Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Sulejman Ugljanin. Izvolite.

Poštovani poslanici, uvaženi članovi Vlade, poštovani građani Srbije koji posmatrate rad ovog parlamenta, predlagač ovog zakona očekuje da ovim zakonom podstakne podsticaj domaćih i stranih investicija, prevazilaženje ekonomske krize, smanjenje rada na crno, privredni rast, otvaranje novih radnih mesta.
Međutim, kada se obrazloženje zakona uporedi sa samim tekstom zakona, ne može se pretpostaviti, niti uvideti da ovaj zakon nudi i obezbeđuje ciljeve koje je predlagač proklamovao u obrazloženju zakona. Naime, ovim zakonom se upravo daje pravni okvir, naglašavam – pravni okvir, za otpuštanje lica sa invaliditetom, trudnica, porodilja, itd, što ni u jednom zakonu do sada to nije bila praksa.
Predlagač zakona nije imao snage ili volje da se suoči sa jednom činjenicom da se razne inspekcijske službe koje su pod kontrolom Vlade, koriste kao sredstvo i mehanizam pritiska na privrednike, sa posebno izraženom političkom konotacijom, što je jako izraženo u Novom Pazaru, Tutinu, Prijepolju i drugim gradovima Sandžaka.
Ustav Republike Srbije kaže da političke stranke ne mogu potčiniti vlast sebi. Međutim, način na koji rade mnoge inspekcijske službe ili lično inspektori su klasičan primer zloupotrebe vlasti u političke svrhe.
Kako se ovaj predlog zakona uopšte ne bavi ovim problemom, mi smo predložili amandmane kojima tražimo da se kroz ovaj zakon otvori i to pitanje i trajno reši.
Ustav Republike Srbije u članu 36. jemči jednaku zaštitu prava pred sudovima, a predlagač ovog zakona ostavlja mogućnost da se zaposleni ne vrati na posao i ako sud utvrdi da je njemu nezakonito prestao radni odnos. Predlagač zakona na ovaj način derogira sud i sudske odluke i podstiče poslodavce da bez pravnog osnova raskidaju radni odnos sa zaposlenima.
Član 60. Ustava Republike Srbije, između ostalog, garantuje pravo zaposlenih na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Istim članom Ustava ženama, omladini, invalidima, garantovana je posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, a ovim predlogom zakona imamo pripremljen pravni okvir da čak i trudnice i porodilje, kao i omladinci i invalidi mogu ostati bez posla.
Kad kompletiramo stari, osnovni tekst zakona, s ovim izmenama i dopunama zakona, vidimo da ima bezbroj pravnih praznina koje omogućavaju da poslodavci jednostavno gaze zaposlene. Zato se mere ovog zakona moraju uskladiti sa Ustavom i drugim zakonima koji regulišu ovu materiju. U protivnom, imaćemo slučajeve da građani odnosno oštećeni traže zaštitu kod Evropskog suda, a da država Srbija gubi zbog neusklađenosti ovog zakona sa drugim zakonima i Ustavom Republike Srbije.
Apelujem na Vladu da još jednom sagleda eventualne negativne posledice koje bi nastale primenom ovog zakona, da sagleda njegove nedostatke, da uvaži konstruktivne predloge za njegovo poboljšanje, ili da ga povuče iz skupštinske procedure.
Ovom prilikom još jednom pozivam Vladu Republike Srbije da posveti dužnu pažnju nedovoljno razvijenim područjima, a posebno regionu Sandžak i da konkretnim programom i merama za ekonomski oporavak i razvoj pokaže zainteresovanost za najugroženije delove ove zemlje.
Na kraju, iskoristiću priliku da zamolim predsedavajuće da ubuduće šalju predloge zakona o kojima razgovaramo nekoliko dana ranije. Skupština Srbije je sastavljena od sedam izbornih lista, znači, sedam različitih pogleda na život pa i na ovaj zakon. To daje izvanredne mogućnosti da se otkloni svaki nedostatak, svakog člana a i zakona u celini. Znači, imamo kvalitetnu Skupštinu, ali molim da nam se da mogućnost da malo ranije dobijemo predloge zakona, kako bi se bolje pripremili za njihovo usvajanje. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem se gospodinu Ugljaninu.
Za reč se javio ministar u Vladi, gospodin Aleksandar Vulin. Izvolite.

Hvala. Samo nekoliko nejasnoća da razrešimo.
Kada je u pitanju zaštita trudnica, osoba sa invaliditetom, svaka zaštita i njihova prava su pojačana ovim predlogom zakona. Ne samo što kao i do sada trudnica i porodilja ne može da izgubi svoje radno mesto, postoji jedan način, nemojte da vas to zbunjuje – da krši zakon, ali, to je nešto, izvinite, što ne može da bude stvar vašeg zdravstvenog stanja odnosno drugog stanja, nego, to je kršenje zakona. Sama činjenica trudnoće apsolutno isključuje bilo kakvu mogućnost da bude otpuštena, ili da poremeti njen radno-pravni status.
