Otkud toliki strah? Dva minuta replike da porazgovaram sa ministrom imam priliku. Prvi put se čovek pojavio u Skupštini i pri tom se meni obraćao. Pitajte ga. Meni se lično obraćao. Pitajte gospodina. Evo, ako on kaže da nije, ja neću. Gospodine ministre?

Prošlo je već 19 sekundi.

Vi ste mi dali reč?

Da.

Pa vi ste srce. Hvala vam puno. 
Gospodine ministre, vidite kakva je ovde tortura u parlamentu. Nas malo ima, ali očigledno naš glas ne sme da se čuje.
Prvo, da vas zamolim da vašim kolegama koji sede sa vama ne smanjujete platu. Ako ima viškova, smanjite radnu nedelju onima koji su viškovi, pa im dajte i manju platu. Ne mora da traje sedmica pet dana radnih, može četiri. Njima dajte manju platu, a ovi ljudi koji danas sede ovde i slušaju fenomenalna izlaganja zaslužuju povišicu, a ne smanjenje plate.
Druga stvar, ne znam da li znate, Srbija je zemlja, verovatno jedna od retkih, u kojoj dobit ne ulazi u ukupan prihod građana. Znači, ono što zarade ljudi svojim radom plaćaju na kraju godine još jedan porez, ukoliko prebacuju dva miliona, a oni koji su privatizovali te kompanije izvlače neviđenu dobit. Ta njihova dobit se oporezuje samo sa tih 15%. Tu je novac koji vi treba da tražite na prihodnoj strani, za šta je Vlada bila nesposobna do sada, ali ja imam poverenja u vas da ćete vi biti sposobniji nego svi ministri koji su bili do sada od 2012. godine. Tu da nađete novac da platite one ljude koji danas sede ceo dan ovde i slušaju, verujem, stvari koje nisu mogli da pretpostave da će čuti. Zahvaljujem.
Hvala i vama, Majo, puno hvala.

Inače, da vam kažem, ministar ne vodi sednice, toliko znate kao poslanik, ali iz poštovanja prema ministru i prema vama koji mislite da se neko boji javno izgovorene reči, dozvolila sam repliku mimo Poslovnika.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Pa, bilo vas je malo strah, malo vam nije bilo svejedno, ali…)
Ovo ne čujem, to je već dobacivanje. Isključite mikrofon.
Reč ima Aleksandar Senić, sledeći prijavljeni govornik.

