Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram  sednicu Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 115 narodnih poslanika.
Podsećam vas da je članom 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine prilikom usvajanja Zapisnika i utvrđivanja dnevnog reda postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 186 narodnih poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine, u smislu člana 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenja u skladu sa članom 287. Poslovnika? (Da)
Reč ima Enis Imamović. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, svoje prvo današnje pitanje upućujem vama, gospođo predsednice i očekujem od vas pisani odgovor.
Evropski parlament je 7. jula 2005. godine usvojio Rezoluciju o Srebrenici, čime je 11. jul proglašen Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici i pozvao sve članice i države kandidata da urade to isto.
Ovog 11. jula, sve institucije i funkcioneri države Srbije, zemlje koje su kandidat za članstvo u EU, su ćutale. Ni jedna jedina reč osude niti saučešća nije upućena žrtvama, porodicama žrtava, niti državi BiH.
Kao čovek, kao bošnjački poslanik i kao član ovog parlamenta, ne mogu i neću dozvoliti da u parlamentu u kojem sedi, prođe bez ijedne jedine reči osude, genocida počinjenog nad Bošnjacima u Srebrenici.
Bez osude svih društvenih i političkih procesa i pojava, koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenja sopstvenih, nacionalnih interesa i ciljeva mogu postići pretnjama, proterivanjem i ubijanjem drugih i drugačijih.
Ja vas sve podsećam na Deklaraciju Narodne skupštine Republike Srbije o Srebrenici, usvojene 31. marta 2010. godine.
Podsećam vas i na Ustav Republike Srbije koji utvrđuje neprikosnovenost ljudskog života i dostojanstva, podsećam vas i da je Srbija kao članica UN, potpisnica univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima i brojnih drugih međunarodnih dokumenata, čime je na papiru prihvatila osnovne univerzalne civilizacijske vrednosti, poput neprikosnovenosti ljudskog života.
Ovo stoji na papiru. Šta mi danas imamo na terenu?
Ove godine, sve institucije države Srbije su najgrublje ignorisale ovaj dan, a u gradovima po Srbiji se javljaju ekstremi koji veličaju genocid i počinioce genocida, omalovažavajući žrtve i preteći onima koji dižu svoj glas za pravdu i pomirenje.
Prošle godine je ovaj parlament na insistiranje poslanika SDA Sandžaka izašao sa jednim saopštenjem za javnost, dok su sve ostale državne institucije i funkcioneri ćutali.
Ove godine i parlament je zaćutao i ja vas pitam zašto. To što se pravite da se ništa nije desilo, ne znači da se zapravo nije ni desilo.
Sve ovo me dovodi do drugog pitanja koje upućujem premijeru, ministrima pravde i policije i Republičkom javnom tužilaštvu. Prilikom nacionalističkih ispada u Valjevu i napada na „Žene u crnom“, čulo se uzvikivanje parola, citiram: „Oj Pazaru, novi Vukovaru! Oj Sjenice, nova Srebrenice“.
Država nije reagovala kada su ovakve pretnje građanima Novog Pazara i Sjenice upućivane iz Republike Srpske.
Pitam, da li će danas reagovati kada se ove pretnje upućuju iz Srbije? Da li je država nešto uradila protiv lica koja su na ovaj način otvoreno širila versku i nacionalnu mržnju, protiv lica koja prete i javno pozivaju na ubijanje i genocid građana ove države koji žive u Novom Pazaru i Sjenici?
Ovo je javni poziv na ubijanje, a država ćuti. Što je najgore, niko ne primećuje te pretnje, svi se prave da ih nisu čuli, da je to nešto normalno za izgovoriti.
Kakvu poruku država šalje svojim građanima u Novom Pazaru i Sjenici?
Pitam iste ministre, ko su lica, koja su u centru Beograda lepila plakate Ratku Mladiću sa porukom – đenerale, hvala ti za Srebrenicu?
Kakav to bolesni um može da se zahvaljuje za takvu grozotu i kakav to bolesni um danas slobodno šeta ulicama, istim ulicama, kojima šetaju normalni i čestiti ljudi?
Ako je ovo rezultat toga što smo prošle godine imali samo jedno kratko saopštenje za javnost parlamenta o Srebrenici, pitam šta možemo očekivati sledeće godine kada ti ekstremi shvate da država i njeni funkcioneri nemaju da kažu ništa protiv toga što se desilo. Ovo su ozbiljne pojave, ozbiljne pretnje i ja u tome vidim odgovornost države, njenih institucija i zvaničnika, koji svojim ćutanjem otvaraju prostor za širenje fašističkih ideja.
Podsetiću vas, u Srebrenici je počinjen genocid nad Bošnjacima i 11. jul je dan sećanja na Bošnjake, žrtve genocida u Srebrenici i mi se sećamo da se nikome nigde i nikome ne ponovi ono što se njima desilo.