Ovaj zakon ne samo što to garantuje, već proširuje određeni korpus prava i na dojilju. Dakle, dok žena doji, na nju se odnose posebna prava – da ne može da radi na mestu koje može u zdravstvenom smislu da utiče negativno na nju ili dete, ne može da radi prekovremeno, ne može da radi noću, ako na bilo koji način to utiče na zdravlje nje ili deteta.
Takođe, dodaje se još jedna norma – da porodilja, trudnica, dojilja, može da u radno vreme, u plaćeno radno vreme, vrši odgovarajuće lekarske preglede kod izabranog lekara, što je potpuna novina. Do sada to nije bila praksa. Dakle, samo je dužna da obavesti poslodavca o tome, i to je sve. Njoj je plaćen odlazak kod odgovarajućeg lekara.
Što se tiče osoba sa invaliditetom, do sada je bila praksa da ukoliko prestane potreba za poslom koji obavlja osoba sa invaliditetom, vi sada treba da mu nađete drugi posao. Poslodavac, ukoliko to nije mogao da uradi, on ga je jednostavno proglašavao tehnološkim viškom i otpuštao ga. Sada to više ne može. Sada je poslodavac dužan da nađe drugo radno mesto, a ako to ne može, on je dužan da mu isplaćuje odgovarajuću otpremninu. To do sada nije bila praksa.
I još jedna sitnica oko PIA. Naravno da izmene i dopune Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju ne mogu da reše ovaj problem o kome smo govorili. Jasno je da po ekonomskim kriterijumima vi imate milion i 700 hiljada penzionera, a po ekonomskim kriterijumima trebalo bi da budu tri zaposlena na jednog penzionera. To su evropski kriterijumi. To je pet miliona i 100 hiljada zaposlenih u zemlji u kojoj imate sedam miliona stanovnika. Priznaćete, jednostavno nije moguće. Zato država poseže za usporavanjem odlaska u penziju, a nikako za ukidanjem penzija, nikako za ukidanjem fonda. Ali, za usporavanjem, svakako. Kao što vidite, usporavanje se vrši vrlo umereno, vrlo oprezno. Tek 2032. godine izjednačavamo žene i muškarce na 65 godina.
Ali, ono što je takođe važno u ovom zakonu, važno je da činimo značajne uštede ne samo kroz zaustavljanje ili usporavanje posebno prevremenih odlazaka u penziju. Prošle godine je 53% muškaraca otišlo u prevremenu penziju. To nije nešto čemu baš možemo da se radujemo kada je naš budžet u pitanju.
Nije samo to ideja. Ideja je da kroz ograničavanje instituta beneficiranog radnog staža značajno ga učinimo svrsishodnijim. Beneficirani radni staž služi da onaj ko obavlja određene poslove koji su opasni po njega, po njegovo zdravlje, koji mu onemogućavaju da dočeka vreme kada bi neko drugi otišao u penziju, da ode ranije. Društvo mu se na taj način zahvaljuje za njegov odgovoran i savestan rad koji je težak, koji ima svoje posledice po njega i njegovo zdravlje, ali ne smemo to proširiti i na one koji se samo nalaze u istoj službi.
Kroz uštede o kojima govorim, mi računamo da će za 10 godina 5,35% bruto-društvenog proizvoda biti ušteđeno kroz ovo. Hvala.

Zahvaljujem se ministru Vulinu.
Reč ima narodna poslanica Dubravka Filipovski, ovlašćena predstavnica Nove Srbije. Izvolite.

Gospodine ministre, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani građani Srbije, mislim da je Srbija dugo čekala na izmene i dopune zakona o radu.
Nesumnjivo je da je ovaj zakon bio potreban Srbiji i to posebno u ovom trenutku. Zašto u ovom trenutku? Zato što je ekonomska situacija veoma teška i ovaj zakon predstavlja rezultat kompromisa i po mom mišljenju i mojih kolega iz poslaničke grupe Nove Srbije on predstavlja značajan korak u stvaranju regulatornih okvira u oblasti radnih odnosa prilagođenog uslovima tržišta i zbog toga će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati oba ova zakona.
Predloženi zakon zajedno sa ostalim iz celovitog reformskog paketa dovešće do veće pravne sigurnosti, do jasnih pravila, više reda, manjih troškova i administriranja, veće mogućnosti u smislu olakšanja zapošljavanja bez straha od mogućih manipulacija.
