Zahvaljujem.
Dame i gospodo, gospođo ministar, pred nama su dva zakona za koje bih hteo u uvodu uopšte da kažem da me na neodoljivi način podsećaju na vremena koja su davno iza nas, kada se ostvarivala demokratija i kada smo mogli da vidimo taj kurs promena demokratije, koji nas je valjda 2000. godine učio šta ne treba raditi u haustoru i kako se treba ponašati na ulici, neki osnovni elementi reda i poretka.
Onda su nas učili drugim stvarima, otvarali su radionice za koje smo znali da su radionice namenjene da se deca tehnički obrazuju, pa su onda tu deca počela da dobijaju ovakva ili onakva usmerenja, da se obrazuju. Danas na ekskurzijama ta deca ginu, jer nastavnici ne mogu da ih sačuvaju i obezbede upravo zbog količine prava koja su dobili u toj neprekidnoj borbi za dobijanje više prava, za poštovanje prava nekog ko je maloletan, nedovoljno zreo i kritičan da odlučuje.
Zašto govorim o ovome? To bi bilo vrlo ozbiljno što pričam, kada bi uopšte upoređivao te događaje sa onim što kao lekar treba da predstavljam, kada se govori o Zakonu o zaštiti pacijenata, zato što mi već imamo zakonske norme koje su više različitih, tzv. "krovni zakon", obuhvatile ova prava i što istovremeno mislim da je možda bilo logičnije prirediti izmene tih zakona, i one bi dovele do suštinskog boljitka za građane Srbije, kojima možda ovde, u formi pacijenata, kada bi se anketirali, većina njih bi se setila da većinu ovih prava može da ostvari, a da njihov suštinski problem nije to.
Njima je kako doći na red i kako taj koji ih prima da ih ne uceni, ne traži novac, ne traži uslugu, ne traži mito, nešto čega u ovim pravima zapravo i nema, te osnovne.
Mogla je jedna rečenica da bude negde od ovih dvadesetak prava - pacijentu za ostvarenje njegovih prava nije potrebno ne znam ni ja… ili pacijentu se ne treba tražiti novac, mito, korupcija, iako u Krivičnom zakoniku postoji odrednice te vrste.
Zašto još govorim na ovaj način o ovome? Oba ova zakona su mogla biti u jednom ako već idemo na to demokratsko razrađivanje prava do najsitnijih detalja. Ako tako nastavimo, bojim se da ćemo jednog dana imati zakon o, recimo, načinu korišćenja javnog prevoza. Ništa me ne bi iznenadilo.
Ako idemo toliko više u detalje, toliko ćemo više otvoriti novih slabih tačaka, novih nejasnoća i novih mogućnosti da oni pacijenti kojima je nekada, nažalost, to profesija, da traže slabe tačke u tome ili oni koji ih tome podučavaju, ima i toga, zašto ne biti svestan, pa da onda i u ovakvom strogo namenjenom zakonu da oni ostvare svoja prava, nađu slabe tačke i pokrenu proces za koji baš ne vidim kakav će biti konačan ishod.
Kada govorimo o savetniku, do nekog doba savetnik se pita. Kada stranka prigovorom nije zadovoljna šta će savetnik da uradi ili ne dobije odgovarajući odgovor, nema roka u kome će Savet odgovoriti na način na koji će pacijenta zadovoljiti ili ga neće zadovoljiti. Konačno, zašto mora da je pacijent uvek u pravu? Ostaje, naravno, u zadnjem stavu toga člana da će ministar proraditi akta, bliža uputstva kako bi se mnogi rokovi definisali. Dakle, jedna uzgredna opaska o toj činjenici.
Hteo bih da, analizirajući članove pojedinačno, kažem, ta mesta koja će možda biti hipotetička u ovom zakonu. Ne kažem, naravno, da diskutujući ovako mi iz SNS, protiv tog zakona i uopšte protiv šanse da pacijentu bude bolje, ako je ovo neka šansa da nešto bude bolje u odnosu na primedbe koji vazdan ovde svi danas iznosimo i ono što mesecima i godinama znamo unazad, onda je to sjajna vest, ali mislim da nije.
Da li će svi imati jednako pravo na kvalitetnu zaštitu nezavisno od mesta stanovanja i ostalog, pitanje je. Uvek će malo biti privilegovaniji bolesnici koji se leče u većim gradovima i većim kliničkim centrima.
Ima načina, zakonski regulisani, kako neko može potražiti pomoć, ali često je ta pomoć na višem institucionom nivou, vezana sa nekim prethodnim događajima i dolaženje na mala vrata do uglednog doktora koji mogu da operišu.
