Gospođa ministar da odgovori, ali u redu, ako sam ja na dnevnom redu.
Moram da počnem sa svojim stvarno velikim čuđenjem. Meni prosto nije jasno kako je nekome palo na pamet da u ujedinjenoj raspravi spoji hemijsko oružje i robne rezerve, i doda im još nekoliko ugovora. Prosto nisam uspela da pronađem ni jednu jedinu vezu, iako sam se vrlo ozbiljno spremala i radila na ovim zakonima. Ali, pošto je u obrazloženju kada smo glasali za dnevni red, prećutani argumenti kako se spajala ova tačka, volela bih da ih čujem, da proširim svoje znanje. Sigurna sam da će argumenti biti vrlo kreativni.
Moram da počnem od Zakona o robnim rezervama, jer mislim da je to jedan od najvažnijih zakona za svaku zemlju, pa i za Srbiju. Njegov zadatak je da obezbedi sigurnost snabdevanja tržišta, odnosno građana, u krajnjoj liniji, osnovnim životnim namirnicama, zatim lekovima i medicinskim sredstvima za humanu upotrebu, mada ja vidim da se ovde na ovom polju jako razmišlja, uopšte šta je strateški antibiotik, recimo za Srbiju, pa kako to obezbeđujemo. Zatim veterinarskih lekova i sredstava, zatim industrijskih proizvoda, pošte, železnice i ono što je novost u ovakvom zakonu, a novost je u svakom slučaju od 1992. godine, to je sigurnost snabdevanja energentima, što je naravno jako važno i što je tema u mnogim zemljama, ali i što je nas iniciralo i direktno proizašlo iz toga što smo potpisali Zakon o ratifikaciji Ugovora o osnivanju energetske zajednice i Direktivu 2009/119, koja je direktno u vezi sa uspostavljanjem sistema obezbeđivanja rezervi nafte.
Šta je sada ono što mene ovde zbunjuje? Zbunjuju me sredstva u budžetu predviđena ovo. Stvarno ne vidim koliko smo mi onda ozbiljni u svojoj nameri ako smo obezbedili to sredstava samo za ovu oblast koja je izuzetno skup.
Naravno, ovo nije pitanje samo iz oblasti energetike, ovo zadire u oblast životne sredine, a onda najviše zadire u onu oblast koja se tiče svih građana i njima na leđa prebacujemo cenu energenata koji će poskupeti. Ne mogu da ne kažem da je ovaj zakon došao u trenutku, nešto posle ove velike letnje afere koja je otvorena sa pokradenim robnim rezervama, kada smo otkrili, kada je cela Srbija otkrila da je iz robnih rezervi nestalo 80.612,18 tona žita i od toga 49.909,55 tona merkantilne pšenice, a ostalo, kukuruza.
Šta hoću da kažem kada to pretvorimo u novac, a svi smo ovde vrlo zainteresovani da to pretvorimo u ono što je opipljivo i o čemu možemo da razgovaramo, jer država zaista jeste u vrlo teškoj ekonomskoj situaciji, to je šteta koja je otprilike vrednosti 20 miliona evra.
Istovremeno, poražavajuće je da Makedonija otvara ovu priču i kaže da je i njeno tržište ugroženo, time što je na to tržište ušla jedna velika količina jeftinog brašna, koja je negde otprilike kada uporedite, upravo koliko iznosi, šteta koja je od pokradenog kukuruza i pšenice i onda se pitam, da li je ovo što se kod nas tretira kao prekršaj, a kao prekršaj je krivično delo, jer to što su pokradene robne rezerve, da li je to na isti način tretirano kao što je tretirano u nekim drugim zemljama tipa Francuske, Švedske, jer oni to tretiraju kao terorizam.
Izvinite, podrivanje bezbednosti države, a to je cilj robnih rezervi, sa jedne strane i ovo sve što se u Srbiji dešava, jeste dovođenje u pitanje međunarodni ugled Srbije.
Sada kada vam se otvori ta priča u Makedoniji, vi nemate odgovor tu.
Gledam gospodina Ljajića koji se kao ministar sa Makedonijom bori za svaku trgovinsku razmenu, za razne probleme koji se pojavljuju u trgovinskim razmenama u oblasti poljoprivrede, u nekim drugim oblastima, a sa ove strane vi nemate odgovor na ovo jednostavno pitanje, ko podriva bezbednost države Srbije i zašto je to tretirano tako kod nas na takav način.
Kada pogledamo naše zaštitne mehanizme, vidim da se oni u ovom zakonu nisu mnogo popravili, nisu ni mnogo efikasniji, ni delotvorniji, oni su slabi i ne mogu da budu primenjeni. Toga se bojim kada govorim o ovom zakonu.
