Zahvaljujem.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, hvala na ovako inspirativnom i ohrabrujućem govoru. Potrudiću se da na isti način, ali realno odgovorim.
Nekako boli kada neko ko vam je najmiliji hvali nekoga ko vam nije najmiliji, pa vi onda pokušavate da pred tim ostanete slepi. Šta je radilo Ministarstvo pravde i državne uprave u prethodnom periodu, svedoči izveštaj Evropske komisije o napretku Republike Srbije u postupku evropskih integracija.
Da li je to najbolje? Nije, uvek može bolje i mi se trudimo da radimo sve bolje i da budemo što efikasniji. Da li je to najbolji izveštaj do sada koji je za srpsko pravosuđe došao? Jeste. To mogu da kažu i oni koji se sa nama ne slažu, ili će to da prećute, pa da ponavljaju svakoga puta neistine, u cilju možda da one postanu istina. Ali dobro, hajde da idemo redom.
Ovim Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava ne ukida se nijedan sud. Ne ukida se nijedan sud. Možete da gledate iz svog političkog ugla, pa da tumačite različito norme, ali norme vrlo jasno pišu.
Da li se predviđa prestanak rada određenog broja sudskih jedinica? Da, predviđa se. Šta je tu sporno? Sporno je to što je neko plaćao i zgradu i osoblje, samo su mu falili predmeti, samo nisu imali ljudi tu šta da rade. Ali to, Bože moj, nije važno. Nije važno to što sudija u Beogradu ima sedam puta više predmeta u odnosu na svog kolegu u nekom manjem mestu. To nije važno. Ali, iz budžeta Republike Srbije, koji građani pune s teškom mukom, iz koga se svi ti troškovi isplaćuju, i te kako je potrebna finansijska akrobatika da biste obezbedili te troškove.
Dakle, da, tamo gde su nefunkcionalne sudske jedinice, kao sudske jedinice više raditi neće, ali će, onoliko koliko predmeta i posla bude, toliko biti i suđenja. To je ono kada sam govorio o sudećim danima.
To što je data kvalifikacija, onako paušalna kao i sve ostalo, da suštinskih izmena nema, dobro, to je primedba onima koji su u radnim grupama radili na pripremi ovih izmena i dopuna zakona. Da podsetim još jednom, to su ugledne sudije, ugledni tužioci, advokati, profesori pravnih fakulteta, ljudi od struke koji su se time bavili, koji su u izradi ovih zakona učestvovali.
Izrečena je jedna rečenica i dozvolite mi da se osvrnem na nju. Kaže – ništa o vraćenim sudijama i ništa o njihovom uticaju. Pre neki dan sam dobio uporedni devetomesečni izveštaj za 2010, 2011, 2012. i 2013. godinu od 1. januara do 1. oktobra, poređenje ove četiri godine, koliko je recimo predmeta rešavano u Apelacionom sudu u Nišu. Pročitaću samo konačan broj predmeta, svih zbirno, i istaći da je otprilike početkom tekuće godine imenovan bio novi vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda. U međuvremenu je Narodna skupština većinom glasova ga izabrala za prvog predsednika Apelacionog suda u Nišu, a brojke govore sledeće.
U 2010. godini taj sud je rešio 6.724 predmeta. U 2011. godini taj sud je rešio 7.069 predmeta. Dakle, ni punih 300 više. U 2012. godini on je rešio 8.086 predmeta za prvih devet meseci. Godina 2013, taj sudija Jocić, predsednik Apelacionog suda, koji nije bio izabran, pošto ste rekli da pričamo malo o uticajima neizabranih sudija, dakle, 2013. godine za prvih devet meseci rešeno je 11.177 predmeta. U pojedinim materijama broj rešenih predmeta je sa šest, koliko je bilo u jednoj materiji rešeno 2010. godine, u 2013. godini 582 predmeta. To su te „loše“, to su te „nepodobne“ sudije.