Otvara se i to pitanje zašto smo negovali kult pojedine veličine pojedinih doktora, zašto nismo imali više specijalista, a ne jednu "personu non gratu" koja je uočila pri tome u svome stručnom razvoju stasavanje drugih mlađih lekara? Moramo da imamo 10, 15, 20 kompetentnih lekara koji jednu istu oblast mogu da rade vrlo efikasno.
Velike su gužve kod uglednih lekara, to jest sposobnih, stručnih, koje vrlo brzo od određenih bolesti koji boluju, znaju ko je taj koji najbolje može da učini. Tu je stvarno pravo realizacije. Tehnički, taj čovek radi 24 sata ili dvojica ili trojica. To ne mogu da postignu, posebno u sferi masovnih bolesti, kakve su maligne bolesti, kardiohiruške itd. Dakle, na to tom planu mislim da Ministarstvo treba da nešto preduzme, da broj specijalizacija povećava. Treba prosto rasteretiti ljude u službama i dati im šansu da mogu da avanzuju, da dođu u prvi plan, da mogu da se uključe u struku.
Kako nešto reći o pitanju kvalitetu? Ovde se u zakonu pominje kvalitet. Mi smo o tome i na Odboru diskutovali, šta to zapravo po pitanju kvaliteta otvara. Mi smo imali dosta nekvalitetnu zdravstvenu zaštitu. Prosto, ne bismo smeli da je definišemo i da jeste, jer su sve naše ustanove i lekari dobili licence. To znači da zadati nivo stručne pomoći, zadati nivo organizacione celine mora da radi po kvalitetnim normama.
Znamo da čak iz kliničkih centara žele da odu ljudi u neki drugi, viši klinički centar da se leče. Ta prava će im teško biti realizovana, uprkos ovom zakonu. Oni mogu da krenu da se žale savetniku. To je tri, pet, osam dana, a onda Savetu, a Savet nema rok kada će i kako da odluči i na koga da se žali. Dobiće uput, gore neće moći na višoj instanci da završi.
Dakle, nismo mogli ovim zakonom da rešimo te detalje. Možda je krovni zakon bio u stanju da bolje to reši, da pacijent ne treba da trpi štetu zbog nefunkcionisanja ustanove. Tu se potpuno slažem. Razumeo sam šta ta poruka znači.
U članu 11. stoji jedna vrlo čudna sintagma – u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, dete koje je sposobno za rasuđivanje, bez obzira na godine života, ima pravo na poverljivo savetovanje bez pristanka roditelja kada je to u najboljem interesu deteta.
Imam par pitanja. Otkud je taj koga savetuje njemu veći prijatelj od roditelja? Otkud je 15 godina kompetentnost da traži da bude bez roditelja? O čemu će da priča? Kakav će taj savet koje ono čuje, da neće preneti roditeljima da je bilo kod lekara i šta mu je lekar rekao? Ko to zapravo ceni da je to poseban interes deteta? Da li se tu pretapa odgovornost ako se imejlom poveri drugarici – bio sam i rekao mi je doktor da je to "in" što ja radim, i sutra se nešto naopako desi?
Prosto treba uvažiti sugestiju oko tog limita kada pustiti dete da samostalno donosi odluke. Ipak su to nezrela deca – 15 godina. Vidite i sami šta se dešava u mnogo manje benevolentnim stvarima kao što su đačke ekskurzije, a ne kada je u pitanju bolest ili druge vrste poremećaja koje tu decu mogu u adolescenciji da sretnu.
Članovi 12. i 13. pravo na slobodan izbor i pravo na drugo stručno mišljenje, mislim da su donekle u koaliziji. Nisu oni možda u koaliziji na nivou primarne zdravstvene zaštite. Ta kategorija slobodno izabranog lekara, zapravo si obavezan da izabereš jednog, ti možeš na zakonom regulisan način da ga promeniš, ali u nekoj instituciji višeg ranga, a ovde ne piše decidno na koga se odnosi.
Ako se sada sa kolegijumom od pet ili šest lekara ti sa jednim ne slažeš, platiš za drugo stručno mišljenje, jer to mora da se plati, i on ti da i bude drugačije od lečećeg lekara do tada, u kolektivu je nastala kolizija. Kud će taj pacijent kasnije da se leči u dežurstvu lekara koga je on izbegao drugim stručnim mišljenjem? Zar to nije moglo komisijski konzilijarno da se to reši, da ne bude to pravo na stručno mišljenje, da, ali ga daje konzilijum, recimo.
