Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine premijeru i gospodo ministri, dame i gospodo poslanici, iskoristio bih svoje prve minute obraćanja da zamolim kolege poslanike da, ako već nemaju poštovanja prema godinama gospodina Arsenovića, onda bar imaju poštovanja prema instituciji koju on predstavlja ovde. Samim tim pokazujemo i poštovanje prema instituciji koju svi zajedno predstavljamo.
Takođe bih na početku svog izlaganja rekao da vidim da je prevelika briga od početka pokazana, bar načelno kada je u pitanju trošenje para i budžet o kojem danas govorimo, pa ću podsetiti da današnji dan košta preko 50.000 evra poreske obveznike naše države i smatram da bi bilo mnogo korektnije da to što oni plaćaju ipak iskoristimo za raspravu koja je deo teme i koja će opredeliti trošenje finansijskih sredstava za sledeću godinu, tj. usvajanje najvažnijeg akta koje ova Skupština usvaja u toku godine.
Želim reći na početku da je nemoguće predvideti sve prilikom izrade budžeta, ali pored svega ostaje utisak da je Vlada odgovorno pristupila ovom budžetu, da se nije odlučila na korenite promene, već je rezala onoliko koliko je neophodno. Zato je ovaj budžet, osim što je iznuđen, u isto vreme i odraz realnosti i sprečava, po mišljenju naše poslaničke grupe, da država ode u bankrot. Upravo zbog toga naša poslanička grupa će podržati ovaj budžet i to želim da istaknem odmah na početku svog izlaganja.
Međutim, svoj govor neću iskoristiti da bih pričao hvalospeve o budžetu, već ću pokušati da se zadržim na nekim temama koje se tiču budžeta za koje mislimo da nisu baš toliko dobre.
Kao što smo govorili i pre godinu dana sa ovog istog mesta prilikom rasprave o usvajanju budžeta za 2013. godinu, to se i obistinilo. Upozoravali smo na preveliki optimizam, tako da danas imamo vrlo jasan pokazatelj da mere štednje koje je Vlada donela nisu dovele do smanjenja budžetskog deficita, jer se skoro sve što je ušteđeno odlilo na rešavanje dugogodišnjih nagomilanih problema javnih preduzeća i banaka. Na prvom mestu „Srbijagas“, „Železnice“, „Galenika“ i propale banke, poput „Razvojne banke Vojvodine“, koje su korumpirani i bahati pojedinci doveli do stanja u kojem se nalazimo, da svi građani Srbije moraju da izdvajaju ogromna sredstava da bi se sanirali dugovi ove banke.
Ako se nastavi ovakvom praksom fiksiranja najvećih domaćih gubitaša, a imali smo prilike da bar iz medija saznamo da je „Srbijagas“ već više godine unazad gomilao dugove i da je dužan više od milijardu evra, budžetski deficit u 2014. godini i pored uvođenja solidarnog poreza će se povećati umesto da se smanjuje. U takvim okolnostima mislim da je apsurdna bilo kakva priča o smanjivanju zarada, a pogotovo o smanjivanju penzija.
Osvrnuo bih se na jedan segment ovog budžeta, pošto je nemoguće da o svemu govorimo, bar ne za 20 minuta, koliko imamo prostora i vremena da govorimo. Osvrnuću se na jednu od tema o kojoj je SPO i DHSS najviše govorila. To su subvencije i budžet za poljoprivredu.
Smatramo da gotovo ne postoji politički faktor u ovoj zemlji, politička kampanja ili bilo koji drugi događaj, a da se ne potencira to kako je poljoprivreda jedna od naših najvažnijih razvojnih grana i obično to bude samo u priči, međutim kada dođu dela to baš ne bude tako. Nažalost, i u ovom budžetu imamo pokazatelj da je budžet za poljoprivredu smanjen za tri milijardi dinara, da je on nešto manji od 35 milijardi, da je, računajući celokupan budžet, to samo 3,76% odvajanja kojih imamo. Bojim se da onda nema ni jedna politička stranka argumente da ukaže da se na poljoprivredu ozbiljno računa i da je poljopriveda naša šansa.
Ako uporedimo izdvajanja za poljoprivredu sa izdvajanjima za železnicu i za puteve, videćemo da su to ogromna finansijska sredstva koja su za nijansu manja nego što su izdvajanja za poljoprivredu. Kada pogledamo šta se sve dešavalo kada su u pitanju putevi i železnice u proteklom periodu, onda će nam jasno biti da znamo da kakva nam je železnica, znamo kakvi su nam putevi, ali nikad tačno prilikom usvajanja budžeta ne znamo šta će se uraditi kada je u pitanju finansiranje železnica i puteva, koliko je to kilometara puteva novoizgrađenih, sređenih, koliko su nam pruge spore i dokle će to tako da traje.