Ja ovaj zakon vidim kao mogućnost da očuvamo egzistenciju svojih porodica zato što on omogućava i mladim ljudima da se zaposle ali i onim starijim koji su pri penziji da omoguće i zasnuju novi radni odnos. Očekujem da će u njegovoj primeni biti smanjen rad na crno i da će on pre svega omogućiti poboljšanje uslova poslovanja.
Protiv sam politizacije ovog zakona i zbog toga ću u nastavku svog izlaganja vrlo taksativno po članovima u ime svoje poslaničke grupe nabrojati pozitivne efekte koje očekujem da on u svojoj primeni po glasanju bude imao.
U članu 3. propisuje se da je poslodavac dužan da dostavi reprezentativnom sindikatu pravilnik o radu u roku od sedam dana od dana stupanja na snagu kao i da onaj poslodavac koji ne prihvati inicijativu reprezentativnog sindikata za pristupanje pregovorima za zaključenje kolektivnog ugovora ne može pravilnikom o radu da uredi prava i obaveze iz radnog odnosa.
Vrlo je važno što se ovim zakonom dopunjuje i član 23. odredbom da je tokom trajanja sudskog postupka u vezi eventualne diskriminacije teret dokazivanja na poslodavcu, što u skladu sa evropskim pravilima ova odredba zakona štiti već u samom sudskom postupku prava radnika.
Novom odredbom člana 24. ukida se obaveza donošenja pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova za one poslodavce koji zapošljavaju manje od 10 radnika što im u značajnoj meri olakšava poziciju u odnosu na postojeće rešenje koje je bilo do sada.
Kada je upitanju odredba zakona koja se odnosi na probni rad, član 36. propisuje da pre isteka vremena za koji je probni rad ugovoren, bilo poslodavac, bilo zaposleni, mogu da otkažu ugovor o radu sa otkaznim rokom koji ne može biti kraći od pet radnih dana ali da pored ovoga poslodavac ima i obavezu da obrazloži otkaz ugovora o radu.
Kada je upitanju rad na određeno vreme, izmenom člana 36. bitno je da se rad na određeno vreme povećava sa jedne na tri godine.
Član 40. predviđa obavezu poslodavca da blagovremeno obavesti zaposlene o dostupnosti poslova sa punim i nepunim radnim vremenom. Takođe, poslodavac je dužan da razmotri zahtev zaposlenog da pređe sa nepunog na puno radno vreme kao i obrnuto, a kolektivnim ugovorom se uređuje saradnja i informisanje sindikata o poslovima sa nepunim radnim vremenom.
Član 42. previđa u skladu sa modernim vremenom i razvojem informacionih tehnologija i rad od kuće, što je po mom mišljenju veoma bitno.
Odredba člana 68. donosi bitnu izmenu u korist zaposlenih kada je upitanju godišnji odmor. Za razliku od postojećeg rešenja u buduće će novozaposleni sticati pravo na korišćenje godišnjeg odmora u kalendarskoj godini posle mesec dana neprekidnog rada, od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca. Po meni tu ima još dve veoma važne i bitne novine. Neuporedivo je praktičnije i fleksibilnije novo rešenje da ako zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, da prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve, a ne tri radne nedelje, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne kalendarske godine.
Odredbom u članu 75. se olakšava položaj poslodavaca koji zapošljavaju veliki broj ljudi, daje im se mogućnost da u slučaju korišćenja kolektivnog godišnjeg odmora donesu jedno zbirno umesto pojedinačna rešenja i tako zbirno rešenje se ističe na oglasnoj tabli, čime se smatra da je uručeno zaposlenima.
Član 89. pored trudnica prepoznaje i zaposlene žene koje doje dete kao kategoriju kojoj je potrebna dodatna zaštita na poslu. Po novom zakonu poslodavac je dužan da i njima obezbedi obavljanje odgovarajućih poslova, ali i da ih uputi na plaćeno odsustvo što je u duhu sa politikom zaštite materinstva.
Član 101. i 102. dodatno preciziraju zaštitu osoba sa invaliditetom kao posebne kategorije zaposlenih. Naime, ovakvom zaposlenom poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti u skladu sa zakonom, ako to iz objektivnih razloga nije u stanju da učini, dužan je da mu isplati otpremninu kao tehnološkom višku, što je svakako bolje rešenje od postojećeg nedefinisanog statusa kakvo je bilo do sada.
Izmenjen je i član 111. koji inače reguliše i institut minimalne zarade, propisuje dodatnu obavezu za poslodavca da po isteku roka od šest meseci od donošenja odluke o uvođenju minimalne zarade obavesti reprezentativni sindikat o razlozima za nastavak isplate minimalne zarade.
