Vidite, ne bih se javljao, ali postavili ste konkretnu, u suštini dali ste konkretan predlog što je retko, neko je dao konkretan predlog. Vidite, po zakonu ovo su izmene i dopune zakona, nije novi zakon. Ne možemo  amandmanima menjati ono što član koji nije menjan.
Dakle, konkretno vaš predlog, ne možemo sada da ga menjamo, a mi ćemo do kraja godine doneti zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Mislim da je to, da je tu pre mesto za takvu meru, nego u Zakonu o radnim odnosima.
U svakom slučaju ima još nekoliko konkretnih zakona koje mislim da treba da donesemo do kraja godine gde će mere koje ste vi govorili, naći svoj prostor i naći svoje mesto. Tako da inicijativa ima smisla. Nesporno je samo sada zakonski nije moguće to sada uraditi u Zakonu o radu, ali sada kada već pričamo o reformama, smatram da je radno zakonodavstvo potrebno očistiti od svega što nema veze sa konkretnom radnim odnosima, a da treba napraviti čitav set drugih zakona koji regulišu socijalno zakonodavstvo i brojne druge stvari.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice, konačno danas raspravljamo i izmenama i dopunama Zakona o radu i dugo očekivanoj polemici uopšte radnog zakonodavstva i njegovog usklađivanja sa tekovinama EU. Javnosti radi, ovo nije nov Zakon o radu, ovo su izmene i dopune Zakona o radu i u tom smislu usklađivanje istog sa radno-pravnim zakonodavstvom ili ne usklađivanja sa radno-pravnim zakonodavstvom EU zavisi od vida gledanja.
Činjenica je da je raspad srpske ekonomije, a znamo kako se srpska ekonomije urušavala za posledicu je jednostavno imala i raspad svih onih radnih navika. Činjenica je da sadašnje radne generacije apsolutno nemaju nikakav radni entuzijazam, a takav je i njihov radni učinak, a nemaju, čini mi se, ni radnu kulturu kao što su to imali naši preci.
Činjenica da smo po tom pitanju takođe poprilično kao društvo potonuli i da su sve ređi oni pojedinci koji časno, pošteno i odgovorno obavljaju svoj posao, koji zapravo svoj rad posmatraju kroz jedan vid i kroz jednu prizmu dugovečnosti i koji su tako reći spremni da se radno žrtvuju, a zarad boljeg sutra, danas se za manju platu ako treba, a sve zarad dobrobiti i njima, ali i mnogim drugima.
S druge strane, to je uvek strana poslodavca, opet stoje činjenice koje nama kao društvu nikako ne idu u prilog. Činjenica je da su mnogi poslodavci naučili, napustili onu staru opšte poznatu, domaćinsku kulturu koja je toliko vekova negovana u našem srpskom društvu. Činjenica je da isti imaju mnogo niži nivo poštovanja ličnosti prema onima koji rade za njih, a to su srpski radnici. Tako smo vremenom ulazili u jedan začarani krug iz koga je veoma teško izaći, a naravno da nikada nije dobro niti poželjno ono društvo u kome naravno, zaposleni puno toga zameraju poslodavcima kao ni obrnuti sled događaja kada poslodavci puno toga zameraju zaposlenima.
Da se razumemo, Srbija je davno prestala da bude samoupravno društvo. Srbija je danas kapitalističko društvo i to onakvo društvo u kome onaj ko je zapravo vođa posla odlučuje o tome ko će za njega da radi i on je taj koji bira zaposlene.
Konačno je došlo vreme da se shvati da upravo i samo fleksibilnost u zapošljavanju i zapravo ista takva fleksibilnost u otpuštanju omogućava i podstiče mobilnost na tržištu rada i da takva mobilnost zaposlenih može ostvariti deo da svaki radnik pronađe mesto pod suncem.
U tom smislu DHSS podržava dobar deo predloženih izmena i dopuna, kažem i naglašavam, samo deo izmena i dopuna. Takođe jasno je da nijedan poslodavac neće otpustiti radnika sa kojim je zadovoljna itd.
Naravno, sa druge strane mora se biti objektivan i moraju se reći neke stvari, a to je ukoliko mi težimo i ukoliko mi postignemo tu dugo željenu u privatnom sektoru fleksibilnost, a ta ista fleksibilnost u privatnom sektoru omogućava da oni koji su najbolji imaju radna mesta, pa ako onda i moramo da imamo nezaposlenost, a nezaposlenost jednostavno ne može da nestane preko noći, onda neka nezaposleni onda bar budu oni najlošiji, a ne najbolji u našem društvu.
