Zahvaljujem gospođice Joksimović.
Reč ima predsednik Vlade, gospodin Aleksandar Vučić. Izvolite.

Samo dve reči.
Dakle, to hoćemo li uspeti ili ne, ne zavisi više od naše odlučnosti, mi smo odlučnost pokazali i neće biti popuštanja u merama nikome.
Dakle, moguće su samo dve opcije. Moguće je da mere provedemo, moguće je da se držimo striktno plana i da izvučemo zemlju iz krize, da zemlju izbavimo iz velikih problema u kojima se nalazi već decenijama ili sa druge strane, nećemo moći to da sprovedemo u delo, pa neka provodi neko drugi.
Dakle, to da neko vrši pritisak na nas time što će da viče dan, dva ili pet ili što će da preti kroz medije kako će ne znam šta da uradi ukoliko ne dobije ono što misli ili smatra da treba da dobije, odmah vam kažem i ponovo se zameram svima – neće da urodi plodom.
Napravili smo plan posle mnogo godina. Prvi put posle mnogo godina Srbija ima i plan i program. Prvi put posle mnogo godina Srbija vidi na horizontu svetlo i posle mnogo godina ceo svet i to po prvi put dakle priznaje, ceo svet, sve finansijske institucije, apsolutno svi.
Dakle, popuštanje pred zahtevima svih štrajkača ili onih koji sada govore – malo nam je 200 evra po godini, a nije im bilo malo dok su neki pljačkali i uništavali njihove fabrike, pa im davali po 100 evra, tada nije bilo, a danas nam drže predavanje o tome kako je duplo više kada dajete malo i nedovoljno i to kada ne pljačkate, već konstatujete da su oni uništili i to razorili, a da niste uspeli sve da izvučete iz ponora, kao što ste pokušavali, kao što ste planirali.
Dakle, Dejvid Kameron je u Velikoj Britaniji uspeo da provede najteže mere, iako su svi bili protiv njega. Vlada je bila pred padom. Kada su ga pitali – šta da radimo, moramo da popustimo, očigledno je da mere ne daju rezultate, on je rekao – ne, izdržaćemo bićemo vezani za plan, ne odustajemo od plana.
Dve godine posle toga, to je zemlja sa najvećim ekonomskim rastom u Evropi od 3,6%, to je zemlja sa najnižom stopom nezaposlenosti u svojoj istoriji i to je zemlja koji jedini problem za dalji brzi rast predstavlja mali, minimalni rast ili stagnacija kontinentalnog dela Evrope.
Dakle, oni narodi, one vlade koje su imali hrabrosti, a narodi koji su imali dovoljno trpeljivosti, strpljenja i da tu hrabrost i odlučnost, ali i dobre mere poštuju, oni su došli, kako bi se prostim rečnikom reklo do te zelene grane i svoje zemlje su izvukli iz najteže moguće krize.
Danas je britanska ekonomija i dalje jedna od najcenjenijih na svetu, ili, ponovo da se bolje i pravilnije izrazim. Mislim da mi možemo da imamo prednost u odnosu, kao što je Jadranka rekla malopre, da mnoge zemlje zapadnog Balkana u budućnosti, da smo u prednosti što smo prvi u to krenuli, ma kako nama bilo teško i ma kolike teške udarce primali.
Uveren sam da ćemo uspeti da to na najbolji način obavimo, ali da obradujemo one koji se tome raduju, jer ja ne razumem ko su ljudi koji se raduju neuspehu Srbije i ko su ljudi koji žele da sve propadne i da sve bude lošije, ko su ti ljudi koji su pitali ili insistirali, a koliko košta Samit 16 plus jedan i doček kineskog premijera četiri dana u Beogradu, pa onda kada im odgovorite koliko košta, onda ućute, jer su više potrošili na otvaranje svog jednog spomenika u izbornoj kampanji na koji im uzgred ni jedan premijer nije došao, čak ni ove zemlje.
Želim samo da kažem, da ili ćemo to da uradimo ili nećemo. Lično nikakav problem nemam. Hoćete da izaberete nekog drugog, pa izaberite. Problem sam ja, izabraćemo nekog drugog, ali te mere moraju da se provedu i sa mnom, bez mene, sa nekim drugim, ili bez tog nekog drugog Srbija može i Srbija mora da izađe iz krize u koju je dovedena neodgovornošću, nesposobnošću, kukavičlukom, javašlukom, bahatošću i koji god izraz da upotrebim, smanjio sam odgovornost onih koji su se tako ponašali. Pri tome, dodao bih čak i koji su bili veliki neradnici.
