Zahvaljujem se.
Reč ima ministarka dr Zorana Mihajlović.

Vezano za skladište i gde će biti smeštene obavezne rezerve nafte i naftnih derivata. Dakle, ono što je u javnoj svojini, to je svakako u Direkciji za robne rezerve gde ima prostora za 180 hiljada metara kubnih, zatim u „Transnafti“ koja je javno preduzeće i gde ima prostora za 130 hiljada metara kubnih i to je u javnoj svojini. Naravno da to nije dovoljno. Postoje određeni skladišni prostori i u tom NIS-u koji ste pominjali, i kod privatnika, plus kod onih koji treba da se grade. Dakle, biće javni tender za ono što nije u javnoj svojini.
Prema tome, oni koji budu dobili mogućnost da kroz javni tender skladište obavezne rezerve nafte i naftnih derivata, imaće tu mogućnost. Da li će to biti NIS ili ovi privatnici koje sam pominjala, plus ona dodatna priča što nam fali još skladišnog prostora, to ćemo videti. Ali, ono što je u javnoj svojini to je „Transnafta“ i mi sada praktično ubacujemo po prvi put to preduzeće „Transnaftu“ kao javno preduzeće u kojem će svakako stajati obavezne rezerve nafte i naftnih derivata.

Hvala lepo.
Reč ima Mirko Čikiriz.

Gospodine predsedavajući, gospodo ministri, naša poslanička grupa će podržati sva četiri zakonska predloga, zbog toga što spadamo među najveće kritičare stanja u našem društvu od osnivanja naših političkih stranaka.
Analizom stanja u robnim rezervama pokazuje se koliko smo u pravu kada kažemo da država mora da osnaži svoje institucije, da se uozbilji i da je država sa svojim lošim sistemskim rešenjima bila glavni generator krize i stvarala najpogodnije osnove za korupciju i kriminal, što se dešavalo i u slučaju robnih rezervi.
Formiranjem ove Vlade, to ću ponoviti nebrojano puta, mi smo rekli da sve što bude išlo u prilog snaženja državnih institucija, borbe protiv korupcije i kriminala, mi ćemo to podržati sa obe ruke i tu nikakve dileme nije bilo niti će biti.
Ako se analizira zbog čega smo mi pre neki dan raspravljali o Zakonu o privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti, a maltene 20 i nešto godina to imamo u praksi ali nemamo zakonska rešenja, evo, 21 godinu čekamo na novi zakon o robnim rezervama koji bih ja mogao slobodno sa punom odgovornošću da nazovem ne samo sistemskim zakonom već bitnim antikorupcijskim zakonom.
Rad robnih rezervi u jednom zatvorenom sistemu kriminala i korupcije je bio takav da smo mi imali, primera radi, naravno nabavku robnih rezervi bez tendera, brojne zloupotrebe, slabu kontrolu, nesistematsku kontrolu, jedan zatvoreni krug u kome je dobro poznat krug ljudi, uglavnom zahvaljujući državnim sredstvima i nemaru države, zaradio ogromna finansijska sredstva.
Policija radi svoj posao, ali mi ćemo biti zadovoljni tek kada sve to dobije sudski epilog i kada oni koji su vršili zloupotrebe budu i krivično odgovarali i to pravosnažno. Prepune su novine i naslovne strane velikih zloupotreba u Direkciji za robne rezerve, od toga da se plaćao zakup za robu koja nije bila ili odgovarajućeg kvaliteta ili odgovarajuće količine, zatim da se plaćao zakup za robu koja nije bila podložna stalnoj kontroli, zatim da je često na stanju naravno prikazivano drugačije stanje i količina robe nego što je to utvrđeno. Pominjani su ovde i dupli patosi u silosima i razmena robe između skladištara, kad se najavi kontrola onda jedan skladištar drugom skladištaru pozajmi robu, onda prodaja robe u situaciji kada su cene na tržištu te robe povećane, kupovina kad su cene na tržištu odgovarajuće robe niže, itd.
Tako da sve ovo što se dešavalo kod nas zadnjih godina, rat, sankcije, izolacije, pljačkaška privatizacija, nemar države, odsustvo rada državnih organa, to je davalo vetar u leđa onima koji su se bavili ovim poslovima, na protivzakonit način. Naravno, neću sve gledati sa celog aspekta, bilo je i onih koji su jako korektno i časno radili svoj posao, ali nažalost u manjoj meri.
