Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste videli pred vama su tri zakonska predloga. Jedan je donošenje potpuno novog zakona i dve izmene i dopune postojećih zakonskih rešenja.
Dozvolite mi da u najkraćim crtama dam neke najosnovnije elemente za novi Zakon o zaštiti potrošača. To je nažalost četvrti zakon od 2002. godine, koji donosimo u ovoj oblasti, što s jedne strane potvrđuje da je ovo dinamična oblast koja se menja vrlo brzo, ne samo kod nas, već i evropsko potrošačko pravo trpi vrlo brze i česte izmene.
Poslednji zakon koji je donet 2010. godine, koji je počeo da se primenjuje 2011. godine, pružio je dovoljno širok okvir za zaštitu prava potrošača, ugradio je sve norme u skladu sa 15 direktiva, do tada postojeće Evropske unije, i moglo bi se u formalno-pravnom smislu reći da je pružio sasvim zadovoljavajući okvir zaštite prava potrošača.
Nažalost, praksa je pokazala, kao i sa mnogim našim zakonima koje donosimo, da zakoni idu drumom, život i praksa idu šumom. Drugim rečima, zakon je u mnogim svojim segmentima bio neprimenljiv i faktičke zaštite potrošača nije bilo u onoj meri koju je taj zakon predviđao.
Razlog za to je činjenica da nisu postojali jasni mehanizmi i instrumenti za zaštitu prava potrošača i, s druge strane, nepostojanje institucionalnog okvira za njihovu zaštitu. Ta dva elementa su u velikoj meri uticala da zakon ne zaživi u praksi.
Sa druge strane, imali smo i situaciju da sudska praksa kao završni oblik zaštite nije zaživela i gotovo da i nemamo sudske prakse, kada govorimo o zaštiti potrošačkih prava.
Dešavalo se, kada imamo spor između potrošača i trgovca, da potrošač traži savet od organizacije za zaštitu potrošača šta da radi u slučaju nesaobraznosti robe, odnosno robe koja nije u skladu sa onim što je trgovac pokazao ili govorio da je roba tog kvaliteta. Ukoliko trgovac ne odgovori na taj zahtev, onda potrošaču preostaje da vansudskim rešenjem traži izlaz iz te situacije ili da pokrene sudski spor. S obzirom da sudski spor traje jako dugo, da je suviše skup, obično su potrošači odustajali od podnošenja tužbe i zato sudska praksa praktično ne postoji.
Imajući to u vidu, hteli smo da izvršimo određene izmene ovog zakona. Zato je bio plan da izmenama i dopunama popravimo postojeći tekst zakona. U međuvremenu su se pojavile nove direktive Evropske unije o ovoj oblasti. Jedna o pravima potrošača iz 2011. godine, a druga o alternativnom rešavanju potrošačkih sporova iz prošle godine, a koje smo trebali da inkorporiramo u tekst novog zakonskog predloga. Javna rasprava je pokazala da ono što smo dobijali od stručne javnosti, organizacija za zaštitu potrošača, trebali bi da menjamo više od 50% odredbi važećeg zakona, što znači da po sili zakona smo morali da donosimo novi zakon o zaštiti potrošača.
Računamo da smo postojećim, odnosno predloženim zakonskim rešenjima dali dovoljno instrumenata i mehanizama da ta zaštita bude daleko delotvornija nego što je sada slučaj. Tu sada imamo nekoliko nivoa zaštite. Prvi nivo će biti vođenje nacionalnog registra potrošačkih prigovora, gde ćemo imati mogućnost da kroz taj sistem vodimo evidenciju, da prikupljamo sve informacije i rešavamo potrošačke sporove.
Drugi, možda najvažniji mehanizam zaštite, je jačanje upravno-pravne zaštite, koja do sada nije postojala, što znači da se daju ovlašćenja nadležnom ministarstvu da može da sprovodi upravni postupak, pre svega za zaštitu kolektivnih interesa potrošača, a to su dve najvažnije stvari – nepoštena poslovna praksa i nepravične ugovorne odredbe. Računamo da ćemo upravo onaj mehanizam efikasnosti postići na ovaj način, odnosno uvođenjem ove zakonske odredbe.
