Zahvaljujem uvažena predsednice.
Poštovani ministre, drage gošće i gosti, koleginice i kolege, pred nama se nalazi set od tri zakona – Predlog zakona o privatizaciji, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre.
Reći ću samo jednu jedinu reč za ovaj treći zakon, to je u stvari usklađivanje normi ovog zakona sa novim zakonom o računovodstvu. Ono o čemu treba mnogo više i detaljnije govoriti je pre svega Zakon o stečaju. Zakon o stečaju, to su doneta dva zakona 2009. i 2011. godine, dosta dobri i korektni, ali vreme je pokazalo da se moraju menjati u određenim segmentima. Pre svega, dužina trajanja stečaja tri do četiri godine, kako je malo pre koleginica i rekla, a u mnogim situacijama i do 10 godina. Ovim predlogom zakona smatramo da će se sigurno skratiti rokovi trajanja procesa, doći ćemo do mnogo bolje transparentnosti samog stečajnog postupka.
Mnogo više pažnje se poklonilo ovim predlozima zakona, pre svega pravima poverilaca i ovim predlogom zakona sam proces će biti mnogo brži i jednostavniji. Ono što posebno treba istaći i napomenuti to je izbor stečajnih upravnika. Do sada je to u većini slučajeva bio slučaj da stečajni sudija bira stečajnog upravnika.
Zakon o kome je danas najviše reči i bilo u toku rasprave je upravo Predlog zakona o privatizaciji. Svi prethodni zakoni koji su doneti od 1989. godine koje smo pomenuli, po meni onaj iz 1989. čini mi se da je bio jedan od boljih zakona, s tim što je imao jednu veliku manjkavost, nije imao ročnost, odnosno nije imao obavezujući karakter, no je dozvoljeno da se privatizuje po tom zakonu onaj koji je smatrao da treba i može se privatizovati. Sva ona preduzeća gde smo danas čuli o uspesima neke privatizacije pre svega su i privatizovani po tom zakonu iz 1989. godine koji je bio mnogo bolji i transparentniji od ovog zakona koji je bio pre nas.
Više puta smo čuli u današnjoj raspravi da je ostalo još 584 preduzeća u procesu privatizacije, od toga 161 preduzeće u restrukturiranju. Nažalost, iz grada iz koga ja dolazim, iz Kraljeva, tu su pet preduzeća na listi preduzeća za restrukturiranje, i što je još veća žalost, tu su dva preduzeća koja pre svega isključivo zapošljavaju invalide MAK-DI i „Plast Metal“. Prethodna privatizacija, makar na primeru grada Kraljeva govori koliko je loše i nesavesno izvedena.
Reći ću da od preduzeća za koje ja znam da su privatizovana većina više i ne postoje. Tu je jedan veliki gigant „Jasen“ koji postoji, i dalje radi pod istim imenom, ali ne postoje više ni „Slovo“, ne postoji nijedno veliko trgovinsko preduzeće iz one stare Jugoslavije, a to su bili „Tehnometal“, „Trgopromet“, „Papirpromet“, „Poljopromet“, koja su bila velika preduzeća u trgovinskoj sferi na nivou Jugoslavije, one iz osamdesetih godina. Posle ove privatizacije ni jedno jedino preduzeće od njih ne postoji ni imenom ni prezimenom. Imovina preduzeća je podeljena nakon dve ili tri godine, kolika je bila obaveza po zakonu, i svi oni, a obično su to bila udruženja koja su se javljala na aukcije i tendere, podelili su imovinu, prodali su sve lokale koje su mogli da prodaju i na taj način su se namirili za ona sredstva koja su uložili. Što se tiče radnika, ni jedan jedini nije ostao u radnom odnosu. Posebno bih pomenuo ovde problem „Magnohroma“ koji je pomenuo i kolega Neđo Jovanović na početku današnjeg izlaganja, industrije koja i dan danas i u Evropi i u svetu im plasman za svoje proizvode, a pre svega mislim na fabriku vatrostalnih proizvoda. Najveća tragedija, a o tome sam govorio svojevremeno i izlagao u jednom poslaničkom pitanju, je da je nakon krajnje neuspele privatizacije gde se „Magnohrom“ prodao nekoj indijskoj firmi, pozivali su se na Mitale, onu veliku svetsku korporaciju koja se bavi čelikom, verovatno i jesu bili po prezimenu samo iz iste porodice. Kada pominjem čelik, upravo i jeste priča da je industrija čelika u krizi, ali „Magnohrom“ sa svojom vatrostalnom proizvodnjom i danas kada je industrija čelika u krizi ima obezbeđeno tržište.