Čija je odgovornost najveća? Pored toga što država zakonom nije uredila ovu oblast blagovremeno, odgovornost je pre svega onih koji su upravljali Direkcijom za robne rezerve. Ne vidim, i pokušao sam da dođem do tih podataka, da li je do sada neko ozbiljno odgovarao za svoj nerad, ili za zloupotrebe. Ministre možda vi imate te podatke, ja takve podatke nisam dobio. Zbog toga, bez obzira što sam tekst zakona nema mu se nešto posebno prigovoriti, postoj ta bojazan, jer mi smo često donosili dobre zakone, ali su ipak ti ljudi koji su dugo umreženi u sistemu korupcije i kriminala, uvek iznalazili mogućnosti da nastave da rade na način na koji to nije bilo u skladu sa zakonom.
Zbog toga ćemo sa posebnom pažnjom pratiti primenu i sprovođenje ovog zakona, i nadzor nad radom Direkcije za robne rezerve, jer kažem, višedecenijsko negativno iskustvo nas na to navodi.
Ono što je bitno za naše građane da znaju, da robne rezerve su zaista važan segment u stabilnosti jednog društva i ekonomske stabilnosti u pogledu snabdevanja itd, jer obuhvataju poljoprivredne i prehrambene proizvode, zatim, proizvode koji su bitni za zdravlje ljudi, za životinje, znači lekove, medicinska sredstva, veterinarska sredstava, za rad pošte, telekomunikacija, železnice, odbranu zemlje itd.
Osnovna naša zamerka što ovaj zakon je trebao mnogo ranije da dođe u Narodnu skupštinu Republike Srbije, ali dobro je što usklađujemo oba zakonska rešenja sa standardima i EU i Svetske trgovinske organizacije, jer nebitno je da li je impuls trenutno za donošenje ovog zakona, jer znam da je radna grupa davno uradila nacrt zakona, i da se on dorađivao i čini mi se da je u Skupštinu došao dobar tekst zakona, ali obično, još uvek naši građani imaju tu negativnu percepciju, da svi oni standardi kojem mi prihvatimo od Svetske trgovinske organizacije i od EU, da su nam nametnuti, da su protiv naših interesa, a to je pre svega zbog negativnih iskustava u pogledu statusa KiM, i hapšenja ratnih zločinaca.
Ali, ono što mi kao desničari, evropejci želimo po hiljaditi put da ponovimo našim građanima je da ovakva vrsta standarda i pozitivnog pritiska iz EU i Svetske trgovinske organizacije u najdubljem životnom interesu je svih građana Srbije i dobro je što su mnoga rešenja koja tamo postoje primenjena i u ovom zakonu i što je pored vanrednog ili ratnog stanja i poremećaja snabdevanja na tržištu dodata još jedna životna situacija, a to su elementarne nepogode i što je uz sve ovo što je do sada bilo predmet obaveznog skladištenja i čuvanja, u smislu robnih rezervi, što to obuhvata i naftu i naftne derivate, što je, normalno, zahtev vremena.
Što se tiče Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Republike Srbije i Narodne Republike Kine, bez obzira što je taj sporazum zaključen 2009. godine, do sada je dao vidljive rezultate u svojoj praksi. Ovo je jedan Aneks ili izmena tog sporazuma, ali ono što je po nama jako dobro i čemu smo dali podršku i 2009. godine i podrškom Aneksu broj 1. Sporazuma je da vidimo da se most Beograd – Borča radi uveliko, da se nabavka opreme i skenera za Upravu carina odvija po predviđenom planu, kao i izrada Projekta B za Termoelektranu „Kostolac“, što je od vitalnog interesa za Republiku Srbiju.