Da li grešimo? Pa grešimo. Znate, onaj koji radi, greši. Ja ću na kraju godine da pomenem gde sve mislim da sam lično pogrešio za ovih sedam i po, osam meseci. Ali, onaj koji radi ima pravo da greši, ali kako to da greše oni koji ništa ne rade, koji sat vremena dnevno provedu na poslu, pa tako katastrofalno odluke donose? To su stvari sa kojima nikako neću moći da se saglasim i koje nikada neću moći na takav način da prihvatim.
Još jedanput se izvinjavam što sam morao da odgovorim onima koji nikakva pitanja nisu ni imali. Što sam morao da vam ukažem na besmislice i neistine koje su iznošene ovde o tome kako rebalans tražimo zbog gubitaka ER Srbije. To je bre sramota, ljudi. To je stvarno sramota da slušamo u našim medijima takve neistine, takve laži i da ih prenose tobože ozbiljni ljudi u ovoj zemlji. To je sramota. Sve što imamo, sve bismo da srušimo. Sve što nam je dobro, sve bismo da srušimo. Sve što smo uspeli da napravimo ništa nam ne valja, a onda se setimo tek kad prođe nekoliko godina – izvini, pa ovo je možda bilo dobro i ovo je možda bilo bolje. To su stvari na koje ja ne mogu da oćutim i koje nikada neću da im oćutim. Dokle budem mogao boriću se i za ovu Vladu, boriću se i za ovu zemlju, a i kada ne budem u Vladi, nastaviću da se borim za ovu zemlju i voleću je mnogo više nego oni koji i u najboljim stvarima u ovoj zemlji uvek pronađu manu i uvek pronađu razloge da to kritikuju. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem predsedniku Vlade.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS, narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, poštovani građani Republike Srbije, evo, već devet i po sati raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2014. godinu, budžetu za 2015. godinu, setu finansijskih zakona. Ono što može ovu diskusiju, koja se vodi već satima ovde u Skupštini Srbije, da se svede na nekoliko stvari, da narodni poslanici bivšeg režima, koji sebe nazivaju intelektualcima, nas iz SNS polupismenima, da narodni poslanici bivšeg režima, koji su predvodili Srbiju 12 godina, sebe nazivaju elitom, a nas iz SNS građanima drugog reda. Narodni poslanici bivšeg režima koji su vodili Srbiju 12 godina usuđuju se da nam prete, a nismo ih se bojali ni kada su bili najjači.
Narodni poslanici bivšeg režima, koji je vodio Republiku Srbiju 12 godina, nazivaju nas stokom, a posle svega što su uradili Srbiji, njenoj privredi i njenim građanima, ne mogu ni da nas uvrede. Ja sam u jednoj izjavi priču oko rebalansa budžeta i priču oko preuzimanja duga Er Srbije, za one koji su to kritikovali, nazvao bezobrazlukom i nisam posle svih ovih diskusija to svoje mišljenje promenio, zato što mi niko od narodnih poslanika bivšeg režima, koji je predvodio Srbiju 12 godina nije objasnio odakle tih 160 miliona evra duga Er Srbije, odnosno JAT-a.
U periodu od 2008. do 2012. godine Narodna skupština je davala saglasnosti na zaduženja Jugoslovenskog aerotransporta za pokrivanje dnevne likvidnosti JAT-a. Krediti su uzimani, potrošeni i ostalo je 160 miliona evra duga. Neka mi neko objasni kako su to vodili Er Srbiju, odnosno JAT? Pošto spominju često retrovizore, vratićemo se i na to.
Napadaju za preuzimanje javnog duga od „Srbijagasa“, a što ne kažu gde su najveći gubici „Srbijagasa“? Da nisu možda u azotari koju su njihovi ministri veštačkim đubrivom pelješili? Da li su zaboravili? Da li je to taj retrovizor o kome se priča? Što ne pogledate vi jednom u njega? Što nas terate da vas stalno na to podsećamo?
Na drugom mestu lokalne samouprave, toplane. Ko je vodio tada lokalne samouprave? Isti taj bivši režim koji je vodio Srbiju 12 godina. Što i u taj retrovizor ne pogledate?
