Gospodin narodni poslanik Vladimir Đukanović, po Poslovniku. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Reklamiram član 107. – dostojanstvo parlamenta. Podsetiću vas da su i novinari deo ovog parlamenta, jer izveštavaju iz njega ovde. Neko vređa novinare, čitav esnaf, pričajući im o autocenzuri. Ovde neko hoće da kaže da su novinari ljudi bez mišljenja i da se otprilike trude, pišu tekst, pa onda ga sami povuku.
Zamolio bih vas da u buduće niko tako više ne vređa novinare. Kao poslanik vlasti, apelujem na kolege novinare da što kritičniji budu prema vlasti zato što je to dobar korektiv u društvu.
Ako već konačno pričamo o medijskom linču, a pomenut je naš bivši kolega Goran Knežević, pošto je bio poslanik, pa medijski linč je on preživeo od strane takvih demokratskih medija, gde ni jedan novinar nije smeo da pisne od Dragana Đilasa, ili već ne znam od koga, ili Bojana Pajtića. Preživeo je najgori mogući medijski linč. Trinaest meseci je bio u pritvoru na pravdi boga, dobio oslobađajuću presudu, niko mu se nije ni izvinio. Zaista bih vas zamolio da ubuduće reagujete na ovakve stvari. Hvala.

Da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni. (Ne.)
Reč ima ministar u Vladi Ivan Tasovac. Izvolite.

  Na samom kraju ste spomenuli ovu kaznu od 50 hiljada. Postoji razlika između kazni za fizička lica i za pravna lica. Druga stvar, ovaj zakon je tu usklađen sa drugim zakonima koji propisuju visinu kazne.
Moram da vam skrenem pažnju na jedan detalj. Kažete da su se ovi zakoni nenadano pojavili. Ovi zakoni su bili najavljeni u ekspozeu premijera Vučića. Sa druge strane, hitan postupak ste nazvali sramotnim načinom. To sam zapisao. Rekli ste da se ovi zakoni donose na sramotan način. Nešto što je u skladu sa zakonom, nešto što je u skladu sa Poslovnikom Skupštine ne bih okarakterisao kao sramotno.
Još jedanput dajemo pojašnjenje da su, zbog našeg pridruživanja EU, nama neophodni reformski zakoni koje moramo da donesemo što pre. To se ne tiče samo Zakona o medijima i Zakona o privatizaciji. Takav je bio i Zakon o radu.
Pošto ste se vi referisali na „Transparentnost Srbije“, moram vam reći oko jednog drugog Zakona o elektronskim medijima, „Transparentnost Srbije“ je ovako okarakterisala…Dakle, kako bi javna rasprava trebala da izgleda, pokazuje primer Ministarstva kulture. Javne rasprave u Nacrtu zakona o elektronskim medijima. Svi prispeli komentari objavljeni su na sajtu ovog ministarstva, a nakon što je radna grupa ministarstva razmatrala primedbe na tekst Nacrta. U posebnom dokumentu je objavljen rezultat tog razmatranja, pojedinačno za svaki komentar. Naravno, nismo zadovoljni zato što neki od naših predloga nisu prihvaćeni, kao ni argumenti zbog čega to nije učinjeno.
Pored toga, smatramo da je ovo krupan korak unapred i dobar putokaz za druga ministarstva u tome kako treba da postupaju kada organizuju javne rasprave.
Vrlo dobro znate, i to nismo pominjali kao argument, da se mesec i nešto dana Vlada bavila poplavama i saniranju posledica poplava. Da li bi bilo sada opravdano, jer ovde se govori o ovim zakonima već pune dve godine, odlagati za još dve nedelje, za još mesec dana? U ovom trenutku smo apsolutno u poziciji da moramo donositi one zakone koji ni malo nisu popularni. Što se tiče ovog zakona, ono što je meni iz ove dosadašnje rasprave čini, jeste da postoji konsenzus koji su postigla sva novinarska udruženja, Evropska komisija itd, a to je konsenzus tome da su ovo suštinski bitne stvari, da medijska scena postane daleko transparentnija, bolja i da naši građani imaju bolje informisanje i pri tome da prati, na najbolji mogući način, ono što u ovom trenutku predstavlja evropsku praksu.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik mr Aleksandra Jerkov, replika. Izvolite.

Radi istine, nisam rekla da je hitan postupak sramotan, nego je sramotno to da imamo manje od 24 sata da se upoznamo sa 333 člana. Javna rasprava je jedno. Ono što je suština javne rasprave jeste da taj dokument pretrpi nekakve promene u toku javne rasprave, između ostalog, zato se ona i organizuje. Ono što je predlog zakona u odnosu na nacrt zakona je nešto sasvim drugo i nešto za šta predstavnici udruženja novinara tvrde da nisu znali kako izgleda, a ja kao poslanik mogu da potvrdim da mi nismo znali kako to izgleda. To nije kritika vama. Vi imate pravo, kao Vlada, da upućujete Narodnoj skupštini zakone i da tražite da oni budu po hitnom postupku. To je  problem u Skupštini što mi od 31 zakona 30 usvajamo po hitnoj proceduri. To je stvar našeg viđenja toga šta ova Skupština treba da radi i na kakav način treba da razgovara o onome što nam Vlada upućuje kao predlog zakona.