Šta se desilo? Nakon neuspešne privatizacije jedna od tunelskih peći u „Magnohromu“ je isečena, prodata kao staro gvožđe i preko dve susedne države završila na KiM. Isti oni koji su je rasklopili tamo su je i sklopili. I to su uspešne privatizacije? Molim vas, gde je tu bila kontrola, gde je šta ko gledao? Šta radi „Magnohrom“? Radi jedan mali deo sada koji se bavi proizvodnjom pre svega elektrotermičkih proizvoda, bavi se opet nekim proizvodima za koje verovatno, zato što je to i prljava tehnologija i prljava proizvodnja, u Evropi niko i ne radi, a to su grejne ploče za šporete. Bavi se jednim delom proizvodnjom TA peći.
Šta se dešava sa Fabrikom vagona? Fabrika vagona, još ružnija, još crnja priča. Fabrika koja ima stogodišnje iskustvo, fabrika koja ima kapacitete i koja je imala kapacitete prodata je korporaciji iz Ukrajine. Hajde što je prodata fabrika, nego uz fabriku mi smo tom dobrom privatizacijom prodali i Stratište, prodali smo i mesto gde su 1941. godine mnogi Kraljevčani streljani, prodali smo i školu, prodali smo fudbalsko igralište. Znači, toliko smo dobro i kvalitetno vodili računa o privatizacijama da nismo znali šta smemo a šta ne smemo da prodamo.
Da ne pričam da i u ovom trenutku i za Fabriku vagona i za „Magnohrom“ postoje i strateški partneri, postoje i ponude, postoje i tržišta. Da se ne bih vraćao više u istoriju, samo ću reći da upravo ovaj zakon o kome sada raspravljamo i koji predlažemo ima sledeće ciljeve – stvaranje uslova za razvoj privrede, obezbeđivanje javnosti i transparentnosti onoga što nam je najviše i nedostajalo do sada, onemogućavanje korupcije, formiranje prodajne cene prema fer tržišnim uslovima i stvaranju uslova za socijalnu stabilnost.
Zakon pre svega ne nameće unapred metod privatizacije, kao što je bio slučaj sa prethodnim zakonom, već će se naknadno procenjivati šta je najbolji model, da li prodaja kapitala, prodaja imovine, strateško partnerstvo ili prenos kapitala bez naknade. Ono na šta ću posebno ukazati je i mišljenje Fiskalnog saveta gde se veoma pozitivno izrazio o predloženom zakonu o privatizaciji. Da bih omogućio i kolegama iza mene da nešto kažu, u svakom slučaju SNS će u Danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Olivera Pešić.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, koleginice i kolege, pre nego što počnem svoje izlaganje o Predlogu zakona o privatizaciji dozvolite mi da vas u samo nekoliko rečenica informišem kakve je katastrofalne posledice ostavila privatizacija koja je urađena na teritoriji grada Leskovca, odakle ja dolazim i čije građane predstavljam u ovom visokom Domu.
Od 2002. do 2011. godine na teritoriji grada Leskovca privatizovano je ukupno 53 preduzeća, od toga je 51 preduzeće privatizovano metodom aukcije, dok su dva preduzeća privatizovana metodom tendera.
Sektor za kontrolu Agencije za privatizaciju raskinuo je 20 kupoprodajnih ugovora. Od tih 20 preduzeća 11 preduzeća je u postupku stečaja, pet preduzeća je brisano iz registra, jedno preduzeće je prodato iz stečaja, dva se nalaze u restrukturiranju, dok je jedno preduzeće vraćeno osnivaču na dalju nadležnost.
