Možda sam se udaljila od teme, ali po ovom istom amandmanu raspravljalo se o ovoj istoj temi, pa koristim istu priliku koju su koristili i drugi. Tema jesu bile i lokalne samouprave, tema jeste bila i poreska disciplina i tema jeste bilo finansiranje javnog servisa. O svemu tome ću i govoriti.
Zašto lokalne samouprave imaju suficit? Zbog toga što su na predlog URS lokalne samouprave dobile priliku da njima pripada porez na imovinu. To je ono što su one dobile, Zakonom o finansiranju lokalnih samouprava. Ako nekome date nečega 100%, a onda usled štednje taj neko izgubi 10%, on i dalje još uvek ima 90%.
Što se tiče poreza i naplate poreza, mislim da smo se svi, svih ovih dana, složili da se zalažemo beskompromisno za apsolutnu naplatu poreza, bez ikakvih izuzetaka. Verujem da je to nešto oko čega nismo ni polemisali.
Ali, finansiranje javnog servisa, to jeste nešto oko čega ima puno polemika. Ja polemišem sa stavom koji su neke kolege iznele, da javni servis ne može biti nezavistan ukoliko se finansira iz budžeta. Da li je nezavistan zaštitnik građana, moje je pitanje? Da li je nezavisna zaštitnica ravnopravnosti, za zaštitu od diskriminacije? Da li je nezavisno u našoj zemlji bilo koje nezavisno telo koje se finansira iz budžeta? Jeste. Da li javni servis može biti nezavistan, iako se finansira iz budžeta? Pitajte BBC. Dakle, u Evropi postoje razni modeli finansiranja javnog servisa. Ja ne branim ni jedan model, ali se zalažem za model koji će javni servis učiniti održivim.
Međutim, ima tu jedan drugi problem. Šta je problem sa finansiranjem medija? Pre svega, transparentnost vlasništva medija. Dakle, neće javni servis učiniti nezavisnim to da li se finansira direktno od građana ili se od građana finansira preko budžeta. Ali, ostale medije će učiniti nezavisnim transparentnost njihovog vlasništva. Za svaki medij mora da se zna ko je njegov vlasnik. Odmah da vam kažem, to je pitanje koje ima najviše otpora u Srbiji. Lično sam bila u prilici da o tome razgovaram sa nekim udruženjima, veoma moćnim u toj oblasti. Znate li šta su mi rekli? Nikada to neće proći u Srbiji. Toliko su moćni neki ljudi koji iza medija u Srbiji stoje. Dakle, transparentno vlasništvo, kao što je bio slučaj sa novinama "Pres", na kraju je izašlo u javnost ko su bili vlasnici tih novina. Zatim koncentracija vlasništva u medijima.
Poštovani građani i građanke, treće jako važno pitanje - kako se, u stvari, finansira i javni servis, između ostalih, a i brojni drugi mediji? Zašto se bore za vašu gledanost? Ne zato što ćete ih vi direktno platiti, jer ih gledate. Bore se za vašu gledanost da bi imali što više reklama i da bi na taj način finansirali svoj medij. Tu dolazimo do osnovnog pitanja – ko drži medije i ko drži reklamni prostor u medijima?
Nisam pomenula nijedno ime, nemojte širiti ruke, kolega, pa vi ne držite.
(Borislav Stefanović, s mesta: Niste u temi šest minuta.)
Imam vreme poslaničke grupe 19 minuta, ako hoću, mogu da pričam i 19 minuta.
(Predsedavajuća: Molim vas, nemojte među sobom da pričate. Nastavite. Izvolite.)
Izvinjavam se.
Postavljam pitanje – šta radi Antimonopolska komisija kada je ovo u pitanju? Ovo je pitanje koje se tiče i javnog servisa, da se vratim na temu, pošto javni servis jeste tema. Javni servis jeste tema amandmana o kome se priča. Javni servis takođe poseduje reklamni prostor. Javni servis je ugrožen, između ostalog, zbog toga što mnogo više reklama prodaju neki drugi mediji. Dakle, javni servis apsolutno jeste tema.