Prihvatam odgovor za poplave. Malo je postao izlizan, ne znam kako bih rekla, posebno što nije sasvim jasno šta je tačno Ministarstvo kulture i informisanja mesec i po dana radilo u vezi sa saniranjem posledica poplava. Ne želim da ulazim u to. Jedino radi pojašnjenja sam imala potrebu da kažem da nije problem u tome što ste vi uputili zakon po hitnom postupku, već je problem u tome što mi o svim zakonima u ovoj Skupštini razgovaramo tako da ne prođe ni 24 sata od momenta njihovog pristizanja u Skupštinu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, kao ovlašćeni predstavnik. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, govoriću o medijskim zakonima. Počeću sa onom malopređašnjom temom o obavezi plaćanja TV pretplate i o ovim novim predviđenim taksama koje su iste prirode.
Ovim prilikom ponovio bih dilemu koju sam ovde iznosio ranije. Kome bi građani Preševa trebali da plaćaju tu taksu? Da li RTS-u koji ne obezbeđuje normalno praćenje ovih programa, jer nemaju repetitore ni pojačanje TV signala u ovoj opštini? Da li treba platiti lokalnoj organizaciji koja omogućava praćenje satelitskog programa?
Zatim je ovde najvažnije dodatno pitanje, da li je logično da građani albanske nacionalnosti plaćaju ili dosadašnju pretplatu ili novu taksu kada nemaju baš nijednog minuta programa na albanskom jeziku? Sedam godina ja ovde ovo pitanje postavljam i nikada odgovor ne dobijam i nastavljamo da imamo istu situaciju.
Znam da je sasvim drugačija praksa u ovoj godini, ali ja govorim o Preševu, Bujanovcu i Medveđi, i onom osnovnom, ustavnom, zakonskom pravu da i nacionalne manjine imaju pravo na informisanje na svom maternjem jeziku.
Takođe, važno je da li će ovaj javni servis i kako će pisati o ovom području? Da li će to biti kao do sada, povremeno kada ima afera društveno političkih ili drugačijih priroda sa senzacionalističkim primesama, sa unapred postavljenim klišeima koji se s vremena na vreme odmah pojavljuju. Samo se čeka određeni trenutak, pa se o tim klišeima, šablonima, ne samo o Preševskoj dolini nego i u Sandžaku, to je mislim jedna ustaljena dosadašnja praksa.
Do sada je javno informisanje na albanskom jeziku na ovom području obavljano preko lokalnih medija, koji su otvoreni nakon 2002. godine. Novi medijskim zakonima je predviđeno da će jedino RTS, RTV dalje funkcionisati kao javni medijski servisi. U ovoj situaciji smatram da će biti nedovoljne odredbe iz člana 13. i člana 16. Predloga zakona o javnom informisanju, da se obezbeđuje adekvatno informisanje na jezicima manjina. Ove odredbe su uopštene, neodređene, čak po meni neobavezujuće.
U situaciji kada RTS nema ni minut programa na albanskom jeziku i kada će se na osnovu člana 142. Predloga zakona o javnom informisanju od 1. jula naredne godine biti prekinuta dosadašnja praksa finansiranja lokalnih medija od stranke lokalnih samouprava, a pošto je po članu 142. predviđeno da će privatizacijom dosadašnjih lokalnih medijskih servisa koji su informisali na albanskom jeziku imati obavezu samo pet godina nakon privatizacije da sačuvaju dosadašnju programsku šemu. Veoma je neizvesna sudbina informisanja uopšte na svim jezicima nacionalnih manjina.
Šta će biti nakon pet godina, usled ogromnih finansijskih problema? Kako se može obezbediti onda zakonska obaveza informisanja na jeziku manjina kada kupac ima nakon tog perioda kompletna prava da sam određuje svoju programsku šemu? Kako će biti distribuirana sredstva za finansiranje, ono što je predviđeno od republičkog nivoa, pokrajinskog, a pogotovu od strane lokalne samouprave, opštine, koje su do sada kompletno finansirale svoje lokalne medije, a ujedno diskriminisale privatne medije koji su imali do sada najminimalnije uslove za normalan rad?
Da li postoji opasnost da se u toj situaciji nađu i ovi novi privatizovani dosadašnji mediji koje je izdašno finansirala lokalna samouprava? Veliko je pitanje pitanje šta će biti, da li će se za godinu dana pojaviti zainteresovani kupac ovih lokalnih medija? Ti lokalni mediji su prenatrpani, imaju veliki broj radnika i ko će biti taj kupac koji će biti u stanju da normalno funkcioniše? Ili će se pojaviti ona praksa dosadašnje loše privatizacije?
