Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici i poslanice, danas diskutujemo o izmenama i dopunama zakona koje se tiču visokog obrazovanja, ali bih iskoristila ovu priliku da se ukratko osvrnem na naše obrazovanje u celini.
Mislim da smo svi jako dobro svesni činjenice da je naš obrazovni sistem u takvom stanju da nisu dovoljne neke segmentarne izmene, već da je potreban jedan sveobuhvatan pristup, jedna sveobuhvatna reforma, kako bi se ponovo vratio kvalitet i uređenost u naš obrazovni sistem. Cilj je, pre svega, da se vrati vaspitanje, da se vrate neki pravi kriterijumi u naše obrazovne ustanove. Mislim da su to kategorije koje su klasične, koje su uvek aktuelne i koje nikada i ni u jednom trenutku ne mogu da budu prevaziđene.
Takođe, ono što bih volela da napomenem jeste da bi trebalo da se vrati dostojanstvo profesiji učitelja, nastavnika, profesora, jer to su ljudi čija su prava ozbiljno na neki način ugrožena, tako da mislim da je to oblast na kojoj bi definitivno trebalo raditi. To je jedini način da naše obrazovne ustanove postanu u pravom smislu reči mesta gde mladi ljudi mogu da nauče kako samostalno da se uči, a ne da to umesto njih rade privatni profesori, jer zaista je neophodno da oni sami ulože jedan mentalni napor, jer jedino je to poenta svega kako bi stvarno mogli jednog dana da izrastu u zaokružene, zrele jedinke koje su sposobne da samostalno zaključuju, da misle svojom glavom jednog dana, da postanu kreativni mladi ljudi koji se ne boje preuzimanja inicijative.
Kada su predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju u pitanju, rešavaju se i nude se rešenja za neke goruće probleme u našem visokom školstvu. Jedan od tih problema jeste problem akreditacije.
Ono što bih napomenula kada je akreditacija u pitanju, vodi se računa, znači uvode se rokovi, što mislim da je jako bitno iz više razloga. Jedan od tih razloga jeste to što se smanjuje maksimalna mogućnost zloupotrebe, eventualne zloupotrebe korupcije zato što se praktično smanjuje taj manevarski prostor za zloupotrebu zakonskih regulativa.
Vremenski rok za proces akreditacije jeste 12 meseci od dana urednog prijema zahteva, tako da o tome odlučuje komisija kao posebno radno telo koje obrazuje Nacionalni savet. Naravno, to čini iz redova istaknutih profesora, istaknutih umetnika, znači ljudi koji su zaista zaslužili da budu članovi te komisije. Mandat traje četiri godine, a jedno lice može biti izabrano kao član komisije najviše dva puta. Isto tako, kao što ih bira, Nacionalni savet ima pravo i da razreši dužnosti člana komisije, naravno pod tačno određenim uslovima.
Istakla bih onaj uslov za koji mislim da je najbitniji, a to je ukoliko ne postoji neki valjan razlog zašto je došlo do toga da se proces akreditacije ne završi u zakonski određenom roku. Mislim da je to jako pozitivno zato što se konačno ide na to da se snosi odgovornost, da se preuzima, da se preduzimaju i da se na kraju krajeva snose posledice ako neko ne obavlja svoj posao valjano. Mislim da je to jako pozitivno i da u svim segmentima treba ići u tom pravcu.
Opet, ukoliko komisija ne odobri zakon za akreditaciju, visoko školska ustanova ima pravo žalbe i žali se u roku od 30 dana. Podnosi žalbu Nacionalnom savetu koji o tome odlučuje u roku od 90 dana.
Namerno ističem ove brojke kako bih ukazala na to da je vrlo precizno određen tajming, da svaka strana zna sa kojim vremenskim periodom raspolaže, kao i da bi se uveo red u ovu oblast.
Ono što bih dalje istakla jeste da se, kao pozitivno, insistira na principu transparentnosti. Jedan od tih vidova jeste što je komisija u obavezi da učini javnim svoj rad. Barem jednom godišnje je u obavezi da podnosi izveštaj Nacionalnom savetu, koji opet mora da izloži javnosti, a Nacionalni savet je dužan da podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, tako da sve vodi ka tome da rad komisije mora biti javan. Znači, to ne treba posebno naglašavati.
Kada je transparentnost u pitanju, visoko školske ustanove su u obavezi da iznesu podatke o načinu njihovog finansiranja, tako da se izbegne svaka mistifikacija oko toga, kako se ko finansira, na koji način, visina školarine.
Kada je školarina u pitanju, iskoristila bih ovu priliku da apelujem da smo svi svesni problema oscilacija u visini školarine, kao i da je to oblast koja treba ozbiljno da se proradi.
Priznavanje stranih diploma, skratiću, je oblast koja do sada nije bila dobro definisana zakonskim regulativama, što je predstavljalo problem svim mladim ljudima koji su stekli diplomu u inostranstvu, koji žele da se vrate i da rade u svojoj zemlji. Sada je vrlo precizno određen način, ali i rokovi, kada je u pitanju priznavanje diploma stečenih u inostranstvu, što će, sigurna sam, ohrabriti mnoge mlade ljude, koji su stekli diplomu u inostranstvu, da se vrate, žive i rade u svojoj zemlji, a da pri tom ne budu obeshrabreni, opterećeni dugim, mučnim čekanjem, nedoumicom da li će i kada će njihova diploma biti priznata, kao što je to do sada bio slučaj.
Na samom kraju, ne mogu da se ne osvrnem na jednu pojavu koja je svima jako dobro poznata u našem visokom obrazovanju, a pred kojom ne smemo da zatvaramo oči, a to je činjenica da su u određenom vremenskom periodu procvetale neke više, visoke škole koje su otvorene samo sa jednim ciljem – kako brzo i lako doći do diplome, pretpostavićete, naravno, bez učenja. Nažalost, to je realnost u Srbiji. Sa tom realnošću moramo da se suočimo. Ne smemo da zatvaramo oči i moramo da započnemo ozbiljnu borbu protiv takvih pojava. Ono što je najbitnije, bez odugovlačenja, jer ukoliko dođe do toga, gubimo mnogo, gubimo dragoceno vreme, a taj luksuz sebi ne možemo da dozvolimo.
Mislim da je predlog ovih izmena i dopuna zakona jedan dobar iskorak u tom pravcu i zato će u Danu za glasanje dobiti podršku SNS. Zahvaljujem.
