću koji je prihvatio da govori, ali sada idemo po redosledu.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz, izvolite.

Gospodine predsedavajući, hteo bih prvo da se zahvalim ministarki na korektnosti, vama zbog toga što poštujete Poslovnik i jedini razlog je nedostatak vremena da izkoordiniramo da govore poslanici koji su želeli da govore bez prisustva ministra. Samo sam želeo da dobijem odgovore, konkretno od gospođe ministra, na neka pitanja koja ću postaviti i koja verujem da su u opštem interesu.
Kada pričamo uopšte o zdravstvenom sistemu, mislim da svi treba da se podignemo na taj pijedestal objektivnosti i da vidimo nedostatak novca u zdravstvenom sistemu, da zaista pohvalimo izuzetne stručnjake koje imamo, ne samo poznate u Srbiji, nego poznate i u svetu, ali čini mi se da su svi problemi koji opterećuju naš zdravstveni sistem pre svega sistemske prirode. Zbog toga ćemo u ime naše poslaničke grupe dati neke konkretne predloge.
Sve ovo što se tiče prava pacijenata i prava lica sa mentalnim smetnjama su dobra rešenja i to je, u svakom slučaju, korak napred u odnosu na ono što smo do sada imali. Čini nam se da bez temeljne reforme celokupnog zdravstvenog sistema, pre svega bez donošenja novog zakona o zdravstvenoj zaštiti i zakona o zdravstvenom osiguranju, što ste i vi, gospođo ministar rekli, ne možemo u potpunosti u praksi primeniti ovo što je namera zakonodavca. Zbog toga, pošto je za tu vrstu reforme potrebno jako bitno učešće nekoliko ministarstava, čini nam se da bi u interesu i ministarstva i zdravstvenog sistema i svih građana Srbije i svih pacijenata bilo da se u te reforme uđe što pre.
Bez pojedinačnog pominjanja izvanrednih stručnjaka koje mi imamo, ja ću pomenuti samo neke ustanove koje su poznate, ne samo kod nas, nego i u svetu, poput bolnice Dedinje ili Očne klinike u Pasterovoj ili Ortopedske klinike Banjica ili ustanove u Sremskoj Kamenici itd. i mnogo dobrih lekara koje mi imamo. Međutim, činjenica je da mi prava pacijenata, koja su dosta korektno nabrojana, nećemo moći u potpunosti da primenimo sutra u praksi. Sadašnjim sistemom su nezadovoljni svi. Nezadovoljni su i zdravstveni radnici, nezadovoljni su lekari, nezadovoljno je nemedicinsko osoblje koje radi u zdravstvenim ustanovama, nezadovoljni su pacijenti. Zbog toga smatramo, da bismo uopšte mogli da dostignemo zadovoljavajući nivo zdravstvene zaštite, a tu smo na neslavnom poslednjem 34. mestu u Evropi, najgori smo i u okruženju, da je neophodno što pre ući u neophodno potrebne reforme.
Dobro je što zakon, recimo, omogućava i pravo na drugo mišljenje, što je zakonsko eliminisanje sujete koja je prisutna u svim profesijama, a čini nam se i u lekarskoj profesiji. Zatim, što postoji to pravo na poverljivo savetovanje i na savetnika pacijenta itd.
Ono na čemu smo mi stalno potencirali, kao poslanička grupa, ranije a i sada, to su oni dobri primeri koji postoje u svetu. Prvo, mi smo desničari, zalažemo se za konkurenciju, ali konkurenciju na zdravim osnovama. I dalje nemamo u našem zdravstvenom sistemu pravu konkurenciju, ni izbor načina osiguranja zdravstvene zaštite, ni objektivan izbor građana gde će da se leče, jedna dostupnost zdravstvene zaštite, da li će da se leče u privatnoj ili državnoj bolnici i da otvorimo tu utakmicu pozitivnog takmičenja na zdravim osnovama. To je nešto što je verovatno prvi korak koji treba preduzeti.
Drugo, što se tiče ponašanja lekara, sigurno je da ljudi koji su završili fakultet, posebno specijalisti, umeju da se ponašaju, ali oni su često nezadovoljni opštim ambijentom u kojem rade, drugačije se ponašaju u državnim ustanovama u odnosu na privatne ustanove. Nebrojeno puta smo svi bili svedoci, ja lično, dobrih primera iz sveta, gde recimo direktor neke ugledne klinike pozove kući na večeru dobrog lekara i članove njegove porodice iz poštovanja prema njegovom radu. Pominjao sam i neke dobre primere, recimo iz Češke, iz državne očne klinike, gde glavna medicinska sestra isprati pacijenta do kapije. Bio sam, kao i svako od nas, svedok i dobrog i lošeg ponašanja medicinskog osoblja. Na jednoj čuvenoj klinici u Beogradu, očigledno pacijent u velikom problemu je pitao lekara samo za jednu kratku informaciju, a dobio je odgovor – danas sam učinio jedno dobro delo, dosta je za danas.
Ko sada tu treba da reaguje, da bismo ispoštovali ljudsko dostojanstvo pacijenata koji su sigurno u problemu, čim su u zdravstvenoj ustanovi? Treba da odreaguje ceo sistem i treba kod izbora rukovodilaca zdravstvenih ustanova da se uspotave drugi kriterijumi, ne samo partijsko rukovođenje, i oni jednostavno znaju – ako sam partijski postavljen, dok je moja stranka na vlasti, ja mogu da radim šta hoću, baš me briga i za pacijente i za ponašanje lekara itd.
U Sloveniji bolje su plaćeni lekari koji rade na selu, nego lekari koji rade u gradu. Zašto Srbija ne bi krenula tim primerom? Imamo dosta ambulanti, domova zdravlja, prepliću se nadležnosti, lokalne samouprave itd, gde možemo da zaposlimo i da stimulišemo ljude koji nemaju posla i koji bi i te kako rado prihvatili da rade u selu. Pre svega, čini mi se …
(Predsedavajući: Molim vas da završite.)
… završavam, u sadašnjem teškom ekonomskom stanju da je ipak, to i medicina kaže, dobra, umirujuća, lepa reč, lep prijem, osnova leči. Ako toga nema, ako nema lekova, ako nema aparata, ako je teška ekonomska situacija, ako imate uz to i loš prijem, onda zaista takav sistem ne može da postigne i opravda svrhu svog postojanja.
Ministre, ja se vama još jednom zahvaljujem na korektnosti, zahvaljujem se i vama, predsedavajući, i nadam se da je sve ovo što sam rekao u najboljoj nameri. Hvala.

Sledeći govornik bi trebalo da bude Milica Vojić Marković. Moram da konstatujem da nije tu.
Reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević. Izvolite.