Zahvaljujem.
Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, svi se slažemo sa tezom da je neophodno izvršiti privatizaciju ostalih skoro 600 preduzeća i rešiti problem oko 90.000 zaposlenih, ali ja lično imam zamerku na preciznost i transparentnost koja je predviđena, tj. nije predviđena ovim zakonom. Preciznost koja se odnosi na neke odredbe zakona, a transparentnost, to što postupak privatizacije, naročito kada je u pitanju zasnivanje ili ostvarenje strateškog partnerstva, uopšte ne podrazumeva transparentnost u procesu.
Na primer, članom 26. je definisano da javni poziv sadrži podatke od značaja za sprovođenje postupka. Ko definiše i po kom kriterijumu šta su podaci od značaja za sprovođenje postupka? Zašto tim članom i stavom 2. člana 26. nije definisano npr. da javni poziv mora da sadrži poslovno ime subjekta privatizacije, podatke o strukturi vrednosti kapitala, opis i vrednost kapitala imovine itd?
Dakle, ponovo ponavljam ili ponovo postavljam pitanje – ko definiše šta sadrži javni poziv, tj. koji su to podaci od značaja za sprovođenje postupka privatizacije kod javnog poziva?
Članom 38. zakona koji reguliše ustupanje ugovora o prodaji kapitala je definisano da prijemnik može biti lice koje ispunjava propisane uslove za kupca kapitala. Dakle, kako je definisano može – a ne mora. Što znači da neko ako ne ispunjava uslove da bude kupac kapitala može na posredan način da dođe do toga da kupi neko preduzeće. Mi smo predvideli amandmanom da prijemnik može biti samo lice, tj. jedino lice koje ispunjava propisane uslove za kupca kapitala. Dakle, još jedna nepreciznost u Predlogu zakona.
Kod strateškog partnerstva, kada je u pitanju način sprovođenja, šta je urađeno da se zaštite prava poverilaca? Dakle, zakonom nije predviđeno, ili bar mi nismo našli, da su zaštićena prava ostalih poverilaca, dakle, onih koji ne učestvuju u strateškom partnerstvu. Mi smo dali amandman kojim predviđamo da se preostali poverioci subjekta privatizacije namiruju, a u slučaju da nisu namireni potrebno je da se saglase o načinu svoga namirenja kada se uspostavlja strateško partnerstvo.
Na kraju, ono što se tiče transparentnosti, nije predviđeno da se ugovor o strateškom partnerstvu igde objavljuje, već samo da ugovorne strane sporazumno uređuju ugovorom svoje strateško partnerstvo. Dakle, to ostavlja jednu veliku mogućnost za zloupotrebe. To ostavlja mogućnost dobijanja novog slučaja „Etihad“. Mene zanima npr, gospodine ministre, lično da li ste vi videli taj ugovor? Pošto dobijamo razne informacije, prema nekim informacijama po tom ugovoru Srbija je dužna da isplati neke penale za prvih šest meseci ove godine u iznosu od 62 miliona evra. Ne kažem da je to istina, ali zbog toga što, evo, 1. avgusta je godinu dana od potpisivanja ugovora sa „Etihadom“, mi još uvek nismo videli taj ugovor, ne znamo šta on sadrži, možemo da nagađamo da li je to istina ili nije.
Dakle, predvideli smo da ugovor o strateškom partnerstvu, naravno amandmanom koji smo uložili, da se obavezno objavljuje na zvaničnoj internet stranici Agencije za privatizaciju i Vlade Republike Srbije u roku od tri dana od dana potpisivanja. Smatramo da je neophodna transparentnost u radu da ne bismo imali slučaj „Etihad“ koji i dalje ostaje misterija i enigma u našem pravnom sistemu. Mi kao najviši zakonodavni organ koji ima kontrolnu i nadzornu ulogu nad radom Vlade nismo obavešteni o tome, npr, šta sadrži ugovor sa „Etihadom“, čak postavljamo pitanje da li on zaista i postoji?
Dakle, kao što imamo teoriju da je Srbija u gubitku po tom ugovoru 62 miliona evra postoji i nova teza da ugovor nije ni potpisan, nego da samo postoji predugovor. Imamo najavu svih predstavnika, ili skoro svih predstavnika iz Vlade i bivše i sadašnje da će taj ugovor biti objavljen prvo do 20. februara, pa do 28, pa do kraja izborne kampanje, pa onda u maju vi kažete da, kao ministar privrede, niste zatekli taj ugovor u sefu Ministarstva.
Dakle, neophodno je da se i u Zakonu o privatizaciji i u izmenama Zakona o stečaju odrede klauzule koje onemogućavaju korupciju, dakle, u skladu sa preporukama Agencije za borbu protiv korupcije i da se poveća preciznost određenih odredbi koje smo mi uradili davanjem određenih amandmana. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Nikolić.    