U tom smislu, postavljam pitanje Antimonopolskoj komisiji – da li postoji monopol u oblasti finansiranja medija u Srbiji? da li postoji monopol u prodaji reklamnog prostora medija u Srbiji, uključujući i Javni servis Srbije. Hvala vam.

Hvala.
Da li još neko želi reč?
Na član 6. razdele 16 i 23 amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Dušan Petrović, Miodrag Đidić, Sanja Čeković, Boško Ristić, Zlatko Dragosavljević i Milovan Marković.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo nije se izjasnio o amandmanu.
Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, sigurno svako od nas ima uverenje zbog čega smo siromašni. Možemo da krenemo od Kosovskog boja, od Prvog srpskog ustanka, od toga što se Englezi nisu iskrcali na Balkan nego u Italiju itd.
Mi smo dali, poslanička grupa Zajedno za Srbiju, jedan amandman za koji verujemo da može građane Srbije ili bar veliki broj njih da učini bogatijima nego što su sada. Prvi deo ovog amandmana odnosi se na odvajanje novca, 900 miliona dinara, za vraćanje 1.700 agronoma u poljoprivredne stručne službe. Oni su prošle godine savetovali preko 350 hiljada poljoprivrednih gazdinstava. Njihov zadatak je bio da ljudi koji se bave poljoprivredom zarađuju više nego što su zarađivali pre toga. Nažalost, skoro godinu dana više nisu angažovani od strane države, od strane Vlade Republike Srbije.
Potpuno sam siguran da ovakva vrsta ulaganja države u profesionalno angažovanje agronoma je višestruka isplativo. Naime, cela ova služba negde na godišnjem nivou košta oko 20-ak miliona evra i zbog toga ovih 900 miliona dinara mi mislimo da sedam ili šest ili pet meseci po odgovarajući iznos bi bio dovoljan i da oni mogu da budu angažovani već od početka avgusta ili najkasnije od početka septembra.
Sa druge strane, država vrlo opravdano troši čak oko 300 miliona evra na subvencije poljoprivrednicima i mislim da ima izuzetno veliki interes da vidi kakav je efekat potrošnje tako velikog državnog novca za naše prilike u poljoprivredu. To nije moguće ukoliko ovako veliki broj ljudi koje država angažuje nije u stanju da sagleda na kakav način se subvencije upotrebljavaju i da li imamo povećanje prosečnog prinosa, da li se poljoprivreda iz godine u godinu diže na viši nivo, što je, naravno, cilj.
Još jednom ću reći, 350 hiljada gazdinstava je imalo servis. Ljudi su imali mogućnost da vrlo lako završe sve administrativne poslove. Nažalost, ove godine mislim da smo videli da ta stvar nije na najbolji način organizovana jer ogromno vreme su zemljoradnici trošili pred upravama trezora i nisu mogli da efikasno i brzo obave sve formalnosti koje su neophodne da bi, kao što su to činili godinu dana pre toga, mogli da ostvare svoja prava na subvencije i druga davanja koja od strane države imaju na raspolaganju.
Iz ovih ili onih razloga, sreli smo se i sa jednom vrlo lošom stvari, kada je mleko u pitanju. Siguran sam, da smo imali ovih 1.700 agronoma savetodavaca, da ne bismo bili u neprilici da imamo problem sa aflatoksinom. Ne ulazim u to ni ko je kriv, ni ko je prav. Pitao sam ministra Rasima Ljajića kolika je šteta od toga što je aflatoksin postao tema, kazao mi je da je šteta oko 100 miliona evra, najmanje, a moguće je da je i dva puta više.