Reče jedan kolega – zašto policija da plaća svoje usluge „Telekomu“? Što jednostavno „Telekom“ ne otpiše, to je državno preduzeće, mi ćemo njima da prebacimo, da platimo iz budžeta dugove koje imaju prema „Telekomu“, a onda će „Telekom“ da vrati, to je isto budžet.
Da li neko zna kako se pravi završni račun? Znate li da otpis potraživanja ide u dugovnu stranu? Da li zna neko da se kvare bilansi tog preduzeća i njegov bonitet? To nije bitno. Bitno je da se napravi politička priča, da ono što je dobro za građane, što je dobro za državu, na osnovu te političke priče bude najgore. To ne mogu da razumem, ni posle toliko godina bavljenja politikom. I kada sam bio opozicioni poslanik, radovao sam se ako, doduše retko, ako Vlada koja vodi Srbiju tada napravi dobar potez. Nije mi to bilo teško da priznam. Ako je bilo kritike, bilo je samo da li je moglo bolje, ali pripadnicima bivšeg režima koji su vodili Srbiju 12 godina izgleda da je najmilije da što je za narod gore, da bi njima bilo bolje.
Tako je bilo dok su vodili Srbiju, a sada, ako bude gore, njih ponovo na vlasti. E, pa, tu ćete da se načekate bogami dosta dugo. Ne mogu da shvatim, zar nisu srećni što se konačno od ušteda koje je napravila Vlada Republike Srbije isplaćuju subvencije poljoprivredi koje su nastajale baš dok su oni vodili tu istu poljoprivredu, 2008, 2009, 2010, 2011. i 2012. godine, a onda će neki poslanik da ustane i da kaže - pa, vi ste napravili i zadužili državu za 7,5 milijardi evra.
Hajde da pogledamo tih 7,5 milijardi evra. Tri milijarde evra, dugovi iz 2012. godine, koji se nigde nisu nalazili. Država je stvarala obaveze, vršila javne radove, to nigde nije bilo u budžetu. To je tri milijarde evra. Milijardu evra, pokrivanje gubitaka iz „Agrobanke“, „Razvojne banke Vojvodine“, za tri godine oko dve milijarde i 700 miliona evra otplata kamata na zaduženje, ne naše, nego bivšeg režima.
Napadate ministra što je konačno prvi put imao hrabrosti da i dugove javnih preduzeća i garancije koje izda Narodna skupština Republike Srbije stavi u budžet, a to ste krili dok ste bili na vlasti, o tome nije smelo da se govori. Zato nam je i propao petogodišnji aranžman sa MMF-om, koji je zaključen, čini mi se, 2010. godine, ali je naprasno u martu 2012. godine raskinut.
Ne mogu da shvatim da neko napada rad poreske uprave. Sad je premijer izneo tačne podatke. Godine 2013. naplaćen je porez na dodatu vrednost u decembru mesecu od 19 milijardi dinara za prvih 15 prvih dana, sada 22. Žao mi je što nije izneo podatak koliko je to bilo u decembru 2011. godine? Kako nastade ta siva ekonomija? Kako nastade ta siva zona? Niko od poslanika bivšeg režima koji su vodili Srbiju do 2012. godine ne daje odgovore, a on bi to najbolje trebalo da zna, jer se dešavalo baš za vreme njihove vlasti.
Argument da se stopa nezaposlenosti smanjila zato što su poslodavci iz sive zone počeli da prijavljuju svoje zaposlene, postavljam pitanje – a odakle ti radnici u sivoj zoni, kako se to desilo, ko ih je tamo oterao? Oterala ih je nelojalna konkurencija koju su predvodili tajkuni, pa se vlasnik preduzeća koji nije bio tajkun snalazio kako je znao i umeo da opstane na tržištu i za to se isto tako ne preuzima odgovornost. Što se ne preuzima odgovornost za poreske obaveze koje su nastale do 2012. godine, tako što se pljačkala srpska privreda, srpske banke i utajilo na porezu? Kod Miškovića niko nije smeo da ode da traži da plati porez, ni kod mnogih drugih, a ova Vlada jeste. Džabe vam svi ti pokušaji da preko određenih medija prikažete da mi štitimo tajkune. Štićeni su bili dok nisu plaćali porez. Kad plaćaju porez, građani su kao i svi drugi. Ako su se ogrešili o zakon, odgovaraće pred nadležnim pravosudnim organima. Da li to nekome smeta u Srbiji? Verovatno onima kojima su pomagali i vršili političku vlast ti isti tajkuni.
