Kada nestane argumenata tada kreću lične uvrede. Nema veze, to više govori o onome ko ih odapne i ko ih koristi. Evo, videli smo i čuli nešto što je više za „Riplija“, 2012, 2011. godina, med i mleko teku u Srbiji, fenomenalna industrijska aktivnost, sve funkcioniše, sve radi, samo je 400.000 ljudi ostalo bez posla. Pa kako? Pa, evo zbog čega prethodni govornik govori protiv radnika, zato što je s jedne strane ostavljao ljude sa posla, a činjenica je da od 2008. do 2012. godine 358.000 ljudi je ostalo bez posla uz tu fenomenalnu privrednu aktivnosti.
Ne bavim se gospodinom Mirkom Cvetkovićem zato što nije ovde, ali ne bavim se od onog trenutka kada je kao zvaničan stav Vlade do 2012. godine rekao – Srbija je statistički izašla iz krize, ali to njeni građani neće da osete. Pa, džabe što smo izašli iz krize, ako građani neće osetiti da su oni izašli iz krize. Zbog toga govorimo o činjenicama.
Da je sve to tako sjajno i bajno bilo do 2012. godine, ne bi se ljudi odlučili za promene. Ne bi rekli – dosta je. I pored takve medijske torture, političke torture, svega čime smo bili izloženi kao Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, ne bi pobedili na izborima da je sve bilo tako bajno i sjajno, ali ne govorite istim principom.
Ukoliko sada važi pitanje koje ću još jednom postaviti, ne postoji privredna aktivnost koja može da pokrije toliki dug, i meni bi bilo drago da podižemo plate i penzije, ali ne postoji utemeljenje, neozbiljno, diletantski je podizati rashode, ako nema prihoda. Na taj način stavljate kamen oko vrata svim građanima Republike Srbije. Diletantsko vođenje ekonomije je bilo do 2012. godine. Neiskreno, neodgovorno.