Kada sam pomenuo nabavku skenera za Upravu carina, nekoliko puta sam u Narodnoj skupštini postavio pitanje u tom smislu i molio bih ministra da obrati pažnju na ono što ću sada reći. U vreme jedne od velikih kriza, u vreme carinskog rata između Austrije i Srbije, ministar tadašnji finansija, Lazar Paču je pored niza nepopularnih ekonomskih mera koje su u velikoj meri slične onim ekonomskim merama koje je preduzela i sadašnja Vlada, za šta smo se zalagali odavno, izvršio i bolju kontrolu carina. Mi na carinama imamo jedan, takođe slično kao u robnim rezervama, jedan zatvoren sistem u kome nemamo insajdere i nemamo spoljnu carinsku kontrolu. Imamo unutrašnju kontrolu i slično kao kod robnih rezervi to decenijama traje. Ljudi su izuzetno dobro uvezani i umreženi i pored toga što mnogo robe prolazi bez carinjenja, mnogo robe prolazi i sa nižom carinskom stopom i ko najviše trpi, trpi budžet RS. Tako da sam postavio pitanje Vladi – šta će Vlada učiniti u vreme velike ekonomske krize koja će još trajati da se više sredstava sliva sa carina u budžet RS i da se takođe na carinama suzbije veliki stepen korupcije i kriminala koji neosporno postoji?
Što se tiče Sporazuma između Republike Srbije i Republike Kine pomenuću dobre projekte poput izgradnje deonice Autoputa Obrenovac – Ljig, Pojate – Preljina i Regionalnog puta Novi Sad – Ruma i pomenuo sam ranije Termoelektranu „Kostolac B“.
Sličnu podršku ćemo dati i Sporazumu između Republike Srbije i Kanadske komercijalne korporacije koja je državna agencija i koja će omogućiti i stvarati dobre osnove za povezivanje dve zemlje u projektima infrastrukture, energetike, posebno hidroenergetskog sektora, industrije, poljoprivrede i prehrambenog sektora.
Na kraju, pošto je bivša SFRJ bila jedna od retkih zemalja koja je proizvodila hemijsko oružje jer je imala opremu, kapacitete i stručnjake i pošto smo mi jedna od potpisnica Konvencije o zabrani proizvodnje, skladištenju i upotrebi hemijskog naoružanja, posle potvrde te konvencije bitno je porastao ugled naše zemlje u svetu, u demokratskom delu sveta, naravno da ćemo i ovu vrstu predloga podržati u danu za glasanje. Hvala.

Hvala.
Za reč se javio narodni poslanik Aleksandar Senić, predstavnik poslaničke DS.

Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovana gospođo ministarka i poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, nesporna je potreba za donošenje novog Zakona o robnim rezervama, ali ovaj predlog zakona ima i bitne manjkavosti. Na prvom mestu nema načela podsticaja i obezbeđenja kontinuirane proizvodnje, pre svega poljoprivrednih proizvoda. Dalje, nema obaveze donošenje dugoročnog i srednjoročnog plana održavanja robnih rezervi, izuzev nafte i derivate nafte, a takođe se ne reguliše ni oblast obaveznih privatnih robnih rezervi, što je jedan od uslova za učlanjenje u EU.
Načelo podsticaja i obezbeđenja kontinuirane proizvodnje je, uz načelo snabdevenosti i stabilnosti, načelo tržišnog poslovanja i načelo pažnje dobrog privrednika, jedno od neophodnih načela za ustanovljenje robnih rezervi, pre svega na tržištu kakvo je srpsko, gde postoji dominantan uticaj određenih učesnika na tržištu, da ne kažem – formiranje kartela i oligopola.
Možemo da pogledamo kako je to rešeno u EU. Evropska unija ima planirane količine proizvoda koje su označene sa A, B i C. „A“ je količina koja je potrebna EU, koja se potroši u jednoj kalendarskoj godini ili u jednom određenom periodu koji iznosi godinu dana. „B“ je rezerva koja se formira ukoliko dođe do poremećaja u proizvodnji, a „C“ je količina koja je višak i obavezno ju je izvesti iz EU.
Kako to EU reguliše tržište? Tako što postoji sistem zaštitnih cena za količine A i B i ukoliko neko izveze količine iz EU koje spadaju u količine A i B, dužan je da razliku u ceni između naplaćene i one koja je zaštitna uplati u određeni fond. Takođe, da se ne bi remetilo tržište remetilo uvozom, postoje tzv. prelevmani. Kada se uvozi određena roba po ceni koja je niža od zaštitne cene koju je propisala EU, uvoznik je dužan da razliku između uvozne cene i zaštitne cene na tržištu uplati takođe u taj fond. Onda iz sredstava tog fonda se stimuliše izvoz količine C, a takođe se stimuliše i primarna poljoprivredna proizvodnja. Toga u ovom zakonu nema.