Kada je reč o tome – ništa o vraćenim sudijama i njihovom uticaju, jesu li to one sudije za koje je bivši predsednik Republike kontaktirao, tada u opozicionim klupama, sadašnjeg predsednika Republike, pa mu tražio da da kandidate za sudije Ustavnog suda i za sudije sudova redovne nadležnosti? Da li je to onaj čuveni način transparentnog, demokratskog, nepristrasnog izbora sudija? Nisam čuo nijedan demant od bivšeg predsednika koji je dao na taj račun. Damo ti partijsku kvotu, pa ti predlaži svoje. Kada kritikujete, morate da vodite računa i o tome koga kritikujete i za šta ga kritikujete.
Izrečeno je nekoliko vrhunskih neistina. Naravno, neko ko je pismen i iskusan pravnik, to može da radi samo namerno i tendenciozno. Recimo – ministar će da bira kandidate za pripravnike u sudovima. To je par ekselans glupost, jedna od najvećih koje sam čuo od kada dolazim u Narodnu skupštinu.
(Predsedavajuća: Molim vas, ministre, nećemo upotrebljavati takve izraze.)
Izvinjavam se i vama i narodnim poslanicima. Nekada zaista čovek dođe u iskušenje i u žaru rasprave da stvari nazove pravim imenom, ali je potrebno samo jezički rastumačiti normu i pročitati kako ona glasi. Kaže se da ministar donosi pravilnik. Zašto? Sada ćemo da kažemo.
Recimo, negde pre petnaestak meseci, malo manje, kada sam stupio na funkciju, počeo sam da dobijam pisma, u vidu pritužbi, više volontera i pripravnika iz sudova i tužilaštava širom Srbije.
Reč je o mladim ljudima koji su završili državni fakultet sa jednim dobrim prosekom, recimo 8,50 ili 8,70, koji se prijave na konkurs u jednom sudu koji smo danas spominjali, a pominjao sam ga i u Narodnoj skupštini, pa ću ga opet pomenuti. Reč je o Osnovnom sudu u Pančevu. Dakle, prijavi se dobar student, mislim da je jedan kandidat čak imao prosek preko 9,50 , i ne bude primljen za saradnika, odnosno pomoćnika u tom sudu, a bude primljen kandidat koji je imao, recimo, prosek 10, ali sa fakulteta koji nema akreditaciju. Znači, fakultet koji nema akreditaciju završilo je određeno lice i to lice se prijavilo na konkurs… Moja greška, setio sam se, to lice koje je završilo ima i te kako veze. Kada neko nema državnu dozvolu za rad, a vi ga primate u državnu službu, ne bi smeo, ali to je radio neki prethodni predsednik suda i nikom ništa. Uzgred, to lice sa fakulteta koji nije akreditovan je imalo prosek 6,71, ali to je izgleda bio manir i onda primite takvog jednog čoveka.
Iz Osnovnog suda u Subotici su stizale pritužbe da neko u ekspresnom roku završi fakultet koji ima akreditaciju, ali ima prosečnu ocenu 10 na nekom od 55 pravnih fakulteta u Srbiji, sa sve isturenim odeljenjima koliko broje, a neko ko je završio znatno teži fakultet na državnom univerzitetu, taj nema šansu. Država se onog kvalitetnijeg odrekne. Zašto? Zato što stoji prosečna ocena. Verujte, ja sam imao nešto što se računa u visok prosek. Prosečna ocena svakako jeste bitna, ali nikako ne sme da bude presudan faktor. Hoćete nekoga da primite u državnu službu? Onda istestirajte njegovo znanje.
Taj pravilnik koji propisuje ministar nadležan za poslove pravosuđa biće donet na jedan krajnje transparentan način i u njegovu izradu uključeni će biti i sami oni na koje se odnosi. Mislite da to nije dobro? Da li mislite da nije dobro istestirati nečije znanje pre nego što ga primite u službu? Da li mislite da je dobro, kao što smo mnogi od nas zatekli, zateći važan državni organ koji više liči na socijalnu ustanovu nego na ozbiljan državni organ? Ja mislim da to treba da se uradi.
U celoj toj priči imponovala mi je samo jedna stvar, bivao sam poređen sa Milošem Obrenovićem i meni to imponuje. On je jedan od otaca moderne Srbije, čovek koji je udario temelje ovoj državi u kojoj danas živimo svojom mudrošću i svojom političkom veštinom.