Stvarno mi je žao što nemam vremena da se više bavim tim načelnim stvarima kada je o zakonu reč, govorićemo o amandmanima, ali to su načelne stvari koje su vrlo važne za jednu zemlju poput Srbije.
Hoću da govorim i o ovom drugom zakonu – Predlog zakona o izmenama Zakona o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebi hemijskog oružja i o njegovom uništavanju. Mnogo mojih kolega je reklo danas da je to jako važna oblast, iako ona ne deluje tako na prvi pogled, pitajte naučne institute koji moraju da rade sa ovim materijama, pitajte vojne institute, pitajte velika privredna društva, fabrike, pogone, odeljenja koja se bave i funkcionišu po ovom zakonu i kojima zaista predstavlja problem to što moraju da na određeno vreme izveštavaju nadležno ministarstvo odnosno nekada agenciju za hemikalije.
Druga važna stvar o kojoj moramo da vodimo računa kad govorimo o tome je da je nekadašnja SFRJ bila zaista država, tako je i apostrofirana, koja je imala kapacitet da proizvodi hemijsko oružje, a na samu pomen Sirije, recimo, u ovom slučaju, moramo da kažemo koliko je važno da je Srbija prihvatila Konvenciju 2000. godine i donela zakon kojim je jasno prihvatila pravila igre i ogradila se od hemijskog oružja.
Mi smo se obavezali da uspostavimo verifikacioni režim za pojedine otrovne supstance koje se nalaze u Aneksu konvencije na listama 1, 2. i 3, kako bismo imali uvid u proizvodnju, preradu, korišćenje i skladištenje ovih supstanci, zapravo da bismo imali uvid da se one koriste u svrhe koje su dozvoljene, u miroljubive svrhe i da ne idu u nekom drugom pravcu.
Obavezali smo se da ćemo formirati dva mehanizma i jesmo ih formirali. Prvi mehanizam je izveštavanje. To znači da ćemo kao država redovno izveštavati organizaciju u Hagu u stanju u ovoj oblasti u našoj zemlji. Drugi mehanizam je saradnja sa međunarodnom inspekcijom i to je jako važan mehanizam jer smo se mi obavezali da ćemo na nacionalnom nivou formirati i uspostaviti pravni režim kontrole. I jesmo ga uspostavili time što je Vlada formirala Komisiju. U toj Komisiji se nalaze ministri i predstavnici mnogih oblasti, spoljnih poslova, trgovine, zdravlja, zaštite životne sredine, Uprave carina itd. Znači, jedno vrlo široko telo.
Zbog toga je moje pitanje za gospodina ministra Ljajića – zbog čega u prethodnom zakonu, a sećate se jako dobro amandmana o kome smo govorili, u Zakonu o uvozu i izvozu robe dvostruke namene, gde se vrlo jasno u mom amandmanu kaže šta su naše obaveze po ovom međunarodnom ugovoru, po ovoj konvenciji. Rekli ste tada – ovo je sve u redu, samo ćemo ga doneti u nekom drugom zakonu. Ja pitam – u kom je to zakonu? Vrlo mi je važno da znam, zato što je to nešto što ćemo mi kao država morati pred međunarodnom zajednicom da obrazložimo. Vrlo je važno reći da Srbija ispunjava sve svoje obaveze i to je najvažnije.
U čemu se onda sastoje ove izmene? Izmene su zapravo nastale zbog toga što je Konferencija država članica donela neka inovirana uputstva i ta inovirana uputstva su zapravo usaglašavanje sa ovim što mi danas radimo. Tu su preciznije određene koncentracioni limiti za pojedina pravna lica koja su obaveza da dostavljaju izveštaj nadležnim ministarstvima iz Liste 2A. Druga izmena se tiče usaglašavanja terminologije, recimo, šta je to diskretna organska supstanca. Kad sam kod usaglašavanja, odmah moram da kažem da je Odbor podneo jedan amandman koji je takođe usaglašavanje, ali u ovom slučaju između jednine i množine koja se pojavljuje u tekstu, što je Vlada prihvatila i hvala joj na tome.
Za sprovođenje ovog zakona bila je nadležna Agencija za hemikalije, koja je u onom nesrećnom potezu kada je uništen Fond i kada su uništene još dve agencije praktično prestala da postoji. Sve se tiču zaštite životne sredine i to je ono što mene najviše boli. Tada je bilo rečeno – mi ćemo silne agencije skloniti, nećemo ih finansirati, nažalost, samo se ispostavilo da su agencije u oblasti zaštite životne sredine i te kako smetale. Zato mislim da je ova agencija nama danas neophodna i sada tek vidimo zbog čega je ona nama bila toliko potrebna. Hvala.

