Uvaženi gospodine Božoviću, veoma poštujem to što, kao i ja, kao i svi u ovoj sali, volimo ovaj naš grad i za nas će uvek biti lepši. Čini mi se, da smo u naše vreme, iako ste vi nešto mlađi od mene, znali svakog vajara, svakog arhitektu, svakog čoveka koji je ostavio trag u Beogradu, i tačno je da meni Toma Roksandić, i Simon Rosandić, čovek sa zmijom, su mnogo draži nego bilo šta što bih mogao da vidim u Dubajiu, ali to nema veza sa tim, da li to može da privuče više turista, da li može ekonomski da doprinese boljitku Beograda i Srbije, ili ne.
Vidite, vi kažete – to bi trebalo tako da ostane. A, ja mislim da tako ne sme da ostane. Mislim da ni ovih 116 ispusta kanalizacije u Savu ne sme tako da ostane i opstane. Mislim da ne sme na ovom mestu, ono što je nekada bio „mali pijac“, pre toga stočni pijac, a danas mnogo ružnije od svega toga, mislim da ne sme da opstane ni po koju cenu ni na koji način.
Vi govorite o privatnim interesima, pa nisam ja, gospodine Božoviću išao da promovišem privatne interese Luke Beograd, i naših tajkuna, nego predstavnici vaše vlasti, i to su u Kan išli. Slušajte, kada već govorite o tome što nismo dali konkurs, potrudio sam se i malopre, pročitao sam vam 20 konkursa iz vašeg perioda, ni jedan nije uspeo, ni za jednog niste našli investitora. Dvadeset konkursa sam vam pročitao i za one u Novom Beogradu i za one na Slaviji i u drugim delovima centralnog dela našeg glavnog grada. Ništa nije uspelo.
Ko je taj koji mislite da hoće da dođe? Dajte, nam recite ko je taj ko je konkurencija, 20 godina ga tražimo. Hoće li Mišković da da 150 milina evra svojih, a da ne uzme drugih. Neće. Verujte mi, neće. Iako nije nesposoban kao mnogi drugi, ali neće. U čemu je problem? Šta je toliki problem? Problem je možda što će neko drugi da uspe. Neće neko drugi, to je naš zajednički uspeh, gospodine Božoviću.
Želim samo da vam ukažem na jednu činjenicu dragu prijatelji, malopre ste čuli, molim da se izvuče iz stenograma, da se vidi da li obmanjujem javnost ili ne. Rekli ste, uvaženi gospodine, da ste dogovorili kamatu od 16,8%. Ja ću vam pročitati šta kaže ugovor o „Razvojnoj banci Vojvodine“, napravljen sa „Razvojnom bankom Vojvodine“, a vi mi onda recite da li jedan drugi građanin, da li jedna druga institucija u ovoj zemlji ima prava kao DS. Navedite mi ime jednog čoveka i jedne institucije koja bi imala prava kao pomenuta politička organizacija.
Naime, ugovor je zaključen dana 8. juna 2012. godine u Novom Sadu između „Razvojne banke Vojvodine“, Demokratske stranke. Predmet ugovora je 360 miliona. Kredit se odobrava sa rokom vraćanja od šest meseci. Sve su standardne norme. Želim da vam pročitam kamatu, član 4. - Korisnik kredita je obavezan da na iznos iskorišćenih sredstava kredita po ovom ugovoru plati banci kamatu od dana korišćenja do dana vraćanja sredstava kredita koja na dan zaključenja ovog ugovora iznosi 1,4% mesečno.
Dakle, ja vam se izvinjavam, to nije, molim vas, dajte nekome bez ikakvog kolaterala na šest meseci po takvim uslovima, bez ikakvog obezbeđenja. Evo, vam ga kompletan ugovor, obračun kamate vrši se konformnom metodom, a preispitivanje uslova za promenu visine kamatne stope vrši se kvartalno, bez ikakvog kolaterala. Bez ičega ste to dali, bez ikakvog obezbeđenja. Tek, imate u aneksu ugovora, gospodine Božoviću, imate i aneks ugovora, tek u njemu po promeni vlasti u Srbiji dolazi do sklapanja ugovora u kojima vi morate da izvršavate svoje obaveze i da pružite kolaterale i obezbeđenje. To je nečuveno. Pa, to je jedinstven slučaj u ovoj državi da je neko to mogao da uradi.
Ja vas samo molim, da se ne učimo na ovakvim primerima kako bi trebalo da se vladamo. Možete da kažete – pa pogrešili smo, mislili smo dobijamo izbore, vratili bismo, pa to je u redu. I, to bi nekako prihvatili. I to bi svi prihvatili, jer to negde jeste obrazloženje, pretpostavljam.