Na kraju krajeva, kada govorimo o opredeljivanju finansijskih sredstava, nikad ne govorimo o tome ko će preuzeti odgovornost ako se ta finansijska sredstva ne budu trošila onako kako su predviđena.
U tekstu zakona, sem člana 1. u kome se pominju prava i obaveze korisnika budžetskih sredstava, nigde se više bliže ne uređuje šta znači ta prava i obaveze. Za prava se može zaključiti da su to cifre po pojedinim razdelima, ali za obaveze bi bilo neophodno da se precizira šta to znači, koje su obaveze korisnika budžetskih sredstava, i koje su to obaveze odgovornih lica. Dakle, koje odgovornosti i koje su sankcije u krajnjoj instanci. Ovo je možda jako dobar primer da kažem i ide možda uz predlog gospodina Dačića da sledeće budžete treba da dugoročno pravimo, a ne samo za sledeću godinu, pa predlažem da odmah razmotrite i predlog da u sledećem budžetu uvedemo odredbu o odgovornosti. Mislim da bi mnogo lakše kontrolisali i da bi svi učesnici, tj. svi oni koji raspolažu sa ovim budžetom, mnogo odgovornije se ponašali kada bi znali koje su sankcije ako se budžet ne bude sprovodio onako kako je zapisano.
Mi u Srbiji imamo realan rast BDP za 1,4%, rast industrijske proizvodnje za više od 5%, značajno veći iznos, ali imamo i ogroman pad u građevinarstvu i to do 40%.
Ako znamo, da po prirodi delatnosti građevina sa sobom vuče i ostale delatnosti, onda su razmere negativnih efekata na ukupna privredna kretanja još i veća. Mi se, drage kolege, nekoliko godina suočavamo sa teškoćama u građevinarstvu i u narednom periodu mora nešto da se učini kako bi se oporavio ovaj segment privrede.
Posebno treba da nas zabrine realan pad prometa u trgovini na malo od 7,2%, koji verujem da je danas još i veći, jer je znak sve većeg siromaštva naših građana od kojih mnogi nažalost nemaju ni za osnovne životne namirnice. Ovako smanjena tražnja odraziće se na proizvodnju roba, pre svega, široke potrošnje na pravljenje zaliha, što bi u krajnjoj liniji trebalo da rezultira smanjenjem cena u maloprodaji, ali to se ne dešava i lično mislim da je to najmanje iz dva razloga.
Prvi je, što je velika količina ove robe iz uvoza, i cena joj se formira na bazi kursa dinara prema evru, a drugi je, naravno, ona već naša poslovična boljka koju rešavamo iz godine u godinu, a nikako da je rešimo, a to je nedostatak konkurencije, tj. postojanje monopola.
Na ovom planu mislim da treba još da se radi, na stvaranju ambijenta za dolazak velikih trgovinskih lanaca i za tržišnu utakmicu između njih, od koje će korist imati naši građani kroz niže cene i kvalitetnije proizvode.
Ono što je dobro jeste rast industrijske proizvodnje, izvoza i tabela najvećeg izvoznika govori nam upravo o tome koliki je značaj državnih podsticaja i investitora koji su spremni da ulože novac u proizvodnju. Dobro je što Vlada nije odustala od te mere i što je budžetom za narednu godinu predvidela sredstva za te namene. Međutim, ova mera neće biti dovoljna ukoliko se ne stvori povoljniji poslovni ambijent, a tu pre svega mislim na ono što je gospodin Radulović takođe govorio, rokovi za izdavanje dozvola za građenje, pojednostavljanje raznih drugih procedura kao i najavljene izmene Zakona o radu od kojeg svi očekujemo mnogo.
Vlada u obrazloženju budžeta kaže da će preduzeti mere za suzbijanje sive ekonomije, da neće tolerisati poresku nedisciplinu. Ovo smo imali prilike da slušamo iz godine u godinu i nijedna Vlada nije ispunila obećano. Ipak, verujem da će ova Vlada pokazati bolje rezultate od prethodnih, bar kada je upitanju suzbijanje sive ekonomije, jer ih je pokazala na nekim drugim poljima na kojima ispit nisu položile prethodne Vlade, a to je borba protiv korupcije i kriminala.