Molim vas da ne dobacujemo. Pitanje ima Mirko Čikiriz.

Gospođo predsedavajuća, moje pitanje je za ministra zdravlja. Naime, SPO-DHSS su svim prethodnim ministrima zdravlja ukazivali na nedopustivo veliki broj građana, trenutno oko 60.000 građana je na raznoraznim listama čekanja za medicinske intervencije.
Nijedan prethodi ministar zdravlja nije hteo sistemski da reši ovaj problem, veliki zdravstveni problem, 60.000 građana Srbije.
Naime 7.500 naših građana trenutno čeka na neku od operacija iz oblasti kardio-hirurgije, a u tom delu smo, što se tiče smrtnosti, na negativnoj listi, najveći u Evropi.
U srpskim klinikama, obavi se oko 5.000 intervencija godišnje, sa 10% povećanja broja intervencija, to bi se za 500 operacija na godišnjem nivou povećalo, a mi bismo imali u velikoj meri smanjenu listu čekanja.
Klinika u Nišu ima najsavremeniju opremu za ovu vrstu intervencije, dok bi bolnice, Užice sa nekim kadrovskim pojačanjima i sa ulaganjima do 200.000 evra, bolnica bi bila osposobljena za ovu vrstu intervencije.
Mnogi stručnjaci koji poznaju ovu problematiku, smatraju da bi se sistemskim rešenjima liste čekanja za šest meseci, skoro nestale, ali treba reći pošteno da one postoje svuda u svetu i da su naša izdvajanja za zdravstveni sistem mala i ne treba očekivati da nestanu liste čekanja.
Uz kadrovska rešenja, opremu i neažurnost, ali postoji sumnja da postoje namerno pravljenje liste čekanja zbog raznoraznih i privatnih intervencija i drugih nezakonitih radnji, mislimo da je zadatak Ministarstva zdravlja da sistemski priđe rešenju ovog problema.
Recimo, velika su čekanja za preglede na magnetnoj rezonanci, čak i na Univerzitetskoj klinici u Tiršovoj klinici. Tu je za pregled na magnetnoj rezonanci potrebna i anestezija i umesto obučenih anesteziologa za tu vrstu intervencija koriste se anesteziolozi iz operacionih sala, ali nedopustivo je da naši najmlađi pacijenti budu zbog nedostatka kadrova, zbog odsustva sistemskog rešenja da budu lišeni pravovremenih lekarskih intervencija.
Trideset osam centara u Srbiji ugrađuje veštački kuk, u 15 centara veštačka kolena, ali se u proseku za te intervencije čeka jedna, odnosno dve godine. Doduše, treba pošteno reći da 70% pacijenata se odaziva na ugradnju veštačkog kuka i samo 30% pacijenata na ugradnju veštačkog kolena.
Na radio-terapiju se čeka jedino u Nišu i Sremskoj Kamenici dok jedan aparat za radio-terapiju ne radi u Kragujevcu i tu je odsustvo sistemskog rešenja, jer prethodni ministar zdravlja nije hteo da zaključi servisne ugovore redovne i da se bavi nabavkom opreme. Ono što očekujemo mi od novog ministra zdravlja je da taj problem reši.
Drugi problem, pored toga što recimo, za operaciju katarakte se čeka, recimo, u Kliničkom centru Vojvodine pet hiljada pacijenata čeka na operaciju, na očnoj klinici tri hiljade pacijenata, u Pančevu se operaciju katarakte zakazuje za 2017. godinu, u Čačku i u Novom Sadu za 2018, a u Kliničkom centru Srbije za 2016. godinu.
Drugi problem je nedostatak kadrova, anesteziologa, radiologa, patologa, čak i pedijatara. Mislimo da ministar zdravlja treba da se pozabavi i ovom problematikom. Moja konkretna pitanja su sledeća – šta će Ministarstvo zdravlja uraditi da sistemski reši problem listi čekanja? Zatim, šta će se uraditi što se tiče nabavke novih aparata i redovnog servisiranja aparata neophodnih za dijagnostiku i za lečenje, koji su često u paru? Treće, šta će Ministarstvo zdravlja uraditi da sistemski reši nedostatak potrebnih kadrova za lečenje naših građana? Hvala.

Reč ima Marko Đurišić. Izvolite.