Mislim da bi bilo logično da i konzilijum u članu 17. kada nekom ko odbija meru i o čemu treba da da pisanu izjavu, dakle, svesna osoba, pokretna, može da piše, daje izjavu da odbija meru, ne piše terapijsku ili dijagnostičku, makar i ugrožavala njegov život. Da li je to sve u redu s pacijentom, vi najbolje znate. Vas smo i vaše kolege zvali kada na dijalizi bolesnici odbijaju da se leče dijalizom bojeći se tehnologije, metode. Mi smo zvali psihijatra da vidi šta je to, jer takva pravila su važila i ranije. I ranije dete ako legne u bolnici, ranije u stacionarima za tuberkulozu, moglo je da pohađa neku vrstu škole, mogao je roditelj da ide sa detetom u pedijatrijsku kliniku da bude itd. Nije to sada nešto spektakularno novo čega nije bilo. Ovo je taj primer da bolesnik u strahu, psihički izmenjen, uremični bolesnik, odbija lečenje dijalizom i on će umreti ako to negde napiše ili pred svedocima da izjavu. Možda bi trebalo konzilijarno doneti odluku upravo tu, a ne onim bolesnikom bez svesti, kome moraš da pomogneš, gde febriliraš da ga vratiš u život, pa da konzilijum odlučuje posle da li to jeste ili nije razlog za njegov nastavak ili prekid lečenja.
Oko kliničkih istraživanja, mi smo tamo raščistili na Odboru. Pretpostavljam da će to podzakonskim biti rešeno, uredbom. Ne može ustanova da reguliše osiguranje. To radi naručilac kliničkog istraživanja, sponzor prava osiguranja i prava troškova. Treba definisati i na putne troškove. Mislim da bi to bio najjednostavniji način kako bismo to rešili.
Poštovanje radnog vremena je dobra stvar. Masovno se danas zakazuje čak i u opštim praksama. U domovima zdravlja se to pravilo koristi.
Ako se pacijent u članu 36. ne pridržava ponašanja regulisanim članovima 32. do 35. on može da napusti bolnicu, ali mislim da nije morao stav 2. da ide u priču. Zašto? Ako on već želi da napusti bolnicu, izvređao je ovog ili onoga, nepoštovanje prema lekarima, imate to, mnogi bolesnici na dijalizi u nekim nastupima svašta mogu da kažu lekarima, to se oprosti, ali nikada ne izraze želju da prekinu lečenje, ali ako to neko uradi, da mu ustanova sada obezbeđuje mesto, a gde? Pa ne može da mu obezbedi u istoj instituciji, jer on tu neće da se leči. Znači, mora na nekom višem nivou. Ovo može da važi za opštu praksu i može da važi za neki rad gde može u ambulanti da promeni lekara, ali u stacionarnim uslovima, u hiruškim granama, u timskom radu, teško da bi ovo, ako je neko nekim nezadovoljan, potraži pravo da napusti ustanovu, a onda mu vi obezbeđujete uput da mora da ode u neku drugu ustanovu, najmanje sličnog ili istog ranga. Ne možete ga poslati u ustanovu nižeg ranga.
Ovo oko saveta, što sam pomenuo u članu 41. stav 6. mi nije jasan, 5. – kada je taj termin u kome će se izjasniti podnosioci prigovora savetu na to što nije zadovoljan odlukama direktora? Ko će na kraju krajeva rešavati po tom pitanju, šta je konačna odluka? Inspekcija, ko pokreće postupak inspekcijom? Nezavisno pokreće pacijent, ili njegov savetnik, ili pokreće savet. On redovno daje izveštaje savetniku i Savetu za zdravlje, daje redovno izveštaje nadležnim organima. Ali, odgovornost savetnika čini mi se da je naglo sasečena.
Ako sam dobro razumeo u zakonu, u članu 41. stav 6. drugog zakona, verovatno je to pravilo da sud dolazi u ustanovu i da toga ima i u drugim prilikama da sudije vrše ročište u samoj ustanovi, možda zarad uvida u te smetnje ili u tu fizičku fiksaciju pacijenta. To ipak treba neko da plati, dolaženje suda u bolnicu. Mislim da se to ne čitajući u prvom iščitavanju zakona do detalja, mislim da se to dešava u sudu. Znači, on dolazi u bolnicu da tamo vidi bolesnika i da se sprovede prvo ročište, i naravno pravo na koje može da pozove osobu koja se ponaša na način koji je suspektan da može biti violentna, i to je poslodavac, a on zove i miliciju i sanitet. Možda bi bilo bolje da taj ko misli da se neko ponaša čudno, i da mora biti prinudno hospitalizovan, ipak zovne prvo lekara, ne i policiju, jer obično sanitet, hitna pomoć pozove policiju za asistenciju, tako je do sada bilo. Možda taj red radnji malo promeniti, jer ima nakaradnih poslodavaca, proglasiće nekog ovakvim i onakvim. Stigmatisaće ga, zatim će zvati policiju i sanitet da dođu da ga pokupe u radnu jedinicu, neku ustanovu, ili neku u firmu, pa da posle proceni lekar u hitnoj službi da on nije za to, ali defakto ostaje stigmat. Otprilike to je neki nivo primedbi koje sam imao u vazi sa ovim zakonom. Hvala.