Vlada se u obrazloženju ovog zakona dotakla i preduzeća u restrukturiranju. Žao mi je što gospodin Radulović nije tu, ali želim i reakciju gospodina Krstića na ovu temu, jer se na ovom primeru možda najbolje vidi koliko je apsurdna ta borba kada govorimo o preduzećima u restrukturiranju, u kojima proces privatizacije nije dao željeni efekat i koja su prema rečima resornog ministra, a i svih normalnih ljudi, rak rana naše privrede.
Pitam ministra privrede, ali pošto nije tu i gospodina Krstića, da li zna da mu je u jednom od takvih preduzeća, govorim o poljoprivrednom preduzeću „Aleksa Šantić“ sedi u direktorskoj fotelji čovek koji je odlukom skupštine akcionara smenjen 16. jula ove godine, da je ministarstvu poslalo ličnu kartu sa neistinitim podacima, da je preduzeće danas dužno jednu milijardu više nego u trenutku raskida privatizacije? Dug je veći nego imovina celog preduzeća. Kako mislimo da rešavamo probleme u takvim preduzećima kada kao država koja je većinski vlasnik sa 70% akcija ne možemo uopšte da uspostavimo legalno stanje i organe upravljanja u takvim preduzećima, što je prosto neverovatno. Niti imate podršku od policije, niti imate podršku od suda.
U rashodnoj strani budžeta vidimo i dalje da se sa velikim iznosima subvencionišu javna preduzeća. Znam da preko noći od višedecenijskih gubitaša ne možemo napraviti uspešna preduzeća, ali moramo li da ih subvencionišemo, njihovo tekuće poslovanje, plate gde su prosto natrpani stranački kadrovi, ili možda taj novac treba da iskoristimo za finansiranje investicija?
Mislim da reforme u javnim preduzećima ne treba odlagati, jer svaki dan na sve kao društvo mnogo košta i tu treba ohrabriti Vladu, naša poslanička grupa u potpunosti daje podršku kada je upitanju rešavanje ovog problema, da se u taj mukotrpan posao uđe što pre. Primer sa bankama nas uči da probleme treba rešavati što pre, jer odlaganje rešavanja donosi samo veću štetu. Da je prethodna Vlada reagovala na vreme na probleme u „Agrobanci“ ili u „Razvojnoj banci Vojvodine“, sigurno je da se danas ne bismo zaduživali za 200 miliona evra, da dokapitalizujemo Agenciju za osiguranje depozita ili da izdajemo obveznice na deviznom tržištu i tako prikupljenim sredstvima da zatrpavamo rupu od par stotina miliona evra štete koja je naneta državi.
Iz ovih primera moraju da se izvuku pouke. Dobro je što kroz organe policije i pravosuđa barem deo odgovornih za ovu ogromnu štetu je u procesu krivičnog gonjenja. Lično, mislim gospodine premijeru, da i vi kao neko ko je bio jedan od najvažnijih faktora u prošloj Vladi treba da preduzmete odgovornost delom za ove stvari koje su se dešavale, jer nismo na vreme reagovali da se one spreče.
Ne mogu da govorim o svim budžetskim pozicijama i stavkama, navešću samo nekoliko zapažanja. Moj kolega Čikiriz je nedavno govorio o carini i o tome kako bi trebalo malo više kontrole posvetiti stanju u carini, šta se događa na carinskim prelazima. U Upravi carine su predviđena sredstva za izgradnju i rekonstrukciju graničnih prelaza, ali nažalost Vlada ni ove godine nema nameru da rekonstruiše granični prelaz sa Mađarskom, Bački Breg koji je ujedno najbliži put ka EU koji naša država ima. Još od 2006. godine je na predlog Međudržavne komisije dve zemlje ovaj prelaz je osim putničkog postao i teretni za teret od deset tona, ali mi ništa od tada nismo uradili da to zaživi u praksi. Sa Mađarske strane posao je završen, sa naše nije, a mislim da je ovo posebno važno za region zapadne Bačke, kao i izgradnja polu autoputa od Vrbasa do Bezdana i Bačkog Brega po kojem smo obavezni. Po prostornom planu je ubačen amandman, na moju intervenciju, da do 2014. godine taj put mora da se gradi.
Jasno je da su ova dva važna projekta usko povezana i njihova realizacija bi privredu zapadno Bačkog okruga okrenula ka Evropskoj Uniji i ovaj kraj bi postao atraktivniji za investitore kojih nema puno, nešto ih ima u Apatinu, nešto u Odžacima, ali u Somboru koji je centar okruga godinama nijedan ne postoji. Pored činjenice da Sombor ima dobar položaj, da ima čak i aerodrom za koji bi samo malo trebalo da se renovira da postane civilni, na dve granice Sombor ima položaj, investitora nema, jer nema sposobnu lokalnu vlast sa kredibilitetom koja želi boljitak svojim građanima. Zato bi reagovanje Vlade u smislu realizacije projekata kojima govorim, dakle polu autoput i granični prelaz Bački Breg, bilo poželjno i očekujem od Vlade da pronađe način da bar u fazama krene sa realizacijom ovog projekta.