Poštovana predsednice, ja bih uputio pitanje ministru odbrane i načelniku VOA.
Kao što znate, na jednoj od prethodnih sednica Skupština je donela odluku o upućivanju naših vojnika i policajaca na misije u inostranstvu, u skladu sa ugovorima koje naša zemlja ima. Jedan od tih ugovora, jedna od tih misija je misija u Libanu.
Ako ste prethodnih dana pratili dešavanja na Bliskom istoku, vidite da se u Izraelu situaciju vojno komplikuje, a 2006. godine je nakon sukoba koji je tada Izrael imao protiv Palestinskog Hamasa, došlo je i do intervencije Izraela u Libanu koja je bila vojna, odnela je neke živote i moje pitanje je da li je urađena nova bezbednosna procena razvoja situacije? Da li i u kom obimu su ugroženi vojnici Republike Srbije koji se nalaze? Njih je, da vas podsetim 143 u ovom trenutku u misiji u Libanu. Da li država Srbija preduzima i koje mere preduzima kako bi osigurala ukoliko je ta bezbednost ugrožena, kako bi osigurala njihovu bezbednost?
Zato smatram da ministar odbrane, a i direktor, odnosno načelnik VOA koja izrađuje ovu vrstu informacija treba ne samo meni nego i svim poslanicima da daju obaveštenje o najnovijem razvoju situacije, kako bi mi, koji smo doneli odluku da ti mladi ljudi odu tamo, znali kakvim se sve bezbednosnim rizicima u ovom trenutku izlažu. Hvala.

Reč ima doktor Dušan Milisavljević. Izvolite.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege  narodni poslanici, danas ću postaviti Ministarstvu zdravlja i ministru zdravlja na nekoliko tema, na nekoliko pitanja.
Prvo pitanje je problem onkoloških pacijenata koji ne mogu adekvatno da se leče u državi Srbiji i taj problem postoji nekoliko godina. Na taj problem sam u ovom parlamentu ukazivao pre tri godine, zakazivali smo Odbor za zdravlje i porodicu gde smo doneli neke zaključke i resorno ministarstvo nije ispoštovalo odluke skupštinskog Odbora za zdravlje i porodicu, koji je jasno rekao da moramo kupiti nove aparate za zračnu terapiju za Klinički centar u Novom Sadu, Kragujevcu, Beogradu i Nišu.
Naime, ono što mnogi građani znaju, a što republička administracija u Sektoru zdravstva ne zna da veliki broj naših bolesnih pacijenata koji boluju od onkoloških oboljenja, čekaju više od tri meseca kako bi došli do zračne terapije.
Reći ću vam kao lekar i pogotovo kao specijalista koji se bavi tumor-hirurgijom glave i vrata da svetski standardi su da nakon tri nedelje od operacije mora da se započne zračna terapija. Nažalost, u Srbiji je taj period produžen na više od tri meseca. U Nišu konkretno ima 530 građana Srbije koji imaju neku vrstu malignog tumora i koji čekaju da dođu na red nekoliko meseci, čekaju na red da imaju šansu za izlečenje.
Smatram da je ova tema jako bitna i da je ne smemo proklizavati iz saziva i saziva novih parlamenta i Ministarstva zdravlja, nego da vrlo ozbiljno pristupimo ovom problemu, jer mnogi pacijenti koji imaju maligne tumore ne dočekaju dan kada će doći na red za zračnu terapiju. To je tema koja boli Vojvodinu, to je tema koja boli jugoistočnu Srbiju, to je tema koja boli centralnu i zapadnu Srbiju zato što se u Kragujevcu, Novom Sadu i Nišu se čeka na zračnu terapiju duže od tri do tri i po meseci.
Ono što želim isto da ukažem kao problem u dijagnostici onkoloških pacijenata je da se jako dugo čeka na pato-histološki preparat nakon biopsije nekog tumorskog tkiva. Nedopustivo je da se na pato-histološki aparat čeka više od mesec i po ili dva dana, kako se čeka u mnogim bolnicama u Srbiji. To su stvari koje iziskuju brzu reakciju Ministarstva zdravlja, kako bi naši pacijenti koji boluju od najtežih bolesti, imali pravo na šansu za život.
Iskoristiću priliku da postavim još jedno pitanje. Ministar Vulin je tu, prošle nedelje smo imali prilike da zajedno budemo na jednoj konferenciji, nacionalnoj konferenciji za osobe sa invaliditetom i glavni problem Nacionalnog udruženja osoba sa invaliditetom, želim da iznesem, jedna od glavnih zamerki je što su mnogo lokalne samouprave ukinule personalne asistente koji pomažu osobama sa invaliditetom.
Drage moje kolege i koleginice, personalni asistenti bukvalno znače život ovim ljudima koji su primorani da budu u svojim kolicima. Mnogi od njih ne mogu da pomere ruke, mnogi od njih ne mogu da pomere i ruke i noge i oni bez njih ne mogu da popiju vodu, kamoli da se pomere u krevetu. Personalni asistenti su preko potrebni.
Grad Niš i u ovom sazivu, iako ga ne vodi DS, je nastavio da finansira personalne asistente, ali mnoge veće sredine od Niša, Grad Beograd, neke druge sredine su ukinuli sredstva za personalne asistente za ljude koji pomažu osobama sa invaliditetom.
To je nešto što je apel, ministre vama, da zajedno sa gradonačelnicima nađete rešenje da te personalne asistente vratimo ljudima koji su vezani sa svojom bolešću u kolicima i da oni imaju šanse da pristojnije i mnogo humanije imaju nastavak života.
Završavam sa još jednim pitanjem. Direktoru Republičkog fonda, poštovani gospodine Babiću, želim da mi kao narodnom poslaniku dostavite imena ljudi koji su članovi Republičke komisije, prvostepene Republičke komisije, Republičkog fonda i drugostepene komisije. Svedok sam da se u prošlim godinama Republički fond ponašao da je iznad Ministarstva zdravlja, da je iznad odluka stručnih kolegijuma na Banjici, Kliničkom centru Srbije, pa ja postavljam pitanje – tražim da mi se dostave imena ljudi koji smeju da odbiju najstručnija tela konzilijuma sa Banjice, konzilijuma iz Ciriha, konzilijuma Kliničkog centra Srbije, želim da imam imena tih ljudi, da vidim ko su ti ljudi koji tako lako odbijaju odluke stručne komisije. Hvala.