Novi član 112. propisuje da se pri utvrđivanju minimalne cene rada koju bi trebalo da donese Socijalno ekonomski savet, naročito polazi od nekoliko veoma bitnih uslova, pre svega egzistencije i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice, zatim kroz minimalne potrošačke korpe, kretanje stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta BDP, kretanje potrošačkih cena itd. Ono što je bitno napomenuti jeste da ukoliko dođe do značajne promene nekog od navedenih elemenata Savet je obavezan da razmotri obrazloženu inicijativu jednog od svojih članova za otpočinjanje pregovora za utvrđivanje nove minimalne cene rada.
Izmenom člana 121. dodatno se precizira obračun zarade i naknade zarade koje je poslodavac dužan da isplati. To predstavlja olakšavajuću okolnost za položaj zaposlenog. Takođe zaposleni zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost predmetnog obračuna.
Potpuno izmenjen član 179. taksativno navodi na najrazličitije situacije iz prakse koje mogu predstavljati razlog za otkaz ugovora o radu u skladu sa odredbama ovog zakona. Ovo do sada nije bio slučaj, što je u praksi predstavljalo problem i za zaposlene i za poslodavce i ovaj član takođe i dalje prepoznaje kategoriju tehnoloških viškova u stavu 5. tačka 1.
Novi član 179a daje mogućnost poslodavcu da u određenim situacijama umesto otkaza zaposlenom izrekne neku od disciplinskih mera, kao vid prethodnog upozorenja. Posebno se izdvaja opomena sa najavom otkaza u kojoj se navodi da će poslodavac zaposlenom otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja ako u narednom roku od šest meseci učini istu povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline.
Za zaposlenog je svakako bolje rešenje koje obavezuje poslodavca da pre uručenja otkaza u određenim situacijama mora da upozori zaposlenog pisanim putem da postoje razlozi za otkaz, kao i da mu ostavi rok od najmanje osam dana da se izjasni o tome. U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.
U istom smislu i odredba novog člana 180a je i koji kaže da poslodavac može dati otkaz zaposlenom samo ako mu je prethodno dao pisano obaveštenje u vezi sa nedostacima u njegovom radu, uputstvima i primerenim rokom za poboljšanje rada, a zaposleni se na ovakvo upozorenje oglušio i nastavio da radi na nezadovoljavajući način.
U skladu sa dobrom međunarodnom praksom je i rešenje u članu 189a, koji propisuje da zaposlenih kome je radni odnos prestao ima pravo da od poslodavca zahteva potvrdu koja sadrži datum zasnivanja i prestanka radnog odnosa i vrstu, odnosno opis poslova na kojima je radio.
Takođe, na zahtev zaposlenog poslodavac može dati i ocenu njegovog ponašanja i rezultata rada.
Član 268a i 268b dodatno i veoma temeljno preciziraju ovlašćenja inspektora rada. Na primer, inspektor vrši kontrolu da li je izvršena prijava na obavezno socijalno osiguranje, pregleda poslovne prostorije, objekte, postrojenja, uređaje, i dr, nalaže preduzimanje preventivnih i drugih mera radi sprečavanja povreda zakona, a poslodavac, odgovorno lice i zaposleni dužni su da mu omoguće vršenje nadzora, uvid u dokumentaciju i nesmetan rad i da obezbede sve podatke potrebne za vršenje inspekcijskog nadzora.
Zbog svega ovog što sam rekla, poslanička grupa NS će u danu za glasanje podržati izmene i dopune ovog zakona. Hvala .

Zahvaljujem.
Za reč se javio narodni poslanik prof. dr Vladimir Marinković.

Zahvaljujem predsedavajući.
Uvaženi potpredsedniče Vlade, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, govoriti o Zakonu o radu, a ne govoriti o celokupnom kontekstu u kojem se naša ekonomija nalazi je prosto i nemoguće. Navešću samo jedan podatak da kada je u pitanju radno pravo i radno zakonodavstvo nalazimo se na najnovijem izveštaju Svetske banke na 93 mestu po onome što Svetska banka kao relevantna institucija ocenjuje, a to je fleksibilnost tržišta rada. Ono za šta se ozbiljni strani investitori uvek najviše interesuju, naravno potrebno je i u ovom domenu smatram da izmene Zakona o radu su i bile potrebne i neminovne da bi domaći investitori i domaći privrednici, ali i oni koji planiraju da započnu svoj biznis, a to nam je jako važno u procesu strategije razvoja preduzetništva u našoj zemlji i prelaska i transfera naše zemlje sa službeničkog društva, koje danas postoji kod nas, u ono što se zove preduzetničko društvo. Stoga je jako važno da danas govorimo i diskutujemo o tome.
Uz ove izmene i dopune Zakona o radu ne možemo da ne pomenemo i ne možemo ga sagledavati kao pojedinačni zakon, već ono što smo doneli i usvojili u našoj Skupštini, a to su određene poreske olakšice i set poreskih zakona koje su potrebne da bi naša privreda mogla da ima i da doživi privredni rast u narednih nekoliko godina i kako bi rešili onaj ključni, gorući problem naše zemlje, a to je problem nezaposlenosti.
