Vreme. Dva minuta. Završite rečenicu, molim vas.

… uzme otpremninu, zaposli se u drugoj radnoj organizaciji. Nanovo nakon dve godine ponovo uzme otpremninu na puni radni staž. Sa dve otpremnine…

Zahvaljujem poslanice.

Moram da završim rečenicu. Ode u penziju, a onda ga ta firma honorarno angažuje da radi privremene i povremene poslove. Zato je ovaj zakon takav.

Hvala.
Reč ima Zoran Babić, replika.

Mislio sam gospođo predsednice da podsetim i srpsku javnost i sve koleginice i kolege ovde za sva izneverena obećanja i za 200 hiljada radnih mesta obećanih a ne ispunjenih i za 400 hiljada ljudi koji su ostali bez posla, bez budućnosti, a to je zvanična statistika, nije navijačka strast kojom je osvojen prethodni govornik.
Mislio sam i da podsetim i na onih hiljadu evra samo da bi Boris Tadić pobedio na predsedničkim izborima. Mislio sam da podsetim i na obećanja razna do 2012. godine da ćemo postati i članica EU pa na tom putu nismo odmakli. Mislio sam da podsetim sve vas da je do 2012. godine strmoglavo rastao javni dug Srbije, da je od onog ne zarađenog, već pozajmljenog, opterećujući buduće generacije, povećavano nešto fiktivno samo da bi se dobili izbori.
Mislio sam i da podsetim da ste 2012. godine u budžetu ostavili, tako brinući za penzionere i zaposlene u javnom sektoru, budžet likvidan samo 15 dana, samo za pola penzije, već gurnut debelo i duboko u bankrot. Mislio sam, ali ne želim jer je malo dva minuta, malo je jedna cela sednica da govorim o svim nedaćama i svim nepravilnostima i o svim zlodelima koje je bivši režim ostavio građanima RS.
Ja ću ova dva minuta iskoristiti ili koliko mi je sekundi ostalo da od onoga ko mrzi i od onoga ko vređa nikada ne mogu očekivati izvinjenje, ali ću ja ovaj…

Vreme.

… put ustati i u ime toga koji mrzi, koji vređa, koji kaže da kolege ispuštaju krike a ne govor, da se izvinim i koleginicama i kolegama i vama, ali i srpskoj javnosti zato što je morala da prisustvuje i sluša ove salve uvreda i salve mržnje.

