Hvala gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, svoje prvo današnje pitanje upućujem vama, gospođo predsednice i očekujem od vas pisani odgovor.
Evropski parlament je 7. jula 2005. godine usvojio Rezoluciju o Srebrenici, čime je 11. jul proglašen Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici i pozvao sve članice i države kandidata da urade to isto.
Ovog 11. jula, sve institucije i funkcioneri države Srbije, zemlje koje su kandidat za članstvo u EU, su ćutale. Ni jedna jedina reč osude niti saučešća nije upućena žrtvama, porodicama žrtava, niti državi BiH.
Kao čovek, kao bošnjački poslanik i kao član ovog parlamenta, ne mogu i neću dozvoliti da u parlamentu u kojem sedi, prođe bez ijedne jedine reči osude, genocida počinjenog nad Bošnjacima u Srebrenici.
Bez osude svih društvenih i političkih procesa i pojava, koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenja sopstvenih, nacionalnih interesa i ciljeva mogu postići pretnjama, proterivanjem i ubijanjem drugih i drugačijih.
Ja vas sve podsećam na Deklaraciju Narodne skupštine Republike Srbije o Srebrenici, usvojene 31. marta 2010. godine.
Podsećam vas i na Ustav Republike Srbije koji utvrđuje neprikosnovenost ljudskog života i dostojanstva, podsećam vas i da je Srbija kao članica UN, potpisnica univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima i brojnih drugih međunarodnih dokumenata, čime je na papiru prihvatila osnovne univerzalne civilizacijske vrednosti, poput neprikosnovenosti ljudskog života.
Ovo stoji na papiru. Šta mi danas imamo na terenu?
Ove godine, sve institucije države Srbije su najgrublje ignorisale ovaj dan, a u gradovima po Srbiji se javljaju ekstremi koji veličaju genocid i počinioce genocida, omalovažavajući žrtve i preteći onima koji dižu svoj glas za pravdu i pomirenje.
Prošle godine je ovaj parlament na insistiranje poslanika SDA Sandžaka izašao sa jednim saopštenjem za javnost, dok su sve ostale državne institucije i funkcioneri ćutali.
Ove godine i parlament je zaćutao i ja vas pitam zašto. To što se pravite da se ništa nije desilo, ne znači da se zapravo nije ni desilo.
Sve ovo me dovodi do drugog pitanja koje upućujem premijeru, ministrima pravde i policije i Republičkom javnom tužilaštvu. Prilikom nacionalističkih ispada u Valjevu i napada na „Žene u crnom“, čulo se uzvikivanje parola, citiram: „Oj Pazaru, novi Vukovaru! Oj Sjenice, nova Srebrenice“.
Država nije reagovala kada su ovakve pretnje građanima Novog Pazara i Sjenice upućivane iz Republike Srpske.
Pitam, da li će danas reagovati kada se ove pretnje upućuju iz Srbije? Da li je država nešto uradila protiv lica koja su na ovaj način otvoreno širila versku i nacionalnu mržnju, protiv lica koja prete i javno pozivaju na ubijanje i genocid građana ove države koji žive u Novom Pazaru i Sjenici?
Ovo je javni poziv na ubijanje, a država ćuti. Što je najgore, niko ne primećuje te pretnje, svi se prave da ih nisu čuli, da je to nešto normalno za izgovoriti.
Kakvu poruku država šalje svojim građanima u Novom Pazaru i Sjenici?
Pitam iste ministre, ko su lica, koja su u centru Beograda lepila plakate Ratku Mladiću sa porukom – đenerale, hvala ti za Srebrenicu?
Kakav to bolesni um može da se zahvaljuje za takvu grozotu i kakav to bolesni um danas slobodno šeta ulicama, istim ulicama, kojima šetaju normalni i čestiti ljudi?
Ako je ovo rezultat toga što smo prošle godine imali samo jedno kratko saopštenje za javnost parlamenta o Srebrenici, pitam šta možemo očekivati sledeće godine kada ti ekstremi shvate da država i njeni funkcioneri nemaju da kažu ništa protiv toga što se desilo. Ovo su ozbiljne pojave, ozbiljne pretnje i ja u tome vidim odgovornost države, njenih institucija i zvaničnika, koji svojim ćutanjem otvaraju prostor za širenje fašističkih ideja.
Podsetiću vas, u Srebrenici je počinjen genocid nad Bošnjacima i 11. jul je dan sećanja na Bošnjake, žrtve genocida u Srebrenici i mi se sećamo da se nikome nigde i nikome ne ponovi ono što se njima desilo.