Možda nije ni svrha ovog i ovakvog zakona regulisanje te vrste tržišta, ali je neophodno urediti to tržište u Srbiji. Smatram da je neophodno ustanoviti sistem zaštitnih cena, kakav postoji i u EU i u SAD. U SAD postoji udruženje za davanje robnih kredita SSA, koji garantuje poljoprivrednim proizvođačima određenu cenu njihovih proizvoda. Čak je moguće da oni svoje proizvode prodaju i unapred i da naplate robu koju će tek proizvesti, a u slučaju da cena robe koju će naknadno proizvesti bude viša od one koju su naplatili, mogu je prodati na slobodnom tržištu i onda vratiti kredit Udruženju za davanje robnih kredita u novcu, a ne kroz isporuku robe.
Kako se u Srbiji reguliše tržište? Tako što se zabrani npr. izvoz suncokreta prošle godine, kada je cena visoka i kada naši poljoprivredni proizvođači ne mogu da ostvare najvišu moguću cenu, zato što se čuva domaće tržište i cena jestivog ulja na domaćem tržištu, a sa druge strane, kada je prevelika ponuda, tako što država ne zaštiti poljoprivredne proizvođače i ne otkupi, kao ove godine, višak merkantilnog kukuruza.
Podsećam vas da je Odbor za poljoprivredu Narodne skupštine Republike Srbije doneo zaključak o tome da je potrebno da Republička direkcija za robne rezerve otkupi dodatnih 150.000 tona merkantilne pšenice i 200.000 tona merkantilnog kukuruza, po cenama koje su u tom trenutku bile više od tržišne, ali se ispostavilo da te cene, koje je Odbor za poljoprivredu preporučivao, su zapravo bile i tržišne. Evo i kako. U žetvi je cena pšenice bila 15 do 16 dinara. Republička direkcija za robne rezerve je otkupila jedva 60.000 tona merkantilne pšenice po ceni od 20 dinara. Danas je cena merkantilne pšenice sa PDV skoro 21 dinar. Ne možemo poreći postojanje kartela, oligopola ili zloupotrebe dominantnog uticaja na tržištu određenih učesnika na tržištu.
Postavlja se i pitanje – da li je Direkciji za robne rezerve potrebno omogućiti spoljno-trgovinsku aktivnost? Šta bi to značilo u ovom trenutku? Umesto što su poljoprivrednici dolazili i kod ministra poljoprivrede i kod prvog potpredsednika Vlade, ne znam da li su bili kod vas, ali pretpostavljam da, pošto ste nadležni, ste sigurno bili uključeni u tu problematiku, i pošto znamo da je cena suncokreta u okruženju bila 380 dolara po toni, što automatski znači da smo imali realnu tržišnu utakmicu na našem tržištu, da je cena suncokreta ove godine trebala da bude između 33 i 35 dinara po kilogramu, uz uvođenje mogućnosti da Direkcije za robne rezerve ima spoljno-trgovinsku delatnost, da može i da izveze određenu količinu roba, mi smo mogli da regulišemo tržište i razbijemo kartel ili oligopol ili šta se već formiralo na našem tržištu, na taj način što bismo otkupili određene količine proizvoda po višoj ceni, koja je definitivno zloupotrebom položaja na tržištu dogovorena.
Mene brine još jedna stvar. Pogledao sam Predlog budžeta za 2014. godinu i sada pravim analizu. Predlogom zakona o budžetu za 2013. godinu bilo je predviđeno 5,5 milijardi dinara za Direkciju za robne rezerve. Rebalansom budžeta je taj iznos redukovan za nekih 1,5 milijardi dinara i on je iznosio 3,6 milijardi. Predlogom budžeta za sledeću godinu jedva imamo tri milijarde, što znači da nameravamo i dalje da štitimo one koji zloupotrebljavaju svoj dominantan položaj na našem tržištu.