Do 2011. godine raskinuto je 18 ugovora o privatizaciji, a u 2011. i 2012. godini raskinuta su još dva ugovora. Trideset društvenih preduzeća je ostalo neprivatizovano. Zbog ovakve privatizacije u periodu od 2002. do 2011. godine 14.000 radnih mesta je zatvoreno. Dakle, 14.000 mojih sugrađana je ostalo bez posla.
Nakon detaljne analize uspešnosti privatizacije koja je urađena na teritoriji grada Leskovca, došlo se do zaključka da je apsolutno uspešna privatizacija urađena samo u jednom preduzeću, što čini 1,9% od ukupnog broja privatizovanih preduzeća. U ostalim preduzećima, u našem slučaju to su 42 preduzeća, odnosno 80% privatizovanih preduzeća, sprovedena je apsolutno neuspešna privatizacija.
Egzaktni podaci o odnosu uspešnosti privatizaciji u gradu Leskovcu i na teritoriji Republike Srbije se ne mogu izvući, ali ako se ima u vidu nešto veći procenat raskinutih ugovora u odnosu na broj izvršenih privatizacija, kao i neki raspoloživi finansijski podaci, ima ozbiljnih indicija da je stepen uspešnosti privatizacije znatno ispod republičkog proseka.
Takođe, ako uzmemo u obzir broj prodatih preduzeća i prihod od njihove prodaje na nivou Republike Srbije i grada Leskovca, dolazimo do zaključka da je učešće leskovačkih prodatih preduzeća u ukupnom broju od 2,23%, a da njihovo učešće u ukupnom prihodu od prodaje iznosi svega 0,89%.
Poznato nam je da prihod od prodaje preduzeća na aukcijama i tenderima ubira Agencija za privatizaciju, koja nakon pokrića troškova privatizacije sredstva uplaćuje u budžet Republike Srbije, odakle se sredstva kasnije usmeravaju prema jedinicama lokalne samouprave kojima sleduje 5% ostvarenih prihoda. Obzirom da je veliki deo aukcionih prodaja ostvaren na rate, priliv u budžet Leskovca je bio manji od 5% sume prodajne cene, tako da je naš grad i po tom osnovu bio oštećen.
Novim Zakonom o privatizaciji, koji je danas na dnevnom redu, stvoriće se uslovi za ekonomski razvoj, doći će do minimiziranja negativnih fiskalnih efekata, obezbediće se javnost i transparentnost i na taj način će se onemogućiti korupcija. Prodajna cena će se formirati prema fer tržišnim uslovima, tako da više neće moći da se desi da jedno preduzeće bude prodato po ceni koliko u tom trenutku iznosi vrednost zalihe koja se nalazi u magacinu u tom preduzeću, kako je učinjeno u postupku privatizacije društvenog preduzeća „Zdravlje“ iz Leskovca i još nekih drugih preduzeća.
Takođe, novim zakonom će se stvoriti uslovi za očuvanje socijalne stabilnosti kroz otvaranje novih ili očuvanjem postojećih radnih mesta. Novi zakon predviđa primenu određenih mera za ublažavanje obaveza preduzeća.
Takođe, ovim zakonom napraviće se jasna selekcija između preduzeća koja mogu pronaći vlasnika i svoje poslovanje nastaviti u tom smeru i onih preduzeća koja s druge strane ne mogu da prođu kroz privatizaciju da svoje resurse mogu da vrate u novčane tokove kroz stečajni postupak.
Novi zakon definiše i obavezan rok za sprovođenje privatizacije društvenog kapitala i uvodi mehanizme kojima se otklanjaju rizici od korupcije i pranja novca. Naime, pre zaključenja ugovora Agencija za privatizaciju pribavlja od nadležne organizacije za sprečavanje pranja novca mišljenje o nepostojanju smetnji na strani kupca.