Poštovana predsednice, poštovane kolege, uvaženi ministre, celog dana pratim diskusiju na predlog Zakon o privatizaciji sa velikom pažnjom kao industrijalac, kao jedan veliki privrednik. Zaista moram da dodelim velike komplimente na zakon. Ovaj zakon po prvi put od 2000. godine, pa na ovamo daje nade da će se konačno stati na put nečemu što je urađeno suprotno Ustavu, a to je po meni restrukturiranje deset, dvanaest godina itd. Postoji restrukturiranje i u Nemačkoj gde sam ja dugo živeo i radio, ali to traje tri do šest meseci, da firma sabere minusni saldo, plusni saldo, obaveze potraživanja i da u roku ne dužem od šest meseci iznađe rešenje izlaska iz krize i da li može da stane na noge ili ide u stečaj.
Ali, evo nažalost gde smo mi došli. Za one koji eventualno ne znaju i za javnost, osnivač sam jedne velike stranke do skoro i bio sam u vrhu stranke u tri mandata kao jedini privrednik. Upravo tu istu stranku sam napustio 2002. godine iz jednog jedinog razloga zbog lošeg modela privatizacije. Tada sam se pobunio i nazvao da će to biti grobarizacija, a ne privatizacija srpske privrede, što se nažalost i obestinilo.
Sama činjenica da u to vreme, da su prodate tri šećerane za tri dolara, suprotno zakonu tada nije postojao zakon kao što ste vi danas ministre izmenom i dopunom ovog zakona omogućili svakome ko želi da učestvuje u privatizaciji kroz javni poziv. Najjednostavnije je da mu ne trebaju nikakve partijske veze, niti neke privilegije, da nema nikakvu funkciju, već jednostavno ako ima kapitala zna i ume dovoljno da napiše pismo namera i da uputi kako je to napisano i izmenama i dopunama zakona o kome danas raspravljamo, Zakona o privatizaciji.
Mena zaista raduje, zahvalan sam što ćete sa ovim zakonom, ili što ćemo sa ovim zakonom ispraviti jednu veliku nepravdu, a rekao bih i kršenje Ustava. Po Ustavu svi privredni subjekti imaju ista prava i iste obaveze. Nažalost to nije tako u ovom slučaju bilo, jer neko je suprotno Ustavu dao pravo nekome da deset, dvanaest godina na plaća poreze, ne plaća doprinose, ne plaća dugove. Moja kompanija koja radi i ima ogromna potraživanja, ali do sada nisam mogao da tužim firme u restrukturiranju.
Moram kratko samo da podsetim poslanike, 2008. godine svi su dobili jedno upozorenje koje smo uputili svim poslanicima, odnosi se na privatizaciju jednog velikog giganta u Šumadiji, a to je „Zastava“ u Kragujevcu gde je tada iznet jedan apel i molba da se „Fiat“ ne prodaje kako je prodat. Tada nije bio raspisan nikakav javni poziv kako je to predviđeno u vašem zahtevu, uvaženi ministre, već se neko dogovorio ispod žita i napravio nakaradni ugovor u kome niko dan danas ne zna šta piše u tom ugovoru. Danas imamo situaciju da na 80 kilometara od Kragujevca, SARTID vapi za kupcem, za prodajom lima. „Fiat“ nažalost taj lim ne kupuje iako ga je Zastava kada je proizvodila fijatov model punta, radila 100% od tog lima.
Dakle, jedna takva privatizacija bez javnog poziva da učestvuju i druge automobilske kompanije, dovela je verovatno do tako lošeg ugovora, pa imamo danas situaciju da smo uništili preko 25.000 radnih mesta u Srbiji, počev od Sombora pa do „Autostakla“ Pančevo, pa od čuvenog velikog giganta metalnog kompleksa DMB gde su radili motori u Beogradu itd, gde je ostalo nekoliko hiljada radnika bez posla, da bi danas radilo samo 2.000 radnika, a ono koliko je meni poznato čak tamo poreze i doprinose moraju da plaćaju poreski obveznici Republike Srbije.
Kakvu korist mi imamo tamo? Nikakvu ja bih rekao. Zašto? Bescarinska zona. Nema PDV, nema carina, nema ništa. Ako se ne proda neki „Fijat“ slučajno u samoj Srbiji da građani plate, da kupac plati PDV, Republika Srbija nema apsolutno nikakve koristi. Mi smo tada upozorili 2008. godine, pa smo rekli održavanje kursa dinara u januaru 2010. godine 210 miliona, od prodaje NIS 400 miliona. To je spiskano i potrošeno za nepuna dva meseca, a odmah posle toga od MMF smo dobili, odnosno tadašnja Vlada, tadašnji hvala bogu bivši režim, dobio još 500 miliona evra od MMF. Mi smo ih upozorili tada da je to najskuplja Vlada i rekli smo Srbija će vredeti koliko će proizvoditi. I evo danas, na žalost nalazimo se u jednoj izuzetno teškoj situaciji.