Sačuvaću još vremena za kraj svog izlaganja. Hteo bih samo da se vratim na taj retrovizor, tako često spominjan. Rekao sam razloge zašto gledamo u njih, ali mi se čini, takođe, da je neko Srbiju, bivši režim, vozio, vodio, kako hoćete, 12 godina sa zatvorenim očima, bez retrovizora, bez ičega, a oči su bile zatvorene da ne bi gledali kako tajkuni trpaju pare u džep, državne, narodne pare, kako se uništava srpska privreda, kako dobiju poneki dinar za svoju kampanju da bi opstali još koji dan, mesec ili godinu na vlasti. Zato se postavlja pitanje - što su te oči bile zatvorene? Sada isto, čini mi se, kad god se nešto dobro uradi za građane Srbije, pripadnici, poslanici bivšeg režima, koji su vodili Srbiju 12 godina, ponovo zažmure. Mi nećemo. Srbiju ćemo voditi otvorenih očiju, vodićemo računa o njenim interesima, a u retrovizor gledaćemo po neki put, i to iz dva razloga, da vas podsećamo šta ste radili dok ste bili na vlasti i, drugi razlog, da se ne desi da nas gori od nas pretiču u ekonomskom razvoju, kao što se to dešavalo dok su pripadnici bivšeg režima, koji su vodili Srbiju 12 godina, to dozvoljavali.

Pošto su ovlašćeni predstavnici iskoristili svoje pravo, sada prelazimo na redosled narodnih poslanika po spisku prijavljenih.
Prvi na spisku je narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Poštovani potpredsedniče Vlade, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ono što bih prvenstveno rekao za Predlog zakona o budžetu za 2015. godinu jeste da će on definitivno ispratiti reformski kurs i fiskalnu konsolidaciju koja nas čeka u narednim godinama i koju pokušavamo da sprovedemo u prethodne dve godine.
Mislim da i sam tekst budžeta i ono što se u njemu nalazi prati jednu novu filozofiju koju Vlada Republike Srbije, formirana pre osam meseci, definiše u svojoj politici i definiše kroz svoju javnu politiku koju želi da implemenitira kako bi naša zemlja, prvenstveno, ekonomski mogla da se razvija i kako bi rešila najveći problem, koji u našoj zemlji postoji, a to je problem zaposlenosti.
To je upravo ono što SDPS, koju predstavljam ovde u parlamentu, stavlja u fokus svoga delovanja i ono o čemu smo danas ceo dan trebali da govorimo kako bi zajednički, pozicija koja je dala u liku Vlade Republike Srbije ovaj predlog budžeta, ali i opozicija, mogli da se dogovore oko minimuma zajedničkih interesa i zajedničkih konsenzusa koje ova država mora da ima kako bi mogla da ide dalje i kako bi mogla da privuče što više stranih investicija, domaćih investicija, kako bi naše društvo moglo da se transformiše iz službeničkog u preduzetničko društvo, kako bi mogli da gajimo i da razvijamo kulturu rada u našoj zemlji, a ne kulturu egalitarizma i onoga što definiše neefikasnost i neefektivnost onoga što imamo u javnom sektoru.
Ovaj budžet definitivno pokazuje ono što ćemo raditi u narednom periodu, a to je da će Vlada, parlament i sve državne institucije pokušavati da izvedu brze i dinamične reforme, prvenstveno javnog sektora, koji je u ovom trenutku generator neefikasnosti i neefektivnosti, koji je generator jednog novog zapošljavanja i, ono što je najbitnije, privatni sektor. Želimo da napravimo jedan takav ambijent u društvu koji će, pogotovo, mlade ljude da osokoli, da motiviše, da oni svoju sreću, svoju egzistenciju traže u privatnom biznisu, u privatnim kompanijama, kod novih investitora, a ne u javnim preduzećima, ministarstvima i državnim institucijama. Tako se pravi država, tako se pravi jedan ambijent koji pretpostavlja i daje mogućnost jednoj zemlji da se razvija, da se u njoj dinamično zapošljava, jer samo zemlja koja gaji jednu razvijenu tržišnu ekonomiju, razvijeni kapitalizam, preduzetništvo, ta država može da se razvija, a sve drugo su zablude.