Da li treba da donosi ministar pravilnik? Treba uniformisati, treba ujednačiti način prijema u sudove i javna tužilaštva, jer danas pripravnike i pomoćnike prima ko kako hoće. Treba doneti jedan jedinstven način njihovog prijema u sistem, da nemate upravo više tu situaciju da vam na mesta tužilaca, kao što imamo slučajeve, budu birani ponavljači.
Kritikovana su neka rešenja. Kaže – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca obavezuju se da daju predlog samo jednog kandidata. Možemo da pričamo o tome da li je to dobro ili je loše, ali je to bio nedvosmislen zahtev predstavnika Evropske komisije, Komesarijata za pravosuđe, pa čak i Venecijanske komisije. S kojim ciljem? S ciljem da se smanji uticaj zakonodavne i izvršne vlasti na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Mi kao pravnici možemo da vodimo debatu o tome da li je to dobro ili nije, ali vidim da je to kritikovano i nije mi jasan razlog iz koga je to kritikovano.
Kritikuje se rešenje - zašto predsednik suda može da se bira samo na jedan mandat? Zato što smo u prošlosti imali u pojedinim gradovima, neki od njih vama dobro poznati, ljude koji su po 20 godina bili predsednici suda. Istini za volju, ne pričam o vremenu kada je naše pravosuđe bilo uređenije, već pričam o periodu kada je ono i te kako postalo bremenito mnogim problemima. Ne znam šta bi drugo, osim nepoznavanje određenih propisa, ništa ne mislim loše, već čisto korigujem ono što je rečeno, kaže – uvodimo odgovornost sudija za štetu koju pričine.
Koga zanima, dame i gospodo narodni poslanici, samo uzmite i pročitajte pregled odredaba zakona ili važeći član 6. Zakona o sudijama i ono šta se predlaže. Dakle, u važećem zakonu se kao osnov za naknadu štete, a na osnovu pravosnažne sudske presude, navodi slučaj kada je sudija pričinio štetu krajnjom nepažnjom ili namerno. Venecijanska komisija je kritikovala kao osnov krajnju nepažnju i mi je brišemo. Da li sudija treba da odgovara za pričinjenu štetu onda kada nešto namerno učini? Ne verujem da ćete naići na građanina Srbije koji će vam reći – ne treba, a naročito ne one koji se i te kako često susreću sa sudom i koji su i te kako često u sudu.
(Borislav Stefanović, s mesta: Kako ćemo znati?)
Na osnovu sudskog postupka. To samo sud u sudskom postupku može da utvrdi. Ko drugi? Priča o uvođenju pritiska apsolutno ne stoji.
Zašto su neki sudovi lošije radili? Verovatno i zbog toga što i njima nije postojala adekvatna radna disciplina. Adekvatna radna disciplina nije postojala iz razloga što sudovi četiri godine nisu imali svoje predsednike, skoro četiri godine. Predsednik suda je onaj koji treba da organizuje rad suda. Ako očekujete od nekoga ko je u stanju vršioca funkcije tri i po godine i ko iščekuje iz dana u dan da će mu biti konkurs, a ima ambiciju da bude predsednik suda, da disciplinuje sve one koji rade u njegovom sudu, da dobro organizuje rad suda, a sutra od tih istih kolega treba da dobije mišljenje koje će ga predložiti za predsednika suda, onda mislim da to nije za očekivati. U VF stanju niko nikom ne želi da se zamera, već svako sa svakim želi da bude dobar i efekti rada ga toliko ne zanimaju.
Dao sam vam jedan primer, primer jednog suda, Apelacionog suda u Srbiji, suda u kojem su 2009. godine birani za sudije ljudi koji nikada nisu radili u pravosuđu, a birani su za sud koji je preuzeo deo nadležnosti Vrhovnog suda Srbije. To je sramota. Dakle, prvi izbor u Apelacioni sud, u sud koji je preuzeo nadležnosti Vrhovnog suda.
Danas je ovde hvaljen jedan od ranijih ministara pravde, čovek za koga lično mislim da je dosta toga dobrog započeo u pravosuđu. Da su oni koji su ga nasledili nastavili da rade na isti takav način, ne verujem da bismo mi danas bili kao država i naše pravosuđe u ovom stanju. Problem je upravo nastao iz nerada.