Ovo je samo jedan od seta tih zakona, očekuje nas i diskusija povodom Zakona o privatizaciji i stečaju, Zakona o investicijama, Zakona o Kancelariji za brze odgovore i sve to bi trebalo da rezultira onom što je najbolje i što je najbitnije, a to je da se napravi jedna povoljna klima za investicije i da se napravi jedna povoljna klima za novo zapošljavanje, za šta se SDP u svom delovanju naravno najsnažnije zalaže.
Hoću da kažem da kao socijal-demokrata nema trećeg puta, nema socijalne tržišne privrede, nema redistribucije, nema kvalitetne socijalne politike, nema socijalne pravde ako nema dovoljno velikog kolača, ako naša privreda ne napravi dovoljno veliki BDP, ako naša preduzeća ne izvezu dovoljno roba i usluga kako bi taj kolač mogao da bude veći i kako bi ta redistribucija i preraspodela mogla da se uradi na socijalno najbolji i najodgovorniji način.
Ovaj zakon definitivno, i to je nama veoma bitno je usklađen sa konvencijama Međunarodne organizacije rada. Posebno napominjem, to su najvažnije konvencije za nas, Konvencija 87, Konvencija 98, o pravu na slobodno organizovanje i pravu na kolektivno pregovaranje. Mislim da je ta uloga države i ovog zakona da faktički kroz ovaj zakon podstiče kolektivno pregovaranje i tu je država na neki način, a i Vlada izašla u susret zaposlenima što nije potpuno ukinula ovo rešenje zakona – prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, nego je ono definisano da može da se primenjuje u onim granama, što je jako važno da podstičemo granski dijalog, sektorski dijalog, gde je organizovano i gde pregovara više od 50% radnika.
Rešenje prema kojem je prošireno dejstvo kolektivnog ugovora u punom kapacitetu deluje, po našem mišljenju bi bilo iznuđeno i to je već jedan oktroisani čin. Sama činjenica, sam institut kolektivnog pregovaranja podrazumeva pregovaranje, podrazumeva one institute na kojima se i kolektivno pregovaranje i bazira, a to je institut dobre vere, to je institut dobre volje i to je institut dobre saradnje između socijalnih partnera. Dobro je ono za šta se ministar zalagao, a to je da se u jednom trenutku, nadamo se da će to vreme da dođe, socijalni dijalog, socijalni pakt prepusti socijalnim partnerima, predstavnicima poslodavaca, predstavnicima radničkih sindikata, uz poštovanje svih konvencija Međunarodne organizacije rada i, naravno, ono što je jako bitno kod nas ratifikovane Evropske socijalne povelje, koji je isti ovaj cenjeni dom ratifikovao 2009. godine, i koji podrazumeva čitav jedan set radničkih prava o kojima su moje kolege prethodno govorile.
Ono što jeste činjenica, a ja kao ekonomista želim da govorim u skladu sa činjenicama i sa brojevima, je da su analize pokazale da je 45% zahteva poslodavačkih organizacija, između ostalog Unije poslodavaca kao reprezentativne, navele da američke privredne komore, predstavnika privrede nemačke delegacije, u Srbiji usvojeno je oko 45% zahteva, a usaglašeno sa sindikatima 73% članova zakona.
Za nas kao socijal-demokrate i ostaje taj jedan gorak ukus što nije došlo do konačnog dogovora na Socijalno-ekonomskom savetu, što nije došlo do primene punog kapaciteta socijalnog dijaloga i dogovora između socijalnih partnera, ali citiraću samog ministra koji je rekao da:“ i mora i potreba je naše države, parlamenta i Vlade, da se napravi jedan novi zakon o radu koji će, naravno ne u
potpunosti odgovarati, ali koji će predstavljati jedan minimum koncenzusa između predstavnika poslodavaca i predstavnika sindikata u našoj zemlji“.
U tom smislu predlog je ono za šta će se zalagati Socijaldemokratska partija Srbije je donošenje ne samo tog novog Zakona o radu, jer mi ovde govorimo o minimalnim izmenama. Neću ih pominjati u detaljima, dovoljno su o tome rekle moje kolege, ali ne zaboravite da mi u taj kodeks rada, odnosno „lejbar“ kod treba da stavimo i Zakon o radu, i Zakon o štrajku, i sve one zakone i regulativu koje podrazumevaju pitanja i socijalnoekonomske oblasti.