Isto, kao socijaldemokrata, mogu da kažem da je zabluda da može biti socijalne politike koja je kvalitetna, politike zdravstva, politike obrazovanja, investicije u nauku, sve ono što nam je realno i za šta se moja socijaldemokratska opcija zdušno i životno zalaže, da je moguće to ostvariti ako nema rasta BDP, ako nema mogućnosti da tu redistribuciju izvršimo na jedan pravedan i pošten način.
Smatram da čak i u ovim uslovima, kada se puno štedi, kada se smanjuju i kada su se smanjile zarade u javnom sektoru, kada su se čak i penzije smanjile, ono što nije dirano, ono što je čak povećano, to su transferi za socijalnu zaštitu i to pokazuje da ova Vlada može i treba da bude socijalno odgovorna, ali paralelno sa tim da ima obavezu da stvori jedan kvalitetan ambijent, da privuče što više kvalitetnih investitora, kako domaćih, tako i stranih, kako bi privreda mogla da se razvija i kako bi oni koji plaćaju poreze, koji stvaraju dodatnu vrednost u našoj zemlji mogli da izdržavaju i mogli da budu podsticaj upravo tom javnom sektoru koji će biti servis, ne samo građana, nego jedan ozbiljan servis privrede u tom razvojnom periodu naše zemlje u narednih nekoliko godina.
Ono što bih ja stavio kao drugi cilj politike ove Vlade i ono što je ovaj budžet definisao, ali i premijer u svom ekspozeu u aprilu mesecu, to je bespoštedna borba protiv sive ekonomije. Ozbiljne analize govore o tome da se čak pola BDP provuče ili iscuri u sivoj ili crnoj ekonomiji, i to naša zemlja ne sme, ne može da dozvoli i svi instrumenti koje imamo, u okviru rada poreske uprave, Ministarstva finansija, svih onih inspekcija koje bi trebalo da se izbore sa time, moraju da se bore u narednom periodu protiv sive ekonomije, protiv rada na crno, jer to ne samo da ugrožava budžet naše zemlje, ne samo što negativno utiče na BDP naše zemlje i na ono u šta bi mogli da investiramo i da ulažemo u razvoj kroz razvoj privrede, kapitalne investicije, u određene društvene delatnosti, već nas to vraća civilizacijski u, ne 20, nego u 19. vek. Iole ozbiljnija, razvijena država tržišne ekonomije, kao jedan od osnovnih ciljeva smatra suzbijanje i stavljanje sive ekonomije na nivo od samo nekoliko procenata.
Naravno, kao i korupcija, ona se ne može potpuno ukinuti, ne može se potpuno suzbiti, ali se kroz zakonska rešenja, koordiniran rad inspekcijskih službi i te kako može raditi na tome da oni koji zapošljavaju na crno, koji ne prijavljuju svoj biznis, a rade, treba da se zatvore, jer nama takvi preduzetnici, pod znacima navoda, nama takvi ljudi ne trebaju, kao oni koji će nositi razvoj u našoj zemlji.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospodo ministri, na početku da kažem da sam kao poljoprivrednik sada oštećen, jer sam ostao samo ja. Dakle, tu ne krivim predsedavajućeg, naravno greška je do nas zemljoradnika. Nekad tako pogubimo glavu, pa i sami posle snosimo posledice.
Ono sa čime ću započeti govor o budžetu jeste poslovica koja kaže – kada se dobar čovek obogati to ti je kao kada ti svaka voćka rodi usred sela. Ona svima daje i svima deli. Kada se loš čovek ili loši ljudi obogate to je kao kada ti neko obere sve voćke u selu i sve oduzme.
Nas je snašla ova druga nesreća. Za vreme divljeg tutnjajućeg predatorskog kapitalizma, dok su jedni gubili sve drugi su sticali sve. U isto vreme zemlja se zaduživala geometrijskom progresijom i ovde su neki govorili o kamatama. Kamate za 2015. godinu na kredite koje je povukao bivši režim iznose 131 milijardu 62 miliona. Ministarka poljoprivrede zna, to je šest poljoprivrednih budžeta, odnosno šest suma koje se izdvajaju za podsticaj u poljoprivredi.
U 2014. godini to je bilo 112 milijardi 451 milion, bila je samo kamata. U 2013. godini je bilo 91 milijarda 749 miliona. Ukupno za tri godine za kamate smo dali 335 milijardi 263 miliona i 65.000 dinara. To je oko 15 poljoprivrednih budžeta, odnosno podsticaja koje će zemljoradnici dobiti u 2014. ili 2015. godini.