Hvala.
Ministarka Zorana Mihajlović ima reč. Izvolite.

Prvo da pojasnim otkud to da su ove izmene i dopune Zakona danas zajedno sa sistemskim Zakonom o robnim rezervama.
Prvo, nadležnost nad ovim zakonom imaju tri ministarstva – Ministarstvo odbrane, Ministarstvo trgovine, spoljnih i unutrašnjih poslova i Ministarstvo energetike, odnosno zaštite životne sredine. To je jedan od razloga.
Drugi razlog - da je u pitanju suštinska promena ovog zakona, onda to svakako ne bi bilo tako, onda bismo imali posebno izmene i dopune zakona, ali pošto ste i sami rekli da to zaista nisu suštinske, to su samo ujednačavanja vezano za samu Konvenciju, prosto nije bilo razloga da to stavimo kao posebno.
Već ste govorili o tome koliko je to značajno i slažem se sa vama, ali, pominjali ste jednu stvar, a to su inspekcije. Mi takođe kroz Ministarstvo odbrane vršimo i treninge naših inspektora, a vezano je i u skladu je sa tom konvencijom.
Druga stvar koju ste pominjali vezano za Zakon o robnim rezervama – a kako ćemo mi u stvari sve to uspeti da uradimo budući da mnogo toga treba da se uloži da bismo mi do 2023. godine imali dovoljno skladišnog prostora? Procena kaže sledeće: naknada koju sam pominjala od dva dinara godišnje bi trebalo da donese šest milijardi dinara u budžet, što će biti neutralna stavka u budžetu, znači, koliko uđe u budžet, toliko će izaći i koristiće se za skladišne prostore i u roku od devet godina mi ćemo taj prostor imati. Mala dopuna tome, da je cena, recimo, prethodne godine varirala između 146 do 156 dinara, prema tome, na cenu je uticala berza ili kretanje dinara. Ova dva dinara koja sam ja pomenula gotovo su ispod onoga koliko utiče sam kurs. Prosto da imate predstavu šta su ta dva dinara. To je jedan od načina, proračunato kako ćemo da ispunimo tu našu obavezu.

Reč ima ministar Ljajić. Izvolite.