Direkcija za robne rezerve je prošle godine otkupila merkantilnu robu u vrednosti od oko pet milijardi dinara, najviše kukuruz. Podsećam vas da je cena kukuruza bila 29,7 dinara po kilogramu. Ove godine Republička direkcija za robne rezerve nije otkupila nijedan kilogram. Šta je posledica? Imamo najlošiju setvu merkantilne pšenice u ovom veku. Po procenama do kojih sam došao, jedva da je zasejano 300 hiljada hektara merkantilne pšenice, i to mahom sa tavana, dakle, nedeklarisane i slabe klijavosti, što znači da ćemo imati i smanjen prinos, a i loš kvalitet.
Ono što najviše zabrinjava, ako površina pod pšenicom ostane na tih 300.000 hektara, je to što ćemo uz prosečan petogodišnji rod od 3.500 tone po hektaru biti prinuđeni da sledeće godine uvozimo pšenicu. Jer, ako na 300.000 hektara rodi 3.500 tone, to je 1.050.000 tona. Godišnja potreba Srbije je 1.100.000 tona samo za ljudsku ishranu, plus stočna ishrana, plus ono što ide u doradne centre za semensku pšenicu. Dakle, mi ćemo biti prinuđeni da između 200 i 250.000 tona merkantilne pšenice sledeće godine uvezemo.
Kakva je to politika Vlade koja dozvoljava da Srbija od rekordne proizvodnje pšenice koju smo imali ove godine, podsećam, skoro 3.000.000 tona pšenice je ove godine proizvedeno, dolazimo u situaciju da ćemo sledeće godine potencijalno morati da uvozimo pšenicu? Mi nismo uvozili pšenicu u ovom veku skoro uopšte, osim za potrebe prerade i dorade semena.
Dalje, da bi se ovaj i ovakav problem rešio, smatram da je obavezno donošenje dugoročnog i srednjoročnog plana održavanja robnih rezerve, a osim nafte i naftnih derivata nema obaveze donošenja dugoročnog i srednjoročnog plana. Malopre smo čuli gospodina ministra da kaže da se to ni do sada nije donosilo i da je funkcionisala politika robnih rezervi. Pa loša je politika. Evo, imamo posledice da ćemo potencijalno sledeće godine biti uvoznici merkantilne pšenice. Pre dve godine smo bili deveti u svetu izvoznik kukuruza. Dakle, 2011. godine je Srbija bila deveti po količini izvoznik kukuruza. Dolazimo situaciju da samo dve ili tri godine posle tog rezultata moramo da uvozimo pšenicu. Mislim da je ovo katastrofalna politika i robnih rezervi i u oblasti poljoprivrede.
Takođe, ovaj zakon ne predviđa regulisanje oblasti obaveznih privatnih robnih rezervi, ni u jednoj rečenici se to ne pominje. To je neophodan uslov za članstvo u EU i smatram da je ovaj zakon trebao ili treba da sadrži te odredbe, jer ćemo očigledno biti prinuđeni da ili menjamo ili donosimo novi zakon o robnim rezervama u skorije vreme, ukoliko je zaista plan Srbije da postane punopravna članica EU 2020. godine.
Dakle, još jednom, ove godine imamo jedno tri milijarde dinara u budžetu za Republičku direkciju za robne rezerve, a ovim zakonom predviđamo i nabavku razne opreme i robe za potrebe železnica, pošte, telekomunikacija, sistema odbrane i energetike. Šta će ostati za otkup poljoprivrednih proizvoda? Izgovor koji je dominantan u ovoj Vladi, da je sve to berzanska roba i da se ne treba mešati u odnose na tržištu, je prevaziđeno, potpuno prevaziđen. Sistem zaštitnih cena je ono što funkcioniše i u EU i u SAD. Berzanska roba i cena koja se formira na berzi nastaje u trenutku kada se jave viškovi, a mi smo u situaciji da sledeće godine, ponavljam, nećemo biti u mogućnosti da proizvedemo adekvatnu količinu merkantilne pšenice ni za sopstvene potrebe. Hvala.

Hvala lepo.
Reč ima ministar Rasim Ljajić. Izvolite.