Ali, kada tome dodamo one koji nas optužuju da se zemlja zadužila za 7,5 milijardi od polovine 2012. godine do danas, da bi do kraja bili iskreni, dužan sam i da kažem da su dospele obaveze po osnovu vraćanja duga u 2013. godini bile 435 milijardi, u 2014. godini 459 milijardi, a u ovoj 2015. godini obaveze će biti 515 milijardi i 226 miliona. Samo ove godine za kamate i glavnicu daćemo 646 milijardi i malo više, što je negde oko 30 iznosa poljoprivrednog budžeta, odnosno trista puta veći budžet. Dakle, ukupno je za ove tri godine glavnica iznosila 1.411 milijardi i kamata je bila 335 milijardi, što ukupno daje 1.746 milijardi za tri godine. To je 15 milijardi evra. Ukoliko se neko pita zašto je dug porastao za 7,5 milijardi evra u zadnje tri godine, treba ovaj podatak da ima na umu.
Kada bi uzeli 2012. godinu, dug je bio 359 milijardi. Dakle, 2012. godine su izbori bili u maju, a kamate 65 milijardi i 896 miliona. Sve ukupno je 2.161 milijardu ili 100 podsticaja koje se izdvajaju za zemljoradnike u ovoj ili narednoj godini. Kada uzmemo da su 2008. godine obaveze, odnosno da su glavnici i kamata bile negde oko 200 milijardi, onda vidimo koliko je geometrijskom progresijom narastao dug. U to isto vreme, za nešto malo duži period od deset godina, iz zemlje je izneto 51 milijarda dolara.
Dakle, to je rezultat njihove vladavine, gde su zajedno oni sa tajkunima uživali na Maldivima, vozili se jahtama, grickali jastoga, dok su njihovi radnici ujutru praznih stomaka i praznih džepova tumarali do radnih mesta, a pri tome po deset i više meseci, nekad i više godina, nisu dobijali platu. Država Srbija je bila surovo istrgnuta iz ruku svojih građana i predata u ruke tajkuna, koji su zarad svojih ličnih bogatstava i imperija radili šta su hteli, sve što im je palo na pamet, a pri tome nikom u vlasti bivšeg režima nije palo na pamet da suzbija na takav način razne kriminale, a najčešće su to bili privredni kriminali.
Što se tiče rebalansa budžeta, ja pozdravljam takvu vrstu budžeta, jer po prvi put ćemo, posle ne znam koliko godina, prema zemljoradnicima na kraju godine izaći čisti i na nuli. Dakle, svi dugovi, a oni se provlače već tri ili četiri godine, suma je bila sedam i nešto milijardi, sada je pala na četiri milijarde, svi dugovi i obaveze prema zemljoradnicima, oni treba to da znaju, će biti očišćeni ovim rebalansom budžeta. Od ušteda koje smo napravili najviše koristi imaće oni koji će biti isplaćeni, a to će biti zemljoradnici i ovog puta će sva dugovanja biti isplaćena u potpunosti. Takvu odluku Vlade i takvu odluku Ministarstva finansija moram da pozdravim kao predsednik Narodne seljačke stranke. Ovo je jedinstven slučaj da seljaci nisu na začelju, da su nekada i među prvima. Ovo je po prvi put, koliko ja znam, da se njima isplaćuju zaostale štete iz prethodnih godina, na kraju ove godine od uštede koju je Vlada napravila na raznim stavkama. Dakle, ovog puta smo imali priliku da zemljoradnici dobiju ono što im država duguje i što se prenosilo iz godine u godinu.
Što se tiče budžeta za 2015. godinu, ja moram reći da je poljoprivreda dobila nešto manje, ali kada uzmemo ovaj iznos koji dobijamo kada se likvidiraju dugovi, mislim da smo negde otprilike dobili ono što smo dobijali prethodnih godina. Mi svi koji smo bili na odboru smatramo da na poljoprivredi ne treba štedeti. Međutim, vremena su takva da se negde moralo i uštedeti. S obzirom da se moralo štedeti, poljoprivredna gazdinstva koja su mala i srednja nisu na šteti. Dakle, ovog puta se favorizuju poljoprivredna gazdinstva ispod 20 hektara. Ako ima pravde i kada mora da se štedi, mislim da je to najbolja moguća stvar koja je u ovom trenutku mogla da se desi.