Želim da sa ovog mesta uputim i jednu poruku, a to je da građani ne moraju da brinu, jer naravno nema razloga da brine onaj da će biti otpušten samo zato što se nešto menja ili se nešto dopunjuje ovakvim Predlogom zakona, ali biće otpušten svako ko ne radi dobro, i svako onaj kome je javašluk zamenio marljivost i svako onaj ko svoje radno mesto posmatra fotelju sa kojom je srastao.
Kada je u pitanju ovaj zakon, sve ono što se odnosi na promene u načinu zapošljavanja, utvrđivanju zarada, DHSD će podržati. Međutim, ovaj zakon iako je učinio nekih bitnih oko 20-ak novina ima i dve jedne ozbiljne mane na koje moram da ukažem, a putem kojim se reagovala je i amandmanski, jer prosto ne mogu da verujem da su te dve, po meni, upadljive mane, namera predlagača, već verujem da su one posledica slučajnog privida predlagača.
Prva mana jeste što se ovakvim predlogom zakona predviđa mogućnost da stranci koji imaju dozvolu za rad u Srbiji mogu da bez ograničavanja zasnivaju radni odnos na određeno vreme sve dok im ta dozvola traje. Dozvolu za rad stranac dobija tako što poslodavac na primer pošalje pismo u kome navede da mu je potreban određen strana imenom i prezimenom.
Budući da nema ograničenja u pogledu toga, naravno, ukoliko stranac može da radi u Srbiji, niti takvog ograničenja može biti, to znači da se prema predlogu sa strancem, upravo prema ovako jednom predlogu zakona sa strancem može zaključivati ugovor o radu na određeno vreme, bez ikakvih ograničenja. Čini mi se da će ovakvo rešenje, vremenom napraviti jednu nezdravu, napraviti jednu nelojalnu konkurenciju na našem tržištu, jer će, recimo, na primer, poslodavci Subotice zapošljavati građane Srbije sa mađarskim državljanstvom.
Na primer, ukoliko zaposle državljanina Mađarske moći će sa njim da imaju ugovor o radu na određeno vreme koliko god žele, a ukoliko zaposle recimo, državljanina Srbije onda taj rad na određeno vreme može zaista i da traje na određeno vreme. Isto tako nešto može se dogoditi u Malom Zvorniku, u Novom Pazaru, može se dogoditi u Dimitrovgradu, u Medveđi itd. Svi znamo kuda bi takvo nešto vodilo.
Mislim da tako nešto ne sme da se dozvoli, jer će se sa jedne strane uneti nelojalna konkurencija, sa druge strane diskriminacija, a sa treće strane ono što je jako bitno time će biti ugroženi dugoročni nacionalni interesi.
Naravno, druga mana, što smatram takođe, već sam rekla prividnom zakonodavstva, jeste ona upravo iz člana 82. ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama. Naime, mi ne možemo da dozvolimo sebi taj luksuz da trudnice u otpuštanju budu izjednačene sa svim drugim zaposlenim.
Mi kao DHSS jednostavno ovakav član zakona ne možemo da prihvatimo niti da preo njega olako pređemo i zato smo u istom cilju amandmanski reagovali. Skloni smo čak, eto i da pozovemo ministarstvo da jednostavno odustane od tog člana 82. i njegovog stava 1 koji naravno decidno kaže da se u stavu 187, na kraju stava 1. dodaje zapeta i reči: osim ako su se stekli uslovi iz člana 179 i stava 1 do 3 ovog zakona, a ukoliko pročitate član 179. stav 1. tačku 1. pa se kaže: „ako ne ostvaruje rezultate rada“ itd.
Sigurno je da žena koja je u sedmom mesecu trudnoće ne može da ostvaruje reuzultate rada…

Vreme, gospođice Batić.

… koje je ostvarivala pre nego što je bila trudna. Naravno, o ovim i o svim drugim konkretnim stvarima u raspravi o pojedinostima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Mićunović.

Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, jednom jedan od najbogatijih ljudi rekao na televiziji, kada bi mi imali vredne radnike kao Kineze koji bi hteli da rade za tako malo para, mi bismo imali prosperitet.
Ja sam ga pohvalio da poseduje visoku klasnu svest kapitalista. To je interes svakog kapitaliste, da ima vrednu i jeftinu radnu snagu. Mi kao mala siromašna zemlja, očigledno imamo jedan od resursa s kojima mislimo da ćemo napredovati, jeftinu radnu snagu, samo treba privući investitore.