Hvala.
Reč ima dr Nebojša Petrović. Izvolite.

Uvažena predsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege, moje poslaničko pitanje je upućeno ministru pravde, gospodinu Nikoli Selakoviću, a odnosi se na postupak privatizacije u Srbiji, a u domenu rada Ministarstva na čijem je čelu gospodin Selaković.
Pitanje sadrži nekoliko podpitanja. Koliko krivičnih prijava je podneto protiv učesnika u postupcima privatizacije u periodu od 12. februara 2001. godine do 31. decembra 2013. godine? Koliko je postupaka privatizacije, odnosno subjekata privatizacije obuhvaćeno ovim krivičnim prijavama? Koliko od tog broja krivičnih prijava je procesuirano, odnosno bilo sa zahtevom za sprovođenje istrage, bilo podizanjem optužnice? Koliko krivičnih predmeta je okončano?
Zašto 12. februar 2001. godine? Dana, 12. februara 2001. godine u ovom domu tadašnja većina je donela izmene i dopune Zakona o privatizaciji, koji je donet 1997. godine i tim izmenama i dopunama je zaustavljen proces privatizacije po tom zakonu 1997. godine i izbrisani svi oni članovi zakona koji se odnose na radničko akcionarstvo. Ukinuta je besplatna podela akcija i time onemogućeno da radnici budu i dalje vlasnici nad sredstvima za rad koje su oni stvarali i sticali godinama.
Danas imamo jednu poplavu brige za radnička prava, a upravo ta većina koja se danas toliko protežira kao zaštitnik radničkih prava je, donoseći taj zakon, onemogućila i minimalne uslove da radnici ostanu vlasnici nad onim što su sticali tokom svog radnog veka.
Daću samo jedan primer jedne takve privatizacije iz koje se može videti kakav odnos su imali današnji dušebrižnici za radnička prava. To je privatizacija Veterinarskog zavoda iz 2004. godine, koji je imao na tenderu kao učesnike s jedne strane firmu „Zekstra“, a s druge strane male akcionare, odnosno, verovatno jedan od retkih primera da su uspeli radnici tadašnji i oni prethodni penzioneri da se okupe i učestvuju kao jedan od ponuđača na tom tenderu. Tender je, naravno, kao što svi dobro znate, dobila firma „Zekstra“.
Na pitanje tadašnjem ministru privrede i privatizacije gospodinu drugu Aleksandru Vlahoviću, članu partije koja je ujedno i član Socijalističke internacionale, kako je i zašto nije moguće u Srbiji da radnici, akcionari pobede na jednom tenderu, on je odgovorio – zato što su radnici recidi socijalizma. O toj ideološkoj kategoriji ili stavu mogli bismo da raspravljamo, ali nije danas vreme niti tema na poslaničkom pitanju.
Tadašnji direktor Agencije za privatizaciju, takođe gospodin drug, vrlo brzo je postao i premijer Vlade Republike Srbije. Dakle, moje pitanje nije ni sistematičko, nije ni statističko, ono je suštinsko i predstavlja odnos prema odgovornosti svih onih koji su bilo činjenjem, bilo nečinjenjem, bilo učešćem svojim direktnim ili indirektnim doveli do toga da društveno vlasništvo, državni kapital u tom periodu bude na tako surov, na tako nedemokratski način prenešeno u ruke pojedinaca, koji danas sebe u većem broju nazivaju kapitalistima, ali samo po tome što su uvećali svoj lični kapital, a ne zbog toga što poseduju ozbiljne, velike kompanije i firme koje nešto proizvode i zapošljavaju.
Mi u Pokretu socijalista jako cenimo…