Treći nivo zaštite tiče se onoga što do sada nije postojalo u ovom opsegu, a to je da vraćamo neke nadležnosti tržišnoj inspekciji koje su i prethodim zakonom bile oduzete i moći će da izriče prekršajne mere, odnosno novčane kazne za učinioce prekršaja u slučaju nepoštovanja odredbi ovog zakona.
Nastojaćemo da afirmišemo vansudsko rešavanje potrošačkih sporova, a u skladu sa nedavno donetim Zakonom o medijaciji, odnosno o posredovanju. Ono što jeste novina da organizacijama i udruženjima za zaštitu potrošača dajemo mogućnost, posebno onima koji su evidentirani, da imaju odgovarajući stepen legitimnosti da podnose zahteve za utvrđivanje kolektivnog interesa zaštite potrošača, a sudska zaštita svakako ostaje kao mera ukoliko svi prethodni mehanizmi ne daju svoj rezultat.
Ovo je celovit paket za koji verujemo da će zakon učiniti mnogo operativnijim, efikasnijim, delotvornijim nego što je to do sada bio slučaj.
Takođe, ono što su novine, koje možda javnost više zanimaju, tiču se rešenja vezano za rokove, preciziramo odredbe tog zakona. Ostavljana je mogućnost, odnosno pravo potrošaču da odustane od kupovine na daljinu u roku od 14 dana bez ikakvog dodatnog objašnjenja ili razloga, ukoliko to želi. Skraćuje se rok za reklamacije sa 15 na osam dana. Ukoliko se nesaobraznost pojavi u roku od šest meseci, potrošač može da zameni robu, da traži zamenu robe ili povraćaj novca. Do sada je bio slučaj da trgovac obično nudi popravku, a sada je moguća popravka uz izričitu saglasnost potrošača. Rok za isporuku robe je 30 dana. Ukoliko se to ne dogodi, potrošač može da traži povraćaj novca od strane trgovca ukoliko drugačije, nekim ugovorom ili dogovorom, nije rešeno.
Tu je i čitav niz drugih novina, istina, manje važnih. Ceo set zakona smo nastojali da popravimo i uskladimo sa direktivama Evropske unije, ali suštinski nema velikih razlika, osim ovih u odnosu na prethodni zakon.
Ono što je možda najvažnije, a tiče se sudske prakse, odnosno sudske zaštite, je da se ukidaju sudske takse za potrošačke sporove manje od 500.000 dinara. Verovatno da je ovo do sada bio razlog zašto potrošači nisu pribegavali tužbi i traženju pravde na sudu. Zato što su ti sporovi, kao što sam rekao, skupi i dugi. Sada se oslobađaju potrošači plaćanja sudske takse ukoliko vrednost tog spora ne prelazi 500.000 dinara i verujemo da će to učiniti efikasnijom postojeću sudsku praksu.
Kaznene odredbe za ne sprovođenje zakona su ostale iste, identične kao iz prethodnih zakonskih rešenja. Moram takođe da kažem da smo imali dve javne rasprave. Jedna je bila kada se govorilo o izmenama i dopunama ovog zakona. Trajala je mesec dana uz učešće svih zainteresovanih strana, pre svega Udruženja za zaštitu potrošača, a s obzirom da smo imali ranije nasleđeni projekat, IPA projekat, EU, eksperti EU su celo vreme učestvovali u izradi teksta ovog zakona.
Takođe, imali smo drugu javnu raspravu povodom donošenja potpuno novog zakona. Manje-više smo nastojali da ugradimo sve predloge koji su stizali, posebno od stručne javnosti i organizacija za zaštitu potrošača i na kraju smo dobili pozitivno mišljenje Evropske komisije da su odredbe ovog zakona usklađene sa evropskim potrošačkim pravom.
Što se tiče druga dva zakonska predloga odnosno izmena i dopuna postojeća dva zakona ove izmene imaju jedinstvena četiri cilja, iako se radi o dva zakonska predloga.