Dakle, niko ne ukida 50 sudova, jer u ovom trenutku u Srbiji, po važećem zakonu, nema 50 osnovnih sudova. Nema ih. Hoćete da mi kažete da je dobro da postoje sudske jedinice u kojima nema posla za jednog celog sudiju, nego 0,89 sudija?
(Borislav Stefanović, s mesta: To ste vi govorili.)
Nije tačno. Ono što citirate uzmite u celini, pa citirajte.
Apsolutno je tačno da sam rekao - kada iz jednog mesta uzmete sud, kao da ste mu uzeli dušu. I dalje stojim pri tome. Činjenica je da je veliki broj gradova u kojima sud nikada nije trebalo da bude ukinut, kao ni javna tužilaštva. Činjenica je i da se to ovim predlogom zakona ispravlja.
Da li je to onako kako bismo mi želeli da bude, svi mi? Pa, nije. Lično bih i dalje želeo da Beograd sutra na popisu ima više od dva miliona stanovnika. On to na popisu nema. Realno ima. I želeo bih da i dalje u Beogradu radi 117.000 ljudi u industrijskoj proizvodnji, koliko je radilo početkom 90-ih, a ne 17.000 koliko je ostalo posle svega. Ali, to više nije tako. I želeo bih da svako naseljeno mesto u Srbiji ima pravi sud, koji će imati šta da radi i da Srbija može da ga plaća ali to nije tako. I želeo bih da u Palati pravde može da se zaposli dovoljno radnika u sudskoj straži. Ne zapošljava se zato što danas imate sudsku jedinicu u neposrednoj blizini Beograda, u kojoj nema posla za dvoje celih sudija, ali zato u njoj radi pet radnika sudskog obezbeđenja. Koga oni obezbeđuju? Šta obezbeđuju? Sudiju koji ima posla dva prepodneva u nedelji. Pa, bolje je da ga dovede sa sobom jednom u dve nedelje, pa da radi jedan ceo dan i da to ima nekog smisla.
Sudija iz Majdanpeka je biran za Osnovni sud u Nišu, iz Majdanpeka u Nišu. Preko 400 kilometara treba da pređe dnevno. Naplaćuje troškove puta, troškove odvojenog života i prima platu kao da je sudija Vrhovnog suda. Sve mu se obračunava i na sve se plaćaju porezi i doprinosi. Neuporedivo bogatije zemlje od Srbije to ne mogu da izdržavaju. Takvih je, recimo, u Osnovnom sudu u Nišu bila jedna trećina. Jedna trećina je birana potpuno van Niša, za Niš.
Preporučujem onima koji još uvek stoje pred zagonetkom da uzmu lepo Izveštaj o napretku Republike Srbije, procesu evropskih integracija i da pročitaju šta je to radilo Ministarstvo pravde i državne uprave. Možda tada dobiju odgovor na zagonetku.
Ono što je bio problem, u najvećem delu, u našem pravosuđu delimično se ticao i sadržine samih zakona, najviše se ticao primene zakona. Nekada zakoni nisu primenjivani, nekada je činjeno sasvim suprotno od onoga što je bio duh zakona, nekada su se ljudi ponašali kao da oni uopšte ne postoje.
I dalje stojim pri stavu, i time ću da zaključim, da je nedopustiv politički uticaj koji je na rad pravosuđa postojao do 2012. godine, da taj uticaj treba u potpunosti otkloniti, da više ne treba da se pozivaju partijski lideri da daju svoje kvote prilikom izbora sudija od osnovnog, do Vrhovnog kasacionog, pa i Ustavnog suda Republike Srbije. Nemamo najsrećnija ustavna rešenja kada je naše pravosuđe u pitanju. Nekoliko puta sam govorio o tome.
Što se tiče finansijskog i efekta zakona, ovde je usvojen jedan zakonik koji je 1. oktobra stupio na snagu. Reč je o Zakoniku o krivičnom postupku. U obrazloženju toga zakona stoji, pa ću parafrazirati, da se finansijski efekti primene toga zakona ne znaju, da će oni u hodu biti primećivani i da će na takav način biti iskazivani i Narodna skupština je usvojila taj zakonik.