Jasno je da je došlo do zastoja u privatizaciji, tj. do sprovođenja veoma malog broja privatizacija, zbog nedovoljne motivisanosti investitora da po postojećim uslovima preuzimaju obaveze iz postupka privatizacije. Činjenica je da na osnovu važećeg Zakona o privatizaciji nije moguće efikasno okončati postupak privatizacije i zbog toga ću u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Radmilo Kostić.

Hvala, gospođo predsednice.
Gospodine ministre, članovi agencija, poštovani narodni poslanici, obzirom da smo od jutros od osam sati, pre svega na Odboru za privredu, pa kasnije ovde u raspravi čuli i prednosti i eventualne neke nedostatke koje ovi predlozi zakona sadrže, bio bih veoma kratak i istakao bih dve-tri stvari.
Čuli smo u jednoj diskusiji da nije bilo ozbiljne javne rasprave oko ovih zakona. Pre mesec i po dana ja sam i bio učesnik prve javne rasprave u Nišu, organizovane u privrednoj komori, tako da u nekih pet-šest sati diskusije sa privrednicima i akterima iz Nišavskog, Pirotskog, a čini mi se da je bio uključen i Jablanički region, ljudi su dali predloge i sugestije. Stoga je neko i pomenuo da je ovo treći predlog zakona u stvari, ali upravo je i nadležni ministar i ljudi iz ministarstva su sigurno uzeli u obzir i sve primedbe i sugestije, pa danas imamo ovakav Predlog zakona koji je po meni jedan dobar zakon, koji sadrži jasne modele, metode i mere i rokove za sprovođenje ovog postupka.
Problem je što se niko u Srbiji u zadnjih 15 godina nije ozbiljno bavio ovim preduzećima, nego je to puštano da bi se održavao socijalni mir, neka socijalna sigurnost. Međutim, ako uzmemo u obzir da je generisani dug ovih 584 preduzeća viši od 6,5 milijardi evra i da svake godine iz državnog budžeta izdvajamo nekih 750 do 800 miliona evra za stanje u kakvom se nalazi naša privreda, to je jednostavno neodrživo.
Ministar je pomenuo, a i koleginica pre mene, da je novina završna reč pre sklapanja ugovora Uprave za sprečavanje pranja novca. Svedoci smo bili u prošlosti da su neke privatizacije sprovedene na način gde se nije znalo poreklo novca, da su stajale neke of šor kompanije za koje nismo znali ko su vlasnici i mislim da ovaj zakon otklanja takve sumnje i sigurno ima jednu perspektivu.
Verovatno bi i sam ministar, mi kao narodni poslanici i građani Srbije bili srećni kada bi sva 584 preduzeća prodali makar za jedan dinar, a očuvali svih 90.000 radnih mesta. Međutim, volja je jedno, a realnost je drugo. Ali, ako uspemo da rešimo jedan dobar procenat tih preduzeća, biće sigurno dobro. Usput moramo raditi na tome da kroz dovođenje novih investitora kroz grinfild investicije obezbedimo posao za radnike koji su u tim firmama i dan danas bez posla.
Ovaj Zakon o privatizaciji je na neki način i dobra ponuda za investitora, to je stvarno jedna specifičnost ovog zakona, jer mogu se kombinovati različiti modeli i metode. Tako da, po prvi put se dešava da imamo jedan fleksibilan zakon koji stvarno ima samo za cilj da se reši status svih tih preduzeća, a i samih radnika.
Ono što je neka preporuka, a mi smo o tome i jutros na odboru razgovarali, treba verovatno, u stvari sasvim sigurno pojačati i kadrovske resurse i u Agenciji za privatizaciju, a i u Ministarstvu privrede, kako bi stvarno mogli da poštujemo ove rokove. Mislim da je čak i koleginica iz Agencije za privatizaciju primila sa odobravanjem da treba sigurno sedam do deset državnih sekretara u ovom Ministarstvu privrede da ovaj posao dovedemo kraju.
