Da se uključim i ja malo u ovu raspravu.
Dakle, naš amandman je išao u pravcu da fakulteti treba da skladno svojim nastavnim programima odluče koliki je taj optimalni broj ispita, naravno u dogovoru sa studentima, koji je potreban da bi studenti mogli što lakše, što jednostavnije da polažu te ispite i skupljaju te bodove, da bi mogli da upišu narednu godinu, jer nije isto imati 10 ispita, na nekom tehničkom fakultetu, i to polagati u četiri roka, ili možda na fizici, ili filozofiji da imate četiri ispita teža i da to razvučete na veći broj rokova. Dakle, mislimo da treba učiniti sve da se studentima omogući što je moguće lakše da dođu do potrebnog broja bodova kroz veći broj ispitnih rokova, ali i kroz transparentan proces studiranja.
Da ne dođemo do situacije da svake godine u oktobru mesecu menjamo zakon zato što treba da se prilagođavamo jednoj grupaciji studenata koja, kako je nazvao gospodin Cvetičanin, kolokvijalno izlazi na ispite pa – ako prođu, prođu.
Naravno da je od kada je veka i sveta važilo da su studenti uvek u pravu, još od Josipa Broza, 1968. pa nadalje, svaki put kada je neki problem dođu, i ja sam bio student i tražio razne povlastice. Ali, da bismo sistem uveli u red i da bi iz tog sistema proizašao nekakav kvalitet koji nam je valjda svima na prvom mestu, mora da se odrede i jasni i precizni kriterijumi i šta će to očekivati studente tokom naredne ili narednih godina. Da ne dolazimo svake godine u poziciju da moramo, ili pod pritiskom javnosti, ili pod pritiskom studenata, ili možda pod željom da se određenoj grupaciji dopadnemo, menjamo zakone, snižavamo kriterijume i tako indirektno utičemo i na sam kvalitet studiranja.
Hajde da jedne godine kažemo – Zakon o visokom obrazovanju predviđa toliko rokova, toliko bodova i neće se menjati naredne tri godine. Neće biti nikakvog popuštanja, a onda će fakulteti odrediti koliko je to rokova, odrediti određene kriterijume i da bismo postigli taj kvalitet i da bismo mogli da ga merimo, šta to izlazi od naših studenata saznanjem odnosno neznanjem, hajde da napravimo jedno merenje koje će svake godine biti sprovedeno za svaku generaciju studenata u određenoj oblasti.
Već godinama se priča o tome da je zadnjih 15-ak godina došlo do znatnog pomanjkanja kvaliteta u obrazovanju i da su za to uglavnom krivci ili bolonjski proces ili nekritički veliki broj novoosnovanih privatnih fakulteta kojima je pre svega komercijalni interes ispred svega, a mnogo manje onaj drugi. Naravno, to ne važi transparentno za sve, ali za dobar broj se može ta sintagma primeniti.
Da ne bismo imali večitu sumnju, hajde da napravimo da Nacionalni prosvetni savet ili ministarstvo organizuje svake godine testiranje, na primer, diplomiranih ekonomista koji dolaze i sa Megatrenda i sa FABUSA i sa državnih ekonomskih fakulteta, sa istim pitanjima za sve, sa istim ocenama za svakog diplomiranog studenta, napravite na kraju zbir koliko je ko osvojio poena i onda kažete – prosečna ocena diplomiranih studenata ekonomije na Beogradskom univerzitetu je osam i po, na ovom drugom sedam i po, na trećem šest i po, nezadovoljavajuće je znanje ljudi koji izlaze sa tog i tog fakulteta. Neka to utiče i na proces dobijanja ili produžavanja licence ili na neku njegovu klasifikaciju kvaliteta fakulteta koje će mu sutra značiti u karijeri. Pa ko hoće da linijom manjeg otpora polaže na nekom privatnom fakultetu gde se mnogo lakše dobija diploma, neka ide, ali će to značiti da je ocena sa tog fakulteta vrlo niska i njegova prohodnost dalje neće biti velika.
To ne može da ispegla naša privreda jer nemamo dovoljno jaku privredu koja će ceniti kvalitet, već je taj koji je završio na vezu ili linijom manjeg otpora studije naći neku vezu i ubaciti se u državnu službu i imamo eroziju kvaliteta znanja. Hvala.