Podsetiću samo da je jako važno da podstičemo ne samo i kolektivna pregovaranja nego i stvaranje Saveta zaposlenih u preduzećima. To je jedna ozbiljna evropska tekovina, tekovina zemalja koji podrazumevaju i koji funkcionišu na postulatima socijalne tržišne privrede i koja podstiče ovaj dijalog između zaposlenih i poslodavaca, jer su Saveti zaposlenih konsultativna tela i oni u stvari služe u tome da motivišu zaposlene da učine maksimum, da zaposleni u preduzećima budu produktivniji, budu efikasniji, budu efektivniji, što je veoma bitno kroz učestvovanje u procesu donošenja odluka. To je ono na šta se participativnim model menadžmenta koji se podrazumeva u zemljama koje nama predstavljaju uzor u ovom domenu zemljama socijalne tržišne privrede, a to je recimo Savezna Republika Nemačka, to je obaveza menadžmenta i davanje prava zaposlenima na saodlučivanje, na konsultovanje.
Ono što ovaj zakon definiše i što je jako važno, jeste pravo na informisanje. Samo na taj način ako se zaposleni uključe u proces donošenja odluka, imaćemo mogućnost da ih motivišemo. Imaćemo mogućnost da ih u procesu kolektivnog pregovaranja, a podsetiću da to kolektivno pregovaranje u razvijenim zemljama Evrope, gde je negde čak i ustavna kategorija, nije bazirano samo na pregovorima oko minimalne zarade, naravno, da minimalna zarada kod nas mora da se poboljša, mora da se poveća, ali opet je to pitanje privredne aktivnosti, nije pitanje samo pregovora oko jubilarnih nagrada i uslova rada, nego oko tih novih pitanja. Mi živimo u 21. veku, ta pitanja podrazumevaju razgovore i dogovore između radnika i poslodavaca o Strategiji razvoja preduzeća, o tehnološkom razvoju, o novim tržištima. Znači, potpuno involviranje, dakle, uključivanjem zaposlenih u proces donošenja odluka, naravno i kroz zvanične organe i institucije samog preduzeća, najčešće je to, recimo u Saveznoj Republici Nemačkoj, učešćem predstavnika Saveta zaposlenih ili sindikata u raznim komisijama ili kao članova nadzornog odbora.
Veoma je važno napomenuti, o tome sam na početku govorio, o fleksibilnosti tržišta rada, ali ne o fleksibilnosti tržišta rada o kojoj govori Gej Stending i pominje jednu novu klasu, za koju se svi pribojavamo da može nastati i da može postati jaka i kod nas u zemlji, a to je tzv. prekarijat. Prekarijat, nova klasa koja je nesigurna, koja nema sigurno zaposlenje, koja ne može samim tim da bude i član sindikata, koja nema izvesnu, bar koliko toliko budućnost. Mi podrazumevamo novi model fleksibilizacije tržišta rada koji će podstaknuti naše ljude da se usavršavaju, da rade, da budu pripremljeni za rad što je jako bitno u tom procesu, kako bi oni imali priliku, imali mogućnost.
Ono što je veoma značajno, sami sebi pravili mogućnost na tržištu da se zapošljavaju i da postanu ono što se u ekonomiji zove kontinuirano zapošljivi. To je ta fleksibilizacija tržišta rada koju mi kao socijaldemokratska partija promovišemo i podrazumevamo, ali ona isto tako podrazumeva i velike investicije u obrazovanje. Napravićemo prekarijat ako imamo i dalje 6,2% visokoobrazovanih ljudi u našoj zemlji, ali ako budemo investirali u obrazovanje, ako budemo investirali u nauku, onda ćemo moći da privučemo i visoko sofisticirane tehnologije, investicije koje imaju prelivajući karakter. Naravno za to će biti potrebna radna snaga koja je visoko kvalifikovana, visoko obučena i koja je, ono što je najbitnije, na današnjem tržištu rada fleksibilna. Ima dovoljan procenat veština.
Podsetiću vas u Americi 88% konkurentnosti radne snage podrazumeva se ne iz njihovog formalnog obrazovanja, nego iz veština, sposobnosti koje poseduju i koje mogu da naprave dodatnu vrednost za kompanije i organizacije u kojima oni rade. Podsetiću i da po najnovijem istraživanju koje je rađeno 2013. godine, 2007. godine, od 10 najatraktivnijih zanimanja u SAD 2005, 2006. godine nije uopšte postojalo. Znači, razvijaju se tehnologije, kreiraju se nova radna mesta.
Ono što je naš posao jeste da sve reformske zakone, sve ono što je potrebno, što je do same države i država ne treba tu mnogo da se meša, uradimo i investiramo u obrazovanje, da investiramo u nauku, da podstičemo preduzetništvo, da investiramo u infrastrukturu. To će biti put za naš razvoj. To će biti put za novo zapošljavanje, ne kao zakon, ne kao zakonski okviri, jer zakon nikoga ne zapošljava.