Ne treba zaboraviti, obzirom da ovaj zakon ne tretira neke već privatizovane subjekte, pa bih ja, kao što su i moje kolege iskoristile govornicu, istakao problem preduzeća iz mog kraja, iz Pirota, pre svega „Tigar“ a.d. i „Prvi maj“ Aha Mura. Ovom prilikom se i zahvaljujem ministru jer je smogao snage da u nekom prekidu javne rasprave organizujemo sastanak sa njima, da ljudi predstave svoje probleme. Recimo, imamo u „Tigru“ jedan strateški proizvod za državu. Videli smo sad u nedavnim poplavama šta znači gumena čizma. Nemaju konkurenciju, a imaju odlično tržište.
Takođe, slična je situacija i sa „Prvim majem“ iz Pirota, koji ima ozbiljne ugovore sa nemačkim partnerom „Hugo Bos“. Stvarno bih molio ministra još jednom, ovako javno, da se nađe najbolje rešenje da u ta dva preduzeća, obzirom da zapošljavaju negde oko 3.000 radnika, na bilo koji način sačuvamo ta radna mesta, jer za Pirot bi to bila katastrofa da nekih 12.000 ljudi ostane bez egzistencije. Hvala puna.

Reč ima Tanja Tomašević Damnjanović.

Hvala.
Poštovana predsednice, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas su pred nama veoma važni i veoma dobri predlozi zakona i ja ću se u svom izlaganju fokusirati na Zakon o privatizaciji.
Novi Zakon o privatizaciji daje rešenje za probleme koji su onemogućavali postupak okončanja privatizacije u postojećim zakonskim okvirima, posebno za prodaju imovine kroz postupak restrukturiranja. Višegodišnja privatizaciona agonija Vršačkih vinograda i industrijskog i kulturnog simbola grada iz koga dolazim je jedan od primera.
Osnova ideja Zakona o privatizaciji jeste ostvarenje ciljeva fiskalne konsolidacije kroz minimiziranje negativnih fiskalnih efekata, stvaranje povoljnog investicionog ambijenta koji će omogućiti povećanje socijalne stabilnosti kroz otvaranje novih i očuvanja postojećih radnih mesta u realnom sektoru.
Zakon uvodi potpuno nove modele i načine privatizacije i time omogućava individualni pristup u ocenjivanju performansi održivog poslovanja. Uporedna tačka za ispravnost procene performansi održivog poslovanja su pisma o namerama potencijalnih investitora. Provođenjem navedenih procedura stvara se realna i pouzdana osnova za donošenje odluke o modelu, metodu i merama privatizacije kod preduzeća sa održivim poslovanjem.
Zakon stimuliše uspešnu prodaju kapitala i dokapitalizaciju, jer u slučaju prodaje imovine nije moguće primeniti mere za pripremu i rasterećenje subjekata. Otpis i konverzija duga uslovljeni su uspešnom prodajom kapitala ili dokapitalizacije.
Problem entiteta preduzeća koje nemaju performanse za održivo poslovanje rešava se jedinom mogućom i ekonomski opravdanom alternativom, a to je stečaj. Ovakav zakonski okvir nudi ekonomski opravdana i socijalno prihvatljiva rešenja i SNS će u danu za glasanje podržati ove predloge zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Žarko Mićin, a neka se pripremi narodna poslanica Milena Turk.
Gospodin Mićin, prijavite se. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, kao što predsednik Vlade gospodin Vučić obećao danas, a pre isteka 100 dana Vlade, su pred nama dva zakona iz seta reformskih zakona i to Zakon o privatizaciji i zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju.
Zašto je bilo neophodno doneti novi zakon o privatizaciji? Zato što je stari Zakon o privatizaciji donet još 2001. godine i išao je na popravni čak pet puta, 2003, 2005, 2007, 2010. i 2012. godine. Međutim, i pored očiglednih nedostataka nije suštinski menjan iako se pokazao kao loš. Zašto kažem loš? Zato što se pokazalo da se primena starog zakona nanela veliku štetu i privredi i građanima Srbije, pri čemu je srpska industrija skoro potpuno uništena. Veliki deo građana je osiromašio, a veliki deo je ostao bez posla. Tako na primer, u industriji je 1990. godine radilo 1,1 milion ljudi, 2000-te godine 750 hiljada ljudi, a danas manje od 275 hiljada ljudi.