Tačno je da pojedine zemlje imaju i privatne robne rezerve. To, recimo, ima Švajcarska, gde određenim privrednim subjektima može da stvori obavezu da imaju i određenu količinu roba. Jednostavno, mi nismo u toj situaciji da sada dodatno opteretimo preduzeća i da oni stvaraju robne rezerve za potrebe države. U ovoj ekonomskoj situaciji to rešenje je naprosto nerealno.
Takođe, mi ne možemo da damo mogućnost robnim rezervama da izvoze robu i bave se spoljnotrgovinskom delatnošću, jer robne rezerve nisu učesnik na tržištu.
Još jednom ponavljam, tačno je precizirano ovim zakonom u kojim uslovima može da se interveniše sa robom iz robnih rezervi. Dakle, samo u slučaju poremećaja na tržištu ili da se obezbedi adekvatna stabilnost u uslovima vanrednih situacija ili vanrednog stanja. U slučaju prodaje roba iz robne rezerve, to se čini putem javnog oglasa, potpuno transparentno, javnim nadmetanjem, ali robne rezerve ne mogu da izvoze robu i bave se bilo kojom privrednom aktivnošću, a samim tim i učestvuju u formiranju cena na tržištu.
Ono gde se slažem sa vama jeste da svi nismo srećni sa ovim budžetom koji je određen za robne rezerve. Apsolutno smatramo da je trebalo izdvojiti više sredstava, ali to je u skladu sa ekonomskim i finansijskim mogućnostima države u ovom trenutku. To neće uticati na stabilnost i snabdevenost tržišta, biće dovoljne količine roba, pre svega poljoprivrednih i prehrambenih, da može da se interveniše u slučaju poremećaja na tržištu, ali verujemo da bi više sredstava bilo potrebno za robne rezerve u nekoj projekciji budžeta za sledeće godine.
Što se tiče otkupa, takođe je tačno da je bila ideja da se otkupi više pšenice i kukuruza. Kupili smo onoliko koliko je bilo sredstava. Dakle, kupljeno je 59.000 tona pšenice, po ceni od 20 dinara. Tada je cena na tržištu bila 16 dinara. Proizvođači nisu bili zadovoljni sa ovom cenom i to je takođe činjenica, ali to je opet u skladu sa ovim mogućnostima.
Prošle godine je zabranjen izvoz suncokreta. Nažalost, to nije bila dobra odluka, to sada mogu da kažem, iz nekoliko razloga. Pre svega, imamo sada problema sa onim preduzećima koja su avansirala kupovinu suncokreta kod nas. Ne radi se samo o suncokretu, već i o šećernoj repi. S druge strane, ta odluka nije u suprotnosti sa standardima ni CEFTA ni Svetske trgovinske organizacije, jer u određenim periodima može da se donese ovakva odluka ukoliko ima ograničeni rok trajanja. Ta mera je trajala tri meseca. Kada smo uspostavili stabilnost na tržištu, ta mera je povučena, ali se slažem da bi bolje bilo da je nismo tada doneli. Ona je bila odraz straha da nećemo obezbediti stabilnost na tržištu sa određenim proizvodima, pre svega uljem i šećerom.
Što se tiče zaštitnih cena, pravila i standardi ne dozvoljavaju jednu takvu odredbu. Ovaj zakon je prošao ekspertizu i EU i eksperata Svetske trgovinske organizacije. Ovaj zakon smo radili zajedno sa njima. Nekoliko stvari koje ste spomenuli, u načelu bi mogli da se složimo, ali naprosto nisu bili predmet odredbi ovog zakona.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Senić, replika. Izvolite.

Ne mogu da ne iskoristim priliku, kada smo već kod suncokreta, da postavim pitanje.
Pošto je cena suncokreta sada niža za oko 50% u odnosu na prošlu godinu i pošto i sami priznajete grešku zbog toga što je izvoz u tom trenutku zabranjen, da li će cena jestivog ulja biti snižena, ne mora za 50% jer ostali troškovi proizvodnje sigurno nisu niži za 50%, ali da li će cena jestivog ulja biti snižena za npr. 25% ili 30%?
Smatram da neće, bar se ne vidi na rafovima u prodavnici, što opet potvrđuje zloupotrebu dominantnog položaja određenih učesnika na našem tržištu i neminovno potrebu da Republička direkcija za robne rezerve ima minimum dvostruki budžet u odnosu na predloženi. Hvala.