Agronomi savetodavci koštaju državu 20 miliona evra godišnje. Siguran sam da su bili angažovani da ne bismo imali ovaj problem i sada je to vezano za naš resor prehrambene industrije, u ovom slučaju, industrija koja prerađuje mleko bi danas bila u znatno boljoj situaciji nego što jeste.
Drugi deo ovog amandmana odnosi se na 500 miliona dinara, verovatno oko pet miliona evra, koje su predložili da bude stavljeno na raspolaganje Direkciji za vode, da bi mogla da naruči projekte za 100 hiljada hektara zemljišta za navodnjavanje 100 hiljada hektara zemljišta. Dakle, za izgradnju kanala za navodnjavanje i odvodnjavanje u 2014. godini.
Ovaj posao bi zahtevao investiciji od oko 200 miliona evra. Kada bi projektovanje počelo ili procedure za projektovanje počele odmah mi bismo, kao država, bili u prilici da do početka građevinske sezone 2014. godine imamo početak ovih radova, krajem februara ili početkom marta, 200 miliona evra za primarnu mrežu za navodnjavanje i još oko 150 miliona evra za sekundarnu mrežu, 350 miliona evra je 1% BDP, nešto malo više od toga.
Dakle, iduće godine smo samo po ovom osnovu imali rast od 1% društvenog proizvoda. To je investicija koja je bez ikakvog zbora isplativa. Prošle godine smo 64.000 hektara zemljišta osposobili za navodnjavanje, tako što su očišćeni postojeći kanali, to je koštalo negde oko 10 miliona evra, sada je došao trenutak da uđemo u izgradnju novih sistema za navodnjavanje i mislim da bi Vlada napravila izuzetan pomak u ekonomskoj politici, ukoliko bi stvorila preduslove da se ovi radovi dogode u toku iduće godine. Nije moguće podići kapacitet zemlje za proizvodnju hrane, dok ne budemo vrlo ozbiljno i sa velikim investicijama ušli u projekte navodnjavanja.
Voleo bih da se pojave neki privatni investitori koji bi ovde uložili po dve, tri, pet stotina miliona evra, milijardu evra u navodnjavanje. Bojim se da to nije izvesno. Država mora da donese odluku – hoćemo li da uđemo u navodnjavanje ili ne? Hoćemo li mi kao građani Srbije da izdvajamo novac za ovo ili ne?
Dva i po miliona ljudi u Srbiji bavi se proizvodnjom hrane. Polovina od njih, kao isključivim svojim zanimanjem i druga polovina uz još neku drugu delatnost koju obavlja. To je najsiromašniji deo naroda. Dva puta je veće siromaštvo među ovih dva i po miliona ljudi nego među stanovništvom Srbije, koje živi u gradovima. Nije moguće napraviti ozbiljan pomak u životnom standardu ukoliko najsiromašniji deo naroda ne dobije priliku da zarađuje više. Ukoliko ovaj najsiromašniji deo naroda ne dođe u priliku da takođe može, jedan manji deo te svoje zarade da plati kroz porez, gospodine ministre. Tako ćemo korak po korak da stabilizujemo javne finansije.
Naravno da možemo ovde jako mnogo energije da potrošimo na utvrđivanje krivice. Meni se čini da je bolje da se time bave politički analitičari i istoričari, a da mi pogledamo da li možemo nešto da uradimo da bismo bili bogatiji nego što jesmo, samo malo para koliko imamo. Niti to možete da uradite vi sami, niti može da uradi sama Vlada. Kada sam govorio u debati u načelu, apelovao sam da otvorimo jedan ozbiljan i politički i društveni dijalog oko toga, da bismo utvrdili koliko smo mi kao građani Srbije spremni da platimo svojoj državi i za navodnjavanje i za svoje škole i za svoje bolnice i za svoju vojsku i za svoju policiju i za svoje sudove.