Hvala.
Reč ima mr Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Gospodin Dušan Milisavljević je već izneo neke od zamerki, odnosno nisu to zamerke, to su prosto neki predlozi za poboljšanje teksta zakona koje smo dobili od Udruženja slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“ i pojedinaca u organizaciji okupljenih oko njihovog saveza. Inače, radi se o udruženju koje se bavi time već desetinama godina i ovo zaista treba shvatiti kao zakon koji se tiče unapređenja ljudskih prava. Svaki put kada govorimo o ljudskim pravima, svaki put kada govorimo o položaju osoba sa invaliditetom treba da razumemo to da je to posao koji nikada nije završen. To je meta koja se stalno pokreće i nikada nećemo doći do nekog rešenja za koje ćemo reći – e, to je to, posao je gotov, jer to jeste jedna oblast u kojoj uvek ima mesta za poboljšanje. Isto tako treba shvatiti i predloge koje ćemo mi izneti, a koji nisu došli od nas, nego od ljudi koji su se time bavili.
Vi ste, gospodine ministre, gospodinu Milosavljeviću odgovorili da je to udruženje bilo na zadovoljavajući način uključeno u izradu ovog zakona. Oni smatraju da to nije bio slučaj. Čak se žale, ne samo na to što nisu bili uključeni u radnu grupu, ne samo oni nego i drugi eksperti koji se bave time, nego se čak žale i na to da je javna rasprava, recimo, u Beogradu održana u prostoru koji potpuno nije bio dostupan osobama sa invaliditetom i oni nisu čak mogli ni da prisustvuju toj javnoj raspravi, što je nekolicinu njihovih članova i predstavnika sprečilo da učestvuju u toj javnoj raspravi. Verovatno mislite da su bili uključeni u izradu ovog zakona, baš kao što su sindikati bili uključeni u izradu Zakona o radu, tako da je kod vas to dosta relativno šta znači da je neko bio uključen u izradu zakona.
Sve te primedbe koje oni imaju i predlozi koje smo mi pretočili u amandmane idu u jednom pravcu, a to je da sve odredbe zakona moraju da budu bolje precizirane. Ono što je jedna njihova velika zamerka i naš predlog, mi nismo videli mišljenje Vlade o amandmanima, pa bi bilo zgodno da nam kažete zbog čega je to odbijeno, jeste što se ne poštuje adekvatno regulisanje usluge podrške psa vodiča i psa asistenta. Oni zapravo predlažu da se ta dva pojma razdvoje, da se tretiraju kao dve odvojene stvari i da se to učini uzimajući u obzir dostignute međunarodne i evropske standarde u pružanju ovih usluga sa invaliditetom.
Oni smatraju da je potrebno razlikovati pojmove psa vodiča, odnosno „guide dog“ u tom međunarodnom zakonodavstvu, od drugih vrsta pasa koji pružaju podršku, asistenciju osobama sa invaliditetom, kao što su „hiring dogs“, to su psi za podršku gluvim i nagluvim osoba, „service dogs“, to su psi za podršku osobama sa različitim vrstama uzroka invalidnosti i različite vrste radnji i podršku, odnosno osobama sa fizičkim invaliditetom, uključujući pre svega osobe korisnike kolica, zatim osobe sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom, uključujući autizam, zatim osobe koje imaju šećernu bolest, hroničnu epilepsiju i slično. U tom smislu i broj korisnika novih usluga potrebno je dovoljno široko postaviti kako bi se sprečio neravnopravan tretman osoba sa navedenim poteškoćama. Mislim da je bilo korisno saslušati to što su oni rekli. To su ipak ljudi koji se bave tom materijom desetinama godina, koji u krajnjem okupljaju ljude, koji se i suočavaju sa tim problemima i mislim da nije jasno zbog čega se takav jedan predlog nije uvažio.
Osim na javnu raspravu, za koju smatraju da nije bila dovoljno inkluzivna, oni se žale i na to što Predlogom zakona nisu poštovani međunarodni i evropski standardi koji se odnose na pse vodiče i pse asistente, pomagače, kao i instruktori za mobilnost, s obzirom na to da je to isto materija koja je definisana u međunarodnom zakonodavstvu kada je ova oblast u pitanju, a ovim našim zakonom nije. Zatim, oni su smatrali da je u javnu raspravu, osim njih, trebalo uključiti i međunarodne eksperte zemalja članica EU, koje su ipak odmakle dosta dalje nego što to ovaj zakon dobacuje. Smatrali su da je neophodno zakonom jasno i obrazloženo definisati nekoliko važnih pitanja, procesa i potrebnih uslova za sprovođenje obuke pasa vodiča i pomagača, kao i obuku osoba korisnika i pasa i neophodnu pripremu za taj proces. To je obuka samostalnog kretanja slepih i slabovidih osoba, kada se radi o usluzi psa vodiča.
Takođe, smatrali su da je neophodno zakonom jasno i obrazloženo definisati iz kojih sredstava se planira razvoj usluge – podrška psa vodiča i psa pomagača i za koje tačno namene će se koristiti, kao i da se za razvoj ove usluge rezerviše neophodni minimum sredstava u procentualnom iznosu u odnosu na budžetska sredstva namenjena za program u oblasti unapređenja položaja osoba sa invaliditetom, s obzirom na to, već je nekoliko kolega govorilo o tome, da je to usluga koja ipak iziskuje određena finansijska sredstva.
Zatim, neophodno je usklađivanje teksta zakona sa standardima i definicijom iz Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom i sa međunarodnim standardima ljudskih prava, odnosno definicijom invaliditeta i osoba sa invaliditetom. Zameraju i to što se ovakvim tekstom predloga zakona ne sprovodi strategija o unapređenju položaja osoba sa invaliditetom od 2007. do 2015. godine, iako ova oblast nije adekvatno na opšti način regulisana, niti precizirana i definisana strategijom i aktuelnim akcionim planom za njeno sprovođenje od 2013. do 2015. godine. Ovo nije smetnja da se zakon usvoji u ovakvim strateškim okvirima, ali je neophodno da se zakon piše u kontekstu započinjanja procesa i daljeg razvoja nove usluge koju treba da propiše ovaj zakon, usluge asistencije psa vodiča i psa asistenta koji uporno iz nepoznatih razloga iz zakona izostaje.
Na kraju, njihova poslednja primedba, s obzirom na to da je ova vrsta usluge vrlo srodna određenim uslugama socijalne zaštite propisanim Zakonom o socijalnoj zaštiti, osnov regulisanja ove usluge treba da bude u ovom zakonu, te bi usvajanje zakona koji reguliše ovu uslugu trebalo da inicira odgovarajuće izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti. Nadam se da je to nešto o čemu vi razmišljate i što svakako planirate da uradite.
Mi smo uložili nekoliko amandmana i svi idu u pravcu ovoga što sam ja navela kao primedbe ovog Udruženja slepih i slabovidih Srbije, koji su inače i počeli ove procese uvođenja pasa vodiča za slepe u Srbiji. Kažem, ima mnogo toga o čemu možemo da razgovaramo, o čemu treba da razgovaramo. Verujemo da je namera dobra, ali isto tako verujemo i da ima prostora za poboljšanje ovog zakona.