Juče sam rekao, preko 500.000 vredna firma je prodata za 2500 evra i na kraju su svi radnici ostali na ulici. Da li je moguće da se isto desi sa tim dosadašnjim lokalnim medijskim servisima, da imaju istu sudbinu? Kakva će onda biti sudbina informisanja na jeziku manjina?
Šta je predviđeno članom 16? Kaže – data mogućnost da i nacionalni saveti formiraju ove ustanove, ali priznaćete da nije ista situacija kao u članu 2. kada se govori o formiranju. Drugo je kada se kaže – formira se ustanova koja će da obavi ovu delatnost i na primer, na teritoriji Kosova, a ovde se predviđa samo kao mogućnost. Dakle, da se da mogućnost. Koju će mogućnost da imaju nacionalni saveti sa ogromnim finansijskim problemima koje imaju? Ako će od toga da zavisi informisanje na jeziku manjina, onda je sudbina veoma neizvesna.
Šta sada? U ovoj situaciji, mislim da mora čvršća zakonska obaveza da se predvidi za državni medijski servis RTS, u formiranju redakcija za manjinske jezike. U tom slučaju je sigurnije, bezbednije da se neće ugroziti neophodni minimum koji je garantovan Ustavom, zakonom, međunarodnim konvencijama. Tek tada bi se moglo reći da će biti izvesnije, kakav će biti program, u kojoj količini će biti obezbeđen na jeziku manjina. Bez tih redakcija za manjinske jezike, informisanje na ovim jezicima je po meni drastično ugroženo postojećim predviđenim normama.
Nastavio bih o ovim članovima u Zakonu o javnom servisu, imate član 9. u stavu 1. kaže se javni medijski servis dužan je da u programima koristi srpski jezik, ćirilično pismo i znakovni jezik, kao oblik komunikacije gluvih i nagluvih osoba. Tu se uopšte ne spominje informisanje na jeziku nacionalnih manjina. Tek se u stavu 2. indirektno spominju programi namenjeni pripadnicima manjina, da li će biti titlovani ili neće na srpskom jeziku. Ali to je indirektno, a nije uopšte predviđena direktna obaveza u članu 9. da će javni servis koristiti i jezik nacionalnih manjina.
Zatim, u članu 8. istog zakona imate, po meni, opet neprihvatljivu formulaciju gde uvažavanje jezičkog i govornog standarda kod jezika manjina se ograničava na prostor i ograničava se u odgovarajućoj srazmeri.
Sada postavljam pitanje da li jezički standardi, govorni standardi kao kvalitet, da li se mogu prostorno ograničiti ili nekom srazmerom ograničiti? Ili ima standarda nema standarda.
Drugo je pitanje – gde i u kojoj će meri ti programi biti organizovani na jeziku manjina?
Standardi, govorni standardi, oni moraju do kraja da se ispoštuju u programima, da li su oni na srpskom ili na jezicima manjina.
Tako da, mislim da će preko amandmana koje smo podneli kao poslanička grupa SDA PDD od toga zavisiti i krajnji naš stav o ovim zakonima i mi ćemo konkretnije obrazložiti u diskusiji, u detaljima, u pojedinostima imati prilike bliže o predloženim formulacija, predloženim odredbama ovih zakona da pokušamo, naravno uz saglasnost Vlade, da poboljšamo ove zakone. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Za reč se javio ministar u Vladi Ivan Tasovac. Izvolite.

Samo da pojasnim.
Dakle, na primedbu da se RTS ne vidi u Preševu, ovaj zakon upravo i predviđa da do 2016. godine finansiranje javnih servisa ide iz budžeta, tako da građani Srbije će plaćati taksu tek od 1. januara 2016. godine. Obzirom da je rok za digitalizaciju jun 2015. u tom trenutku će sigurno biti vidljiv RTS, tako da će i građani Preševa kao građani Republike Srbije moći da plaćaju taksu.
Kada govorite o tome da je ovaj zakon predvideo samo pet godina, znači nemenjanja programske šeme, ne bih koristio reč samo, ja bih rekao čak pet godina i mislim da je to nešto što predstavlja upravo jedan značajan znak do koje mere je ovoj Vladi Srbije stalo do informisanja na jezicima svih manjina.
Još da vam pojasnim vezano za konkretno informisanje u Preševu. Opština Preševo će biti u mogućnosti i obavezi da raspiše konkurs za sufinansiranje na albanskom jeziku, tako da ovaj zakon je upravo predvideo sve mogućnosti da nacionalne manjine imaju onakvo informisanje kako predstavljaju evropski standardi.
Takođe, ako govorimo o mogućnosti neuspešne privatizacije, zapravo ovde u zakonu je predviđeno da u slučaju da privatizacija ne uspe akcije će biti podeljene novinarima. Ponuđene, u slučaju da ih oni ne prihvate, taj medij će biti brisan iz registra medija.
Opet ponavljam, od 1230 medija, odnosno glasila koji su registrovani u APER, mi ovde govorimo o 81.