Dakle, investitor je tu sada neka naša nada ili spas sa kojim treba da računamo. Pri tom čujem da se ne misli dobro o našoj vrednoći. Čujemo da smo mi lenčuge, i da lenj narod i da samo mora da bude mnogo, mnogo vredniji, glavu dole, radi i bićeš odličan radnik. To nije ništa novo. Istorija jeste borba između rada i kapitala, između slugu i gospodara, tako je bilo i tako će očigledno ostati.
Ali, ja govorim zbog nečeg drugog. Ako već nešto moramo da radimo, ne moramo ga previše hvaliti. Ne moramo tako odmah kretati u sve to, zaklinjati se u reforme. Koje reforme? Hajde da vidimo šta uopšte te neke reči znače.
Šta znači reforma? Reforma znači da vi menjate formu u neku bolju. Ali, nemojte običnu restauraciju, korak unazad, nazivati reformama.
Dakle, smanjivanje prava radnika koji su krvavo stečena u poslednjih vekova borbi odjedanputa olako reći ne, to previše je to, to ne donosi dovoljno profita i to nije poželjno. Rezultat toga jeste ono što danas imamo u svetu, jednu stravičnu raslojenost, koncentraciju celokupnog bogatstva u rukama 3,4% te populacije. Najzad, vidim da znamo ko je kriv za krizu. Neću ja ulaziti u istoriju. Izgleda da su krivi za to, pre svega, radnici.
Nisu radili vredno i to je jedan od razloga zbog čega se ulazi u krizu. Nisu krivi ni bankari koji su svojim nekim finansijskim špekulacijama svetsku privredu, dovodeći u krizu, a kada se izašlo iz krize, oni još bogatiji, ali i mnogo više miliona nezaposlenih, gladnih, bez perspektive radnika. To je rezultat izlaska iz krize.
Znam da smo previše mala ekonomija i mali narod pod velikim uticajima, pritiscima, kako hoćete, ali dajte da neke reči nazivamo pravim imenom.
Mi imao jedan psihološki problem kada već govorimo o radnicima. Nije to samo da su oni lenji. Njih su ovde ubeđivali 50 i više godina, da su oni vlasnici svega. Oni su vlasnici „Đerdapa“, „Kolubare“, svakog preduzeća da je to društvena svojina i oni su upravljači i vlasnici.
Odjednom bez ikakve revolucije i krvi, vlade su rekle, ne, ne, to je koješta. Mi smo vlasnici i mi prodajemo šta hoćemo, kupujemo šta hoćemo, dovodimo u „ban brod“ šta hoćemo, a vi, šta da vam radimo, nije trebalo da verujete toliko. Ta obmana je nešto što je duboko uraslo u razočarenje našeg radnog sveta i nije tako lako da odjednom odučiti od toga, jednom lepom liberalnom pričom kako je važan profit, kako je važno da dođu veliki investitori itd.
Hoću da pođem od realnosti, da li je to zbilja tako da smo mi morali da računamo da smo neki veliki kada dođu ti investitori onda smo rešili.
Dođe investitor, zaposli 100 ljudi ili 200 ljudi u nekoj fabrici, pa ako ona prestane da radi, on je zatvori, a ti radnici nama ostaju i dalje.
Zašto nismo probali sa našom tradicijom da razvijamo zadrugarstvo? Srbija je pre 200 godina umela da se održi i u velikim konfliktima sa velikim silama kao što je bila Austrija za vreme tog carinskog rata i neke druge. Mi smo plaćali hiljade ili milione smo odvajali da domamimo nekako nekog stranog investitora da uloži neke pare i da se zaposli stotinak radnika. Da smo te pare dali seljacima, da pokušaju da se udruže u zadruge, pa da izvoze i maline i kajsije, a ne da mu nakupci to uzimaju za 10 ili 20 dinara, a posle prodaje za 100 dinara i zarade po 500%.
Nismo pokušali sa onim što se zove samozapošljavanje, da dajemo novac porodicama vrednim koje bi da pokrenu neki biznis. Bilo je tu mnogo mogućnosti da se oslonimo i na svoje snage. Naravno, nemam ništa protiv da dođu i veliki investitoru, ali ja ne verujem da će oni veliki tu i doći i da će tu i ostati.