Mislim da sa to malo novca moramo da favorizujemo poljoprivredu tako što ćemo podržavati stočarstvo, voćarstvo i povrtarstvo. Premije i subvencije nisu samo nagrade zemljoradnicima, one su nagrade i potrošačima i prerađivačima, da budu sigurni u sirovinu i da je dobiju po jeftinijoj ceni. Poljoprivredne subvencije utiču na konkurentnost, ne samo poljoprivrede, već i prerađivačke industrije. U okolini su one znatno veće. Ukoliko vam kažem da Hrvatska sa 1,3 miliona evra i sa 800 hiljada hektara zemljišta koje obrađuje, četiri puta manje nego Srbija, za direktne podsticaje izdvaja otprilike u našem novcu za oko 42 milijarde, a da je taj iznos u Srbiji 21 milijardu, iako se u Srbiji obrađuje četiri puta više zemljišta, dobija se dva puta manje. Dakle, to je po jedinici mera. Ako uzmemo hektar, to je osam puta. Znači, preti nam opasnost da zbog niskih carina konkurentnost naše poljoprivrede i prerađivačke industrije bude niža.
Stoga, treba povesti računa i do dobijanja prava da učestvujemo u IPAR fondovima treba obratiti pažnju na član 41. SSP, po kome je moguće zaštiti našu poljoprivredu u ovakvim uslovima. Mislim da Ministarstvo poljoprivrede i Vlada rade na tome da se preduzmu mere zaštite, s obzirom da su naši podsticaji veoma niski, a da roba zbog sankcija između Rusije i Evrope dolazi na naše tržište po damping cenama i mislim da smo na dobrom putu da zajedno sa ministarstvima predočimo da je nužna primena 41. člana SSP, dakle, da se naša poljoprivredna proizvodnja na određen način zaštiti.
Mislim da treba promeniti i Zakon o poljoprivrednom zemljištu i da Ministarstvu treba dati pravo da 140.000 hektara centralno izda iz Ministarstva, za potrebe 100.000 stočarstvo, 30.000 voćarstvo i 10.000 povrtarstvo. Mislim da, ako podignu od 10.000 hektara tipskih plastenika, možemo da napravimo proizvodnju koja će vredeti milijarde evra, a da pri tome zaposlimo od 60 do 100 hiljada radnika u unutrašnjosti i na selu, gde pitanje poljoprivrede nije samo pitanje poljoprivrede, već i opstanka, pitanje demografije, s obzirom na veliku starost, prosečnu starost seoskog stanovništva.
Takođe, mislim da 30.000 hektara treba dati za tipske voćnjake, koji će biti najmoderniji, koji će donositi 30.000 evra po godini, posle pet godina, kada budu u punom rodu. Takođe i u stočarstvo 100.000 hektara. Na takav način ćemo doći do proizvodnje koja će bez prerade vredeti novih dve milijarde, a kroz preradu, pakovanje, sortiranje itd. napraviti dopunskih milijardu i po do dve. Na takav način će prihodi iz poljoprivrede i prehrambene industrije u narednih pet godina skočiti za četiri godine.
Dakle, u ovom trenutku podsticaji idu u tom pravcu, ali oni u budućnosti treba da budu značajniji. Kada suzbijemo sivu ekonomiju, verujem da će ti podsticaji biti iz godine u godinu veći. S obzirom da se približavamo EU, s obzirom da smo se najverovatnije kvalifikovali za IPAR fondove, verujem da će to u budućnosti biti značajna podrška poljoprivredi, s obzirom da će nam EU iz predpristupnih fondova, ukoliko obezbedimo predfinansiranje za svaki projekat iz oblasti poljoprivrede, vraćati 50%. Dakle, ukoliko izvedemo projekte svake godine od 100 miliona evra, od EU ćemo dobijati 50 miliona evra nazad i to će biti značajnija podrška poljoprivredi nego što u ovom trenutku naše subvencije i podsticaji mogu da tome doprinesu.
Ukoliko želimo da izvršimo neke reforme, moramo sići sa puta koji je bivši režim vodio, sa puta koji je vodio ni kuda, i zato smo stigli nikuda. Moramo preći na puta koji vodi nekuda, da bi stigli negde. Dakle, verujem da će Vlada zasukati, zavrnuti rukave, da neće kao neki bivši režimi, zavrtati građanima ruke. Verujem, da niko više u Srbiji ne misli danas da u bolje sutra mogu voditi oni koji su nas opljačkali juče. Mislim, da ko ide pravim putem, da će brzo dobiti saputnike. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Rističeviću.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, a neka se pripremi narodni poslanik Arpad Fermond.