Prihod od privatizacije od donošenja zakona do danas, dakle za 13 godina je iznosio samo 3,5 milijarde evra, a za upoređenje to je količina para koju svake godine naši ljudi koji rade u inostranstvu donesu u Srbiju. Dakle, to je vrlo malo para.
Prodajom ovih preduzeća po starom zakonu je ostvarena izuzetno mala dobit, ni malo srazmerna onome što su preduzeća koja su bila predmet privatizacije zaista vredela. Da je zakon bio loš pokazuje nam podatak da je od 2.300 prodatih preduzeća privatizacija raskinuta u čak 680 slučajeva, pri čemu smo dobili veliki broj preduzeća koja su državi vraćena potpuno opljačkana. Zašto? Zato što je stari zakon ovim vlasnicima omogućavao da ispumpavaju kapital iz preduzeća i da ga prenesu na svoje druge firme, da rasprodaju imovinu i ne isplaćuju plate radnicima.
Takvo ponašanje kupaca kapitala po prethodnom zakonu je između ostalih manjkavosti bilo omogućeno i plaćanje na rate, jer su novi vlasnici imali dovoljno vremena da rasprodaju imovinu i pre nego što bi okončali kupovinu.
Dakle, stari zakon je omogućavao i zloupotrebe kupcima kapitala i upravo iz tog razloga danas imamo niz krivičnih postupaka sa spiska 24 sporne privatizacije gde u velikom broju je pokrenuta istraga, pri čemu su optužnice podignute protiv više od 60 osoba, a pri čemu je uhapšeno preko 50 osoba. Među osumnjičenima su i visoki državni funkcioneri koji su bili na vlasti pre 2012. godine.
Hapšenje visokih državnih funkcionera u vezi spornih privatizacija sprovedenih po starom zakonu nam pokazuju da je proces privatizacije u Srbiji po starom zakonu bio praćen velikom ili sistemskom korupcijom, odnosno da je u korupciji i u privatizaciji bila uključena celokupna birokratska hijerarhija, izborni sistem i cela struktura vlasti i to od lokalnog do najvišeg nivoa. Upravo je ovakva koruptivna sprega novih biznismena i političkog faktora obeshrabrivala potencijalne investitore, umanjila prihode od privatizacije i dovela do stvaranja armije nezaposlenih.
Kako bi se delimično neutralisali loši efekti prethodnog zakona i kako bi se proces privatizacije učinio efikasnijim, fleksibilnijim i transparentnijim, pred nama je danas novi Zakon o privatizaciji. Novi Zakon o privatizaciji predviđa fleksibilniji pristup određivanju modela, metoda i mera privatizacije i predviđa četiri modela privatizacije, a to su prodaja kapitala, prodaja imovine, strateško partnerstvo i prenos kapitala bez naknade. Dve metode privatizacije i to javno prikupljanje ponuda i javno prikupljanje ponuda sa javnim nadmetanjem. Tri mere, a to su finansijska konsolidacija, otpis duga i pretvaranje duga u trajni ulog ili konverziju.
Sve ove metode, modeli i mere su prilagođeni stvarnim potrebama firmi koje se nalaze u procesu restrukturiranja ili koje nisu privatizovane ranije, a sve u cilju kako bi se za ova preduzeća našao pravi model privatizacije i kako bi se na taj način izvukla iz sadašnje loše situacije.
Novim zakonom će biti omogućena i prodaja delova firmi, a ne samo celina kao što je do sada. Novina Zakona o privatizaciji je to što će početna cena iznositi najmanje jednu polovinu procenjene vrednosti kapitala, odnosno imovine, a ranije je to bilo samo 20%. Nova početna cena na drugom prikupljanju ponude u javnom nadmetanju biće najmanje jedna trećina, a sada je 10% procenjene vrednosti kapitala, odnosno imovine.