Mi moramo da stvaramo svoju sopstvenu privredu. Imamo neke šanse sa tom inteligencijom mladih ljudi koji se bave digitalnom tehnologijom, prave softfere, mnoge stvari izvoze sami. Niko im ne pomaže da ih usmeri i organizuje.
I na kraju, mi ne ulažemo ni u tu radnu snagu o kojoj sada raspravljamo, a to je obrazovanje i zdravlje. Neobrazovan i bolestan radnik, nije konkurentan radnik, ali naše današnje školstvo i zdravstvo su nešto što me ubeđuju.
I na kraju, nemojte tako lako da se odričemo nekih tekovina. Kada kažemo Evropa, onda mi tu pravimo velike mistifikacije.
Nije Evropa jedinstvena. Nije istina da u Evropi postoje propisi kako će izgledati Zakon o radu. U svakoj državi su oni posebni, svaka država ima svoje razloge zašto i na koji način to rešava. Da li znate da u mnogim državama postoji, obavezna su odlučivanje radnika u privatnoj firmi, da postoji obavezana participacija unutar privatne firme, a ne daju privatniku, sva su prava, a vi radnici dok dobro radite u redu kada posle ne radite ne?
Postoje neke tekovine koje su veće od tog neoliberalizma današnjeg koji pokušava da nas uveri da nam nema spasa osim da bogatiji budu bogatiji, a siromašni - siromašniji.
Srbija je strašno siromašna zemlja i mi moramo da imamo neka socijalna rešenja šta ćemo sa tim svetom. Neko je ovde pominjao, jedan kolega, prekarijum, itd, sa koji se sreću mnoge zemlje koje su vrlo uporno radile na izgradnji neolibelarne ekonomije. Kada se pojave očajne milionske mase, ne znaju gde će, nemaju nikakvu šansu, nemaju od čega da žive, pitaju ih porodice - šta ste i ko ste?
Sticajem okolnosti, ja sam jedno vreme bio nezaposlen i to kao profesor univerziteta. Postoji problem nezaposlenog čoveka, ne samo u tome što on ne prima platu, on je psihološki degradiran i uništen. Kada ga pita žena – šta je sa platom? Nema. Deca? Nema. Kada pita neko sina – šta ti radi otac? Ništa, ne zaposlen. To su ljudi koji doživljavaju velike socijalne traume i ti zločini po porodicama koji se odigravaju svakoga dana, rezultat su upravo i tih neuroza.
Dakle, hoću da kažem, nije sav san u tome kako mi to gledamo na televiziji pa je, ne znam, ova država uradila ovoliko, ona onoliko, oni su uradili jer su odavno bogati i odavno su imali kolonije i pljačkali bogata društva, pa kada i država nije bogata ali oni će da prežive, ali ovi naši kada ostanu bez posla neće.
Mi smo spojili i Zakon o penzijama sa Zakonom o radu. Rekao bih da je to malo cinično. Hajde, ako nemate, je li posao, videćemo možda ćete dobiti penzije. Šta sada sa penzijama? Austrija je izbegla veliki lom ekonomski sada, za razliku od nekih zemalja, zato što je Austrija imala najjače penzijske fondove. Pravilo tih fondova jeste da se ne može rizično ulagati, to je ekonomska kategorija, ljudi su uložili svoj novac i brinu o tome kako će se ovo dalje razvijati.
Postoji mnogo mogućnosti, ali za sve to je pretpostavka da ovde u parlamentu, sa ovo malo opozicije koje ima, vladajuća većina ne doživljava kao neke neprijatelje koje treba odmah kao na mitingu napadati, da ministri sa gromkim glasom prete, pozivaju na istoriju, itd. Dajmo malo skromnosti, umirite se. Vi ste ovde izabrani od ovog parlamenta, morate se ponašati primerno, da primite kritiku, da pređete preko nekog napada koji vam se ne sviđa, ako to uradi poslanik, a ne da pretvaramo u miting time što ćemo dokazivati da smo mi spas čovečanstva.
Ovde sam najstariji i kao poslanik a verovatno i kao čovek. Prošao sam sve, poznajem sve i nemojte mi, ako počnemo o istoriji da pričamo, bojim se daćemo onda imati vrlo neprijatne razgovore.
Apelujem na to da se sasluša svaki govor, da se ozbiljno razmotri svaki amandman i da znate da ono što je izvan ove sale, to je možda blizu milion ljudi koji očekuju kao spas da će im se nešto dogoditi dobro, da će dobiti neki valjan zakon, mada je ne verujem da će im ovaj zakon baš mnogo pomoći. Hvala.

Hvala.