Izvolite, gospodine Halimi.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, već osam godina učestvujem na raspravama o budžetu i rebalansima budžeta. Čitav ovaj period govorimo o kriznim merama i u finansijskom i u ekonomskom planu. Očigledno da ove godine su ove mere drastičnije, jer se direktno odražava smanjenje plata, penzija. Sigurno je, bez obzira na sve ove rasprave koje smo danas imali, interes svih da konačno ima uspeha u ovim merama, da se ne bi došlo do još teže i dramatičnije situacije.
Ovde smo od ministra Vujovića čuli da ima pomaka, da ima oživljavanja proizvodnje, da se nezaposlenost smanjuje, na 17,6%. Sada je, po meni ovde, pitanje, koliko je to sporadično, a koliko je i u kojoj meri to sistemsko, da se tiče svih opština, da se tiče svih područja. Jer, u nerazvijenim područjima još se ne vidi, daleko smo od toga. U opštinama Preševo, Bujanovac, Medveđa, stopa nezaposlenosti je dostigla rekordnih 80%. Zatvorene su perspektive za normalan život. Ljudi odlaze. Čitave porodice nemaju ni jednog zaposlenog. Suočavaju se sa elementarnim, egzistencijalnim problemima.
Za veliko čudo, čitavo ovo vreme, unazad 14 godina, Vlada ima koordinaciono telo za ovo područje. Ima program koji je u Vladi izglasan, tada i u Saveznoj i republičkoj o rešavanju krize na ovim područjima.
Ali, od tri osnovna cilja, ona dva apsolutno su daleko od ostvarivanja. Niti se došlo do ekonomske revitalizacije, niti pa do integracija Albanaca u društveni, politički, ekonomski sistem države.
Mi smo ovde imali dosta rasprava od poslanika skoro svih stranaka u smislu da treba ukinuti koordinaciono telo za ove opštine jer se time ove opštine privileguju, da su povlašćene. A situacija je obrnuta. Apsolutno tu nema nikakvog razgovora o nekim privilegijama, a zapravo, po meni, ne funkcioniše sistem tu. Rezultati pokazuju da tu elementarne stvari ne funkcionišu. Čim je stepen nezaposlenosti dostigao 80%.
Šta se sada tu radi? Da bukvalno ove opštine ne mogu da konkurišu, obično se odbijaju kada se interesuju kod razvojnih fondova svih ministarstava, jer im se kaže – vi imate koordinaciono telo. Ovde sam više puta iznosio podatke da po stanovniku investicije u ovim opštinama, u ovom periodu funkcionisanja koordinacionog tela, su bile pet do šest puta niže od proseka investicija u državi. Znači, nema tu uopšte govora o nekoj privilegiji. Više je sada tu politička farsa.
Pojam koordinacionog tela kod ljudi na tom području je identičan sa pojmom Potemkinovih sela, iz vremena carice Katarine u Rusiji. Samo se to koristi da bi se kazalo da se tu radi. Ove opštine imaju koordinaciono telo, pa su oni kao što rekoh, sa ovim smislom da su privilegovane, a situacija je obrnuta. Opštine Preševo i Bujanovac su na Koridoru 10. Na raskršću magistralnih puteva koji idu prema Kosovskom Pomoravlju, prema Gnjilanu, Prištini. To se ne koristi.
Ovde više puta postavljam pitanje, zašto samo sa Makedonijom ne postoji, ne funkcionišu, ni ovim budžetom nisu predviđeni IPA programi. Sa svim drugim okolnim državama jesu, ali sa ne i sa Makedonijom. Razumem, sa Kosovom je politički problem. Iako smo mi još 2002, 2003. 2004, 205. godine, od Saveta Evrope imali jedan mini projekat te saradnje sa Gnjilanom, Kumanovom, Trgovište, Preševo, ali samo u kulturnom, obrazovnom pogledu, ali ne i ekonomskom.
Tako da je, ovde po meni osnovno pitanje – ili će to koordinaciono telo za jednu vanrednu situaciju za ekstremno nerazvijeno područje raditi ono za šta je i formirano, za šta je i konstituisano ili da se ukine, i da se time više ne manipuliše i da se to stvarno ne stvori što sam maločas rekao, u Potemkinova sela. Hvala vam.