Dve stvari ste spomenuli. Prva se tiče izvoza našeg žita u Makedoniju. Tačno je da su Makedonci opravdavali svoju odluku o ograničenju uvoza pšenice i brašna iz Srbije time da navodno žito iz robnih rezervi je išlo na tržište Makedonije na ilegalan način pa je to obaralo cenu domaćeg žita i zbog toga je Makedonija donela uredbu o restriktivnom uvozu žita, tačnije pšenice i brašna iz Srbije.
Međutim, kad smo tražili konkretne dokaze, nikada to dobili nismo. Cela priča se svela na to da navodno žito odavde ide na Kosovo, da na Kosovu postoji neki mlin koji to žito prerađuje i da se onda na ilegalan način izvozi sa Kosova na teritoriju Makedonije. Ali, sve su to spekulacije, nikada nismo uspeli niti da dobijemo precizne podatke o tome, niti znamo da li je čitava ova priča tačna. Naravno, niko ne spori da je teških zloupotreba bilo. Da li je to žito čak izvezeno u Makedoniju ili je ovde negde distribuirano, potpuno je etemerno, šteta od 20 miliona je napravljena i mi se sada bavimo posledicama tog čina, odnosno bavimo se time da nadoknadimo tu štetu i da nam se što je moguće više žito vrati, a tamo gde to nije moguće da uzmemo skladišta koja su data kao hipoteke.
Što se tiče ovog drugog zakona, ja zaista ne znam tačno, koliko se sećam, vaš amandman se odnosio na to da u jednom članu gde piše – oružje za masovno uništenje; vi ste predlagali da bude odredba hemijsko oružje.
Naš odgovor je bio da oružje za masovno uništenje uključuje i hemijsko i biološko oružje i da nema potrebe da naglašavamo posebno hemijsko oružje. Ako mislite na neki zakon koji treba sad da se donese, to je zakon o izvozu oružja i vojne opreme. Dakle, mi smo prethodno doneli Zakon o uvozu i izvozu robe dvostruke namene, ako sam dobro razumeo.

Reč ima Milica Vojić Marković.

Hvala.
Evo ja ću pokušati da počnem od ovog poslednjeg. Zaista je teško da i očekujem da se sećate amandmana, ja se sećam jako dobro zato što znam šta sam htela tim amandmanom, ali dobro, videćemo kad bude taj vaš zakon koji najavljujete. Ovde se nije radilo o ubacivanju tog termina „hemijsko oružje“, ali hajde sad da ne širimo tu priču.
Ono sve što sam ja govorila o toj priči sa Makedonijom i sa sličnim pričama, gde mi ne možemo da utvrdimo da li je to tako baš bilo ili nije bilo, jeste zapravo prvo materijalna šteta Srbije, zatim narušavanje ugleda Srbije, a cela moja priča koncepcija jeste bila zaštitni mehanizmi koje mi kao država moramo da napravimo da bi smo mogli da kontrolišemo sve što se dešava u ovoj vrlo važnoj oblasti, jesu ono što je suštinsko.
Pomenuli ste inspekcije, pomenuli ste mnogo što šta, mislim da je mnogo važno da ove zaštitne mehanizme ojačamo, onda možemo da govorimo o tome, da slaboj Srbiji svako će koristiti priliku da uzme ono što može da joj uzme.
Da se vratimo na ovo što je gospođa Mihajlović rekla, naknade od dva dinar po litru goriva nisu one naročito velike, naročito kada ih uporedimo sa ovim povećanjem plata, onda će ljudi taman to što dobiju kao povećanje plata moći da daju za ta dva dinara po litru.
Ono što meni strašno smeta jeste da će građani sami finansirati svoju energetsku bezbednost. Meni se to čini prebacivanje na nejaka pleća, zaista istrošena pleća, materijalno pre svega istrošena pleća, na građane koji zaista mislim da to ne treba sami da finansiraju, mora država tu na drugi način da se postavi. Hvala.

Reč ima ministar Zorana Mihajlović. Izvolite.

Dakle, odmah da kažem da su obveznici plaćanja te naknade energetske kompanije koje imaju licencu, između ostalog. Dakle, one će se baviti uplaćivanjem te naknade. One možda ne moraju da uzmu ta dva dinara na taj način, da li je tako, ali mislim da je to dovoljno.
Ono što sam možda htela još da vam kažem, nema trenutno drugog rešenja, a sa druge strane imamo situaciju, recimo, imali smo priču o sirijskoj krizi ili bilo kojoj mogućoj krizi, mi zaista nemamo te rezerve kojima možemo da bar 30 dana, da ne govorim o 90 dana, budemo obezbeđeni i da možemo normalno da funkcionišemo. Nije lako, ali devet godina je ispred nas i sa svim ovim stvarima, koje mi planiramo u tih devet godina, verujem da ćemo moći da pričamo o sigurnosti, kada govorimo o nafti i naftnim derivatima.
Druga je priča o nekoj električnoj energiju koju mi proizvodimo ovde, ali ka d nešto uvozimo, onda smo uvek prilično zavisni.

Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković, replika.