Podsetiću vas da u najrazvijenijim zemljama zakonski okvir kada je u pitanju rad i radni odnosi nije toliko bitan zato što se odnosi između socijalnih partnera upravo zasnivaju na autonomiji dobre volje i na autonomiji dobre vere. Znači, to je stvar koja se podrazumeva i uvek poslodavci i zaposleni, u velikoj većini slučajeva pronalaze zajednički interes. Šta je zajednički interes? To je profitabilnost preduzeća, uspeh i njen rezultat. O tome govorim i kada je držani nivo u pitanju. Ako nam je BDP ovakav kakav jeste, mi možemo napraviti zakon koji je u najvećem mogućem okviru zatvoren, interesa radnika, po uzoru na mediteranski model, u Portugalu, u Grčkoj gde smo videli šta se dogodilo i kakve negativne efekte u nekom domenu može da izazove.
Stoga, ovo je vrlo kompleksna materija. Slažem se da su izmene minimalne i naravno podržavam stav da je nama potreban jedan sasvim nov zakon uz tu opasku da nam je potreban i kodeks rada koji će podrazumevati celokupnu regulativu na jednom mestu i koja će uređivati celokupne radne i socijalne odnose. U danu za glasanje smatram da nema nijedne prepreke, nema nijednog razloga da poslanici SDPS ne podrže ovaj zakon. Hvala vam.

Hvala vam profesoru Marinkoviću.
Reč ima narodni poslanik Milan Krkobabić.

Gospodine predsedavajući, uvažena gospodo ministri, poštovani narodni poslanici, građani Srbije koji pratite ovaj prenos, danas ovde pred nama su izmene i dopune veoma dva bitna zakona. Iz prethodnih diskusija uglavnom je bilo reči da se radi o nekim dopunama i izmenama koje nisu tako bitne. Dozvolimo da nisu bitne, a ako nisu bitne, očekujem da nas upravo u narednim danima, mesecima ovde čeka novi Zakon o radu i novi Zakon o PIO. Naravno, kada ga budemo radili i ako ga budemo radili, to zahteva, rekao bih pun konsenzus svih socijalnih partnera.
Da li su ovim izmenama i dopunama uzeli učešće svi, nemam razloga da sumnjam. Razgovarao sam sa predstavnicima sindikata, vidim da su njihove neke primedbe prihvaćene, neke nisu. Primedbe poslodavaca su neke prihvaćene, a neke nisu. Čujem, interesantno, da su neki učesnici eksterni, da tako kažem, spoljni na našem tržištu takođe dali svoje mišljenje o Zakonu o radu. Dobro, voleo bih da ovako bitni zakoni koji se tiču ovako bitnih oblasti budu produkt našeg saglasja, našeg domaćeg saglasja, da uvažimo sve bitne sugestije svih bitnih činilaca kojih se to tiče.
Naravno, ekonomija, neću upotrebljavati neke grublje termine, nije u nekom uzletu. Budžetski deficit je evidentan. Pred nama je fiskalna konsolidacija, ali od toga je mnogo bitnije pokretanje privredne aktivnosti.
Ako ne uradimo bitne stvari koje će dovesti do pokretanja te privredne aktivnosti, i ovaj zakon i neki drugi neće imati nekakav efekat. Nama nikad zakoni nisu bili problem. Mi smo ih donosili, menjali, popravljali, osporavali. Problem se uvek pojavljivao kada smo trebali da ih primenimo. Ne znam kakva će biti primena ovih zakona.
Voleo bih da tu pojačamo disciplinu, da neke odredbe Zakona o radu koje su sračunate na to da pokrenu privrednu aktivnost upravo budu striktno primenljive u praksi. Samo tako one mogu da daju određen rezultat.
Čuo sam nedavno da je površna jedna kontrola, čuli ste i vi, koliko sinoć na Egzitu, od 108. kontrolisanih privrednih subjekata čak trećina, da budem grub u nekoj sivoj zoni, 18 je pred zatvaranjem.
Znači, siva ekonomija uzima maha, gotovo trećina naše ekonomije je u sivoj zoni, gospodo. Kako je prevesti iza te magične zavese, da ona uđe u regalne tokove, da li će ova zakonska rešenja ići tome u prilog? Ja želim da verujem da će ići. Želim da verujem da će pomoći zapošljavanje novih ljudi, jer samo puna zaposlenost, otvaranje novih radnih mesta, uplaćivanje novih poreza i doprinosa omogućava punjenje budžeta, onda indirektno i penzionog fonda.
Dva su razloga zašto će poslanička grupa PUPS-a podržati ove izmene i dopune.
Jedan je, da kažem subjektivni, na ovim izmenama i dopunama radili su uvažena gospoda ministri, koji su inače provereni borci za zaštitu radničkih prava. Ja subjektivno verujem da oni čvrsto stoje na toj barijeri. Nemam razloga da sumnjam, jer oni se sutradan moraju pojaviti na nekim izborima, moraju polagati račune onima koji su glasali za njih. Dobro, to je moj subjektivni osećaj.