Ono što je možda najbitnije jeste da novi zakon predviđa i kontrolu tokova novca, tako što ugovor o privatizaciji neće biti moguće potpisati sa licem koje ne dobije odobrenje Agencije za kontrolu pranja novca. Tako da se neće više moći desiti situacija da nam neko na aukcijama podizanjem tablice kupi za godinu i po dana čak 20 preduzeća za jednog čoveka koji je, najblaže da kažem, vrlo sumnjive prošlosti.
Budući Zakon o privatizaciji će imati status specijalnog zakona, odnosno „lex specialis“ što znači da će u slučaju kolizije sa drugim zakonima on imati prednost primene što će sigurno doprineti i efikasnosti njegove primene.
Što se tiče novog Zakona o stečaju, neophodnost njegovog donošenja proizilazi iz činjenice da je trenutno više od 30 hiljada preduzeća u Srbiji u blokadi. Da analize pokazuju da su po starom zakonu poverenici uspevali da naplate samo trećinu potraživanja. Takođe, u primeni starog zakona dešavalo se da firma ode u stečaj, ali da rukovodstvo pre toga proda svu imovinu i tada se više niko nije mogao naplatiti. Dešavalo se da određeni stečajni upravnici vode preveliki broj stečajnih postupaka. Tako smo imali situaciju da je pre 2012. godine jedan stečajni upravnik vodio čak 65 stečajnih postupaka i imali smo situaciju da su čak 72 stečajna upravnika vodila preko 15 stečajnih postupaka. Što morate priznati je preveliki broj da samo jedno lice vodi toliki broj stečajnih postupaka.
Novim Zakonom o stečaju izbeći će se negativni efekti starih zakona i promeni će se sama suština stečaja. Suština stečaja nije samo bankrotstvo preduzeća, nego i postupak reorganizacije kako bi preduzeće ukoliko je moguće nastavilo da živi, privređuje i isplaćuje plate zaposlenima.
Šta su osnovne novine i prednosti u Zakonu o stečaju. Dakle, brži i efikasniji proces sprovođenja stečajnog postupka. Stečajni postupci će nakon usvajanja novog zakona o stečaju trajati najduže dve godine. Trenutni prosek trajanja je tri i po godine, ali mnogi traju i mnogo duže. Novim zakonom omogućeno je poveriocima da u procesu stečaja aktivnije učestvuju, određuju stečajne upravnike i snose troškove toga, a sve u cilju sprovođenja efikasnijeg stečajnog postupka.
Kontrola rada stečajnih upravnika će biti stroža a u slučaju utvrđivanja nepravilnosti u njihovom radu, ovlašćeni organ će po spremnom postupku imati pravo na izricanje mera od opomene pa sve do oduzimanja licence. Zakon predviđa i zaštitu poverilaca od otuđenja stvari, pa tako ukoliko stečajni dužnik neovlašćeno otuđi stvar u toku stečajnog postupka, ili u toku prethodnog stečajnog postupka stvar neovlašćeno otuđi na radnjama privremenog stečajnog upravnika, poverilac ima pravo da traži nadoknadu celokupne štete.
Novim zakonom otklanja se mogućnost da bivši vlasnik ili povezano lice koje je firmu dovelo do stečaja, dospe u odbor poverilaca i time neposredno utiče na proces donošenja odluka u stečajnom postupku. Novim zakonom takođe, daje se veća uloga Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, jer će ona po novom zakonu pored kontrole rada stečajnih upravnika, izdavati licence, vodiće imenik stečajnih upravnika, organizovanje polaganje ispita svake godine i druge aktivnosti koje su joj poverene od Vlade.
Dakle, novi zakon o privatizaciji i izmene i dopune Zakona o stečaju, učiniće ove postupke bržim i efikasnijim. Povećaće transparentnost kako postupka privatizacije, tako i postupka stečaja. Omogućiće efikasnije sprečavanje zloupotreba u ovim postupcima, otkloniti probleme u praksi i ono što je možda najbitnije, zaštititi i povećati prava svih učesnika u ovim postupcima. I zato ću upravo i glasati za ove izmene. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Mićin.
Reč ima narodna poslanica Milena Turk, neka se pripremi poslanik Milinko Živković.