Za reč se javio ministar u Vladi Srbije, doktor Nebojša Stefanović. Izvolite.

Dame i gospodo, evo ja neću, nemam gromki glas, a i neću gromkim glasom.
Nekako, ova rasprava, čitava Vlada je odlučila, mi smo kao članovi Vlade odlučili da svi dođemo ili najveći broj nas, da učestvujemo u raspravi pred parlamentom jer mi se ne stidimo ovog zakona jer. Ovaj zakon treba da donese dobro nešto građanima Srbije i tužno mi je što su mnogi drugi ljudi koji su pre imali šansu, koji su mnogo ranije imali šanse da neke stvari promene u Srbiji, tada bili tihi, tada nisu izražavali želju da se neke stvari menjaju iz korena i koji su suštinski doveli do toga da smo danas u situaciji da vadimo kestenje iz vatre.
Prosto, kada pogledate situaciju da, slušao sam neke od kolega poslanika, koji su sa pravom rekli da su neki ljudi tokom kriza postali mnogo bogatiji, a radnici ostali na ulici bez posla. Potpuno se slažem. Neki ljudi su postali milijarderi, nakupovali se ogromne imovine, učestvovali u takvim privatizacijama da su morali da reaguju od Verice Barać do Evropske unije svi. Šokirana je srpska javnost bila kada su videli kako su ti ljudi ostavili, stotina hiljada, da budem precizan od 2008. do 2012. godine 354.000 radnika na ulici. Toliko je ljudi ostalo bez posla i to najviše u privatnom sektoru, a neki ljudi su u tom periodu postali ozbiljni milijarderi i to im nije smetalo.
Nažalost, sadašnja vlast, SNS, u tom trenutku nije činila bilo kakvu vlast. Ono što je meni žao što mnogi u tom periodu nisu bili čak ni procesuirani, za neke se nije ni postavljalo pitanje. Investitori ne samo da nisu dolazili, nego su i odlazili iz ove zemlje, nikome nije padalo na pamet da ovde donese jedan evro, da ne pričam o korupciji koja je vladala u zemlji, zbog čega smo bili visoko na svim listama korupcije koje su sve međunarodne institucije postavile. To je onemogućavalo ljude da rade u ovoj zemlji.
Ne znam šta se čekalo u tom periodu da se razvija zadrugarstvo? Ne znam zašto se onda nije davao novac mladim, porodičnim preduzećima, porodicama da razvijaju? Ne znam ko ih je sprečavao tad? Ko je tada sprečavao ljude da to rade? Što nismo tada davali novac seljacima? Što nismo davali novac da se pokreću poslovi? Ko je doveo do toga da danas imamo situaciju da su plate i penzije u javnom sektoru 61% javnih prihoda? Ko nas je doveo u tako divnu, da kažem, ne moguću ekonomsku situaciju?
Naš javni dug je od 2008. do 2012. godine, zahvaljujući veoma neodgovornoj politici tadašnje vlasti, porastao za šest milijardi 70 miliona evra. Tako smo dovedeni u situaciji da u ovoj zemlji više niko nije hteo ni da dolazi ni da zapošljava. Sada država mora da preduzme sve što je u njenoj moći da zaista sprovede reforme. Psihološki su degradirani i uništeni radnici i „Želvoza“, „Magnohroma“, „Novkablom“ i mnogih drugih firmi gde su ostali ljudi na ulici, ostali bez posla baš tada kada mnogi nisu hteli ni da pitaju bilo šta, drugi su bili ravnodušni, treći su se radovali i kada su ti ljudi, bez obzira šta su bili motivi, ti ljudi ostali na ulici psihološki degradirani, uništeni.
Ova vlada ne želi ni da vidi psihološke degradirane, ni uništene ljude, želimo da vidimo da ljudi počnu da rade, pošto svi oni koji su nam godinama pričali divne priče, kada su bili u prilici da menjaju stvari, nisu uradili ništa. Sada imamo priliku da uradimo nešto i zato ja molim sve narodne poslanike da dobro razmisle i daju podršku ovom zakonu, jer ovaj zakon treba da omogući da neki ljudi ponovo počnu da rade, idu ujutru na posao, da u ovu zemlju dođu investitori. Svako ko vam kaže drugačije nije iskren i ne govori vam nešto što je dobro za Srbiju. Hvala vam.

Zahvaljujem se ministru, doktoru Nebojši Stefanoviću.
Za reč se javio po Poslovniku profesor doktor Janko Veselinović. Izvolite.