Ovaj predlog, bez obzira što formalno predlaže se da se izvrši transfer novca iz Ministarstva finansija i privrede u Ministarstvo poljoprivrede, jeste u stvari predlog koji treba da podigne celu privredu, jer povećanje proizvodnje hrane na kraju dovodi do toga da se povećava i obim proizvodnje i zarada celokupne prerađivačke industrije i proizvodnje mleka i proizvodnje mesa i prerade i mlinsko-pekarskoj industriji i konditorske industrije, da povećamo izvoz, da smanjimo spoljno-trgovinski deficit, proizvodimo hranu koja vredi 10,5 milijardi evra, naš kapacitet je 100 milijardi evra. Dok ne krenemo u navodnjavanje od korišćenja tog potencijala nema ništa. Zbog toga sam potpuno uveren da bi ovih pet miliona evra sada Direkciji za vode, da se isprojektuje 100 hiljada hektara i da se tih 100 hiljada hektara uradi u narednoj godini, bio veliki korak da ogromnom delu našeg naroda otvorimo priliku da zarađuje više, kao i agronomi savetodavci.
Ljudima treba pomoći, ljudima treba daći dobar servis. Država treba da kontroliše na šta idu njene pare i da vidimo kakvi su efekti od novca koji trošimo. Možemo da proizvodimo više, možemo da imamo veće prosečne prinose i ljudi mogu da imaju veći standard. Zbog toga smatramo da je loše što Vlada ovaj amandman nije prihvatila i mislim da je ovo jedna velika i dobra tema i što pre krenemo ovim pravcem, utoliko ćemo pre rešiti i ove finansijske nevolje sa kojima se suočavamo ovih dana i o kojima diskutujemo. Hvala najlepše.

Hvala.
Ministar Dinkić. Izvolite.

Niste bili u sali kad sam jednom od vaših kolega objasnio zašto nismo to prihvatili, zato što imamo 400 miliona dolara uneto u rebalansu budžeta, dodatnu garanciju države za kredit Razvojne banke Abu Dabija od kojih više od pola će ići upravo za navodnjavanje, što je znatno, znatno više od ovoga što je umanjeno direkciji. Dakle, neke od kapitalnih rashoda, generalno budžetu smo bili prinuđeni da smanjimo i da zamenimo kapitalnim izdacima koji će se finansirati ne direktno iz budžeta, nego iz povoljnih kredita.
Inače, izdvojio bih, kao veoma konstruktivno jednu vašu rečenicu iz izlaganja, da je stanje u javnim finansijama Srbije moguće poboljšavati samo korak po korak. To je živa istina.

Hvala.
Dušan Petrović, replika.

Nismo se razumeli gospodine ministre.
Dakle, ovde je pet miliona evra za projekte. Tih 400 miliona evra ako dođe nema u šta da se potroši, tako da ćemo sa navodnjavanjem, kao sa putevima. Nema eksproprijacije, nema projekata, onda nas oni koji dobiju na tenderima tuže zbog toga što nije validna dokumentacija pet miliona evra da počne projektovanje odmah, čim bude usvojen rebalans budžeta.
Raspitao sam se nema projekata. Nema projekata za novih 100 hiljada hektara zemljišta. Toliko može da bude isprojektovano u toku ove godine. Tenderska procedura može da počne odmah, pošto bude usvojen budžet za 2014. godinu. Krajem februara, početkom marta kada počne građevinska sezona mogu da krenu radovi.
Nije ovde tema da li ćete naći vi 200 miliona evra, ili će dati Arapi 200 miliona evra ili 400 miliona evra, neće niko moći da potroši ni dinar iduće godine ukoliko projekti ne budu završeni. Zbog toga smo stavili ovaj amandman.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam čitao ovaj amandman i kad slušam gospodina Petrovića i pogledam i pročitam amandman nekako to nisam doveo baš u vezu i nisam video nameru da se sredstva prebace na poljoprivredu, ukoliko sam to dobro pročitao.