Istine radi, krivični postupak koji je predviđen tim zakonikom je neuporedivo duži od krivičnog postupka koji je postojao po ranijem Zakonu o krivičnom postupku. Jedan od razloga zašto je zakon i pored toga prošao, jeste činjenica da on predviđa mnogo veću i širu upotrebu instituta poput oportuniteta krivičnog gonjenja i sporazuma o priznanju krivice. Jer, u onim državama u kojima postoji adverzijalni postupak, dakle, stranački postupak, sporazum o priznanju krivice se zaključuje u 85%, 90%, 95% slučajeva.
Nemojte pričati o finansijskim efektima, dovoljno je samo pogledati da ovaj zakon predviđa ukidanje svih onih troškova koje sam malopre navodio za sve sudove, osim sudova republičkog i apelacionog nivoa. Samo analizirajte koja će ušteda da nastane usled te restrikcije i videćete koji je rezultat.
Još nešto, apsolutno ne stoji priča koja je izrečena da se ovim uvodi pomerljivost sudijske funkcije. To je u Ustavu našem navedeno isključivo kao izuzetak, a takav izuzetak treba dobro i detaljno definisati da se ne bi izrodio u pravilo.
U čitavoj Evropi postoji tendencija ukidanja nepomerljivosti sudijske funkcije, dakle, u Evropi, u zemljama EU. Jer, do čega to dovodi? To dovodi do toga da ako se neko prijavi da bude pripravnik, pa posle toga pomoćnik, recimo u Prvom osnovnom sudu u Beogradu, bez obzira što nije iz Beograda, što je došao negde sa strane, pa ako je i iz Beograda, on sebe smatra jedino podobnim za taj sud i ni zašta više. Dakle, ovim se ne uvodi pomerljivost sudijske funkcije, kao što sam rekao to je izuzetak, a uveren sam da će postojati ljudi koji će izraziti svoju dobrovoljnu nameru da se vrate u mesto u koje su živeli, u kome je nekada postojao osnovni sud, u međuvremenu postojala provizorna sudska jedinica, osnovni sud se vratio i sudija ima tu posla da radi.
Poslednje, još jednom pominjem, mada znam da većina onih koji govore, ne želi da se osvrnu na ono što je već izrečeno, već da građanima podvuku neke stvari, organizovanje sudećih dana. Da, mislim da je to jedno od dobrih rešenja. Pogotovo u mestima u kojima po broju predmeta nemate osnova da organizujete rad osnovnog suda, a sudija koji se dobrovoljno prijavi da jednom u dve nedelje, da jednom u nedelju dana ode, održi ročišta, u takvom jednom mestu treba prilikom rangiranja za izbor u sud više instance da dobije određenu prednost u odnosu na onog kolegu koji nije hteo nigde da ide zato što je radio naporniji i teži posao.
Svi bismo mi voleli ovde da se u svakoj opštini u Srbiji više dece rađa nego što starijih ljudi umire, da je privredna aktivnost mnogo veća nego što zaista jeste, da nemamo budžetski deficit već budžetski suficit, ali svi dobro znate da realno i trenutno stanje nije tako.
Što se tiče suda u Kosovskoj Mitrovici tu sam ostao dužan nešto da kažem. Kao iskusan pravnik svako od vas koji danas bude govorio ovde i kad tumači zakon treba da ga čita od prvog do poslednjeg slova. Od naslova do poslednje tačke na prelaznim i završnim odredbama. Pa da pročita šta je to predviđeno kada je u pitanju AP Kosovo i Metohija.
Ali, evo, zasluge onima koji su predložili i svojom većinom izglasali važeći zakon, on nastavlja i dalje da postoji u jednom delu, iz mog ugla gledano, veoma važnom delu, a to je upravo deo kada je u pitanju organizacija pravosuđa na području Kosova i Metohije. Možda to neko ne želi da prizna, možda vi mislite da to nije dobro što je ta neka prethodna većina izglasala takav zakon kakav je izglasala, ali on nastavlja i dalje da postoji u tom delu.
Sa druge strane, pošto ste svedoci da sve radimo javno pogledajte Nacrt budžeta za narednu budžetsku godinu, videćete da sve budžetske pozicije kada je u pitanju pravosuđe Republike Srbije na Kosovu i Metohiji i dalje stoje nepromenjene. Mislim da je to više nego dovoljan dokaz. Zahvaljujem.