Postoji nešto što je ekonomski opipljivo, opravdano i sada nas gledaju uglavnom, u najvećem broju slučajeva penzioneri. Ovo je bitno za njih.
Poštovani prijatelji, izmene i dopune ovih zakona, ni u jednom delu ne dotiču se sudbine sadašnjih penzionera. Oni su otišli u penziju sa godinama staža koje su imali, bilo muškarci ili žene i sve što žele to je da im penzija bude redovna i da im bude sigurna. Sa povećanjem broja zaposlenih ljudi, ponavljam, budžet se puni a i sama garancija za isplatu tih penzija je više nego sigurna. To je taj ekonomski, ključni razlog koji nas iz PUPS-a opredeljuje da ne ulazimo dublje u polemiku u vezi sa ovim izmenama i dopunama.
Naravno, gospodin ministar je u drugom delu svog izlaganja dotakao i ovaj drugi zakon, zapravo izmene i dopune i taj njegov koncept u nekoliko rečenica koji je izneo je prihvatljiv za najveći broj penzionera Srbije. Naravno da oni žele da im penzije budu redovne, sigurne i od države garantovane.
Svaki drugi koncept je neozbiljan. Može biti politički koristan, može biti ekonomski opravdan, ali egzistencijalno štetan. Milion i 700 hiljada penzionera čeka te penzije, oni sede i ne razmišljaju mnogo ko je potrošio pare i da li ih nije potrošio.
Oni znaju da su radili, da su uplaćivali i znaju da država Srbija garantuje za to.
Neka rešenja koja se tiču upravnog odbora fonda, gde se svodi na sedam članova, gde će država imati dominantnu poziciju, upravo vidim kao garanciju da država Srbija nudi tim ljudima. Slabe su garancije ove ili one, političke partije.
Svedoci smo da one nastaju, nestaju, da se dele, da se umnožavaju, a samim tim i te njihove garancije.
Ko se seća nekih garancija danas? Mi smo u Srbiji čuli sve i na levoj i na desnoj strani, čuli smo i one u centru. Danas ne znamo ko je levo, a ko je desno, a ko je u centru i to je dobro, ofanzivna taktika, svi igramo sve, ali država Srbija je iznad svega i zato, penzionerima Srbije je izuzetno bitna ta garancija da će te penzije jako male biti redovne i biti sigurne.
Na nama je da učinimo sve, gospodo kolege, prijatelji, da ne budu manje, da pokrenemo privrednu aktivnost, da tamo gde radimo, učinimo sve da možemo da idemo napred. Mene raduje i ohrabruje ovaj aplauz, ja to tako shvatam i tamo gde radim, to nastojim u praksi da sprovedem.
Nećemo se zadovoljiti konceptom dobro plaćenih knjigovođa, koji nam kažu vešto, konsolidovaćemo budžet, izvršićemo fiskalnu konsolidaciju sa ovim ili onim procentom.
Evo, ja im večeras ili danas zahvaljujem, zahvaljujem na tome. Ne trebaju nam njihovi procenti, odokativne procene, hajde gospodo da uradimo sve, da pokrenemo privrednu aktivnost, da dobijemo investitore, da krenemo u zapošljavanje ljudi, da krenemo sa mrtve tačke. Tu i samo na taj način ovaj budžet može biti puniji, a uključujući i penzionere i sve one koji su socijalno ugroženi, mogu imati bolju budućnost.
Da li su investicije strane, domaće, u ovom momentu je nebitno. U ovom momentu je najbitnije da Srbija radi i to je prvi korak.
Oni koji se bave privredom, vrlo dobro znaju da to nije dovoljno, potrebno je da Srbija radi, ali je potrebno i da Srbija zaradi.
Hajde od ovog početnog koraka da Srbija radi, da omogućavamo ulazak stranim investitorima po veoma povoljnim okolnostima, da postepeno ulazimo u stadijum kada Srbija treba i da zarađuje, kada će profit da ostaje u ovoj zemlji i ovde da se investira.
Moje zaključno razmatranje je u načelu, ono što smo mogli da čujemo danas, što smo čuli u štampi, u nekim razgovorima, a imali smo razgovore i sa ljudima iz ministarstva, obavestili su nas, moramo da budemo korektni, smatramo da ove izmene i dopune oba zakona ni u čemu ne odudaraju od osnovne misije PUPS-a, te će stoga poslanička grupa PUPS u danu za glasanje glasati za.
Naravno, prihvatićemo i glasati za svaki dobar i koristan amandman koji ide u prilog svima, ne pojedinoj poslaničkoj grupi. Hajde da se izdignemo i da uradimo jedan pametan amandman i da kažemo – iza njega stojimo svi, koristan je, prihvatićemo ga.
Hvala vam.