Što se tiče koristi od savetodavaca. Od njih 1.700 prošle godine, jedinu korist, po meni, imala je stranka u kojoj je bio gospodin Petrović. Dakle, kao neko ko se bavio poljoprivredom, od tih desetak koji bi spali na moju opštinu, savetodavaca, nisam video nijednog. Interesantno je da su se savetodavci pojavili u predizbornoj godini. Dakle, nije ih bilo 2011. godine, nije ih bilo 2010. godine, nije ih bilo 2009. godine, ali su se zato pojavili 2012. godine i to njih 1.700. Osim troška koji je bio par milijardi mi neke velike direktne koristi nismo videli.
Što se gužvi u trezoru tiče one su bile prošle godine kao i ove. Prošle godine se tri puta menjao način subvencija. Dakle, ni sami savetodavci nisu znali kakva je to poljoprivredna politika koju je vodilo tadašnje Ministarstvo poljoprivrede. Bilo je da će subvencije biti po kilogramu, prethodno su bile po hektaru, pa je to promenjeno po kilogramu i onda je rečeno da će od toga koristi imati manja gazdinstva u Srbiji zato što su subvencije išle u korist velikih poljoprivrednih gazdinstava u Vojvodini, a prebacivanje na kilogram će korist imati poljoprivredna gazdinstva u užoj Srbiji, mada ja to ne volim tako da govori.
Međutim, moja primedba je bila sasvim suprotna, da to po kilogramu ide baš u korist vojvođanskih privrednika zato što su prinosi, naravno, zbog plodnije zemlje daleko veći određenih kultura su daleko veći u Vojvodini nego što su Srbiji. Posebno su bile primamljive, recimo, podsticaji subvencije na šećernu repu itd, sve ono čime se tajkuni bave.
Pošto su se poljoprivredni proizvođači pobunili, a bili ste svedoci višednevnih blokada taj način subvencionisanja je vrlo brzo bio promenjen tako da su i sami ti savetodavci bez obzira što su plaćeni iz budžeta nisu znali u tom trenutku koji će način subvencionisanja važiti, da li onaj po hektaru, da li onaj po kilogramu, pa ponovo po hektaru, tako da su i sami lutali i tražili odgovor od poljoprivrednika koji su trebali biti na njihovoj strani savetovanja.
Mislim da je to bila pre svega podrška stranci koja je izbore izgubila, dakle, da se kroz tih 1.700 savetodavaca udomilo nekoliko stotina ili gotovo 1.000 ili možda svih 1.700 pripadnika ili simpatizera te partije koji su naravno na izborima cenili to što su šest meseci čini mi se dobijali primanja za savete koje, evo priznajem, bez obzira što smo obrađivali nekoliko stotina hektara zemlje, dakle zakup, plaćali državi, te savetodavce nešto nisam video na mom poljoprivrednom gazdinstvu. Ne znam kakvi su rezultati tih savetodavaca bili u ostalom delu Srbije, međutim po pitanju zalivnih sistema nije bilo nikakve podrške niti ministarstva niti savetodavaca. Dakle, jednostavno nije bilo sredstava i ja to poštujem.
Moram reći po pitanju te naknadne pameti. Ja volim kada kolege poslanici priznaju svoju grešku pa makar to bilo i posle mandata, dakle, otprilike svakog od nas, a naša politička istorija je puna toga i ima plan dok traje moj mandat itd. Tako da ja volim kada prođe naš mandat, pa ponovo steknemo neka znanja i iskustva i kažemo – mi se zalažemo da se obnove, zanove i ponovo izgrade ili izgrade zalivni sistemi kojih u Srbiji ima sve manje, a priča se da će od pet godina, tri ili četiri biti sušna. Jedina istina u svemu tome, da od 2000. godine do 2013. godine, jedini zalivni sistem koji je funkcionisao u Srbiji je bila poplava.

Reč ima ministar Dinkić.