Pre svega želeli smo da na ovaj način dve do sada regulatorne agencije spojimo u jednu. Dakle, RATEL, odnosno kao Republička agencija za elektronske komunikacije i RAKUS kao Agencija za poštanski saobraćaj će ubuduće biti jedna agencija koja će se baviti istim delatnostima, što znači da RATEL preuzima i ovaj posao vezan za poštanske usluge, što podrazumeva da će preuzeti u naredna tri meseca zaposlene, dokumenta, arhivu i predmete i sve što je do sada radio RAKUS.
Da se razumemo, to neće proizvesti enormne finansijske uštede jer RATEL preuzima i zaposlene, ali umesto dve službe opšte koje opslužuju i jednu i drugu agenciju imaćemo jednu službu, umesto dva direktora imaćemo jednog direktora. Dakle, nije velika ušteda, ali je sređivanje sistema kada govorimo o radu nezavisnih regulatornih agencija.
Drugi razlog, najvažniji u ovom trenutku, zašto smo se odlučili za izmene pre svega Zakona o elektronskim komunikacijama, tiče se neophodnosti usklađivanja sa odlukom Ustavnog suda. Naime, još 2010. godine, koliko se sećam, Ustavni sud je doneo odluku da su pojedine odredbe ovog zakona neustavne. Zašto? Zato što se radi o povredi prava na tajnost komuniciranja u elektronskom poslovanju, u elektronskom obliku.
Drugim rečima, svaki operater ima obavezu da zadrži tzv. zadržane podatke i da ih čuva 12 meseci. Te podatke do sada su mogli da koriste službe bezbednosti i MUP i tu odredbu Ustavni sud je proglasio neustavnom jer se narušava princip tajnosti podataka i tajnosti komuniciranja.
Ovim izmenama sada će se ovi podaci tzv. zadržani podaci moći koristiti samo uz odluku suda ukoliko su neophodni za vođenje krivičnog postupka i zaštite interesa Republike Srbije i samo u tim situacijama u ograničenom periodu i vodiće se evidencija o svim zahtevima za pristup tim informacijama tako da će i Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja i druga regulatorna tela imati mogućnost da vide i da se upoznaju sa svim tim zahtevima koji se postavljaju pred telekomunikacionim operaterima i to je ključna stvar za izmene i dopune ovog zakona.
Treći razlog leži u neophodnosti da još jednom naglasimo neophodnost uvođenja tehnološke neutralnosti u radiofrekvencijskom spektru, što će praktično značiti puno za mobilne operatere jer će moći u postojećem spektru da koriste nove tehnologije. Do sada su jedni pravnici govorili da nema razloga da se ovo posebno naglašava u ovom zakonu, da je postojao i do sada osnov. Mi smo smatrali da treba to da naglasimo da bi otklonili svaku sumnju i da bi pojedini operateri koji su već planirali da ulože značajna sredstva u nove tehnologije i razvoj da bi to mogli da učine. Znači, očekujemo nove investicije u tom pogledu i naravno ono što je posebno važno, konkurenciju među postojećim mobilnim operaterima.
Četvrti razlog za ove izmene tiče se ubrzanja procesa digitalizacije. Kao što ste videli u tekstu predloga, postoji jedan član koji predstavlja i pravni osnov da pomognemo onim građanima koji nemaju digitalne prijemnike da uvođenjem i ugradnjom tzv. setoboksova, posebnih uređaja mogu da prate i prihvate i prime digitalni signal. Sve zemlje EU su to uradile, sve zemlje u regionu i u zavisnosti od finansijskih mogućnosti videćemo koji obuhvat tog stanovništva, odnosno o kojem se broju ljudi radi kojima će biti neophodno pomoći u obezbeđivanju ovih setoboksova.
Spremni smo da saslušamo sve sugestije, sve predloge i naravno da prihvatimo svako rešenje za koje zajedno verujemo da će popraviti i poboljšati tekstove ovih zakonskih predloga. Hvala.