Ja sam duboko uveren da će ova Vlada istrajati na onom preko potrebnom, a to je žestoka i oštra borba protiv kriminala, mita i korupcije. Iz tih razloga sam upravo, kao predsednik Pokreta za privredni preporod Srbije u koaliciji sa najvećom i najjačom strankom SNS. Ja im se zahvaljujem što su mi dali mogućnost da svojim doprinosima i svojim programima i projektima koje imamo kao Pokret za privredni preporod Srbije, prvom želim da učinim to za moje deveto unučadi, a onda za moje četvoro dece, pa za celu Srbiju kao iskusan privrednik, okupili smo pre šest godina odnosno 2008. godine preko 700 dokazanih istaknutih, uspešnih privrednika, poljoprivrednika, preduzetnika, agronoma, inženjera, tehničara i doktora nauka iz raznih struktura.
Više od godinu i po dana smo tragali šta bi to bili najbolji projekti koji bi mogli da uposle Srbiju, jer onaj ko uposli Srbiju rešio je sve probleme Srbije, bez uveća BDP, vama gospodine ministre ne treba to da prevodim i tumačim. Nema uvećanja nacionalnog dohotka niti realnog sačuvanja nacionalne valute, tako da je našim projektima predviđeno da u prve dve godine izgradimo hiljadu plantaža voća i povrća. Dakle, 50 miliona sadnica da ova Srbija zasadi, zamislite kolege koji živite u unutrašnjosti, šta to znači 50 miliona sadnica?
To znači 50 miliona sadnica košta 75 miliona ako to bude domaća sadnica. Ako to bude uvezena sadnica iz Poljske ili Italije, onda je to samo 150 miliona. Za dve godine je to neosetno za naš budžet, a čak imamo i povoljna kreditna sredstva za ovakve projekte. Tri sadnice će narednih 25 do 40 godina, vinova loza, rađati i uvećavati samo bruto produkt kroz sirovinu 3 do 3,5 milijarde, a ako se ne budu dobro primenile agrotehničke mere, a 3,5 milijarde ako se budu dobro primenile agrotehničke mere.
Pored ovoga, predviđeno je da izgradimo hiljadu farmi sitne i krupne stoke širom Srbije, celu Srbiju smo snimili, imamo dobru bazu podataka na terenu sa kojim kapacitetima se raspolaže po okruzima, gradovima, opštinama. Na taj način ćemo zaustaviti dalji uvoz 83% svinjskog mesa, koliko je to na žalost u zadnjih par godina.
Srbija koja je nekada imala zlatnu podlogu, dinar je tada imao zlatnu podlogu i prvi put i samo tada je bio konvertibilan, a mi smo u to vreme obezbedili, odnosno tadašnja Vlada je obezbedila konvertibilnost izvozeći suve pršute, kruške, šljive, jabuke, jer tada hladnjače nisu postojale.
Na ovaj način, izgradnjom više od hiljadu farmi, manjih farmi širom Srbije, stvaraju se uslovi da se gradi nekoliko stotina fabrika za preradu mesnih prerađevina poput čuvenog brenda „Zlatiborac“, koji se na žalost danas uvozi iz Argentine meso, pakuje ga, uređuje ga, napravi odličan brend i njegovi suhomesnati proizvodi se prodaju i na našoj i na ruskoj pijaci i čak i evropskoj pijaci od 30 do 35 evra po kilogramu.
Samo na taj način kroz najveći mogući stepen prerade sirovina poljoprivrednih proizvoda, prvenstveno, može se ostvariti velika razlika, zaposliti samim tim veliki broj nezaposlenih i uvećati nacionalni dohodak naše napaćene jadne Srbije.
Ne bih širio ovu temu o projektu i programu, tako da nemojte da se plašite bivše kolege iz bivše partije moje, ima Srbija nade i te kako, Srbija ima dobru budućnost, na pravom smo putu. Ako premijer Vlade Srbije bude istrajao, a ja sam uveren duboko da hoće, jer je tvrdoglav kao ja, Srbiji će svanuti u najkraćem vremenu i pokrenućemo Srbiju i Srbija će stati konačno na put, odnosno zaustavićemo odlazak mladih talenata koji idu trbuhom za kruhom na žalost i dalje.
Na taj način, stvarajući i povećavajući nacionalni dohodak, uvećavajući standard, stvoriće se uslovi da se ponovo na selu poboljša život i samim tim, ponovo ono što preti Srbiji, a to je bela kuga, da se počne rađanje, a na taj način će krenuti i rađanje Srbije.
Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.