Dobro je što je budžetom predviđeno finansiranje važnih infrastrukturnih projekata, poput deonice saobraćajnog Koridora 10 ili deonice autoputa do južnog Jadrana, jer je i to veoma važno za našu privredu direktno kroz upošljavanje putarskih preduzeća, ali je važno zbog regiona kroz koji će prolaziti putni pravac, jer će te regione učiniti interesantnijim za investitore.
Ono što Vlada nije uradila to je ukidanje brojnih agencija i regulatornih tela od kojih neka vidimo da u budžetu više od polovine sredstava troše na zarade zaposlenih, što je moramo se složiti, besmisleno. To je bilo obećanje stranaka koje čine ovu Vladu i zato vas pozivam gospodine premijeru i vas i sve vaše članove Vlade kojim dajemo podršku kada je upitanju budžet, i samu Vladu da preduzme mere da bi se smanjio broj tih tela koje prosto izvlače novac u ovakvoj jednoj krizi.
Javni dug je posebno pitanje i verujem da će vaše ministarstvo gospodine Krstiću pronaći način da sa fiskalnom konsolidacijom dodatno otklone makro-ekonomske rizike kako ne bi došlo do krize javnog duga. Neophodno je da se uvedu reformski zakoni, ne marketinški kakvih smo dosta imali do sada, već oni zakoni koji će se sprovoditi i na kraju krajeva davati efekte. Ono što je najvažnije jeste da je neophodan rast investicija, o tome smo svi govorili i ne bih dodatno trošio reči, sem da bismo imali taj rast investicija potrebno je učiniti mnogo više na unapređenju privrednog ambijenta.
Reći ću još nekoliko stvari koje sam uspeo da izvučem, više taksativno da bih podsetio i nadležnog ministra i premijera da je naša obaveza da se sprovodi Zakon o restituciji, da je očigledno da taj zakon ne može da daje efekte, kada govorimo o budžetu mnogo je bolje i kvalitetnije, na šta smo godinama upozoravali i mi iz SPO i gospodin Vladan Batić i DHSS da treba da se donese pravičan zakon o restituciji, gde će finansijska nadoknada biti minorna, a da će supstitucija biti ta koja će opredeliti ceo zakon, što će dovesti do toga da građani koji nemaju korist restitucije, nemaju apsolutno nikakvu štetu i da ne izdvajaju dodatni novac kada je upitanju obeštećenje onih kojima je imovina oduzeta posle Drugog svetskog rata.
Dobro je to što je godišnja inflacija i rast evra najmanja u poslednjih nekoliko godina. Povećanje PDV sa 8% na 10% smatramo takođe, i podržavamo vas gospodine Krstiću, da je u ovom momentu neminovno. Oni koji kažu da možda nije, podsetiću ih da je 2008. godine bilo verovatno i drugih izbora, da je 2002. godine bilo duplo manji javni dug, ali da je danas ovo povećanje neminovnost. Nadamo se da je to jedna od uspešnijih mera u suzbijanju sive ekonomije koja godinama izjeda ovu državu.
Takođe je pozitivno da se ne povećava stopa poreza u turizmu. Mislim da je ministar pokazao dobru volju posle razgovora sa ljudima iz struke.
Završiću time da lično mislim da nema brige za 2014. godinu ako ispunimo ono što je ministarstvo predvidelo tj. mere koje su predviđene, iako su državne finansije, složićemo se svi, u teškoj situaciji. U suprotnom, neko drugi će nam određivati sledeći budžet tj. moraćemo samo da otplaćujemo dugove, a građanima će ostati šta ostane. To se, dame i gospodo, zove bankrot i verujem da nećemo doći u tu situaciju, ali sagledavajući ceo budžet kao dokument dolazimo do zaključka da je on pre svega usmeren na tekuću potrošnju, manje na investicije, ali to su očigledno naše prilike za koje posledice snose i sve prethodne vlade do sada.
U takvim okolnostima ne preostaje nam ništa drugo nego da budžet podržimo uz zadržavanje prava da kao narodni poslanici tokom godine kontrolišemo Vladu kako radi i u tom smislu dajemo svoje sugestije i predloge. Hvala.
